НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

 

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
 
СВЕШТЕНИ РАТ РОМЕЈСКОГ ЦАРСТВА
 
Каснији догађаји, тј. историја дуга око 1400 година, потврђују да православна Царства, Краљевства, тј. Црква и народи на Истоку, воде без двоумљења и без оптерећења савести одбрамбене ратове[1]. Тако се од самог почетка код хришћана разликовао лични од општег односа према насиљу и рату: за први су пресудне заповести „не убиј“ и „љуби непријатеље своје“, а за други неписано предање одбране православног Царства, Цркве и народа, које се руководило Христовом мишљу: „Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје“ (Јн. 15, 13). „Заповести које је Бог дао Мојсију су апсолутне. Наредбе: ‘не чини прељубе’, ‘не укради’, ‘не сведочи лажно за свога ближњег’ јесу несумњиви аксиоми. Међутим, управо шеста заповест има свој релативизујући наставак: ‘не убиј’; али, ако ко положи душу своју за своје ближње, нема веће од те љубави“[2]. Међутим, ако би се заповест не убиј схватила у апсолутном смислу, а не у релативном смислу не убиј безаконо, онда би сама заповест, тј. Декалог Мојсијев дошао у супротност са читавим Старим Заветом, што је, само по себи, немогуће. А да ове две заповести нису у супротности доказује Константин Философ, потоњи Св. Кирило, који на примедбу Сарацена: „Ако је Христос ваш Бог, зашто онда не поступате као што вам Он заповеда: Он вам заповеда да се молите за непријатеље, да чините добро онима који вас мрзе и онима који вас гоне, и да окрећете образ онима који вас бију; а ви не поступате тако него супротно томе: против противника ваших ви кујете оружја, одлазите у рат, убијате“, одговора овако: „Христос Бог наш, који нам је заповедио да се молимо Богу и да добро чинимо онима који нас вређају, рекао је исто тако и ово: Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Ми дакле подносимо увреде када су уперене против кога лично, али када су уперене против заједнице, против друштва, онда ми устајемо у одбрану један за другога, па и душе своје полажемо, да не бисте ви, заробивши браћу нашу, заједно са телима њиховим заробили и душе њихове навевши их на богопротивна зла дела“[3]. На овакво тумачење Христове заповести упућује и Св. Ап. Јован: „По томе смо познали љубав што Он за нас живот свој положи; и ми смо дужни полагати живот за браћу… Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином“ (1. Јн. 3, 16, 18).
У Ромејском Царству, које је већином водило одбрамбене ратове, на оружју и заставама је изображаван знак крста, и исти су се освештавали. Била је установљена служба војног свештеника, а уочи похода вршени су на отвореном Св. литургија и молебани, са причешћивањем војске. У Тактици цара Лава 6. Мудрог (866-912) било је прописано да се војска у време бојева моли два пута на дан: „При изласку сунца, пре него се предузму вежбе, и увече, пре вечере, пева се ‘трисвето’ и творе се псалми“[4]. Још је детаљнији опис Никифора Ураноса (980-1010): „Уочи битке на пољу, где је сакупљена сва војска, главнокомандујући заповеда пуковницима, млађим официрима и свој војсци да пажљиво слушају оно што чита војни свештеник. У време славословља, било то Вечерња или Јутрење, када читају јектенију, сва војска је била дужна да с уважавањем и страхом Божијем произноси ‘Господи, помилуј’, до стотину пута, и нико се није могао занимати нечим другим у време молитве“[5]. Цар Никифор 2. Фока, у свом делу Војнички статут, детаљно описује са којом је озбиљношћу Византија поклањала духовној припреми своје војске уочи битке: „Када се непријатељ приближава, неопходно је одредити када и на који начин ће доћи до сукоба. Тек што је план састављен, главнокомандујући војске је дужан да окупи заједно све пуковнике, официре и сва пододељења, сагласно њихово поретку, побуђујући их, или чак заповедајући им да изврше обред очишћења од грехова. Они су дужни били, током три дана до битке, да посте, узджавају се од меса, и узимају храну само једном, увече. Свако од њих је морао да изагна из срца сваку злобу на ближњег и сећања на увреде и свађе. Осим тога, били су дужни да се покају пред Богом за друге своје грехе, да се не враћају ранијим грешкама, већ да пребивају у покајању, тако да би били угодни Богу. Када све то буде завршено, тик уочи битке, свештеник је требало да саврши бескрвну Жртву и, по завршетку Литургије, сва је војска била дужна да се причести Светом и Пречистом Тајном. На тај начин, добивши уверење и ободрење своје вере у Бога, војници ступају с одважношћу против непријатеља“[6]. Циљ је био двоструки: придобити помоћ Божју у боју и припремити погинуле војнике за Царство Небеско.
Војска је често са собом носила честицу Часног Крста, чиме се истицала истоветност видљивих и невидљивих непријатеља Христових и хришћана, који су побеђивани двоједним духовно-физичким оружјем – крстом и мачем. Бројни су случајеви када су Богородица и свети на чудесан начин помагали православним војскама. „Свети као Ђорђе и Димитрије, велики мученици, свети војници, два Теодора и многи други, као и уобичајено приказивање Арханђела Михајла као Великог Стратига, све то указује да су свети војници били поштовани као велики заштитници хришћана Византије управо зато што су били ратници“[7]. Захваљујући православној вери Византинци су знали порекло и узрок зла и рата, и за њих је вођење одбрамбених ратова било управо рат против покретача рата, о чему сведочи цар Лав. 6. Мудри: „Из поштовања према лику и речи Божијој, сви људи би требало да пригрле мир и гаје љубав један према другом, уместо подизања смртоносног оружја у њиховим рукама, ради коришћења против њиховог сопственог народа. Али, откада је ђаво, изворни убица човека, непријатељ нашег рода, искористио грех да приведе човека вођењу рата, насупрот његовој првотној природи, сасвим је неопходно за човека да води рат против оних којима ђаво управља, и заузме положај са непоколебивом храброшћу против народа који желе рат“[8].
Свештеник Г. Каптен сматра да је за византинце израз свети рат био апсурдан, јер је израз ἱερός више одговарао освештеној материји, догматима вере, тајнама, личностима, и да су се за рат користили изрази праведан, достојан, богоугодан. Тако се у помињаној Тактици Лава 6. користи израз δικαἱος – праведни рат[9]. Ипак, не супротставља се мишљењима других аутора: „Слично сједињење светских и религиозних сижеа даје могућност неким истраживачима да говоре о томе да је у Византији, уз навођење њених особености, ипак постојала идеја свештеног рата. Као главни доказ овде се истиче гледиште да су, дефакто, ратови Византије били у већини усмерени на заштиту од иноверних: пагана, зороастранаца, муслимана. У таквим условима религиозни сижеи просто нису могли не играти значајну улогу“[10]. И наводи пример речи једног војсковође цара Јустинијана, забележених код Теофилакта Симокате: „…није на лажи основана наша вера, нисмо ми својим војсковођама изабрали подметнуте богове. Нема у нас бога, које бију бичевима; не бирамо ми себи за поклоњење коња. Ми се не поклањамо богу, који се претвара у прах, који данас сагори и не појављује се поново. Дим и дрва не чине богоучења, сам нестанак њихове материје изобличава лажност таквог учења. Цвета варвар, весели се и радује; али срећом, подигавши се на олтарима, где су му нанесене увреде, не може дуго на њима остати. Неправда често користи силу, али, на крају крајева, долази до своје пропасти. Пођите у бој, не заборављајући на достојанство вашег звања, да не би заједно с делима осрамотили и своје име“[11]. Појам свештеног рата се везује уз цара Ираклија, који је поново заузео Јерусалим и вратио Крст Господњи из руку незнабожаца, па се сматра претечом крсташа. Сличан је био и поход цара Јована Цимискија на Сирију, Либан и Палестину, 975-976. г.[12]. „Другим речима, ако се сама Ромеја јавља као империја изабрана од Бога, онда њена заштита, безусловно, произилази по Његовој вољи. Самим тим, војсковођа, водећи рат против оних који су упали на територију државе, могао је у потпуности да позива на религиозна осећања својих потчињених, називајући њихову борбу с непријатељима свештеном“[13]. У прилог реченог иде и чињеница да су византијски цареви били дубоко верујући, и зато сматрали да су њихови ратови с благословом Божијим. О овоме сведочи, на пример, писмо Јована Цимискија упућено књазу Свјатославу, забележено од стране Лава Ђакона: „Ми верујемо у то да промисао управља васељеном, и исповедамо све хришћанске законе… Ето зашто вас ми упорно убеђујемо и саветујемо вам, као друговима, да одмах, без одлагања и изговора, напустите државу, која вам ни у ком случају не припада. Знајте, да ако не поступите по овом добром савету, онда не ми, већ ви ћете се показати као нарушитељи мира, закљученог у давна времена. Нека вам се наш одговор не чини дрским; ми се уздамо у бесмртног Бога – Христа: ако ви сами не изађете из државе, онда ћемо вас ми изгнати из ње против ваше воље“[14]. „Сврха свих ратова је мир“, писао је Аристотел, а наводи га Ана Комнин, објашњавајући ратовање њеног оца, цара Алексеја Комнина[15].
На основу реченог сматрамо да се може рећи да се старозаветно наслеђе свештеног рата, разумљиво, баштинило и у Византији, односно на читавом православном Истоку. Наравно, не у смислу западног поимања светог рата крсташа за ослобађање Свете Земље, са обећањем спасења или опроштења грехова учеснику таквог рата, нити у смислу џихада – ширења вере мачем. За Византију је свети рат – одбрамбени рат којим се брани Свето Царство, Света Црква и света вера. Ромејско царство је Нови Израиљ и мачем брани оно што је примио у наслеђе од Старог Израиља – Свету Цркву и свету веру. Византијски цар је „Нови Давид“[16]. Занимљив је догађај из живота цара Теодосија Великог (379-395), везан за Св. Сенуфија Заставоносца, а који нам даје за право да цара назовемо и „Нови Мојсије“. Наиме, када је цар позвао пустињака да дође у Цариград, овај се изговорио старошћу, и у замену послао му је своју монашку расу и штап. Цар је кренуо у рат обучен у расу и са штапом у руци, и после победе дао да се постави стуб са његовом статуом, на којој је, сведочанства и захвалности ради, приказан као инок[17]. „Цариград је, после свега, био Нови Јерусалим, истинити свети град“[18]. Зато је рат за чување светиње – свештени рат. А пошто је у средишту Цркве, као њена Глава, сам Бог, онда је свети рат борба за чување Јединог Светог, Јединог Господа Исуса Христа, без обзира што Њему одбрана и чување нису потребни. „Твоја је, дакле, служба, света служба; војници православног владаоца земаљског јесу у исто време и војници цара небеснога, јер они бране свету веру Православну од некрсти; штите свога Господара, владаоца, као миропомазаника Божијега, мачем и крвљу својом бране огњишта своја и своју Отаџбину“[19]. После Куликовске битке „ратови Русије су стали да се све чешће схватају као ратови за веру. Личности владалаца и држава су почели у потпуности да се примичу разумевању ‘народ’ и ‘вера’. Велики кнез, а затим цар, стремили су да се покажу као изражаваоци потреба државе, а она је, са своје стране, усвајала његове замисли као своје“[20]. Учесник у таквом светом рату је свети ратник: „Свети ратник је онај Хришћанин који је – кроз чин добровољног ратничког кеносиса и самопорицања до трпљења рана, болова и смрти ради добра своје крштене заједнице – надишао своју смртну биолошку ипостас, изборивши се за своје есхатолошко име и слободу, која се у Православљу идентификује са личношћу односно са бесмртношћу.“[21]. Историјска мисија Византије, као православног Царства, била је чување и брањење православне вере, тј. Цркве. Када је она то престала да чини, тј. када је уместо Бога почела да се узда у западњаке, односно када је почела да води политичке и коалиционе, уместо светих ратова, она је нестала са историјске позорнице. Слично је било и са Руским Царством.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Исти, Отлучить или прославить? Часть II. Новые парадигмы на поле брани, http://www.bogoslov.ru/text/1255870.html (18. 04. 2015). За развој западне теорије праведног рата, jus bellum, од Августина до савременог доба, в.: Hoag Robert, The Recourse to War as Punishment: A Historical Theme in Just War Theory, Studies in the History of Ethics, 2/2006, 1-28. Одсуство богословља о рату код Отаца је јасан: они нису богоствовали о ономе што се подразумевало, већ о догматима вере који су били угрожени од лажних учења; слично је са богословљем богослужења.
  2. Петровский Игорь, Отлучить или прославить?
  3. Житије Светих Методија и Кирила, учитеља и просветитеља Словенских, у: Св. Јустин Поповић, Житија Светих за мај, http://svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih0511.htm (16. 06. 2015). Исто богословствује и Св. Николај Србски: „У свим временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они који су положили живот свој за пријатеље своје или ближње своје. Такву љубав, показану жртвовањем себе за пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ наш највећом љубављу. У ширем обиму, таква се љубав може односити на оне велике људе који полажу живот свој за цео један народ. У најширем обиму она се односи искључиво на Сина Божијег Исуса Христа, који је положио живот свој на крсту за васцели род људски. Према томе, Божије је, а не човечије, положити живот свој за све човечанство; док је за обичне велике људе: положити живот свој за пријатеље и ближње, а за највеће синове човечије: положити живот свој за цео један народ“, Св. Николај Велимировић, Беседа о Дражи, http://www.vaseljenska.com/misljenja/sveti-vladika-nikolaj-beseda-o-drazi/ (20. 06. 2015).
  4. Leonis imperatoris, Taktika, ed. R. VARI, t. II, Budapest 1922, XII. 115, 94-95; према: Петровский Игорь, Отлучить или прославить. Часть III, Между Никой и Христом, http://www.bogoslov.ru/text/1557920.html (18. 04. 2015). Такође: Stouraitis Ioannis, ‘Just War’ and ‘Holy War’ in the Middle Ages, Jarhrubch der Osterreichischen Byzantinistik 62, Band/2012, 239-240.
  5. Praecepta VI, 2; Taktika de Nicephore Ouranos 62, 9; према: Петровский Игорь, Отлучить или прославить. Часть III.
  6. McGeer Eric, Sowing the Dragon’s Teeth. Byzantine Warfare in the Tenth Century, DOS, Washington DC, 1995, 58; према: Петровский Игорь, Отлучить или прославить. Часть V, Византийская параскевастика, http://www.bogoslov.ru/text/4501812.html (18. 04. 2015). Такође: „, McGuckin John Anthony, A Conflicted Heritage: The Byzantine Religious Establishment of a War Ethic, 42.
  7. McGuckin John Anthony, A Conflicted Heritage: The Byzantine Religious Establishment of a War Ethic, 39.
  8. Leonis imperatoris Taktika, prooemium, 3; према: Dennis George, Defenders of the Christian People: Holy War in Byzantium, The Crusades from the Perspective of Byzantium and the Muslim World, Washington 2001, 38.
  9. Каптен Герман (свящ.), Проблема „борьбы за веру“ в византийской традиции, 102-103. Уп.: Χρύσος Ευάγγελος, Νόμος Πολέμου, Το εμπόλεμο Βυζάντιο (9ος – 12ος αι.), Αθήνα 1997, 201-211. О неуверљивим претпоставкама о утицају закона џихада на православно поимање праведног рата в.: Simion Marian, Just War Theory and Orthodox Christianity, Revista Teologica 92:4 (2010), 113-116.
  10. Исто, 105. Њему насупрот, Ј. Стураитис, полазећи од западног и исламског поимања светог рата, негира постојање истог у Визнатији: Stouraitis Ioannis, ‘Just War’ and ‘Holy War’ in the Middle Ages, 227-264. Такође в.: Κόλια-Δερμιτζάκη Αθηνά, O Βυζαντινός «ιερός πόλεμος», Η έννοια και η προβολή του θρησκευτικού πολέμου στο Βυζάντιο, Αθήνα 1991; иста, „Holy War“ in Byzantium Twenty Years Later, A Question of Term Definition and Interpretation, Byzantine War Ideology between Roman Imperial Concept and Christian Religion, Wien 2912, 121-132; Laiou Angeliki, The Just War of Eastern Christians and the ‘Holy War’ of the Crusade, The Ethics of War. Shared Problems in Different Traditions, Oxford 2006, 30-43; Stouraitis Ioannis, Jihad and Crusade: Byzantine positions towards the notions of ‘holy war’, Byzantina Symmeikta 21 (2011), 17-62.
  11. Теофилакт Симоката, Историја, књ. 3, 12, 14-17; према: Каптен Герман (свящ.), Проблема „борьбы за веру“ в византийской традиции, 105. Такође, Stouraitis Ioannis, ‘Just War’ and ‘Holy War’ in the Middle Ages, 243-244.
  12. Каптен Герман, (свящ.) К вопросу о религиозном характере восточного похода Иоанна I Цимисхия, Вестник Русской христианской гуманитарной академии т. 13, вып. 4, 2012, 43-50.
  13. Исти, Проблема „борьбы за веру“ в византийской традиции, 106. Такође: „, McGuckin John Anthony, A Conflicted Heritage: The Byzantine Religious Establishment of a War Ethic, 40; Dennis George, Defenders of the Christian People: Holy War in Byzantium, 34-35.
  14. Каптен Герман (свящ.), Проблема „борьбы за веру“ в византийской традиции, 111-112.
  15. Alexiade 12.5.4; vol. 3:68; Aristotle, Politics 7.13.8; према: Dennis George, Defenders of the Christian People: Holy War in Byzantium, 38.
  16. McGuckin John Anthony, A Conflicted Heritage: The Byzantine Religious Establishment of a War Ethic, 29-30. Аутор сматра да су два стуба војне етике Византије: тумачење Светог Писма и отачко канонско наслеђе.
  17. Св. Николај Велимировић, Охридски пролог, 28. јун, Линц 2001, 407-408.
  18. Dennis George, Defenders of the Christian People: Holy War in Byzantium, 33.
  19. Мелентије Хиландарац (еп.), Војна служба, Посланица из 1900. г., Православни војнички молитвеник, Краљево 2001, 44.
  20. Каптен Герман (свящ.), Проблема оценки справедливости войн Церковью в Византии и на Руси, http://chesma.spb.ru/archives/2216 (20. 06. 2015).
  21. Арсенијевић Матеј, Православље и рат, http://www.rastko.rs/filosofija/jagnje/matejarsenijevicc.html (02. 10. 2014).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *