НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

 

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
 
АНТИХРИСТ И АНТИЦРКВА
 
У нашој причи пратили смо развој два процеса: хуманизма и екуменизма. Први је почео вером у човека и завршава самообожењем човека, а други је отпочео од лажне цркве и завршиће као антицрква. Наравно, у питању је један исти процес самообожења човека у лажној цркви: започео је папом у лажној цркви, а завршиће антихристом у антицркви. Папа је себе прогласио замеником Божијим, а антихрист ће себе објавити за бога; папизам је еволуирао у протестантизам, овај у екуменизам, а овај у антицркву.
„Суштина екуменизма је стварање једне светске државе као Царства Божијег на земљи…“[1].
Екуменизам је крај хуманизма. Са њим се хуманизам завршава. А заједно са хуманизмом завршава се и човечанство, јер после екуменизма наступа апокалиптични есхатон – крај света и века и долазак вечности. На крају историје хуманизам и екуменизам ступају у последњу, завршну фазу истрошености човека и његове заједнице: човека као антихриста и заједнице као антицркве.
Исправно је уочено да екуменизам долази на тло припремљено од стране комунизма и социјализма. Претходни тоталитаризам треба да се помоћу екуменизма замени новим, последњим: „Ваистину, један нови социјални систем или нова хуманистичка философија увек долазе после реакција (негације или еволуције) на неки концепт или претходну културу. Када је реч о социјалистичким начелима, дошло је до припајања једне од религиозних струја, тако да је на тај начин рођен екуменизам. ‘Братство’ између ово двоје више је него евидентно: 1) обоје се зачело на Западу, у окриљу револуционарних мисли и под паролом ‘слобода, једнакост, братство‘; 2) није случајно да су и комунизам и екуменизам имали за своје утемељиваче и лидере масоне, показујући како исти дух зла влада њима и тајанствено им инспирише душе; 3) обоје се боре за ‘златну епоху’ овде на земљи, озакоњујући републике и демократије, бројна хришћанства и утопистичке религије где ће блаженства човечанства бити достигнуто када буду све класне, расне, а особито религијске разлике нестале; 4) екуменизам представља један вид ‘бега’ из социјализма довевши у другу врсту екстрема – ‘доброчинстава тоталитаризма, јер тамо где је комунизам доживео крах, екуменизам би требао да успе; 5) комунизам нас је ослободио ‘монархизма’ и буржоазије, а екуменизам нас ‘ослобађа’ традиционализма и Православља; 6) екуменизам не христијанизује социјализам, већ практично хришћанство приводи социјализму; 7) хришћанство би требало да представља ‘опште добро’ једне заједнице, у подршци социјалном изједначавању и нивелисању (да сви буду исти) и хуманистичкој праведности (да сви имају иста права); 8) и комунизам и екуменизам имају пирамидалну структуру што постепено озакоњује ‘права’ неких који су ‘изабрани’ и који могу апсолутно одлучивати о свему у име заједнице или хришћанства. Ова ‘централизација’ мало по мало доводи до камуфлаже друштвене и верске диктатуре; 9) као у свакој од диктатура, опозиција и супротни ставови нису прихватљиви, а ‘дисиденти’ су окривљени за побуну, заверу, подривање ‘универзалних вредности’, оптуживани за борбу против мира, универзалног јединства и слободе, окривљујући их за неуспех ‘система’; 10) практично, није битно како се остварују идеали, за све време колико циљ и финалитет и комунизма и екуменизма остају исти: једна јединствена вера, једна држава и један владар; 11) комунизам је био демонски, док екуменизам садржи у својој суштини дух антихриста – онако како је социјализам припремао долазак екуменизма, тако екуменизам припрема долазак антихриста“[2].
Ако је Црква тело Христово, онда је екуменизам тело антихриста: „Непрестано умножавајући кукољ зла, сатана је одабрао да у свакој од појава хришћанских јеретичких вера у овом свету, поред креирања ‘сенке’ једног лажног божанства, једног аријанског, револуционарног, хуманистичког, пантеистичког, прогресистичког, екуменистичког или либералног ‘христа’, остављају и неколико ‘теолошких вратанаца’, кроз која ће у погодно време антихрист да учини – на ‘законит’ и ‘исправан’ начин – чувствен и осећајан зов и присуство, директно у срж и срце хришћана. Друкчије речено, онај ‘христос’, пажљиво искреиран теолошким учењима нових или старих хришћанских јереси није у основи, ништа до други антихристов изглед… Сада, плодови оних који се ‘нису одрекли сатане и свих дела његових’ опонашају дела Христова у свету, управо зато да би порекли и заменили Господа Христа. Заправо се држе антихристове религиозне природе како би представили Царство небеско као своје, док царство смрти, као да је то погрешно дело Распетог Христа. Зато је екуменизам ‘добар’ и ‘пун љубави’ покушај ревитализације ‘неуспелог’ и ‘разједињеног’ хришћанства“[3]. „Огромно материјално развиће, о коме говори у свом пророчком слову светитељ Игњатије Брјанчанинов, дозволило је претечама ‘сина погибли’ да озбиљно приступе стварању техничке базе, која је доприносила зацарењу њиховог господара. По суштини то је стварање невиђене у историји технотроне диктатуре“[4].
„Ђаво ће, припремајући пут антихристу, бити заинтересован за то да се на целом свету прошири посветовњачено, умртвљено, формално хришћанство, и чак ће се потрудити да све религије „здружи“ с њим. Све религије ће признати своје „духовно сродство“ са хришћанством, и чак ће се одушевљавати узвишеношћу његовог учења, светошћу његових моралних захтева, лепотом његове симболике итд. Многи, чак и најнаивнији хришћани тапшаће кад виде овакав однос света пун поштовања према њиховој вери и с ватреним ентузијазмом, оставивши своје страсти и духовне чиреве да делују устремиће се у пориву телесне ревности да проповедају целом свету своје секуларизовано хришћанство. За такве проповедника Свето Писмо каже: Не слах тијех пророка, а они трчаше; не говорих им, а они пророковаше (Јер. 23, 21). Проповедајући приземно ‘хришћанство’, прилагођено телесној вољи палог човечанства ове ‘ревносне гласоноше јеванђељске речи’ заправо ће одвлачити свет од Христа и упућиваће га на стазу антихристову. Међутим, сами ови проповедници то неће приметити. Они ће заиста почети од истинског хришћанства, од најискренијих, најпобожнијих расположења. Прво ће сами ревносно следити учење отаца Цркве, држећи се подвижништва, молитвености, богомислија, дела милосрђа и љубави према ближњем, одбацивања светских утеха, сваке љубави према стварима и среброљубљу итд. Међутим, очигледно ће допустити да им се деси само једна, али крајње погубна грешка: неће умети да виде у себи, уз сву своју спољашњу побожност, дубоку, укорењену гордост, дух дивљења себи и уздања у себе. Нажалост, све мање и мање људи умеју да разликује у себи ово начело гордости. Само онај ко самим животом, заиста радећи на очишћењу свог срца (а не на стварању лицемерне маске побожности) буде проучавао дела светих отаца приметиће да њихово учење представља управо овај подвиг – подвиг борбе против гордости и задовољства собом. Гордост може лепо да живи у души уз најпохвалнију врлост човека, чак да црпи из ових врлина нарочиту силу“[5].
„Није случајно, принцип ‘уједињење у различитостима’ који је уједно масонски проналазак, преузет је као ‘хришћански’ слоган од стране екумениста. Ако у полеђини Великог Архитекте масони подразумевају и поимају једно безимено, тајанствено и скривено ‘божанство’ које истовремено може да узме лик Алаха, Буде, Белзебула или Христа, исто и екуменисти у полеђини именованог ‘христа’ наивним хришћанима у ствари објављују лик новог христа – толерантног према јересима, попустљивог према греху, помирљивог и сагласног са људским ‘слабостима’ – односно ‘теолошки’ окарактерисана личност антихриста. Посматрајући идеологију, принципе и активност екуменизма од самог корена до плодова, видимо да је он подобан идеологији, принципима и активностима масонерије, која од самог почетка руководи и влада преко лидера протестантских и неопротестантских групација, комплетним руководством екуменистичког ‘хришћанства'“[6].
„Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати савршен; хтети помоћу себе постати бог. Но, тиме се човек несвесно изједначује са ђаволом. Јер и он је хтео да помоћу себе постане бог, да собом замени Бога. И у том гордоумљу одједном се обрео као ђаво, потпуно одвојен од Бога, и – сав против Бога. У тој гордој самообмани и састоји се суштина греха, свегреха. У томе суштина и самог ђавола, свеђавола: сатане. ? то није ништа друго него: хтети остати при својој природи, не хтети у себи ништа осим себе. Ђаво је сав у томе што уопште неће Бога у себи, хоће да буде увек сам, увек сав у себи, сав за себе, увек херметички затворен према Богу и свему Божјем… Врхунац је ођавољеног хуманизма: хтети помоћу зла постати добар, помоћу ђавола постати бог. Отуда и ђавоље обећање нашим прародитељима у рају да ће помоћу њега – постати као богови (1.Moj.3,5)“[7].
Већ смо говорили да је екуменизам моћно оружје глобализма; шта више, он је његова душа: „Екуменизам се јавља као једно од моћнијих идеолошких средстава установљавања глобалног ‘светског поретка’. Брисање свих граница и грана – религиозних, националних, идеолошких – приводи укидању самобитности, осећаја националног поноса, чула за историју родне државе. Примећујем да је уништавање идеје националне историје једно од моћних и важнијих оруђа глобализације. И екуменизам овде игра, свакако не последњу улогу“[8]. Исти аутор је на питање: „Да ли су садашњи ‘успеси’ екуменизма још један корак ка апокалипси?“, одговорио: „Безусловно! Када се јави антихрист, он ће постати светски владар и под својом окриљем ће објединити све светске религије. Екуменистички покрет, јесте један од знакова приближавања антихриста са његовим главним циљем: свести уједно све религије и на тај начин возглавити уједињено човечанство“[9]. А о. Серафим (Роуз) указује на зближавање и скорашње сједињење политике и религије, тј. глобализма и екуменизма: „У потпуности може бити да смо ми сведоци тога како се у конкретним историјским догађајима почиње појављивати особено стапање религије и политике, које је, како се чини, потребно ревнитељима антихриста – религиозно-политичког лидера човечанства последњих времена“[10]. Исто тврди и еп. Григорије (Грабе): „За прихватање антихриста човечанство се припрема двоструко: политички и религиозно. Политичка припрема се састоји у стварању светских криза: ратова, револуција, невоља, нарушавања традиционалног народног живота. Ради тога се одвија мешање нација… Заједно с тим се догађа све истрајније и планско развраћање људи, нарочито младих. Свако зло и нарочито разврат стварају повољно тло за раст антихристовог царства… Ако таква расположења спремају хаос ради тога да би из њега могао доћи до светске власти антихрист, онда се за обједињење религија под његовом влашћу, а у суштини ради њиховог уништења, развија тзв. екуменизам. Представник сваке религије, која је ступила на тај пут, не примећује или не жели да примети, да то може бити постигнуто само путем промена његове сопствене религије. Ни православни, ни католици се не могу сјединити јадни с другим и с протестантима, нити, још више, с будистима, јудејима или муслиманима без корените измене своје сопствене вере. Зато да не би плашили људе, екуменистички циљеви се објављују и биће објављивани у свом проширеном и коначном виду опрезно и постепено“[11]. И митр. Серафим: „Слично као што глобалисти хоће да уједине свет и створе свесветску државу са заједничком економијом, валутом и једном електронском владом, екуменисти теже обједињењу свих религија и јереси у општесветску религију, пренебрегавајући колосалну догматску противуречност међу њима“[12].
„Његово царство ће бити апсолутно земаљско, телесно, али ће се он потрудити да изгледа небеско, духовно. Антихрист управо овим има намеру да помрачи истинско учење хришћанске вере новим учењем, новим поретком – мекшим, веселијим, пријатнијим и више у складу с наклоностима телесног човека – и на све начине ће се трудити да се издаје за Христа. Све што Христос обећава да ће дати као награду Својим следбеницима обећаће и антихрист, само што ће укинути крст: и у томе је сва тајна његове покварене силе, разлог због којег ће сва царства и народи поћи за њим. Антихрист ће тада обећати прослављање тела без његовог умртвљења, прослављање света без његове осуде, обећаће само Царство Небеско без икаквог труда и подвига побожности. Антихрист ће обећати људима истински људски живот, богоподобан, обећаће га на земљи, живот у којем ће се лако спојити знање, удобност и пријатност живота, уметности, разни проналасци и побољшања материјалног живота. Одбацујући у потпуности Христово учење, иако ће се по спољашњости издавати за хришћанина он ће ипак деловати у име Христа: отуда и снага његова, и отуда потиче опасност да ће можда одвући чак и изабране. Његова мудрост ће бити у потпуности антихришћанска, али ће се издавати као најбољи, за најприхватљивији приручник за хришћанство у складу с потребама времена; она жели да сведе хришћанство на разумску формулу, да га учини хришћанством истинитијим, чистијим, лакшим, хришћанством које се боље слаже с људским наклоностима, одбацујући све подвиге побожности и сматрајући да они премашују људске снаге. Устанак лажног пророка ће имати маску хришћанства, издаваће се за истинско хришћанство, али ће кад ојача и продре у народне масе, збацити са себе маску која га покрива и завршиће издајом, одрицањем, прогонима и збацивањем догми хришћанске вере. Овај лажни пророк ће говорити: ‘Форме, обреди Цркве и догме су другостепене ствари које немају никакве везе с духом, дух је оно што је важно.’ И под овим изговором лажни пророк ће одсећи од хришћанства све што не буде припадало овом свету – све што је натприродно у историји спасења, што је од помоћи вери и њеним славним обећањима, једном речју – све суштинско“[13].
„Наравно, Ниче је био заслепљен гордошћу; он није направио никакво оригинално ‘откриће’, него је само обукао у речи оно, што је већ неко време ‘висило у ваздуху’. Исту ту мисао је изрекао Достојевски, дванаест година раније, кроз лик Кирилова, најекстремнијег представника ‘злих духова’: ‘Тада ће бити нови живот, тада ће бити нови човек, све ће бити ново… тада ће историју делити на два дела: од гориле до уништења Бога, и од уништења Бога до промене земље и човека физички’. Овде је већ наговештен други исход нихилистичке мисли. Нихилистичка побуна и антитеизам, одговорни за ‘смрт Бога’, дају живот идеји која треба да инаугурише тај ‘нови век’: идеји трансформације самог човека у бога. ‘Сви су богови мртви’ – говори Ничеов Заратустра – ‘сада ми желимо да живи Натчовек’. ‘Убиство’ Бога превише је озбиљан чин, да би човек могао да остане непромењен: ‘Не следи ли нама да постанемо богови, да бисмо били достојни тога?’ Код Кирилова, Натчовек је богочовек, због тога што, по његовој логици, ‘ако нема Бога, онда сам ја бог'“[14].
Зашто ће антихрист одабрати баш екуменизам а не гностицизам или сатанизам, да га представља? Зато што ће данашња универзалност екуменизма сутра постати антихристов тоталитаризам. Зато што ће христос данашњег екуменизма, сутра бити антихрист свих религија. Зато што антихрист жели да превари и обмане оне који су Христови, а не оне који су већ његови. Свети Доротеј поучава: ‘Ни једна од зала и нити једна од јереси, ни сам ђаво не може некога да обмане, једино ако узме изглед добрих дела‘, као што и сам свети апостол вели: ‘И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у анђела светлости‘ (2. Кор. 11, 14). Народ Вавилона ће бити скупштина хришћана збратимљена са јеретицима и паганима, један свет који неће прихватити да неко може бити песимиста у погледу ‘универзалне религије’, како је данашњи уображени објављују. У антихристовом краљевству се неће дозволити ‘неред’, неће постојати ‘аутономне’ вероисповести или свађа због ‘богова’. Ђаво са телом човечијим ће стати у храму Божијем, као бог и сви људи са земље чија имена нису уписана у Књизи живота, поклониће му се у оквиру једног религиозног култа, јер звери ‘дано јој би да ратује са светима и да их победи; и дана јој би власт над сваким родом и народом и језиком и племеном. И поклонише се њој сви они који живе на земљи, чије име није записано у Књизи живота Јагњета закланог од постања света‘ (Отк, 13, 7-8). За ове православне, католике и протестанте, постојаће само једна религија – антихристово ‘хришћанство’. Пре или касније, сви култови, ‘цркве’ и религије биће уједињене. У тој универзалности безверја, чак ће и изабрани бити у опасности да скрену са правог пута. Када Син Човечији буде дошао, Он ће затећи човека у потпуној тмини и бездану ауто-обожења, поновно враћеног у првородни грех“[15].
Превара ће бити у томе да се антихрист добровољно прими уместо Христа. Но пре тога, Црква мора добровољно бити претворена у антицркву: „Заиста, за ђавола и његове служитеље, њиме надахнути, просто физичко уништење слугу Божијих није победа, већ пораз (иако су они непрекидно принуђени прибегавати управо уништавању!). Победа је увек само у томе да се овако или онако слуге Христове приклоне добровољном (!) служењу антихристу, Цркву Божију учинити цркву сатанском, изврнути је на исти начин на који се изокренула бивша Црква Старога Завета – Израиљ, учинити је супротном црквом. Ето у чему је посебни успех и нарочита наслада! Спољашњост једна, а суштина директно супротна!“[16]. У време антихриста неће постојати једна религија, већ многе религије које ће признавати друге религије; и све оне заједно признаће антихриста за бога: „Док екуменисти чекају светлу будућност за човечанство, тријумф економске и социјалне правде, братство људи, спасење планете и земаљски рај, Православни хришћани знају да ће екуменизам заиста тријумфовати, али само на кратко време. Па како ће то тријумфовати екуменизам? Већ сад постоје примери религија, које прихватају све вероисповести – весници религије антихриста. Опште признавање антихриста за владара целог света биће повезано са признавањем њега од стране свих народа за јединог духовног поглавара свих религија“[17].
„Ови модерни одступници од Православља и протагонисти нове јереси екуменизма активно раде на стварању једног ‘Новог Хришћанства’ преко којег непријатељ људског рода жели да оснује своју лажну Цркву (Анти-Цркву) и уз њену помоћ припреми долазак лажног Христа“[18]. „Данас циљ непријатеља људског рода није само да одвоји верне од пута спасења којим га води Црква Христова, већ да створи властиту ‘Цркву Христову’… и да претвори само Тело Христово у једну ‘екуменску’ организацију, како би на тај начин припремио долазак свог изабраника – Антихриста“[19].
Св. Јустин Србски такође је видео да екуменизам води ка антихристу: „Лажни христоси: ‘Ја сам Христос’ = Ја сам црква; лажне цркве (Мт. 24, 5): лажни екуменизми. Папизам: ‘Ја сам Христос’, и протестантизам сваки: ‘ја сам Христос’. Вулгаризовани папизам. ‘Лажни пророци’ (Мт. 24, 11), ‘лажни христоси… и показаће знаке велике и чудеса (Мт. 24, 24). ‘Лажни Христоси и лажни профити’ (Мк. 13, 22)“; „Екуменизам. Комунизам чедо папизма. Рођено из незаконитог брака ‘свете инквизиције’ и безбожног комунизма. Отуда: повезивање Ватикана и комунизма. Ватикан прихвата – јер у основи његова – безбожничка држава. Отуда: савез; уз најприсније сродство. Метод исти: убијати грешнике због греха; или ‘светом инквизицијом’ или комунистичком диктатуром насиља. Компромис Ватикана најпре са ђаволом, па онда и са комунизмом. Алијансе ‘свете’ и несвете инквизиције. А оне у ствари једно исто: једносушне. Вербално, понекад, противници, у ствари – савезници. И тај ће савез овладати светом – ка Антихристу идење“; „Екуменизам. Какво антиеванђелско, чисто антихристовско одступање од Господа Христа, ‘који није имао где главе склонити ‘ (Мт. 8, 20)…“[20].
Антихрист ће бити син и цар блуда: „Они усисавају сокове тог система, док им је он потребан. Чим та ‘заједница’ достигне критичну масу она ће формирати тада већ светску содомократију, и њихова револуција ће се завршити: содома ће постати једина норма, а све остало ће представљати патологију. И сви пороци и перверзије ће постати норма, установиће се свеопшта сексуална анархија када озакоњење брака неће имати никакву важност јер ће га заменити најпротивприродније форме конкубината. Оно што се данас дешава у Норвешкој је само скица платна које они сликају, али чију руку води лично сатана“[21].
Трансхуманизам, као последња фаза хуманизма, тј. огољени и демаскирани сатанизам, јесте вера да човек може остварити бесмртност без Бога. Та бесмртност треба да се оствари у новој цркви, у антицркви. Екуменизам и јесте вера да човек својом моћи, без Божије помоћи, може створити, уредити и одржати цркву. Такав екуменизам и таква црква су у служби остваривања наведеног крајњег транс-хуманистичког циља остваривања бесмртности без Бога; екуменизам треба да послужи стварању антицркве, у којој ће човек остварити бесмртност без Бога. Зато хуманизам и екуменизам, као његова последња фаза, имају заједнички циљ: рађање човекобога. Зато ће се хуманизам и екуменизам сјединити у антихристу: у (екуменистичкој) антицркви ће се зацарити (хуманистички) човекобог – антихрист.
„Богочовек – замењен човеком, који је себе прогласио за Бога“[22].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Екуменизам, https://sites.google.com/site/istokpravoslavni/ekumenizam (07. 08. 2015).
  2. Аркашу Нил (јрм.), Моројану Варвар (јрм.), Екуменизам.
  3. Исто.
  4. Филимонов Валерий, Свтяое Православие и тайна беззакония – XXI век, Москва 2005, 17.
  5. Аркашу Нил (јрм.), Моројану Варвар (јрм.), Екуменизам.
  6. Исто.
  7. Св. Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам, 117.
  8. Ильяшенко Александр (иер.), Дух века сего, Еще раз об экуменизме, Москва 2003, 11.
  9. Исто, 23.
  10. Роуз Серафим (јм.), Православље и религија будућности; према: Правдолюбов Андрей, Глобализм и религия антихриста.
  11. Граббе Григорий (еп.), Экуменизм и Антихрист.
  12. Ментзелопулос Серафим (митр.), Православие и экуменизм, превод: Т. Михаилидис, http://www.agionoros.ru/docs/525.html (17. 07. 2015).
  13. Абашидзе Лазар (архим.), Анђелу Лаодикијске цркве.
  14. Роуз Серафим (јрм.). Нихилизам.
  15. Аркашу Нил (јрм.), Моројану Варвар (јрм.), Екуменизам.
  16. Правдолюбов Андрей, Глобализм и религия антихриста.
  17. Верл Михаил, Екуменизам, „Ново Доба“ и Парламент Светских религија.
  18. Јањић Сава (јрм.), Екуменизам и време апостасије, 6.
  19. Роуз Серафим (јрм.), The Royal Path / True Orthodoxy in an age of Apostasy, The Orthodox Word, No 5(70), Sept-Oct. 1976, према: Јањић Сава (јрм.), Екуменизам и време апостасије, 7, нап. 6.
  20. Св. Јустин Поповић, Записи о екуменизму, 24, 25-26, 26-27.
  21. Четверикова Олга, „Нови свет“ настраних као светска содомска антицрква (шести део), http://srb.fondsk.ru/news/2013/07/08/novi-svet-nastranih-kao-svetska-sodomska-anticrkva-shesti-deo.html (08. 08. 2015).
  22. Св. Јустин Поповић, Записи о екуменизму, 25.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *