НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

 

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
 
ЛИБЕРАЛИЗАМ И МОДЕРНИЗАМ
 
Први који је затражио своја права и своју слободу, и то слободу од Бога, тачније, да буде Бог, био је сатана. После његовог либералног суноврата, уследио је, ништа мање либералан и ништа ниже суновратан, и пад наших прародитеља. Будући да су пали по наговору ђавола и узрок њиховог пада је био исти његовом: тражење права да се буде слободан од Бога, тј. бог без Бога. Отада, од палог анђела и од палог човека, либерализам је, поред тражења права да се буде слободан од Бога, тј. самосвојан, слободан бог, подразумевао и право и слободу на грех, односно, право и слободу на лаж, неправду, на живот без и против Бога. „Грех је унутрашња револуција против сопствене савести, жеља човека да се одвоји од ње, да је осујети, угуши и погази. Порок нема граница, нити дна на коме би се задржао. Стога је порочни живот потчињен страстима пад у бездан. Пад демона је био лет надоле, а сваки грех у малом понавља лажну слободу демона. То је полет пада у мрак и хаос. Слобода порока је ослобађање од свога људског достојанства, као образа и подобија Божијег у коме је истинска слобода. Сваки морални пад повлачи за собом пустошење душе оптерећене материјалношћу коју човек осећа у свом телу. То је реално бреме греха“[1]. Тако се либерализам, суштински посматрано, бори за своју право и слободу на смрт: „У било којем случају, без обзира да ли се говори о либералном ‘Хришћанину’, или о још либералнијем хуманисти, њихова неспособност да поверују у вечни живот укорењена је у једној те истој чињеници: они верују само у овај свет, они немају ни искуства, ни знања, ни вере у други свет и, што је најважније: они верују у ‘бога’, који није довољно моћан да васкрсава мртве“[2].
Лозинка либерализма: „све је дозвољено“, неминовно води најпре у анархизам и коначно у нихилизам: „Либерал, човек од овог света, је човек који је изгубио своју веру; а губитак савршене вере је почетак краја поретка који се на тој вери подигао. Они који желе да сачувају углед истине, не верујући у њу нуде најмоћније оружје свим својим непријатељима; вера, која је само метафорична, самоубилачка је. Радикал напада либералну доктрину са свих страна, и завеса од реторике не представља никакву заштиту од снажног замаха његовог оштрог сечива. Либерал, под ударом тог постојаног напада, уступа корак за кораком, и бива принуђен да призна истинитост оптужби против њега, неспособан да супротстави тој негативној, критичкој истини, своју сопствену, позитивну истину; све док се, на крају, после дугог и обично постепеног, преласка, изненада не пробуди, и не открије да је Стари Поредак, небрањен и тобоже неодбрањив, већ свргнут, а да је нова, ‘реалистичнија’ – и бруталнија – истина преузела власт на терену“[3].
Избављајући се од уза и окова етике, либерализам укида суд савести и сећање на вечне муке, које човека одвраћају од греха: „Због тога је, наравно, примарна намера нихилизма била – искључити пакао и страх од пакла из свести људи, у чему је он, несумњиво, више него успео; за већину данашњих људи пакао се претворио у глупост, предрасуду, ако не у ‘садистичку’ фантазију. Чак и они који још увек верују у либерална ‘небеса’, не остављају у свом универзуму место за било какву врсту пакла“[4]. „Када конзервативни одређују либерализам као ‘слободу грешити’, онда тиме не постижу до краја мисао либерала. Либерали хоће да имају право да греше и чине добра дела, придржавати се једних догмата и одбацивати друге, чинећи све то самовољно, не дајући никоме – чак ни самоме себи – одговор“[5].
Шта је либерализам у Цркви? Синоними за либерализам у Цркви су самовоља и непослушност. Ако је световни, политички и етички либерализам самовоља и непослушност Богу и од Њега установљеним установама и законима, онда је либерализам у хришћанству непослушност и самовоља у односу на Цркву, на Свето Писмо и Свето Предање, које обухвата светоотачко богословље, каноне богослужења, црквене уметности[6] и етике. „У одбрани ‘слободе независне богословске креативности’, у стварности модернисти бране своју ванредно самољубиву и страсну самовољу“[7]. Другим речима, човек, био он епископ, свештеник или лаик, узима себи за право, даје себи слободу да уређује и преправља нешто што он није створио, већ је добио у наслеђе „да га ради и да га чува“: „Јер спасење је служење Цркви. ? служење Цркви се састоји у слушању Цркве. Послушност Господу Христу у свему из љубави, – то је врховни закон Богочовечанског живота у Цркви“[8]. Либерализам у Цркви настаје због недостатка вере у Богочовека, и сувишка вере у човека, тј. самога себе. Он долази као непосредна последица одсуства страха Божијег, без кога човек уређује и преуређује Дом Господњи као своје приватно власништво: „У основи ове појаве лежи одсуствовање страха Божијег. Страх Божији – то је такво осећање кад смо стално суочени са Вишим Бићем, стално осећање свим својим чулима, целим организмом, целим бићем, да је пред нама такав слој бивствовања на који су неприменљиве наше обичне мере. Непостојање овог осећања и повлаче промене у богослужењу. Ми ни у ком случају нећемо газдовати у туђем стану, померати намештај, мењати састав библиотеке и тако даље, а у цркви мењамо ред ствари, не познајући тајанствене разлоге које су одредили њихово постојање, једном речју, осећамо се тако као да нисмо у Дому Божијем, већ у чисто човековој установи“[9].
Либерализам тумачи догмате и каноне самовољно, што у крајњој линији води ка адогматизму и безакоњу: „У адогматским системима, мисли, о ономе у шта хришћанин верује, постају слободне за произвољно изражавање, како са стране смисла, тако и по спољашњој страни. Тражећа ‘слобода’, у коначном збиру, своди се на слободу од ограничавања истином“[10]. „У богословљу, тј. учењу о апсолутним богооткривеним истинама Светога Писма и Предања, либерална самовоља се јавља са особитом јасношћу. Богословље се представља као наука начелно непотпуна, несавршена, опитна, несистематична. Сагласно, за модернисте богословске истине подлежу променама, поседују само релативну тачност, могу бити сведени у систем само условно, произлазе од опита, њиховим извором се јавља осећање, а не умозрење“[11].
Напуштају се канони и предање у богослужењу, иконопису, градитељству, еклисиологији[12]. Све је више човечанског, хуманистичког, и све мање богочовечанског. Либерализам у екуменизму рађа и обухвата све наведено: релативизам, агностицизам и адогматизам, прогресивизам и еволуционизам, романтизам и сентиментализам, затим пацифизам, хилијазам и утопизам, и коначно: антицркву. Реч је о либералном процесу секуларизације, којим екуменизам претвара Цркву у световну организацију. Ево шта о документу ССЦ, под називом „Закључни Извештај Специјалне Комисије у вези с питањем учествовања Православних Цркава у раду Светског Савета Цркава“, говори о. Рафаил (Карелин). У вези „Део А, тачка 7: ‘Цркве су напредујући заједно путем хришћанског јединства постале духовно богатије'“, који смо могли разматрати и у поглављу о прогресивизму, он, између осталог, каже: „У формулацији се подразумева да је ово кретање било синхронизовано и међусобно, значи у учењу Православне Цркве нешто треба да буде промењено, иначе би се протестантске заједнице кретале у смеру Једне Цркве, а она би остајала истоветна самој себи. Овде постоји и друга могућност, да се променио менталитет самих учесника екуменизма, представника Православља, који су себе поистоветили с Црквом, тачније, либерализација њиховог мишљења. А ово садржи удаљавање од сопствене Цркве“. Реч је, дакле, о либерализацији, послободњавању самопоимања православних екумениста. У вези исто тако прогресивистичког става: „Цркве-чланице заједнице ССЦ су одговорне за развој и васпитање пријемчивости и за овладавање језиком који ће им омогућити да наставе међусобни дијалог“, о. Рафаил објашњава: „‘…Развој и васпитање пријемчивости’ за језик догматског минимализма за православце може да протиче само истовремено с губитком пријемчивости за само Православље као једину истину. Овај ‘развој и васпитање’ за пријемчивост новог језика представља кршење Светог Предања, које би се огледало у кварењу светоотачког језика, у догматском индиферентизму, у рушењу граница Цркве, у поистовећивању себе са некаквим аморфним, недефинисаним ‘заједничким хришћанством’, које реално уопште не постоји. То је секуларизација црквене свести и продирање духа либерализма у православно светилиште. Све ово води ка еклесиолошком индиферентизму… Због тога треба створити нови језик, и пошто је реч одраз мисли, треба створити ново мишљење ради наставка и развоја екуменизма. На томе се и труде наши екуменисти са својим теоријама: о делимичној благодати коју треба надоместити (Курајев), о поистовећивању сотериологије с моралом при чему вероисповест нема значаја (митрополит Антоније Блум) и о загробном обраћању вери у Христа (Осипов). Све се то своди на једно: спасење је могуће ван Православне Цркве“. И још једном исти аутор о либералној, секуларизованој еклисиологији православних екумениста: „Поново ћемо се вратити на питање о недопустивој, с православне тачке гледишта ситуацији – о чланству Православне Цркве или Помесних Цркава у било каквој организацији. Уз такав приступ сама Православна Црква се сматра ужом организацијом која постаје део шире. Ово је профанација самог појма ‘Једне Цркве’. Притом Црква престаје да се сматра живим организмом, чији је Глава Христос, већ прелази у ред људских организација, друштава и савеза. Овде се губи метафизичка бесконачност Цркве, безгранична, не по броју Анђела и светаца који улазе у њу већ по благодати Божијој – модалности Апсолута и по нераздвојивости Цркве од њене Главе – Сина Божијег, Апсолута Који испуњава све, не ограничавајући се ничим. Као што космос не може да буде члан енглеског клуба, тако ни Црква у којој је коначно сједињено с Бесконачним не може да буде члан не само јеретичке, него ни било које друге организације. Чланови екуменистичких савеза могу да буду поједина лица, либерални хришћани који се индиферентно односе према канонима Цркве и не осећају да су одговорни према њима. Међутим, овакви ‘црквоградитељи’ и ‘црквотрагачи’ уопште не представљају Православну Цркву, већ само себе саме. Одбијање схватања Цркве као мистичког Тела Христовог и манипулација речима ‘чланство Цркве’ представљају прву велику капитулацију еклесиологије пред протестантским рационализмом“[13]. Слично богословствују и светогорски старци: „Будући да има карактер позива, текст под насловом ‘Текст о еклисиологији: Позвани да будемо Једна Црква‘ (Text on ecclesiology: Called to be One Church), већ y самом наслову сугерише протестантску еклисиологију, то јест да постојеће хришћанске цркве не представљају, ни свака посебно, ни све заједно, у свом садашњем подељеном стању Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву, него се крећу у потрази за њом“[14].
„Православни екуменисти су либералисти и склони некаквом духовном прогресу, не прихватају и не подстичу телесне подвиге (пост, молитве, метаније, читање светих Отаца) на један озбиљан начин, већ то поимају символично, са лакоћом дају разрешења на причешћима, разрешују постове, скраћују службе, подстичу куповину много свећа и чињењу многобројних донација цркви… Више немају црквени и светоотачки речник, већ једну превише ‘теолошку’ терминологију, са преувеличавањем, модернистичку, политикантску, безбрижну, помешану, европеизирану, са извештајима и моделима порука овог света (уметности, моде, филма итд.) или ‘светитељима’ и личностима других вера и религија“[15].
Нема више „уских врата и тесног пута“; остао је само „широк пут“ и „широм отворена врата“: „Треба живети, живети широко, све и свакога примити у радост нашег живота! Нова ера! Време је да човек скине са себе љуску старих досадних појмова о Богу и човеку! Треба живети и волети, волети и живети! Религија мора да даје људима мир, љубав, срећу, општење и узајамно разумевање, братство, радост, смех и живот – и то овде, већ данас! Смех, а не сузе, не тугу и страх, не расправе, ратове, проклетства, забране, претње, анатеме, шизме и томе слично.“[16]. „Либерално хришћанство – компромис између хришћанства и света, који скида моралну одговорност са човека. То је хришћанство не духовне радости, већ доброг расположења. Оно је налик на медицину која не лечи, већ умирује болесника да је здрав, кријући од њега да му утробу изједа рак. То је хришћанство са печењем у Великом посту и концертима у Страсној недељи; хришћанство где су земља и небо заменили своја места… Њега прихватају без размишљања. Прихватају јер желе да уместо сурове реалности верују у ружичасту утопију“[17].
Либерализам рађа, храни се и обнавља модернизмом. „Шта је то модернизам? Да ли се Православље може мешати са модернизмом? ‘Модернизам’ значи ‘обнова’. Модернизам, као постојана (стална) ревизија духовних вредности Цркве, заснована на лажним психолошким и еклисиолошким установама. Сама реч ‘модерно’ или ‘обнова’ већ подразумева одређену концепцију, односно, да је Црква развијајући и еволуирајући организам, у коме мора одумирати старо и застарело, а уместо њега долазити ново и способно за живот“[18].
Оно што нема вечности у себи, што живи и дише временом и храни се земљом, мора непрестано да се мења, да изналази и поприма своје нове изразе, нова лица, нове односе, нова одела. Будући да насилно раскида са конзервативном, окамењеном, и, по њему, беживотном прошлошћу, либерализам трчи кроз садашњост ка будућности, пуној наде. „Модернисти желе да изврше фалсификат – да прилагоде хришћанство људским страстима, лажним идејама, површним представама посветовњаченог разума и да сурогат хришћанства представе као некакав прогрес, као очишћење од заблуде, као хришћанство које су они, наводно, очистили од заблуда и обновили… Модернисти предлажу реформу хришћанства, удобну палом човеку, обећавајући му царство небеско без подвига, труда, без борбе са страстима, заснивајући то само на ставу да Бог љуби човека и да га зато спасава. У томе је и привлачна сила модернизма за људе са слабом вољом и отупелом религиозном интуицијом“; „Општи пад духовности представљао је погодно тле за модернизам, који обећава да ће створити ново, либерално и хуманистичко хришћанство које ће бити за вољу олакшано, за страсти угодно, за гордост ума непритешњено догматима и канонима. Тако човек може посећивати богослужења, вршити молитве и истовремено занимати се јогом, медитацијама позајмљеним са Далеког Истока, бити стални посетилац рок-концерата, учествовати у стварању литературних и спортских удружења при манастирима и притом себе сматрати православним хришћанином. Наравно, називајући себе не слугом Божијим, већ сином Божијим“[19].
Модернизам је ново одело прогресивизма, којим се замењује старо и истрошено, и скрива и заклања његова и њихова овешталост и смртност: „Овакав какав је: деформисан и онакажен, свет је сувише увредљив за измученог човека. Изранављен, човек излази из старог и улази у нови, новији и најновији бунт. Док му многонамучени дух кључа на страшној температури страдања, он снује разне модернизме и покушава да помоћу њих ослободи себе остарелог света. Но све су то само фластери на расцветаним живим ранама. Предубока је болест света, и човек јој никако не може дохитити корен и уклонити“[20]. Модернизам, као и његов старији брат прогресивизам, живи и дише духом времена: „Он садржи у себи све противречности модерног живота: културу и цивилизацију, философију и науку, католицизам и протестантизам. Садржи у себи сав трагизам и сву комичност живота оваквог какав је. И живећи по духу времена човек се ломи о гудуре свих тих непримиривих противречности. Но што је најстрашније у овоме, то је: систематски организован устанак против човечје личности… Човеком живи, човеком дише, човеком се хвали дух времена нашег – човеком, не Богочовеком. У томе је центар трагизма нашег, и само у томе. Дух времена нашег у обожавању човека иде до човекоманије, зато је Дух Вечности потцењен, попљуван и готово протеран са наше планете“[21]. „Модернисти говоре, да треба ићи за временом, да би били разумљиви људима. Али куда иде човечанство и куда иде време? Црква мора да сачува своју вечну вредност од ентропије времена, то јест, да се узвиси над њим. Наивно је веровати, да ако претворимо Тајну у аксиом, а мистику у философију, да ћемо моћи учинити и једног човека религиозним… Модернизам обично негује арсенал схватања и представа световне културе и цивилизације, то јест, уподобљава Цркву свету, који, по речима Спаситеља, ‘сав у злу лежи‘“[22]. „Неминовно, овај нови модел хришћанства који непрестано мења формуле како би се свидео свима, постаје жртва ‘демократије’, ‘хришћанског плурализма‘ у коме екуменистички ‘христос’ добија толико лица, поимања и представљања, односно изгледа колико их има и ‘велики архитекта’ – бог масонерије“; „Православни екуменисти промовишу новине у Цркви, лаицизирају, односно секуларизују, скраћују, хуманизују, чине практичније, комфорније, комотније: службе, беседе, посланице, црквено сликарство, монашке одежде и говор. Имају посебну склоност ка модернизовању манастира, увођењем интернета и телевизије, технике и индустрије, њиховом трансформисању у агро, зоо или шумске експлоататорске центре, носиоце немарности и расипништва, или ленствовања и конфора, боље рећи, на тај начин у потпуности убијају монашки живот“[23].
„Модернизам, под видом богословља, предлаже сасвим другу науку, другу и по садржају, и по методу и склопу. Модернизам представља богословље као науку начелно непотпуну, несавршену, нетачну, опитну и несистематску. Сагласно, за модернисте богословске истине су подвргнуте променама, владају само релативном тачношћу, могу бити сведене у систем само условно, происходе од опита, њиховим извором се јавља осећање, а не умозрење“[24]. Модернисти су најпре кренули у разграђивање и изобличавање учења о Цркви: „У двадесетом веку, у вези са теософским и екуменским тежњама, модернисти су заменили догмате вере у Цркви сложеном проблематиком, у којој се појављују два задатка: засновати неверје или сумњу у постојећу историјску Цркву, и стимулисати потрагу за непостојећом црквом… И тако, први задатак модерниста је да се обришу границе историјске Православне Цркве, да је учине нечим аморфним, неодређеним, нечим што мења егзистенцијално схватање, да је преведу у област субјективизма и психологизма, да поруше чврсте спољашње оријентире“[25]. Леглом модернизма свакако можемо сматрати богословље „париске школе“: литургијску обнову, евхаристијску еклисиологију и есхатолошко богословље: „Нажалост, емигрантско (париско) богословље, прекомерно се увукавши у борбу са ‘западним ропством’ домаће црквене мисли у синодалном периоду, видећи у радовима познатих руских догматиста 19. века потпуну зависност од католичке схоластике, дајући самом ‘школском богословљу’ нијансу негативне условљености и примитива, – ово ‘ново’ руско богословље је себе у многоме разоружало пред изазовима већ друге епохе: утицајем протестантске либералне теологије, ‘Другим Ватиканом’, екуменистичким покретом, различитим постмодернистичким тенденцијама у философији, култури, религији“[26].
Пишући против чланства православних у ССЦ, митр. Филарет (Вознесенски) овако описује дух модернизма у екуменизму: „Ипак, у последње време има много чињеница које сведоче о томе да су неки представници Православних цркава у свом дијалогу са иновернима усвојили чисту протестантску еклисиологију, иза које следују и протестантска питања о црквеном животу, добивши свој израз у облику ширења којекаквих модернизама. Модернизам је подешавање црквеног живота по начелима и људским слабостима садашњег човека. У Русији се он упечатљиво појавио, двадесетих година нашег века, кроз такозвани ‘Обновитељски покрет’, или ‘Живу цркву’. На оснивачком скупу ‘Живе цркве’ 29. маја 1922. године, њени циљеви су дефинисани као ‘прегледање и измена свих делова црквеног живота по потребама савременог живота.’ То је био покушај реформације, прилагођене условима комунистичке машинерије. Модернизам поставља угађање људским слабостима поврх природних и надаље догматских потреба Цркве. Колико се свет удаљава од Христових начела, толико и модернизам све више и више снижава раван религиозног живота. Видимо како у западним конфесијама то сада повлачи за собом напуштање постова, велика скраћења и вулгаризације богослужења и на крају крајева, потпуно духовно опустошење, које је некада везано са одобравањем порока, не искључујући ни грехе о којима Св. Апостол Павле саветује верне да их уопште ни не спомињу. Модернизам је био основно опредељење жалосног Свеправославног Саветовања у Цариграду 1923. године, на коме је очигледно видан печат обновитељског експеримента у Русији. После њега, поједине цркве иако нису потпуно пошле путем предложених реформи, усвојиле су западни календар, а неколико њих чак и западну пасхалију. То је био први корак на путу модернизма у Православној Цркви: изменити поредак Црквеног живота у име зближавања са поретком живота јеретичких скупина. То је било нарушавање принципа установљених црквеним канонима, који су направљени да религиозно одвоје верне од оних који мудрују другачије од Православне Цркве, а не да зближе са таквима молитвени живот (Тит 3,10; Ап, 10, 45, 65; Лаод 32, 33, 37 и др.)“[27].
А о пореклу свих модернизама у Православној Цркви недвосмислено сведочи Св. Јустин Србски: „Неки наши црквени модернисти непрестано увозе са Запада у нашу средину неке римокатоличко-протестантске модернизме. И у име тих кожних модернизама они чине бучне походе против благодатно-богочовечанског конзерватизма Православне Цркве. Не треба се варати: римокатолици су најрадикалнији модернисти, јер су темељ Хришћанства пренели са вечног Богочовека Христа на трулежног човека папу. И то прогласили за најглавнији догмат. А протестанти су само подухватили тај догмат и разрадили га до страшилних детаља“. И упозорава: „Никакав модернистички salto mortale није у духу Православне Цркве. Спремаш ли се да учиниш корак унапред, осврни се, ослушни шта ти Дух Свети саветује кроз богоносне Оце и Св. Васељенске Саборе. Не осврнеш ли се, не ослушнеш ли, не послушаш ли – себе стављаш изнад Васељенских Сабора, и тиме на себе згрћеш све њихове анатеме. Ако наша Помесна Црква жели да остане Православна и да иде напред, она то може једино ако корак који хоће да учини напред, учини саборно: са свима Апостолима, са свима Мученицима, са свима Исповедницима, са свима Светим Оцима“[28].
Чедо модернизма је реформизам: „Реформизам је у моди; постао је страст нашег поратног доба: убризгавају серум реформизма у сваку организацију; неки покушавају и у свештени, благодатни, богочовечански Христов организам. И чуде се, што већ Црква није у бунилу реформизма. А не осећају да је модерни реформизам за Православну Цркву што и деформизам. Црква се Православна не може реформирати средствима ванцрквеним, нецрквеним и противцрквеним. Она има свој Пут, своју Истину, свој Живот: ‘Ја сам Пут и Истина и Живот’ (Јн, 14, 6). То говори Он – једини Свет, једини Безгрешан; ко си ти да Безгрешног поправљаш? Хришћански Живот стоји на православном гледишту када тврди да нам је у Светитељима показан православни пут за преображај и личности и друштва: реформирај најпре себе благодаћу Духа Светог, а Господ ће сам кроз тебе друге реформирати. Зато што смо одступили од наших незаменљивих православних Светих Отаца и Подвижника, заразили смо се кожним, корним западњачким реформизмима, који глачају тело човечије, који стварају окречене ходеће гробове, а трубе као да реформирају човека ка највишем типу човека. Заборавили смо заповест коју не треба никад заборављати: ‘не саображавајте се овоме веку, него се преобразите обновљењем ума свога, да би сте могли кушати које је добра и угодна и савршена воља Божја’ (Рм. 12, 2,)“[29].
Тајна човекове слободе је у његовој драговољној послушности своме Творцу, Који, кроз његову синовску послушност, постаје његов Отац, а он Његов син. „У речима ‘слуга Христов’ почетак је ослобођења. Роб греха постаје слуга Бога. Човеку који живи под утицајем страсти и греха, заповести се чине као ропство и јарам, али Господ је рекао: ‘Јарам је мој благ’. То ропство је откупљење из ропства, да би затим била дарована слобода, а после слободе – усиновљење… Слобода је ослобођење срца од свега туђег. Оно је створено за Бога и зато је слобода – у Богу. Слобода је светлост која се шири из вечности. Само у Богу човек налази себе и постаје оно што јесте“[30].
Слобода у Цркви подразумева послушност и верност Предању: „У оквирима црквенога опита има много тајанствених истина, и за поимање ових истина се верујућем сазнању даје слобода која је ограничена и руковођена једино категоричким порицањем одређених очито лажних путева и мњења. Остаје слобода и у погледу раскривања и поимања оних истина које су посведочене непогрешивим опитом и гласом Цркве. Наравно, овде нема места за субјективну интелектуалну самовољу. Живо богословствовање мора, у своме корену и основи, да буде интуитивно, мора да се одређује опитом вере и виђењем, а не самодовољном дијалектиком окошталих апстрактних појмова. Јер, уопште узевши, догмати вере јесу истине опита, истине живота, и они се могу и морају откривати не кроз логичку синтезу или анализу, већ искључиво кроз духовни живот, кроз постојање опита који је посведочен вероучењским одређењима. У основи православних и правилних ‘богословских мишљења’ и расуђивања мора да лежи не закључак, већ непосредно виђење, сазрцање, које се може достићи једино кроз молитвени подвиг, кроз духовно узрастање верујуће личности, кроз живо учешће у свевременом опиту Цркве“[31]. А то хуманистичком и либерално-модернистичком екуменизму недостаје.
„До тога је очигледно још далеко, али је посао већ започео. Овде је иста стара метода: дрско оптужити Цркву за одступање од Православља, убедити људе, да се она неколико векова налазила у католичком плену, да је она духовно и интелектуално заспала и да је сада дошло време да се она пробуди“[32].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Карелин Рафаил (архим.), Слобода, превод: М. Тодић, М. Голубовић, Умеће умирања или уметност живљења, Београд 2004, 291.
  2. Роуз Серафим (јрм.), Нихилизам.
  3. Исто.
  4. Исто.
  5. Вершилло Роман, Либерализм, http://antimodern.ru/liberal/ (29. 07. 2015).
  6. Уп.: Переслегин Владимир (прот.), Новое в церковном искусстве и антиискусство, http://antimodern.ru/new/ (29. 07. 2015).
  7. Максимов Јуриј, Играње са Богословљем: Крај Игре, http://www.pravoslavni-odgovor.com/CrkvaHristova/igranjebogoslovlja.htm (23. 07. 2015).
  8. Св. Јустин Поповић, Православна црква и екуменизам, 21.
  9. Флоренски Павле (прот.), према: Димитријевић Владимир, О посту, исповести и причешћивањеу, http://borbazaveru.info/content/view/7589/52/ (29. 07. 2015).
  10. Вершилло Роман, Адогматизм.
  11. Исти, Либерализм.
  12. Уп.: Cavarnos Constantine, Orthodox Tradition and Modernism, превод: P. Barker, Etna 1992; Агещев Юрий, „Православный “ и светский „архитектурный модернизм“ – это болезнь, http://ru-news.ru/pravoslavnyj-i-svetskij-arhitekturnyj-modernizm-eto-bolezn/ (29. 07. 2015).
  13. Карелин Рафаил (архим.), Ступивши у екуменистички покрет.
  14. Георгије (архим.), Јефрем (архим.), Лука (ст.), О Православљу и Светском савезу „цркава“.
  15. Аркашу Нил (јрм.), Моројану Варвар (јрм.), Екуменизам.
  16. Абашидзе Лазар(архим.), Васкрс без крста или још једном о екуменизму.
  17. Карелин Рафаил (архим.), Лек против модернизма. Уп.: Таушев Аверкије (архиеп.), Отров модернизма, превод: М. Голубовић, Савременост у светлости речи Божије, Београд 2014, 239-245.
  18. Карелин Рафаил (архим.), Православље и модернизам, http://www.pravoslavni-odgovor.com/CrkvaHristova/modernizam.htm (29. 07. 2015).
  19. Карелин Рафаил (архим.), Лек против модернизма.
  20. Св. Јустин Поповић, Богочовечански конзерватизам и неки наши црквени модернисти, Хришћански живот, 2 (1925), 82.
  21. Исти, О духу времена, Хришћански живот, 4 (1923), 145-146.
  22. Карелин Рафаил (архим.), Православље и модернизам. Симонов Н., Модернизам и неообновљенство, превод: Славјанка, http://na-putu-za-emaus.blogspot.com/2008/12/blog-post6650.html (15. 07. 2015).
  23. Аркашу Нил (јрм.), Моројану Варвар (јрм.), Екуменизам.
  24. Вершилло Роман, Христианское вероучение и учение модернистов, http://antimodern.ru/orthodoxy-versus-modernism/ (29. 07. 2015).
  25. Карелин Рафаил (архим.), О опасностима богословског реформаторства, http://www.pravoslavni-odgovor.com/CrkvaHristova/opasnostireforme.htm (23. 07. 2015).
  26. Маслов Илья (д.), Доктрина „нового религиозного сознания“ (НРС): философско-богословские аспекты русского религиозного модернизма.
  27. Вознесенски Филарет (митр.), Друго писмо бола, http://bskm.rs/2014/07/15/drugo-pismo-bola-mitropolit-filaret-voznesenski/ (29. 07. 2015).
  28. Св. Јустин Поповић, Богочовечански конзерватизам и неки наши црквени модернисти, 83.
  29. Исти, Са уредничког стола, Хришћански живот, 1 (1925), 39-40.
  30. Карелин Рафаил (архим.), Слобода, 291.
  31. Флоровски Георгије (прот.), Црква – Дом Очев, 409-410.
  32. Карелин Рафаил (архим.), О опасностима богословског реформаторства.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *