НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

 

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
 
СТАРОЗАВЕТНИ СВЕШТЕНИ РАТ
 
Потом се на земљи зло појавило у области слободне воље човека. Наши прародитељи, Адам и Ева, на наговор сатане прекршили су заповест Божију и самим тим се, починивши грех, супротставили Богу. Реч је о микрорату: сваки грех је мали рат против Бога. Уколико се настави са умножавањем грехова, онда се од малог рата долази до великог рата против Бога: непослушност, као основа и пројава неверовања, умножена води до богоборства. Да човек не би, уколико сагреши, вечно ратовао против свога Творца, Бог је премудро установио да плата или казна за преступ буде смрт, као гарант (при)времености богоборства. Богоборство је затим, по духовној законитости, породило човекоборство: Каин је убио свога брата Авеља. И од тада непрекидно траје двоједан рат: рат против Бога и рат против човека. И он ће трајати до Другог Христовог доласка, када ће се укинути време, зацарити вечност, васкрснуће мртви и извршиће се Суд. Св. Николај Србски каже: „Међу свима узроцима рата будућега, као и ратова прошлих, основни је и главни узрок безбоштво или отпадништво од Бога Јединога и Живога“; „Прва човечја крв, која је злочиначки просута на земљи, била је крв брата. То је символично за све злочине над човеком до краја историје. И последња човечија крв, која буде просута на земљи биће опет крв брата. Јер чија би иначе могла бити… У чему је типичност тога почетног злочина? У томе, да се грех човека према човеку јавља као последица греха човека према Богу. Или другим речима – кад говоримо о рату – да се рат човека против човека јавља као последица рата човека против Бога“[1].
Следећа сведочанства за тражење одговора на наше питање пружа нам Стари Завет. Сви хришћани-пацифисти изостављају или не признају при разматрању основа свога става сведочанстава Старог Завета. Ево како Н. Милиновић одбацује ауторитет Старог Завета као неодговарајући: „Читајући историјске књиге Светог писма Старог завета приметићемо описе бројних ратова. Победе Јевреја над незнабошцима у старозаветним ратовима описане су као Божија воља и награда јеврејском народу за његову оданост Јахвеу. Јеврејски народ побеђивао је у ратовима када би био у савезу са Богом, а пораз би наступао као казна за духовно отпадништво. Ово је главна тема старозаветних историјских књига. Због тога, Стари завет не може бити аргумент за рат као Божије дело. Идеја старозаветног аутора била је да опомене и позове јеврејски народ на верност Богу, мотивишући га Божијом наклоношћу“[2]. Милиновић старозаветне ратове, које Бог наређује Израиљу или их Сам води, тумачи као педагогију „старозаветног аутора“, који се користи описима ратова и победа „као Божије воље“, одричући тиме да су те заповести заиста воља Божија, већ је приписује вољи Јевреја и писцу књига Старог Завета. Тиме се одриче богонадахнутост, не само књига Старог Завета, већ и самог домостроја Изабраног народа, као промисаоне и благословене припреме за долазак Месије. Православна Црква, међутим, признаје богонадахнутост писаца и књига Старог Завета, и све изречено и описано у њима прихвата као несумњиви израз Божије воље и Божијих заповести. Зато је неоспорно да Бог благосиља, тј. заповеда рат Израиљу. Нажалост, наведено мишљење дели и један православни митрополит: „Заблуда је, по нашем мишљењу, не у историји, већ у богословљу. Насиље је озакоњено, оно се храни вером у то да је библијски Бог водио Израиљ од победе до победе, и потчинио му све народе. Ако православно хришћанство заиста верује у то, онда нема никаквог смисла подвргавање сумњи богословљу које штити рат византинаца или крсташа… То је савршено страно свељубећој природи Онога Који је Бог свих народа и Који господари над историјом читавим њеним током. Ако је тај Бог заиста Бог Исуса Христа, Тај, Чије име, Чије присуство, Чија је истина – свељубав, – Он не би подржавао рат, вођен од Исуса Навина… Од Бога Исхода, Бога Исуса Навина, ако га разумемо као војника, нема никаквог преласка ка Богу Исуса Христа. Чудовишни лик не може постати прекрасан… Ја не верујем у то да је Библија, у суштини, историја спасења“[3].
Сасвим другачије у односу на православне пацифисте о Старом Завету пише Св. Николај Србски: „У Библији, у такозваним историјским књигама Библије, напротив, написано је мало а речено је све, све што је важно и пресудно у разјашњењу ратова. Због тога су ове историјске књиге у Библији образац писања историје ратова. Оне су зато и ушле у зборник Библије, и остале као свете књиге, да би за навек послужиле роду човечјем као непогрешиви тумач узрока пада и узрока дизања, узрока борби и ратова, победе и пораза, робовања и ослобођења, мира и благостања једнога народа“[4].
Први који је водио праведни рат, у коме је имао Бога за савезника, водио је још родоначелник Израиља, праведни Авраам. Он покреће своју војску да ослободи свога синовца, такође праведног, Лота. Тада тајанствени цар Мелхиседек, праобраз Христов, благосиља Аврама, и узноси захвалност Богу. Тако је праведни Аврам био ратник, мач правде: „Јер он не беше ни пошао у рат да узме што туђе за себе него да ослободи робље од безбожних тирана и да поврати имовину тога робља од пљачкаша. Сматрајући себе као заточника правде, он је нашао себи награду у томе што је правди извојевао победу“[5]. Према томе, пацифисти нису били ни праведни Аврам, нити Бог, Пресвета Тројица, Који је благосиљао и помагао његов рат. Син Божији, потом оваплоћени Христос, дакле, ни овом приликом није био пацифиста; није се гнушао коришћења силе, мача, проливања људске крви нити узимања људских живота.
Исто тако је било са Авраамовим потомством, старозаветним Израиљем. Авраамов рат за правду Божију наставља његов потомак Мојсије. Зато Бог ратује за Мојсија, као што је некада ратовао за Авраама. Бог ратује за оне који ратују за Њега, у Његово име, у име Његове правде. Опет Свети Србски Златоусти: „Тада Мојсеј начини на оном месту један олтар, и назва га – ‘Господ, застава моја’. Ваистину Господ је и био застава Мојсеју, Господ је био застава и Авраму… Тако су даље, и Аврам и Мојсеј однели сјајне победе имајући Господа Живога као своју заставу у ратовима“[6]. Најречитија су упутства која Господ даје пред поход против народа у Ханану: „Кад одеш на војску на непријатеља свог и видиш коње и кола и народ већи од себе, немој се уплашити од њих, јер је с тобом Господ Бог твој, који те је извео из земље мисирске. И кад пођете да се побијете, нека приступи свештеник и проговори народу, и нека им каже: Слушај Израиљу! Ви полазите данас у бој на непријатеље своје, нека не трне срце ваше, не бојте се и не плашите се, нити се препадајте од њих. Јер Господ Бог ваш иде с вама и биће се за вас с непријатељима вашим да вас сачува… Још и ово нека кажу војводе народу: Ко је страшљив и трне му срце? Нека иде, нек се врати кући својој, да не би трнуло срце браћи његовој као њему. И кад војводе изговоре народу, онда нека наместе главаре од чета пред народ. Кад дођеш под који град да га бијеш, прво га понуди миром. Ако ти одговори миром и отвори ти врата, сав народ који се нађе у њему нека ти плаћа данак и буде ти покоран. Ако ли не учини мира с тобом него се стане бити с тобом тада га биј. И кад га Господ Бог твој преда у руке твоје, побиј све мушкиње у њему мачем. А жене и децу и стоку и шта год буде у граду, сав плен у њему, отми, и једи плен од непријатеља својих, који ти да Господ Бог твој. Тако чини са свим градовима, који су далеко од тебе и нису од градова ових народа. А у градовима ових народа, које ти Господ Бог твој даје у наследство, не остави у животу ниједну душу живу. Него их затри сасвим, Хетеје и Амореје и Хананеје и Ферезеје и Јевеје и Јевусеје, као што ти је заповедио Господ Бог твој. Да вас не науче чинити гадна дела која чинише боговима својим, и да не згрешите Господу Богу свом“ (5. Мој. 20, 1-4, 8-18). Сазнајемо прво, дакле, да Бог, будући Бог мира и миротворства, заповеда Израиљу да најпре понуди мир житељима опседнутог града, а тек, по одбијању мира, њихово уништење. И друго, да Бог заповеда рат и убиства не ради физичког истребљења противника, нити због заузимања земље, већ из духовних разлога: да незнабожачки народ не науче Божији народ „чинити гадна дела која чинише боговима својим“, да Израиљ не згреши „Господу Богу свом“. Из наведеног се могу донети два закључка. Први је да ни рат, ни убијање, ни употреба физичке силе, сами по себи, због тога што немају своју суштину и да су привремене, а не вечне категорије – нису ни добри ни зли, већ им карактер, својство одређује њихов циљ: добри су ако су у служби Божије правде, истине и вере, и супротно, лоши су ако су противници наведеног. Другим речима, времени рат и примена силе оправдани су само када су у служби одбране и ширења вечне истине, правде и мира. Да Бог хоће и подстиче ратове, потврђује и закључак који у вези реченога доноси Св. Николај Србски: „Да за казну једнога богоодступног и богоборног народа Бог употребљава понекад народе из велике даљине. Тако су за казну Хананских незнабожаца доведени Израиљци из Мисира, као што су доцније за казну Европљана доведени из далека Атила и Џингис Кан, за казну Шпањолаца Сарацени, и за казну Балканаца Турци“[7]. И још додаје: „Јер рат је брзи обрачун Божји за дуготрајна дела људска у миру“; „Да су узроци у рукама људи а последице у рукама Бога“[8]. Несумњиво, дакле, према Св. Николају, Бог је покретач ратова. У прилог овоме сведочи и прича када Бог подиже анђела Свога да побије војску која опседа Јерусалим: „Исту ноћ анђео Господњи изиде и поби у околу асирском сто и осамдесет и пет тисућа; и кад усташе ујутру, а то све сами мртваци“ (Ис. 37, 36). Мора се признати, ни мало пацифистички! На основу овога претходно наведени закључак да Христос, будући Син Божији и судећи на основу тога што је, заједно са Оцем и Духом Светим, заповедао и благосиљао ратове и убијање у Старом Завету, није пацифиста у савременом значењу те речи. Овде треба још скренути пажњу на установу благослова Божијег за убијање, која се појављује још у Старом Завету, и коју ћемо покушати да испратимо и у Новом, и након њега, и који није противречан личној заповести „не убиј“[9].
Овде је важно напоменути да се у Старом Завету јавља установа светог рата, рата за веру, за одбрану светиње праве вере[10]. Наведеним примерима, који поткрепљују овај став, можемо додати пример Божијег ратовања за Јудеје када јерихонски зидови бивају рушени звуком свештеничких труба: „А Господ рече Исусу: Ево, дајем ти у руке Јерихон и цара његовог и јунаке његове. Зато обиђите око града сви војници, идући око града једанпут на дан; тако учините шест дана. А седам свештеника нека носе седам труба од рогова овнујских пред ковчегом; а седмог дана обиђите око града седам пута, и свештеници нека трубе у трубе. Па кад отежући затрубе у рогове овнујске, чим чујете глас од трубе, нека повиче сав народ гласно; и зидови ће градски попадати на свом месту, а народ нека улази, сваки напрема се“ (Ис. Н. 6, 2-5). У вези овога А. Лопухин пише: „Најважније у овом поступку, као што је у главним цртама описан од писца књиге, састоји се у томе што се око Јерихона носи Ковчег или опходи Ковчег Господњи, који, пошто је служио као престо Господњи, означавао Његово непосредно присуство усред Његовог народа… На Господње присуство усред израиљске војске указивао је још звук труба, који је служио као једно од знамења силаска Господњег на Синај (Исх. 19, 16), а у обредним правилима је служио опомињању Господа на Његов народ (Бр. 10, 9). То што се лица (7 свештеника), предмети (7 јубиларних труба или рогова) и радње (7 дана опхођења око Јерихона, 7 опхођења у 7-и дан) одређују свештеним бројем 7, бројем дела Божијих при стварању света, показује да та лица, предмети и радње немају војни већ свештени карактер, да су прожети мишљу о Богу, као једином узрочнику тога што се има догодити“[11]. Сличан пример је када сунце зауставља свој ход ради потпуног пораза непријатеља: „Тада проговори Исус Господу онај дан кад Господ предаде Аморејца синовима Израиљевим, и рече пред синовима Израиљевим: Стани сунце над Гаваоном, и месече над долином елонском. И стаде сунце и устави се месец, докле се не освети народ непријатељима својим. Не пише ли то у књизи Истинитог? И стаде сунце насред неба и не наже к западу скоро за цео дан. И не би таквог дана ни пре ни после, да Господ послуша глас човечји, јер Господ војева за Израиља“ (Ис. Н. 10, 12-14). Исус Навин се истовремено јавља као пророк – прејемник и тумач воље Божије, и као цар – војсковођа, а, као обоје и као сведок и чувар Завета. Истовремено, с обзиром да је историја Изабраног народа део свештене историје спасења људског рода, он и по свом имену – Спаситељ, јесте праобраз Господа Исуса Христа. Као плод овог свештеног рата јавља се Јеврејска држава, подизање Храма и богослужење, као саборна жижа заветног народа. Обрнути процес почиње од времена склапања војних савеза са иноверцима, појаве религиозног плурализма у новоосвојеним областима, са негативним последицама примања обичаја туђих религија. Овакав ток не могу да зауставе ни пламене проповеди пророка, тако да са падом вере долази и до пропасти државе. Последњи бљесак свештеног рата чини борба Макавеја за очување чистоте јерусалимског Храма, када је Антиох 4. у њему увео култ Зевса, са паганским жртвоприношењем. Старозаветну установу свештеног рата ће у потпуности наследити и спроводити новозаветна хришћанска царства – Византија и Русија. „Укључивање приповедања о тим историјским догађајима у зборник књига Светог Писма давало им је значај непролазног начела, које се у потпуности може убрајати као један од главних основа феномена светог рата“[12]. Да је реч о општем, трајном начелу, сведоче речи похвале које новозаветни светитељ Мелетије Исповедник изриче о борби и рату старозаветних Макавеја: „Јер и за мале уставе Закона Божијег они су презревши смртну опасност, стајали чврсто, до краја, не издавши ни најмању јоту Светог Закона. Често се похвалним признаје и праведни рат, и битка – несравњено боља, него душепогубни, мутни свет. Зар није боље ступити у бој с таквима који су зли него их следити и вољно се сагласити с њима у неправди, вечно се раздвојивши од Бога, а с њима сјединити“[13].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Св. Николај Велимировић, Рат и Библија, http://svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/RatIBiblija/Nikolaj030319.htm (01. 06. 2015).
  2. Милиновић Немања, Пацифизам као хришћански принцип, 328. Протестантским тумачима Старог Завета, сентименталистима, који Богу приписују суровост, а Мојсију заблуду, Св. Николај одговара: „Нити ту има немилости Божје нити заблуде Мојсејеве. Они који су стотинама година попирали име свога Саздатеља, попирали закон Његов и ратовали против Њега, зар нису заслужили смрт, и то смрт вечну? Милост Божја овде не може се доводити у питање пре него би се схватили сви страховити богоборни греси и пороци тих народа. Уосталом ко може оспорити право баштовану, да у својој башти истреби једно закржљало поврће а посади друго, боље и здравије? И ко може испитати баш до краја дубине Промисла Божјег? Несумњиво је овде двоје: прво, да су они народи својом поквареношћу давно били заслужили пропаст, и друго, да је Господ хтео у овом случају да куша веру и послушност народа Израиљског…“; Св. Николај Велимировић, Рат и Библија.
  3. Ходр Георгий (митр.), Призыв Духа.
  4. Св. Николај Велимировић, Рат и Библија.
  5. Исто.
  6. Исто.
  7. Св. Николај Велимировић, Рат и Библија.
  8. Исто.
  9. Као изузетак, а не као правило, јавља се наредба израиљским војницима да се очисте после битке против Мадијана: „А ви останите изван логора седам дана; сваки који је убио кога и који се дотакао убијенога очистите се трећи дан и седми дан, себе и робље своје. И све хаљине и све ствари кожне и све што је од кострети и све судове дрвене очистите. И рече Елеазар свештеник војницима, који беху ишли на војску: Ово је наредба и закон што је Господ заповедио Мојсију: Злато, сребро, бронзу, гвожђе, коситер и олово, шта год подноси ватру, пропустите кроз ватру, и очистиће се, али пошто се очисти водом очишћења; а шта год не подноси ватру, пропустите кроз воду. И оперите хаљине своје седми дан, и бићете чисти; и онда ћете ући у логор“ (4. Мој. 31, 19-24). Међутим, како се овде они који су убијали чисте заједно са онима који су се дотакли убијенога, да се закључити да се првима сам чин убијања рачунао као додир за мртвацем, па им је очишћење било потребно не због убијања, већ због контакта са мртвим. Према Мојсијевом закону: „Ко се дотакне мртва тијела човјечијега, да је нечист седам дана“ (4. Мој. 19, 11).
  10. Каптен Герман (свящ.), Проблема „борьбы за веру“ в византийской традиции, Традиции и инновации в духовной культуре и образовании: од античности к постисторической эпохе, Санкт-Петербург 2012, 76-125. Према С. Вилијамску и Г. Фрилу реч је о „војном монотеизму“, Williams Stephen, Friell Gerard, Theodosius. The Empire at Bay. Taylor & Francis e-Library, 2005, 30.
  11. Лопухин Александр, Толкования на Нав. 6:1, http://bible.optina.ru/old:nav:06:01#lopuxinap (17. 06. 2015).
  12. Каптен Герман (свящ.), Проблема „борьбы за веру“ в византийской традиции, 84.
  13. Преп. Никодим Агиорит, Св. Макарије Коринтски, Душекорисна књига о непрестаном причешћивању светим Христовим тајнама, превод: К. Кончаревић, Краљево 2005, 77.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *