НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

 

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
 
ПРОГРЕСИВИЗАМ И ЕВОЛУЦИОНИЗАМ
 
Хуманизам верује у човека. Верује у његов напредак, његов преображај, његово усавршавање… Верује у његов развој, његову еволуцију, његово обесмрћење… Јер као што је случајно настао живот, можда ће једном, истом таквом случајношћу, и смрт нестати. Можда…
Пошто је агностицизмом утврђено да Бог не постоји, онда је требало показати како је човек настао без Творца. Тај задатак је пао у удео еволуционизму. Тиме је ревидирана прошлост, али и усмерена и одређена будућност: ако Бог није створио човека, већ је он створен пуким случајем, што је равно његовом самостварању, онда све хришћанске бајке – првородни грех, смрт као последица греха, искупљење и спасење, Искупитељ и Спаситељ – нестају као мехурићи сапунице. Еволуцијом и прогресом човек ће се постепено, али поуздано, развијати и усавршавати у тој мери да ће својим умом и достигнућима ума – науком и техником – превладати смрт. Онда није потребан Спаситељ који ће избавити од смрти, већ спаситељ који ће човечанство избавити од Старог (хришћанског) светског поретка и успоставити Нови (антихристовски). А пошто успостављање Новог подразумева уништавање Старог, онда нови спаситељ, нови христос, тачније антихрист, треба да човечанство избави од хаоса у који ће оно упасти при овој замени – Ordo ab chao. „Као што је писао Х. Порсиати, један из високопозиционираних посвећеника, ‘девиза ‘ред из хаоса’ представља синтезу масонске доктрине и њену главну тајну. То значи да ‘велико дело’ може произаћи само кроз стање разлагања и растварања и учи да се до Новог светског поретка може доћи само кроз вешто организовани хаос'“[1].
Ипак, име суровој стварности хуманистичког прогреса је још увек, и заувек, смрт: „Загледајте у основне принципе европског хуманистичког прогреса, у његову метафизику. Очигледно је за све нормалне очи: европска хуманистичка култура систематски затупљује у човеку осећање бесмртности док га сасвим не затупи, и човек европске културе одлучно тврди, попут Ничеа, тело сам и само тело. ? т? значи: смртан сам и само смртан. Тако је хуманистичком Европом завладала девиза: човек је смртно биће. To je формула хуманистичког човека, то суштина његовог прогреса. Најпре несвесно, а затим систематски свесно и намерно у европског човека је кроз науку, и кроз философију, и кроз културу убризгавано сазнање да је човек смртан сав без остатка“[2].
„У намери да коначно отшкрину двери хиљадугодишњег царства мира и благостања на земљи, главни инспиратори ових идеја константно су форсирали појам ‘прогреса’ који је кључна реч свих европских револуција. Стално се говори о новој моралности, новом поимању религије, братству свих народа и вера, толеранцији и компромису, пролећу Хришћанства и потреби реинтерпретације појма Цркве. А све ове поменуте идеје поред њима сличних у области политике и економије саставни су део Новог светског поретка, који има за циљ да изврши преправку Божијег Поретка, и да створи људско царство на земљи без Бога. Нажалост, и поред вероватно искрених добрих намера неких наивних екумениста, овај покрет служи управо сасвим супротном циљу, уништењу Цркве и Православне вере и остварењу земаљског царства Антихриста“[3].
…Еволуција се заиста остварује, али једино у етици, и то у обрнутом смеру: „Смежуран, закржљао, овештаствен, дегенерисан, хуманистички човек је потпуно у праву што је устима својих мудраца објавио да је постао од мајмуна. Изједначен са животињама по пореклу, зашто да не изједначи себе са њима и у моралу. Припадајући животињама, зверовима по суштини свога бића, oн им припада и по моралу. Зар се грех и злочин све више и више не сматрају у модерном судском правосуђу за неминовност социјалне средине, за неопходност природе? Пошто у човеку нема ничег бесмртног и вечног, то је сва етика, на крају крајева, сведена на нагонске прохтеве. И хуманистички човек се у етици изједначио са својим прецима: мајмунима и зверовима, и у његовом животу завладао је принцип homo homini lupus (човек је човеку вук)“[4].
Теорију еволуције су прихватили чак и православни епископи. Архиепископ Стилијан „отворено признаје да човек вуче порекло од мајмуна (Voice of Orthodoxy јан-феб 1987. г.)“[5]. Поједини православни богослови покушавају да споје Библију са атеизмом и науком, што је, по о. Рафаилу (Карелину) унија између атеизма и религије, при чему се хришћанство чисти од сувишне мистике: „Еволуционисти су Адама ставили у једну ћелију са осталим приматима. То је обрадовало атеисте, као испуњење њихових снова: рашчеловечити човека и озверити га. Сада су идеју еволуционизма пренели у поље богословља. Еволуциону теорију у хришћанству развијао је Мењ – то нас не запањује; али, зашто њу (идеалистички дарвинизам) подржава ђакон Андреј Курајев – то нас запањује и огорчује“[6]. Према прот. К. Буфејеву, између еволуционизма, хуманизма и екуменизма постоји тројединство: „Заједничка особина ова три појма састоји се у томе што они представљају замену за традиционалан однос хришћанина према битију – свету, човеку, Цркви. Сва три појма искривљују православан поглед на физичко, душевно и духовно начело које постоји у стварању. Прихватање еволуционизма, хуманизма и екуменизма доводи до одбацивања садржаја апостолске трихотомије: тело – душа – дух (1 Сол. 5, 23) и даје другачији смисао црквеном учењу, прекрајајући га у складу са безбожним законима овога века. Ова гледишта нису укорењена у библијском Откривењу, нити су освећена светоотачким Предањем и по својој суштини су богоборачка“; „Видимо да еволуционизам, хуманизам и екуменизам представљају три главне пројаве апостасије. У њима налази израз свако одступање од апостолског светоотачког учења: у еволуционизму – о свету као о Божијој творевини; у хуманизму – о човеку као особеној творевини, сазданој по лику и подобију Божијем; у екуменизму – о Цркви као новој богочовечанској творевини. Све ове три духовне појаве, свака у својој сфери, пркосе Богу, покушавају да Га укину, унизе, боре се с Њим“[7].
Ипак, хуманизам не одустаје: сву своју наду прогрес полаже у науку: „Лажна наука проучава дивне законе природе, њену узајамну повезаност, силе, продире у њене тајне одаје, налази танане, изузетно сложене законитости, хармонију, сврсисходност у свим облицима – ма чега да се лати у овом свету одмах затим она не узноси наше одушевљење и свештени страх пред чудом видљивог ка његовом Творцу, она чак ништа не говори о Творцу, већ хвалећи на све могуће начине овај чудесни систем, сматра га за неку случајност или се изговара незнањем и одсуством жеље да зна одакле све то и Ко је све тако повезао, наводно, то више није област науке. Ипак, одушевљење које се рађа у људским душама приликом откривања тајни света уз помоћ науке, човек-научник приписује себи, приписује га људском генију, човеку-ствараоцу. Слична тактика постоји и у лажној религији: она демонстрира пред човеком очигледна знамења из другог, њему непознатог света, при чему акценат увек ставља на чудесно, на тајанственост појава, приморава на очекивање и нестрпљиву жељу још већег чуда“[8]. Највеће чудо које хуманистичка наука може објавити јесте обесмрћивање човека. Она треба да од човека, преко надчовека, дође до човекобога: „Тражећи новог човека, Европа је затим кренула међу нижа бића од човека, и у њима почела да трага за пореклом човека, е да би, ослањајући се на животињски свет, створила на неки начин човека без Бога. Било је не мало радости, а и хистеричне вриске, када је Европом прогрмела хипотеза да је човек постао од мајмуна и других сисара. Тада је у свет европске троме и сушичаве мисли улетео Ниче са својим олујама, бурама и земљотресима. И са заносом пророка и пламеном песника, објавио своје еванђеље ? натчовеку. Страснији у мислима него у осећањима, он је из Шопенхауеровог волунтаризма и Дарвиновог еволуционизма извео смео и логичан закључак: ако је мајмун прелаз ка човеку, зашто да човек не буде прелаз ка натчовеку? Да, човек је прелаз и пролаз ка натчовеку. Да, човек је нешто што треба савладати, превазићи“[9].
Међутим, као што је описано у Јеванђељу и Откривењу, хуманистички прогрес неизоставно води уништењу Божије творевине; уместо еволуције, пред нашим очима се одиграва инволуција, уместо човекобога биће антихрист – лажни човек и лажни бог – „кога ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом свога присуства“ (2. Сол. 2, 8): „Оно што следи ‘после нихилизма’ и што је било сан његових највећих ‘пророка’, ни у ком случају није превладавање нихилизма, него његова кулминација. ‘Ново доба’, будући у великој мери дело нихилизма, у стварности ће се мало чим разликовати од нихилистичке ере коју ми знамо. Мислити другачије, тражити спасење у неком новом ‘развоју’, било да га доносе неизбежне силе ‘прогреса’ или ‘еволуције’ или неке романтичне ‘дијалектике’, или да оно дође као бесплатни дар из ризнице мистериозне ‘будућности’, пред којом у сујеверном страхопоштовању стоји модерни човек – мислити тако, значи пасти као жртва монструозне заблуде. Нихилизам је сам по себи духовна пометња, и он се може надвладати само духовним средствима; у савременом, пак, свету није учињен ниједан покушај да се примене та средства… Али ако нихилизам свој историјски крај има у Царству Антихриста, његов коначни и духовни крај лежи иза граница чак и тог последњег сатанског остварења на земљи; и у том крају – паклу – нихилизму предстоји да доживи свој коначни пораз. Нихилиста је поражен, не само због тога што његов сан о земаљском рају води ка вечној погибији; јер је доследни нихилист – за разлику од свог ‘опонента’, анархиста – превише разочаран, да би стварно веровао у тај рај, и препун гнева и бунтовништва, да би могао да ради било шта друго, осим да и тај рај, ако икада он наступи, узме да руши. Нихилиста, пре, бива поражен због тога, што се у паклу његова заветна жеља – нихилизација Бога, Његовог дела и себе самог – показује јаловом“[10].
Превазилажење надчовека треба да оствари трансхуманизам: „‘Њу ејџ’, који сасвим обнавља учење кабале о првом човеку као о богу сличном духовном андрогину, са целовитошћу која се распада на две половине због његове материјализације. Тако објашњен пол представља ограниченост која се полако губи, подељеност која човека води ка смрти и труљењу. Да би се спасао, човек треба да се врати у претходно духовно стање целовитости и да се споји са божанством… То у ствари представља ‘теологију обнове’ коју проповеда ‘њу ејџ’: да бисмо се вратили у стање првоствореног хармоничног андрогина неопходно је да се постане мушко-жена – преко хомосексуалности и лезбејства. Шта више – андрогинизација ће довести до стварања једне нове врсте, сличне анђелу, баш оне ‘седме расе’ Блаватске, која ће се састојати само из духова. Зато за ‘пророке’ ‘њу ејџа’ хермафродит представља једино нормално, и његов симбол је нераскидиво сливање супротности – јина и јанга. А подела на полове је аномалија и све што је повезано са породицом, што намеће културна ограничења за самоизражавање људи мора да буде укинуто. Тако хомосексуалност, према тумачењу ‘Њу ејџа’, није само изазов савременом друштву и његовом традиционалном моралу, то је припрема за проглашавање и консолидацију ‘религије содомизма’ која као нова, екуменска религија треће хиљадугодишњице треба да замени хришћанство“[11].
„И зато се данас пред нашим очима под видом ‘еволуције’ хуманизма одвија његово уништење. Хуманизам се замењује трансхуманизмом, који не прокламује за свој циљ развој скривених човекових могућности, већ превладавање његове људске природе, превладавање несавршеног тела и слабог разума и излазак у ванљудско. Након стадијума трансхуманизма, човек мора да се преобрази у ‘постчовека’. Да би се ово постигло, планира се употреба најновијих научних нано-, био-, информационих и когнитивних технологија, то јест оних технологија које се данас налазе у основи функционисања информационог друштва. Зашто говоримо о самоуништењу хуманизма? Хуманизам за највиши циљ прокламује ‘људска права’. Сада је у ‘људско право’ укључено право на потпуни преображај човека, његово превладавање, тј. – укидање. Из тог разлога се не само хришћанство, већ и просветитељски хуманизам не уклапа у планове твораца идеје ‘глобалног управљања’. ‘Постчовек’ или ‘натчовек’, по схватању ‘трансхуманиста’, биће бесполни киборг испуњен имплантима, који ће се размножавати помоћу вештачке оплодње, имајући притом могућност да егзистира у разним ‘телима’. Главна тежња је – достизање бесмртности (биолошке и ‘дигиталне’) и стварање ‘суперразума’, према коме ће човек бити створење нижег нивоа. Иако трансхуманизам представља широк покрет (међу чијим учесницима се налазе чланови разних група – од атеиста и окултиста до мормона и псеудобудиста), водећу улогу у његовом ширењу играју отворени богоборци. Није случајно да је један од истакнутих трансхуманиста Макс Мор, насловио један од својих програмских чланака ‘У славу ђавола’ (у њему је изложена древна теософско-гностичка идеја о борби ‘носиоца светлости’ Луцифера – сатане или ђавола – против Демијурга, који је наводно створио несавршени свет и бацио човека у таму незнања). Трансхуманистички пројекат вуче своје корене из система окултистичких погледа на свет, заснованих на пантеистичким виђењима и упијању лажних учења кабале, гностицизма, хиндуизма, будизма и древних источних религија. За православне вернике је очевидна демонска природа овог погледа на свет. Из тог разлога, главни удар мора бити усмерен управо на Православље, али се он неће одвијати јавно, него тајно“[12]. Ове године 15-16. јуна одржан је у Њујорку међународни конгрес Глобална будућност 2045, на коме су научници из разних области „разматрали перспективе развитка кибернетичких технологија за остваривање бесмртности човека„[13].
Шта је прогресивизам у екуменизму? Непрекидно развијање, усавршавање и умножавање догмата код паписта[14], до тог броја да ће они изгубити своју силу и сврсисходност, тј. до њиховог укидања, до чега су протестанти већ еволуирали. Код православних екумениста догмати се налазе у прелазној фази ревидирања и редукције. Догматски минимализам је прелазна фаза до њиховог потпуног укидања. Ако човек оствари бесмртност својом моћи, ако се релативизацијом укине грех, односно успостави човеково, од Бога укинуто, право и слобода на грех, ако се укине потреба за васкрсењем и Васкрситељем, онда ће се сви хришћански догмати о Богу, Богородици, човеку, анђелима, Цркви, твари, показати као лажни и непотребни; тачније сви хришћански догмати ће бити замењени једним јединим догматом – догматом о човекобогу – антихристу. Али, пошто је антихристу потребна антицрква, онда се прогресивизам у екуменизму пре свега односи на догмате о Цркви.
„Римокатолици првобитни текст Никејског Символа гледају као један од стадијума у еволуцији хришћанске догме (посебно што се тиче тријадологије). Он је за њих занимљив историјски куриозитет као и неки други стари символи које повремено користе. Рим у суштини верује да је православна теологија застала на једном степену свога развоја, тако да православни иако поседују истинску веру, не поседују сву њену пуноћу коју је Свети Дух ‘открио’ римокатолицима у наредним вековима после Великих Сабора. Учење о тзв. ‘еволуцији догматског учења’ даје алиби папистима да уводе и формулишу нова догматска учења, која нико од Светих Отаца није исповедао“[15]. Да би прикрили своју безблагодатност и овешталост, паписти хватају корак с временом путем прилагођавања, прикривања, подмлађивања, посавремењавања (аggiornamento): „Данас се римокатоличка ‘црква’ налази у веома незавидном положају. Под сталним притиском европског рационалистичког и хуманистичког духа, који је и настао у њеном окриљу и отргао се од њене контроле, она је принуђена да свој опстанак тражи у константном прилагођавању и саображавању овоме свету и веку и да своје Еванђеље све више хуманизује и осавремењава покушавајући на тај начин да одржи неки привид континуитета традиције, али још више да одржи корак са временом“[16].
Још 1967. архиепископ Јаков је, у папистичко-протестантском духу, изјавио да је за развој догмата: „Потребно је да се ослободимо јелинистичких идеја које су вековима владале хришћанском религијом и да их заменимо другим јер елинистичке идеје не значе више ништа савременом човеку. Потребно нам је једно ново Хришћанство, засновано на сасвим новим схватањима и дефиницијама, јер када кажемо Врховно Биће у значењу Бога, омладина то не разуме. Учење о Логосу, као што је оваплоћење Бога Логоса у личности Исуса Христа, посебно догмат о Светој Тројици и њеним својствима као и о њеној свемоћи данас не могу проћи, када су елинистичке идеје превазиђене новим достигнућима. Не можемо да (људе) учимо оном хришћанству које смо ми упознали (New York Times 25. 9. 67.)“[17].
За почетак ревизија догмата о Христовој безгрешној људској природи: „‘Онај који мисли да је човечанска Христова природа пала са неба савршена и безгрешна, као неки метеор у магијском изненађењу, дакле механички и безболно, отприлике као што је Deus ex machina у античко време, он никада неће разумети степен истошчанија (кеносиса) који је на себе узео Божји Логос’. Архиепископ Стилианос својом посланицом отворено учи да је Христос у почетку био грешан и да је бестрасност достигао постепено кроз борбу између своје две природе и воље“[18]. А за крај, са екуменизмом, ревизија догмата о Цркви: „Еволуциониста верује да је свет из небитија и хаоса сам дошао у стање лепоте и богатства биљних и животињских врста. А тада не постоје никакве препреке за признање да је производ еволуције и човек, који са своје стране наставља да ‘еволуционира’ у свом ‘еволуционирајућем’ социјуму. ‘Проеволуциониравши’ до свог савременог стања, природно је да човек својим сопственим егоистичким, то јест хуманистичким принципима припише највећу вредност. Прихватање философије хуманизма постаје неизбежно. Такође је сасвим природно да се помоћу схеме сличне протестантској ‘теорији грана’ описује заједница, која ‘еволуционира’ од првобитног стања, достигавши у свом развоју ‘хришћански’ или ‘постхришћански’ (и таква реч постоји у либералној штампи!) ниво. На тај начин, из еволуционизма, упоредо са хуманизмом органски проистиче и екуменизам… Екумениста, фиксиран на идеју обједињења свих религиозних конфесија у једну духовну породицу, не може а да не буде прожет идејама либерализма, плурализма, духовног и моралног релативизма. То јест, он је – готов хуманиста. Ако уз то поменемо речи свештеномученика Кипријана Картагинског: ‘Коме Црква није мајка, томе Бог није Отац’, – постаје разумљиво зашто је за њега тако природно ‘не инсистирати’ на строгом православном разумевању библијског Шестоднева, већ исповедати еволуционистички релативизам. Екуменистима принадлежи у суштини еволуционистичка ‘теорија развоја догмата’. Тако екумениста увек тежи ка еволуционизму и хуманизму“[19]. И литургијским обновама, препородима, реформама… – додајемо ми[20].
Проучавајући токове и учења религијског модернизма, И. Воронцова је утврдила пет његових основних својстава: „1. Догмат се у хришћанском модернизму не јавља као натприродна, коначна истина, и разматра се као идеолошки објекат, који задовољава одређену потребу религиозног осећања и интелектуалног познања Бога од човека, у одређеној историјској етапи; 2. Тајне, богослужење и језик молитава треба да се мењају у сагласности са захтевима савремене културе; 3. хришћанском модернизму је било својствено да по сваку цену остане у оквиру те религиозне конфесије, чијом се опозицијом јавља његово учење; 4. развитак модернизма се поклапао са током секуларизације друштвеног сазнања и социјалних промена; 5. модернисти су сматрали да им је делатност усмерена у корист раста духовног самосазнања и социјалног јединства народа“[21].
И као што се помоћу еволуције и прогреса од човека дошло до трансчовека, тако се и помоћу прогреса догмата и еволуције цркве дошло до антицркве: „И није реч о индивидуалном завођењу и идеолошкој индоктринацији појединих људских група и класа, већ покушају стварања глобалне антицркве. Због тога у последње време можемо приметити инвазију окултизма у свим сферама – економској, финансијској, политичкој, управљачкој, културној и образовној (биоскоп, музика, литература, телевизија и естрада). Луциферијанска симболика се отворено намеће. Све је усмерено на фундаменталну промену човекове свести и његове душе, а, у коначном исходу, – на рашчовечење. Нема никаквог просветитељског и хуманистичког пројекта који може да изврши тај задатак, али окултни садржај свог погледа на свет глобалне елите још не могу да објаве… Морају бити покварени хришћанска догматика и етика, које сада покушавању да ‘разводне’ у другим религијама, које се у датој етапи користе за подривање вере у Истинитог Бога Творца и Оваплоћење Бога Логоса, а које ће касније бити укинуте. Управо у томе је смисао глобализације – у тоталном разарању, рушењу и успостављању хаоса. Глобализација не ствара нови поредак (и у несхватању те чињенице је основна грешка оних који глобализацију, из незнања, подржавају), њен задатак је чисто деструктиван; крајњи резултат тог процес биће свеопшта криза, у условима у којима треба да се појави онај који ће прогласити себе за ‘спаситеља’ и успоставити ‘нови поредак'“[22].
Код православних, међутим, нема развоја, прогреса, еволуције догмата, а самим тим не може бити ни екуменизма, као псевдоеклисолошког прогресивизма: „У вероучењским одредбама Васељенских Сабора се открила пуна Истина, једна једина чиста Истина, и зато ништа од догмата православне вере неће отпасти, ништа се неће изменити, и неће бити придодате никакве нове одредбе које би измениле смисао старих. Није могућ никакав догматички ‘развој’, јер догмати и нису теоријске аксиоме, из којих се постепено и доследно развијају ‘теореме вере’. Догмати су ‘богодолична’ сведочења човечанскога духа о ономе што је виђено и испитано, о ономе што је ниспослато и откривено у католичанском опиту вере, о тајнама вечнога живота, које су откривене Духом Светим. Све се оне, у строгој одређености, откривају у католичанском опиту вере, у ствараном приопштавању ‘стварима невидљивим’, и због тога је у Цркви немогуће сумњати (у догмате) и ‘допуштати’ икакве другачије догмате, јер би се у другачијим догматима откривао и находио некакав другачији живот, другачији опит, приопштавање нечем другом. Догматичка одређења вере изражавају и запечаћују ‘живот у Христу’, обитавање Господње у верујућим… У Цркви нису могућа никаква ‘нова откривења’, и Црква је једном за увек одбацила и осудила свако чекање ‘нових пророштава’ и ‘нових завета’ када је одбацила монтанизам као оно што стоји у отвореној и несумњивој, непосредној противречности са основним садржајем новозаветнога Откривења и као оно што пориче саму суштину христолошког догмата. У хришћанству не може бити никаквих нових откривења, осим Другог Доласка када ће се завршити историја и времена више бити неће (Откр. 10, 6), када ће се збити Страшни Суд и када ће се открити Царство Славе“[23].
И у Цркви Христовој човек се не мења споља, временом, моралом и науком, већ се преображава изнутра, благодаћу и вечношћу, Богочовеком Христом: „Према хуманистичком човеку и његовом прогресу стоји Христов човек са својим Богочовечанским прогресом. Основно је начело Богочовечанског прогреса: човек је прави човек једино Богом, једино Богочовеком; другим речима: човек је прави човек једино бесмртношћу, то јест савлађивањем свега смртнога и сваке смртности, победом над смрћу. Савлађујући у себи грех и зло, Христов човек савлађује тиме смрт и смртност у своме сазнању и осећању, и сједињује себе са Једино Бесмртним: Богочовеком Христом. И сјединивши себе са бесмртним Богочовеком, он је већ бесмртан, у овом свету бесмртан: његов ум већ мисли мисао Христову, мисао бесмртну и вечну; а његово срце већ осећа у себи живот Христов, живот бесмртан и вечан… У Богочовечанском прогресу човек стално путује Христом као путем Божјим кроз истину Божју у живот вечни и бесмртни. ? све то даровао је роду људском Богочовек Христос Својим васкрсењем. Сва истина свих светова, сав смисао свих створења, сва радост свих бића дати су роду људском кроз васкрсење Богочовека Христа. Зато је васкрсење Христово најсудбоноснији догађај у историји света; од њега зависи непролазна, Божанска вредност не само човека посебно већ и свих људи скупа“[24].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Четверикова Олга, Стварање глобалне Антихристове антицркве, http://snaganaroda.rs/olga-cetverikova-stvaranje-globalne-antihristove-anticrkve/ (17. 07. 2015).
  2. Св. Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам, 78.
  3. Јањић Сава (јрм.), Екуменизам и време апостасије, 28.
  4. Св. Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам, 78-79.
  5. Јањић Сава (јрм.), Екуменизам и време апостасије, 39, нап. 65.
  6. Карелин Рафаил (архим.), О лажном учењу библијског еволуционизма, http://www.pravoslavni-odgovor.com/CrkvaHristova/lazevolucionizma.htm (23. 07. 2015). Такође: исти, Дарвинизам, превод: Б. Стојановић, Хришћанство и модернизам, Ман. Подмаине 2011, 339-346; исти, Еволуција и Кумрански календар, превод: Б. Стојановић, Хришћанство и модернизам, Ман. Подмаине 2011, 347-356.
  7. Буфејев Константин (прот.), О тројединству еволуционизма, хуманизма и екуменизма.
  8. Абашидзе Лазар (архим.), Анђелу Лаодикијске цркве.
  9. Св. Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам, 109.
  10. Роуз Серафим (јрм.), Нихилизам.
  11. Четверикова Олга, „Нови свет“ настраних као светска содомска антицрква (трећи део), http://srb.fondsk.ru/news/2013/06/13/novi-svet-nastranih-kao-svetska-sodomska-anticrkva-trehi-deo.html (08. 08. 2015).
  12. Иста, Стварање глобалне Антихристове антицркве.
  13. Иста, О духовных корнях и целях трансгуманизма. Части 1-2, http://ruskline.ru/analitika/2013/10/23/diktaturaprosvewyonnyh/ (08. 08. 2015). Уп.: Чернышев Евгений, От раскола и ухода в ересь до трансгуманизма, http://ruskline.ru/analitika/2015/06/23/otraskolaiuhodaveresdotransgumanizma/ (23. 06. 2015).
  14. Творац теорије „догматског развоја“ је енглески кардинал Џон Хенри Њумен (1801-1890): „Из идеје Њумена следила је потреба за непрекидном обновом хришћанства“, Воронцова Ирина, Основополагающие церты христианского модернизма (конец XIX – начало XX в.), Вопросы философии 10, 2010, 55.
  15. Јањић Сава (јрм.), Екуменизам и време апостасије, 35, нап. 55.
  16. Исто, 62.
  17. Исто, 37, нап. 59.
  18. Исто, 29, нап. 1.
  19. Буфејев Константин (прот.), О тројединству еволуционизма, хуманизма и екуменизма.
  20. Уп.: Богосављевић Никодим (архим.), О литургијској обнови, препороду и реформама, Рибница 2014.
  21. Воронцова Ирина, Русская религиозно-философская мысль в начале XX века, Москва 2008, 6; Маслов Илья (д.), Доктрина „нового религиозного сознания“ (НРС): философско-богословские аспекты русского религиозного модернизма, http://www.pravoslavie.ru/jurnal/76976.htm (29. 07. 2015).
  22. Четверикова Олга, Стварање глобалне Антихристове антицркве.
  23. Флоровски Георгије (прот.), Црква – Дом Очев, 407. Уп.: Влахос Јеротеј (митр.), Екуменизам у пракси, превод: А. Пантелић, Црква од Истока и хришћанство без Христа, Београд 2008, 194-195.
  24. Св. Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам, 80-82.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *