ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

 

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
 
АГНОСТИЦИЗАМ, СОФИЗАМ И АДОГМАТИЗАМ
 
Шта је последица релативизма у хуманистичком тумарању по мраку човековог палог ума? То су агностицизам и софизам. Први као искрено исповедање да је човек у том тражењу стигао до зида, тј. да он не може својом моћи и својим умом досећи дубине и висине знања о себи и свету, поготово не о Богу, а други као вешто прикривање и извртање те једине апсолутне истине о незнању и немоћи човековог релативизма. Највеће откриће агностицизма је да Бога нема. А ако Бога нема онда је мали корак од агностицизма до нихилизма, од човека до човекобога: “Треба се ослободити Бога, – то је јавна или потајна чежња многих неимара европске културе. Они на томе раде кроз хуманизам и ренесансу, кроз русовљевски натурализам и разбарушени романтизам, кроз позитивизам и агностицизам, кроз рационализам и волунтаризам, кроз парламентаризам и револуционизам. A смелији међу њима створили су лозинку: треба убити Бога! Најзад је најдоследнији исповедник европске културе – Ниче, са врха човекоманијске пирамиде егоизма, објавио вест: ‘Бог је умро!'”[1]. Једино апсолутно у релативизму је агностицизам, а у софизму лицемерје.
Агностици нити прихватају нити одбијају постојање Бога, објашњавајући свој став недостатком доказа, који би њихов ум требало да убеде у једно или друго. Због своје неутралности они су најподеснији за садашње време толеранције, религиозне и политичке коректности: “Агностик тврди да нема довољно знања на основу кога би могао донети разуман суд о теизму. Он радије одлаже одлуку до времена када ће на располагању имати довољно података који ће му омогућити да афирмише или негира постојање једног или више богова. Многи верници и атеисти сматрају да агностици избегавају да донесу суд, правдајући се да нема довољно података. Стриктни теисти и атеисти сматрају да агностицизам представља интелектуално ескивирање, пошто агностици избегавају да донесу суд, правдајући се да нема довољно података. Стриктни теисти и атеисти говоре да има довољно података да се донесе суд. Међутим агностици и они који подржавају њихов став говоре да је њихов суд позитиван, јер не желе да икога повреде својим веровањем или неверовањем. У нашем садашњем друштву, у коме се нетолеранција сматра највећим злом, агностици изгледа представљају најатрактивнију опцију за многе људе”[2]. Тиме се агностицизам изједначава са индиферентизмом и конформизмом, што су одлике савременог, материјалистичког хуманизма: “‘Агностицизам’, као и ‘реализам’, може бити подељен на ‘наивни’ и ‘критички’. ‘Наивни’ или ‘доктринарни’ агностицизам постулише апсолутну немогућност спознаје било какве апсолутне истине. Мада та тврдња изгледа скромнија од оне позитивистичке, она ипак претендује на превише: ако агностицизам заиста зна да је апсолут немогуће спознати, онда је управо то знање ‘апсолут’. У ствари, такав агностицизам је врста позитивизма који покушава, без већег успеха, да прикрије противречја овог последњег. Само у ‘критичком’, или ‘чистом’ агностицизму наилазимо, напокон, на нешто што је налик на успешно одрицање апсолута; нажалост, такво одрицање повлачи за собом и – ако је доследно – завршава тоталним солипсизмом. Такав агностицизам је проста констатација чињенице: ми не знамо да ли постоји апсолутна истина и, ако постоји, каква је њена природа; па, дајте, онда – ово је последица – да се задовољимо оном релативном истином коју можемо знати. Али шта је то истина? Шта је то знање? Ако нема никаквог апсолутног критеријума за њихово одређивање, они чак не могу ни бити одређени. Агностик пак, ако и призна ову критику, не дозвољава да га она узнемирује; његова позиција – то је само ‘прагматизам’, ‘експериментализам’ и ‘инструментализам’: нема истине, али човек може да преживи, да напредује у свету и без ње. Та се позиција штити на високим местима – и на врло ниским, такође – у нашем анти-интелектуалном веку; али најмање, што се за њу може рећи, је да је интелектуално неодговорна. Она представља дефинитивно напуштање истине или, пре, предају истине власти, била та власт представљена нацијом, расом, класом, љубављу према животним удобностима или било чим другим, способним да апсорбује енергију коју су људи, некада раније, посвећивали истини”[3]. Агностици би да се кроз живот провуку као неутрални, као да између истине и лажи, правде и неправде, Бога и лажног бога постоји међупростор и етичко-онтолошки вакуум.
А шта је пандан хуманистичком агностицизму у екуменизму? Као што агностик не жели и(ли) не може да (са)зна Бога, тако ни екуменизам не жели да зна за истину о Богу и Његовој творевини. Зато је хуманистичком агностицизму парњак екуменистички адогматизам. Знају, међутим, и православни екуменистички адогматичари да релативистичко-агностички тврде: “Обострано изјављујемо да све што је Христос поверио својој Цркви… не може се сматрати као апсолутни посед једне од наших Цркава… У тој перспективи Католичка и Православна Црква признаје једна другу као сестринске Цркве. Стање у коме свака Црква сматра себе за једину ризницу спасења можемо превазићи ако стекнемо чврсто уверење да су две Цркве сестринске Цркве”; “У никојем случају не смемо испољавати било коју врсту сотириолошке ексклузивности, нити изразу extra ecclesiam nulla salus (‘Ван Цркве нема спасења’, Св. Кипријан Картагински) придавати уско конфесионалну интерпретацију. Таква се сотириолошка ексклузивност судара са еклисиологијом Сестринских Цркава” (Аричи, 1991.)[4]. “Трећи принцип Ламбетске конференције је чувена Теорија грана (Branch Theory) која полази од чињенице да је Христова Црква као разгранато дрво, чије стабло представља једну недељиву Цркву. Гране су разне ‘цркве’ које су међусобно равноправне и представљају манифестације једне Цркве. Ниједна грана појединачно није Црква нити поседује пуноћу истине, те зато поједина богословска предања локалних ‘цркава’ треба кроз дијалог усагласити како би се ‘реконструисала’ једна истина и видљиво остварила једна Црква”[5].
Време догмата и строгости је прошло, дошло је време “љубави”, која је шира од истине, међутим, само по лажним емоцијама, не и по дејству: “Досадашњи покушаји остварења јединства кроз богословске расправе нису довеле до резултата јер су се догматске разлике испречиле на путу остварења заједништва, зато патријарх Атинагора, сматрајући да је сада дошло ново време, време ‘Светог Духа’, верује да је једини пут ка јединству ‘дијалог љубави’ кроз који ће сам Дух Свети пројавити јединство једне и неподељене Цркве Христове… ‘Дошло је време да љубав сахрани мртва слова, да закопа вековну мржњу, да ослободи заробљену истину и утамничену реалност'”[6]. Догмате, према патр. Атинагори, “пророку новог времена” и “духовном оцу православне ренесансе”, треба, као и каноне, према једном другом епископу, окачити мачку о реп: “Имамо многе разлике, кажу. Које? Филиокве? Па, он постоји још од седмог века, а Цркве се нису раздвојиле. Примат и непогрешивост? Шта се то нас тиче? Нека свака Црква држи своје обичаје. Ако то жели Католичка Црква нека то држи. Али вас питам, сви сами себе сматрамо непогрешивим. У свом послу, мислим, у свему. Да ли те пита твоја жена колико ће соли да стави у јело? Наравно да не. Она има своју непогрешивост. Нека има и папа ако то жели. Ми то не тражимо. Теолошки дијалог неће донети резултате. Нисмо спремни и требаће нам векови. Само је један дијалог могућ – дијалог љубави”[7]. Слично је и са другим религијама: “Варамо се и грешимо ако мислимо да је православна вера сишла са неба, да друге конфесије немају вредности. Три стотине милиона људи су изабрали ислам да би дошли до свога Бога, а друге стотине милиона су протестанти, католици, будисти. Циљ сваке религије је да обогати човека”[8]. Једино, додајемо ми, циљ Православне Цркве је да човека обожи, спаси.
Слично патр. Атинагори мисли и митр. Георгије Код, Антиохијска патријаршија: “Дух делује својим енергијама у складу са својом властитом икономијом, и можемо на основу овог становишта, да сматрамо да су и нехришћанске религије простор где је присутно његово надахнуће. Сви они који примају посету Духа, су Божји народ”[9].
А као пример екуменистичког софизма, па чак и апсурда, можемо навести речи митр. Јована (Зизијуласа): “Православни никада не одступају од свога убјеђења да је Православна Црква Una sancta, због своје вјере у то да је Црква историјска реалност, и у то, да ми не можемо отићи изван граница Предања, које нам је историјски било завјештано и које смо усвојили. Све док не буду имали разлога да пређу у другу хришћанску конфесију или цркву, тј. док остају православни, они ће поистовјећивати Una Sancta са својом Црквом. Али, екуменско искуство лишава такво убјеђење сваког тријумфализма. Una Sancta, предана нам у Предању, и посредством Предања, није сопственост православних”[10]. Када ће то православни имати “разлога да пређу у другу хришћанску конфесију или цркву”? А рећи да Црква “није сопственост православних”, је исто што и рећи да Црква није “сопственост” Цркве, под условом, наравно, да се у вези ипостаси и онтологије Цркве уопште може говорити о “сопствености”.
Софизам адогматизма се састоји у томе што адогматисти не одбацују у потпуности догмате, против чега би Црква одмах устала, већ прибегавају њиховом новом тумачењу, релативизацији и, кроз то, лишавању истинитости и снаге: “Адогматизам није одрицање постојања догмата. Под лозинком обнове адогматизам одбацује тачну форму догмата, како, тобоже, нема одговарајућих да изразе смисао хришћанског учења о Богу-Тројици. Истине Светога Писма и Светога Предања се проглашавају историјски условљеним, и, према томе, откривеним за изражавање у духу савремености и данас. Тачна и неизмењива форма догмата се осуђује од адогматиста, будући да окива слободно и стваралачко поимање. Расуђујући о унутрашњој страни догмати, антидогматизам исходи из начелне неопредељености, и зато и незнања духовног садржаја Символа вере и осталих одлучних ставова”[11]. “И управо од непознавања своје оштећености грехом, од несхватања самог процеса болести, од самоуверености, хваљења сопственим добром и напорима рађа се хладан, немаран однос према догмама… Овакав поглед сматра да су догме нешто апстрактно, што нема везе с реалним животом, обезвређује их, сматра их практично непотребнима, негира нераскидиву везу између догми и заповести”[12].
“Данас се убрзано развија нова ‘екуменска теологија’ по којој се богословско учење Цркве релативизира и заступа се став да они који имају ‘различита теолошка мишљења’ могу без проблема бити сматрани члановима Цркве Христове”; “Ово је потпуни догматски минимализам, синкретизам и гажење свештеног канонског права Православне Цркве, имплементације екуменистичке патријархалне енциклике из 1920. г. у најсавршенијем виду. Инсистирање на сарадњи на свим нивоима црквеног живота нова је стратегија Рима према православнима. Код свих поменутих принципа из Баламанда јасна је генеза настанка: Рим одлучује – Женева потврђује – Фанар потписује. Три центра догматског синкретизма иду под руку. И овде се експлицитно признаје постојање пуноважне свете тајне свештенства код паписта. Самим тим и њихове све остале свете тајне су исправне и спасоносне. Питамо се, колико је још остало времена док се не оствари оно што је потписано?”[13].
“Од самог почетка свог постојања Црква се доследно борила против лажних учења гностика, аријанаца, несторијанаца, аполинаријеваца и монофизита, монотелита и иконобораца, од којих свако по себи јесте већ духовна смрт, зато што може заувек лишити човека могућности сједињења с Богом. Реч ‘догмат’ или ‘догматичко богословље’ за многе је постала скоро погрдна, као да је догмат некакав непријатељ живота. Али, тамо где нема догмата врата су широм отворена за све заблуде, како нас и учи историја: тад Хришћанин може постати лак плен ма које јереси. За Хришћанина нема пресуднијег критеријума, него што је позитиван однос према Цркви. Догмат ? Цркви је та средокраћа у којој се одразила вишевековна борба Хришћанства против свих лажних учења. Овде се, на крају крајева, решава судбина Евангелске благовести. Због тога је необично опасна тенденција која се може назвати адогматизмом. Адогматизам не пориче директно истинитост Божанских догмата, већ пориче да је за морални, духовни, хришћански живот неопходно јасно познавање догмата. Догмати су, с те тачке гледишта – ‘богословље’, ‘висока тематика’ у чије танчине човек нема зашто да се удубљује; Бог неће да нам суди за непознавање догмата, него за то како испуњавамо Божије заповести. На тај начин, овакав поглед на догмате као на нешто апстрактно, нешто што нема везе са реалним животом, не само што обезвређује догмате и чини их практично непотребним, већ пориче нераскидиву везу догмата и заповести Божијих”[14].
“Већ сада, иако су на речима ови људи православни по духу често подсећају на јеретике. Час се у њима препознаје протестантски дух, нарочито у слободном опхођењу према Светом Писму и Предању светих отаца, у преузимању од протестаната стила непринципијелности у питањима вере, у слободи тумачења и новог тумачења учења Цркве, па чак и у сумњама да је истина само у Православљу, а час се препознаје дух католицизма – у покушају да се измени свестан, слободан, увек разуман однос према питањима вере и послушања, слепим, сервилним потчињавањем јерарсима с њиховим најразноврснијим узношењем, са страхом да им се човек случајно не супротстави, чак ни ако се ради о извртању верских догми. Све ове појаве нису ни из далека случајне и потпуно су законите. Ово нису раздвојени процеси, већ једна сврсисходна делатност непријатеља Божијег”[15]. “Екуменизам пада у смртни грех, јер одбија да прихвати и скрива истину Цркве, истину за коју се многи неправославни старају да је нађу. Ваистину, реч Господа Христа упућена фарисејима односи се и на екуменисте: ‘Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите нити пуштате да уђу они који би хтели‘ (Мт. 23, 13)”[16].
О узроцима појаве адогматизма о. Рафаил (Карелин) говори: “Нови, оземљени односи према духовном свету и снижена лествица вредности изазивају код модерниста стремљење да се догматика, теологија и ритуали хришћанске религије приближе душевном нивоу савременог друштва. Они не узимају у обзир да религија (има се у виду Православље) не представља производ људског талента, па чак ни генија, већ да је у питању Божије откровење које је дато људима. Зато и не може бити допуњено нити има потребе за изменом. Откровење остаје истоветно себи самом, не напредује, не еволуира, не умањује се, не повећава се; оно се открива и преноси људима преко Духа Светог, Који делује у Цркви”[17].
“Али, раслабљено и фрагментарно сазнање малодушних и поколебаних хришћана тражи другачији и лакши излаз из ове своје збуњености, и не прима трагичну тајну слободе, која се пројављује подједнако и у послушности и у непослушности. И разгорева се чежња за слогом и измирењем, пројављује се склоност да се раздори и поделе умање да би се путем попуштања и уступака на нивоу некога ‘минимума’ постигло ‘обједињавање’. У област вере се уносе релативизам и, чак, ‘адогматизам’. ‘Исповедања’ се изједначавају и тумаче као историјски равноправни и, чак, промислитељски, сагласни облици човековога познања Божанске Истине. Проповеда се попустива толеранција према различитом мишљењу, у нади да ће једнога дана, у крајњој синтези, из свих тих мнења бити издвојено оно здраво језгро, а да ће оно што је човечанска љуска у сваком од тих мнења бити одбачено. У основи таквога схватања стоји својеврсни црквено-историјски докетизам, неосетљивост за стварност и пуноту божанскога Откривења у свету, неосећање тајне Цркве и непоимање њеног двоприроднога карактера. Поделе у вери су се не – само мистички, већ и историјски – свагда пројављивале кроз раскол и отпадање, кроз одвајање од Цркве. И једини пут за превладавање ових подела јесте пут поновнога присаједињавања или повратка, а не уједињења. И може се рећи да разногласна ‘исповедања’ уопште не могу да се сједине, јер свако од њих јесте затворена целина. А у Цркви је немогућ мозаик различитих делова. Један наспрам другог стоје неравноправна ‘исповедања’: с једне стране, Црква, а, са друге, схизма која је једна по духу противљења, иако је мноштвена по својим облицима и пројавама. Схизма може бити исцељена једино кроз укидање, кроз повратак у Цркву. Нема и не може бити никаквог ‘делимичног’ Хришћанства: Зар се раздели Христос? (1. Кор. 1, 13). Постоји само Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква – један Дом Очев, и верујући, како се изразио Св. Кипријан Картагински, ‘немају другога дома осим једне Цркве'”[18].
Православна Црква почива на два стуба: правоверју и правоживљу; прво подразумева поштовање догмата православне вере, а друго поштовање свештених канона Цркве: “Ми смо православни у сваком погледу и одбацујемо сваку јерес и примамо сваки сабор, било васељенски или помесни, који је општеприхваћен. Али ми се такође чврсто држимо свештених и канонских правила које су они донели. Јер није могуће потпуно учити реч истине ако неко мисли да има праву веру, а не руководи се божанским канонима”[19]. “Изрази ‘следећи наше свете Оце’ и ‘Не померајући међе које су наши Оци поставили’ представљају поуздан и исправан пут и сигурносни вентил за православну веру и начин живота”[20]. “Нико од нас не прибегава светим канонима ако не види да је догматска свест Цркве у опасности од неке јеретичке еклисиологије. А данас, као никада пре, догматска свест пуноте Цркве је у опасности да буде измењена еклисиологијом која се негује у ССЦ-у. Заједничке молитве су само један знак еклисиолошке промене. Греше сви они који мисле да се позивамо на поједине каноне из конзервативизма или фундаментализма. Они не знају да је Црква посезала за Канонима сваки пут када је видела да се мења еклисиолошка свест њених чланова. Данас постоји потреба да се истакну неки канони и да се, ако затреба, напишу нови у истом духу и ради истог циља, са посебном референцом на ССЦ”[21].
“У догматском богословљу изражена је суштина хришћанске вере, богооткривено знање, које се проповеда у Јеванђељу, и које су апостоли објавили, а открили и пренели кроз векове црквени Оци и које се потврдило у животном искуству и смрти највеличанственијих светаца. И зато је догмат мач херувимски који пада између ‘Духа који је истина’ (1. Јн. 5, 6) и ‘духа преваре’ (1. Јн. 1, 6), тј. између Христа и антихриста, између хришћана и света”[22].
А о коначном задатку адогматизма пише архим. Лазар (Абашидзе): “Дакле, ђаво ни у ком случају није противник религије уопште, већ је пре, насупрот томе, управо он оснивач већине религија. Ђаво и правоверне хришћане увек покушава да скрене, али не право у неверје, већ у изврнуту веру – ђаволу је потребна религија, само што је могуће више универзална, аморфна, адогматска, магловита, што је могуће више разводњена, како би привукао што већи број људи да се поклоне антихристу као представнику самог сатане. Ево зашто се данас међу градитељима нове религије чује такво незадовољство и мрштење кад се помену верске догме. Речи ‘догма’, ‘догматско богословље’ готово да су постале погрдне, као да је догма непријатељ живота. Адогматизам данас најчешће не негира отворено истинитост Божанских догми, него ‘само’ негира неопходност јасног знања догми за морални, духовни, хришћански живот. Адогматизам одвикава хришћане од размишљања, од разликовања истинског учења од лажног, а не од тога да уопште не верују у Бога и нешто духовно и мистичко – и управо то иде на руку будућем антихристу”[23].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Св. Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам, 85.
  2. Sproul R. C., Ako postoji Bog, zasto postoje ateisti, http://www.svetlostistine.org/Knjige/VjeraIAteizam/zasto%20postoje%20ateisti/poglavlje%20%284%29.htm (23. 07. 2015).
  3. Роуз Серафим (јрм.), Нихилизам.
  4. Јањић Сава (јрм.), Екуменизам и време апостасије, 57, нап. 93; 76, нап. 118.
  5. Исто, 8.
  6. Исто, 18.
  7. Према: исто, 20-21, нап. 39. Уп.: Металинос Георгије (прот.), Дијалози без маске, превод: А. Пантелић, Црква од Истока и хришћанство без Христа, Београд 2008, 238-248; исти, Исповедам једно крштење, превод: Л. Акад, Црква од Истока и хришћанство без Христа, Београд 2008, 252-263; Влахос Јеротеј (митр.), Крштењска теологија, превод: А. Пантелић, Црква од Истока и хришћанство без Христа, Београд 2008, 249-251.
  8. Према: Јањић Сава (јрм.), Екуменизам и време апостасије, 20, нап. 38.
  9. Исто, 32.
  10. Зизијулас Јован (митр.), Самопоимање православних и њихово учешће у Екуменском покрету, 244.
  11. Вершилло Роман, Адогматизм, http://antimodern.ru/adogmatism/ (29. 07. 2015).
  12. Абашидзе Лазар (архим.), Васкрс без крста или још једном о екуменизму.
  13. Јањић Сава (јрм.), Екуменизам и време апостасије, 59-60, нап. 97; 79.
  14. Дунајев Дионисије (м.), Хришћански живот је немогућ без живљења догматима Цркве, превод: Ф. Дилберовић, http://www.pravoslavni-odgovor.com/CrkvaHristova/zivotbezdogmatanemoguc.htm (22. 07. 2015).
  15. Абашидзе Лазар (архим.), Анђелу Лаодикијске цркве.
  16. Аркашу Нил (јрм.), Моројану Варвар (јрм.), Екуменизам, превод: Ј. Тинћан, http://svetosavlje.org/biblioteka/Ekumenizam/Ekumenizam/Ekumenizam.htm (31. 07. 2015).
  17. Карелин Рафаил (архим.), Лек против модернизма, превод: С. Станковић, http://svetosavlje.org/bibliotekA/Izazovi/KarelinLekZaModernizam.htm (29. 07. 2015).
  18. Флоровски Георгије (прот.), Црква – Дом Очев, 413.
  19. Св. Теодор Студит, Писма I, 30 (Никифору Патријарху), PG 99, 1005 D; према: Јањић Сава (јрм.), Екуменизам и време апостасије, 102.
  20. Исповедање вере против екуменизма.
  21. Георгије (архим.), Јефрем (архим.), Лука (ст.), О Православљу и Светском савезу “цркава”.
  22. Шаргунов Александар (прот.), Догмат у хришћанском животу, превод: В. Петковић, Верујем Господе и исповедам, Београд 2005, http://borbazaveru.info/content/view/4561/31/ (22. 07. 2015).
  23. Абашидзе Лазар (архим.), Анђелу Лаодикијске цркве. Уп.: Алексиев Серафим (архим.), Јазаджиев Сергеј (архим.), Православље и екуменизам, 269-347.

Comments are closed.