ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

 

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
 
РАНА ЦРКВА И РАТ
 
Христово миротворство следе и Апостоли, као што сведоче у својим Посланицама. Они поручују да се хране и напоје непријатељи, да се зло победи добрим (Рим. 12, 20-21); да се одбаци “свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом” (Еф. 4, 31); “да нико не враћа коме зло за зло” (1. Сол. 5, 15); да хришћани страдају по вољи Божијој (1. Пт. 4, 12-19). У Учењу Дванаесторице стоји: “‘Али ви волите оне који вас мрзе’, и нећете имати непријатеља”; “Сине мој, бежи од сваког зла и од свега што му је слично. Не буди гневљив, јер гњев води убиству; нити буди завидљив, ни свадљив, ни напрасит, јер од свега тога рађају се убиства”[1]. Слично проповеда и Св. Игњатије Антиохијски: “Не настој да сам судиш онима који те жалосте… Подражавајмо Господа, Који, када су Га вређали, није узвраћао; када су Га распињали, Он није одговарао; када је Он страдао, није им претио, већ се молио за своје непријатеље”[2].
Све је то било јасно раној Цркви и првим хришћанима. Руковођењем том етиком дошло се до практичног одбијања бављења хришћана војничким позивом, односно њиховог учествовања у ратовима, тако да је Црква у прва три века дала готово једногласан одречан одговор према учествовању хришћана у ратовима, вођених од стране антихришћанске Римске империје. Св. Иполит Римски у 14. канону пише: “Не треба да хришћанин буде у војсци, осим у случају када га приморавају да узме мач у руке. У таквом случају нека он не узима на себе грех проливања крви. Али ако пролије крв, нека он буде одстрањен од причешћа, како би се кроз кажњавање, сузе и плач очистио”[3]. Слично проповеда и Св. мученик Јустин Философ: “Ми, који смо испуњени ратом, узајамним крвопролићем и сваким злом, променили смо своја војна оружја, наше мачеве на рала, а наша копља на оруђа за обраду земљишта”[4]. Слично су проповедали и Кипријан Картагински, Тертулијан, Ориген и др[5]. Посебно је по свом ратоборном пацифизму био познат Тертулијан, који је због свог радикализма, као монтаниста, завршио ван Цркве. Разлог за наведене ставове била је чињеница да су Римско царство и његови цареви били пагански, па су самим тим њихови ратови били освајачки, тј. нехришћански. На другој страни, многе војводе и војници, као хришћани били су мучени и постајали свети, али не због храбрости у ратовима, већ због исповедања своје вере, приликом одбијања, на пример, да принесу паганске жртве.
Очигледно је да је рана Црква била сагласна у томе да се хришћани лично не противе злу над собом и да не учествују у ратовима паганског царства. Проблем је, на одређени начин, настао када се етичко питање пренело са појединца на заједницу. Наиме, Христово Јеванђеље, као што смо видели, углавном се односи на појединца, а недовољно изричито и јасно говори о етици заједнице према рату и коришћењу силе. Тај проблем се појавио од времена Св. равноапостолног цара Константина Великог, када је Римско Царство од паганског постало хришћанско. Према сачуваним сведочанствима и историјским догађајима можемо условно рећи да се мења однос Цркве према ратовима које Царство води[6]. Хришћани се баве војничком службом, и не поставља се питање њиховог учествовања у ратовима које води хришћанско Царство, већ само да ли они, због убијања непријатеља подлежу епитимији, забрани причешћивања. Св. Василије Велики не осуђује учествовање у ратовима, већ препоручује одлучивање војника за три године од причешћивања: “Наши Оци нису сматрали за убиства она која су се дешавала у ратовима, снисходећи, чини ми се, браниоцима скромности и целомудрија. Ипак, било би корисно посаветовати да такви, пошто су им руке нечисте, три године не буду причешћивани”[7]. Тумач Зонара (12. в.) појашњава: “Свети предлаже, не у виду обавезујуће наредбе, већ у виду савета да се они који убијају у рату током три године уздржавају од причешћа. Међутим, и овај савет се чини тешким; јер он може водити томе да се војници никада не причесте божанских дарова, и посебно они бољи, они који се одликују храброшћу – јер они никада неће имати прилике да у току од три године проживе у миру. И тако, ако они који воде један рат за другим и убијају непријатеља, удаљују се од причешћа, онда ће они читавог живота бити лишени причешћивања, што је за хришћанина неиздржива казна. Али зашто сматрати да имају нечисте руке они који се подвизавају за државу и за браћу, да они не би били поробљени непријатељима, или да би ослободили оне који се налазе у заробљеништву? Јер ако се они буду бојали убијати варваре, као да не би тиме оскврнили своје руке, онда ће сви пропасти, и варвари ће све покорити… И тако, сматрам, да овај предлог Василија Великог никада није важио”[8]. Св. Атанасије Велики расуђује слично: “Јер и у многоме другом што бива у животу, и у овоме ми наилазимо на многе разлике; тако, није дозвољено убијати, али убијати непријатеља у рату допуштено је и види се као јуначко дело, ради кога се они који се покажу као храбри, удостојавају великих почасти и подижу им се споменици који говоре о њиховим славним делима. Ето, на тај начин је у неким моментима једно забрањено, а већ у другом моменту је то дозвољено”[9]. Св. Атанасију је сличан Св. Амвросије Милански, који узноси молитву Богу, ради победе цара Грацијана против Гота: “Кроз нашу сопствену крв и наше муке ми смо сада избављени од смрти исповедника, од кажњавања свештеника и од окривљавања за прекомерно бешчашће… Ни војни орлови, ни лет птица не најављују претходницу наше војске, већ Твоје Име, Господе Исусе, и поштовање. Ово више није земља неверних, већ земља исповедника. Италија, Италија, често се саблазнила, али никада није отпала. Италија, коју је ваше величанство увек штитило, и сада је поново спасло од варвара. Ни једнога колебања у умовима о нашем императору, већ само јака вера. Покажи сада (Господе) јасни знак Твога Величанства, како би онај који верује да Ти јеси истинити Господ Војске, и Вожд небеске армије, који верује да Ти јеси истинита Сила и Мудрост Божије… нека он (император) добије подршку Велике Твоје Силе и заслужи победу због своје вере”[10]. Подстакнут опсадом Рима од стране Гота, 410. г., блажени Августин пише О граду Божијем, где износи теорију праведног рата, која ће се задржати у хришћанству Запада и Истока до наших дана. По њему рат није само последица греха, већ и прилика за установљење стабилног поретка. Праведни рат води победи правде и то праведним методом и за циљ има не само обнову угроженог поретка, већ и кажњавање злочинаца. Праведни методи искључују бесмислено насиље, суровост, мржњу, отимачину и оскрнављење храмова. Тако се чувају не само животи и имања ближњих, већ и само хришћанство[11]. “‘Спасење од варвара’ уводи исправке у осмишљавању наведене теме. Да би сачували борбену моћ јединица и избегли дезертерства хришћана, као што је било раније током векова, 3. канон Арлског сабора одлучује од причешћа, сада већ не оне који служе у војсци, већ ‘оне који бацају оружје у мирно време”[12].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Дидахи – Учење дванаесторице Апостола, гл. I и III, превод: еп. А. Јевтић, http://svetosavlje.org/biblioteka/Osnovi/Didahi.htm (28. 05. 2015).
  2. Игњатије Антиохијски, Посланица Ефесцима, гл. 10; према: Петровский Игорь, Отлучить или прославить? Отношение к воинской службе в ранней церкви. Между миссионерским милитаризмом и раннехристианским пацифизмом, http://www.bogoslov.ru/text/728740.html (18. 04. 2015).
  3. Hippolyte de Rome, Les Canons, ed. R .G. Coquin, PO 31, fasc. 2, Paris 1966, 369; према: Петровский И., Отлучить или прославить?
  4. Св. Јустин Философ, Дијалог с Трифоном, 110; према: Петровский Игорь, Отлучить или прославить?
  5. В.: Петровский Игорь, Отлучить или прославить?; Пантелеев Алексей, Христиане и римская армия од Павла до Тертуллиана, Мнемон. Исследования и публикации по истории античного, Вып. 3. Санкт-Петербург 2004, 413-430; Kopel David, Christian Pacifism before Constantine, http://works.bepress.com/davidkopel/7 (08. 05. 2015).
  6. “Дуго је код религииозних научника средњег и касног двадесетог века (нарочито протестаната) постојао клише да је Црква била пацифичка до Константина, и постајала прогресивно ‘ратофилна’ како је кварена царским захтевима”, McGuckin John Anthony, A Conflicted Heritage: The Byzantine Religious Establishment of a War Ethic, Dumbarton Oaks Papers 65/66, (2011-2012), 32.
  7. Св. Василије Велики, 13. правило, Књига правила, Шибеник 2003. Реч је о препоруци, а не о изричитом мишљењу, тј. заповести. У напомени приређивача стоји: “Валсамон и Зонара сагласно примећују да ова напомена светог Василија Великог није била спровођена у пракси”; исто, нап. 129. За пропацифистичко тумачење правила в.: McGuckin John (Rev.), St. Basil’s Guidance on War and Repentance, http://www.incommunion.org/2006/02/19/st-basil-on-war-and-repentance/ (29. 05. 2015).
  8. Коментари Јована Зонаре на 13. правило Св. Василија Великог; према: Каптен Герман (свящ.), Проблема “борьбы за веру” в византийской традиции, 92-93.
  9. Св. Атанасије Велики, Посланица монаху Амуну, Књига правила, Шибеник 2003. Уп.: Каптен Герман (свящ.), Проблема “борьбы за веру” в византийской традиции, 90-91.
  10. Sancti Ambrosii Opera. De Fide. Pars Octava. II,16, 141-143, SCEL 78, (Ad Gratianum Augustum). Vindobonae. 1962, 106-107; према: Петровский Игорь, Отлучить или прославить? Уп.: Swift Louis, St. Ambrose on Violence and War, Transactions and Proceedings of the American Philological Association, Vol. 101 (1970), 533-543.
  11. Каптен Герман (свящ.), Проблема “борьбы за веру” в византийской традиции, 94-95.
  12. Петровский Игорь, Отлучить или прославить?

Comments are closed.