ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

 

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
 
ПОГОВОР
 
Прилике нису ни мало ружичасте. Нама православнима намеће се питање: шта чинити?
Да ли напуштати брод који епископи управљају пут Рима, Лондона, Брисела…? Не. Лађом спасења крмари Христос, а епископи могу управљати само себе и оне који их следе пут Запада. Наш брод плови ка Другом Христовом доласку и Страшном суду, ка Царству Небеском. “Не православан човек, већ Господ Христос има кормило Хришћанства. Дакле, Господ Христос није негде на небу, одакле је оставио вођење хришћанства у руке папи, или Лутеру, јеховистима, мормонима или екуменистима из ССЦ. Господ Христос је међу нама, Он је овде у свету, од самог стварања до апокалипсе, Он је живо Тело у Тајнама Цркве”[1].
Да ли се одвајати од епископа-екумениста? “Не, да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме и пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; а у вријеме жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најприје кукољ и свежите га у снопље да се сажеже, а пшеницу одвезите у житницу моју” (Мт. 13, 29-30). Време жетве је близу, али није још стигло. Стрпимо се и притрпимо.
Да ли да падамо у очајање и малодушност? Не, већ да се радујемо у Господу и да будемо безбрижни; безбрижни, али не и немарни: “Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш” (Мт. 24, 42). Близу је, јер Св. Ап. Петар упозорава: “А свему се крај приближио. Будите, дакле, целомудрени и трезвени у молитвама.” (1. Пт. 4, 7).
Да бдимо, чекамо и славословимо: “Тешко да је могуће преобратити јеретике. То постаје још теже јер се они, надахнути ђаволом, у последње време све чешће скривају иза фасаде Православља – ‘православни еволуционисти’, ‘православни хуманисти’, ‘православни екуменисти’. Они су опремљени моћним арсеналом научних, философских и богословских концепција. Но, ни код једног од њих не постоји: вера у Божанско Откривење и стајање у светоотачкој традицији. Православним хришћанима – антиеволуционистима, противницима екуменизма и хуманизма – остаје да са читавом Црквом певају псалам цара Давида: ‘Једни се хвале колима, други коњима, а ми именом Господа Бога својега’ (Пс. 19, 8)”[2].
“Како се нико не би пре времена саблазнио и погрешио или учинио по сопственом расуђивању, показујемо границу која одваја икономију од акривије, саветовање од одвајања, трпљење од борбе, у случају јеретичког екуменизма: причешћивање јеретика из истог путира са православнима. Када будете видели јеретике (католике, унијате, протестанте, монофизите) да се причешћују из православног путира, тад схватите да се тамо чини сва хула и отпадништво (апостасија)”[3].
“Хајде да паднемо на колена и да се помолимо Христу, Који као да, због наше недостојности спава у време буре, да би се Он пробудио, да би укротио буру, да би уништио расколе и вратио све заблуделе, све јеретике у Свету Цркву, јер ће само то изградити истинско Јединство. Не треба да падамо у чамотињу, већ да са радошћу претрпимо и да се налазимо у ишчекивању, јер ће на крају победа и тријумф припасти Христу, а не антихристу”[4].
…”Само две стварности у свима световима: Бог и човек. човек је човек само у Богочовеку и са Богочовеком – и тиме Бог по благодати, а ван њега – увек је кандидат за ђавочовека. Да: или богочовек или ђавочовек. Трећега нема у нашим човечанским световима”[5].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Аркашу Нил (јрм.), Моројану Варвар (јрм.), Екуменизам.
  2. Буфејев Константин (прот.), О тројединству еволуционизма, хуманизма и екуменизма.
  3. Аркашу Нил (јрм.), Моројану Варвар (јрм.), Екуменизам.
  4. Зисис Теодор (прот.), Савремени изазови Цркве: свејерес екуменизма.
  5. Св. Јустин Поповић, Записи о екуменизму, 29.

Comments are closed.