НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

 

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
 
РЕЛАТИВИЗАМ
 
Погледајмо даље шта су основно својство и метод, особени хуманизму и његовом ишчадију екуменизму. Ако су у њиховим темељима, као најдоњи каменови, узидани човек и свет, онда је и њихово основно својство и метод општења, уређивања и објављивања – релативизам.
Само је Бог нестворен, неусловљен, непроменљив, самовластан, једном речју – апсолутан. Човек, будући створен, подложан је променама и своје вечно биће има од и са Богом. Зато је све што човек помисли и створи без Божије помоћи променљиво, пролазно, пропадљиво, условљено, релативно. Релативна истина значи односна истина: истина која се односи на мене, на тебе, на њега; другим речима: моја истина, твоја истина, његова истина… Колико људи толико истина. А само сапостојање безброј истина укида њихову истинитост. Чак је и папин покушај да буде једини апсолутно непогрешив срушен од стране протестаната, јер су и они појединачно за себе непогрешиви ауторитети истине. Зато хуманизам само мења људе, идеје, системе, идоле: схоластика, ренесанса, рационализам, емпиризам, просветитељство, материјализам, идеализам, позитивизам, натурализам, скептицизам, нихилизам, комунизам… Као ходање по мраку ума, без светла, па на шта се налети, и шта се измисли. Такво тумарање по мраку помраченог, безблагодатног човековог ума, Св. Авва Јустин овако објашњава: „Када нема ни вечног Бога, ни бесмртне душе, онда – нема ничег апсолутног, ничег свевредносног, онда – све је релативно, све пролазно, све смртно. И збиља, протеране су све апсолутне вредности, а зацарене – релативне. Нема сумње, релативизам је и логика, и природа, и душа хуманизма. Ајнштајнова теорија релативитета је завршна, збирна резултанта хуманизма и свих његових философских, научних, техничких и политичких огранака“; „Релативизам у философији европског хуманистичког прогреса морао је резултирати релативизмом у етици; а релативизам је отац анархизма и нихилизма. Отуда, на крају свих крајева, сва практична етика хуманистичког човека није друго до анархија и нихилизам. Јер анархија и нихилизам су неминовна, завршна, апокалиптичка фаза европског хуманистичког прогреса. Идејни анархизам и нихилизам, идејно распадање морало се пројавити у практичном анархизму и нихилизму, у практичном распадању европског хуманистичког човечанства и његовог прогреса. Зар ми нисмо очевици идејног и практичног анархизма и нихилизма који пустоше европски континент? Сабирци европског прогреса су такви да ма како их сабирали увек као збир морају дати анархизам и нихилизам. Доказ? Два Светска, у ствари Европска рата“[1].
Хуманизам је после Христа, као некада за златним руном пре Њега, кренуо у потрагу за златним граалом, како би без Бога обезбедио бесмртност. Али: „? изван Цркве, изван тела Богочовека, стоји и постоји човек са свима својим човечанским стварностима и слабостима и око њега и у њему: грех, смрт и ђаво, и са њима и у њима: свако зло, сваки пакао, свака болест, сваки порок, свака мука, свака недаћа. И човек се кроз своје делатности труди и мучи да себе спасе и ослободи мука и зла и ужаса; труди се и кроз науку, и кроз веру и кроз философију, и кроз културу, и кроз уметност, и кроз земљорадњу, и кроз индустрију, технику… И стално је мученик на крсту и крстовима које сам себи стално прави, и распиње себе на њима. Понаизмишљао је човек разне cypoгaтe спасења од разних мука којима је живот човеков на земљи богат и пребогат. Понаизмишљао је разне хуманизме: да себе собом спасе, собом усрећи. Али, историја сведочи: cвe узалуд. Он и надаље остаје роб разноврсних мука, роб сваковрсних зала; и што је најстрашније – вечити роб смрти. To важи за сваког човека на овој планети Божјој, поготову за европског човека. Зато је потребно, и веома корисно и целисходно пратити човека на главним путевима његових многобројних хуманизама“[2]. Слично размишља и о. Серафим (Роуз): „‘Апсолутна истина’: фраза која је, за поколење, васпитано на скептицизму и ненавикнуто на озбиљно размишљање, обавијена ауром изанђалости. Нико више, сигурно – опште је мишљење – нико данас не може бити толико наиван, да би још увек веровао у апсолутну истину; свака је истина, за наш просветљени век, ‘релативна’. Последњи израз – ‘свака истина је релативна’ – приметимо, није ништа друго, до популарни превод Ничеове фразе ‘Нема (апсолутне) истине’; управо ова доктрина служи за основу – како нихилизма маса, тако и нихилизма интелектуалне елите. У нашем веку ‘релативна истина’ је представљена првенствено научним знањима, која почињу проучавањима, уопштавају се логиком и у организованом поретку прелазе од познатог ка непознатом. Она су увек нестална, условна, ограничена, изражена у ‘релацији’ са нечим другим, никада самостална, никада категорична, никада ‘апсолутна’. Несклон ка уопштеном размишљању, научник-специјалиста не осећа потребу за било каквим другим видом знања; преокупиран захтевима своје уске специјалности, он, вероватно, нема ни времена ни склоности ка ‘апстрактним’ питањима која испитују, на пример, основне претпоставке те специјалности. Ако је и присиљен да их разматра или га ум случајно одведе на таква питања, најпростији и најочигледнији одговор обично може да задовољи његову знатижељу: свака је истина емпиријска, свака је истина релативна“[3].
Шта је хуманистички релативизам створио у екуменизму? Ако нема апсолутне, једне, већ много релативних истина, онда не постоји ни једна Црква већ много цркава. И пошто је Црква „стуб и тврђава истине“, онда хуманизам у екуменизму ствара да има много стубова и тврђава многих истина. Без обзира што у Символу вере стоји: „Верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“, екуменисти верују у постојање више цркава. Поимање православних да не постоји једна већ више цркава, започиње од Цариградске посланице из 1920.: „У њој се не само помесне Православне Цркве називају ‘Црквама’, већ је тај назив сасвим равноправно први пут до тада придодат разним јеретичким конфесијама. На самом почетку се каже: ‘…међусобно приближавање разних хришћанских Цркава и њихово општење не може бити одбачено због догматских разлика које постоје међу њима…’ Енциклика апелује да треба радити на ‘припреми и омогућавању потпуног јединства’, али не спомиње да је оно једино могуће у пуноћи православне истине Цркве Христове. Разне јеретичке групе назива ‘Црквама које нам нису стране и туђе, већ сродне и блиске у Христу’ и које су нам ‘санаследници и сателесници обећања Божјих у Христу’ (Еф. 3, 5)… Енциклика је изазвала бурно одушевљење екуменског света“[4]. Још као митрополит, патријарх Атинагора је у свом Тијатирском вероисповедању тврдио: „Хришћани верују да истинско рукоположење и свештенство имају и преносе: православни епископи, копто-јерменски и етиопски епископи, англикански епископи… Зато су и свете тајне англиканаца заиста тајне Једне Свете Католичанске и Апостолске Цркве, као што су и свете тајне Римокатолика“[5]. 1993. године потписан је Баламандски споразум, којим православни и римокатолици своје цркве виде као „сестринске“: „‘Католици и Православни опет откривају једни друге као Сестринске Цркве’ (чл. 12) и ‘признају једни друге као Сестринске Цркве’ (чл. 14)“; „Са обе стране се признаје да оно што је Христос поверио својој Цркви – исповедање апостолске вере, учествовање у истим светим тајнама, и изнад свега, једно свештенство – не може се сматрати ексклузивним поседом једне од наших Цркава (чл. 13)“; „…Јасно је да се у том смислу искључује свака врста прекрштавања (наставак чл. 13)“; „Епископи и свештеници имају обавезу пред Богом да поштују власт, коју је Свети Дух дао епископима и свештеницима других Цркава и зато да не избегавају да се укључују у духовни живот верника те Цркве… поштујући светотајински поредак друге Цркве. Такође је потребно да се католички и православни епископи међусобно саветују како би избегли паралелне мисионарске активности (чл. 29)“; „Вера у светотајинску реалност подразумева поштовање према богослужењима других Цркава (чл. 28)“[6].
Еклисиолошки релативизам је, у односу на статус православних у ССЦ, као што ћемо даље видети, заступао о. Г. Флоровски, и у томе га следи, позивајући се на њега, митр. Јован (Зизијулас): „Неки крајње консервативни православни одбацују коришћење термина ‘Црква’ за било које друге групе изван Православне Цркве, док други допуштају такву примјену, подразумијевајући притом да се ријеч ‘црква’ користи у својству самоназивања инославних, а не употребу те ријечи од стране самих православних за означавање тих група. Другим ријечима, појам ‘цркве’, када се примјењује од стране православних на неправославне заједнице, нема оно исто еклисиолошко значење, као у случајевима када се примјењује од стране православних на њихове сопствене заједнице. У том случају ‘Црква’ може да означава све пожељно: од ‘непотпуне’ или ‘недовољне’ до потпуно ванеклисијалне реалности“[7].
Међутим, Свето Предање и Свети Оци су неумољиви и доследни: „У једну, речено је зато што је један Бог закона и благодати, што је створена једна Црква Анђела и људи, ‘назидана на темељу апостола и пророка’ (Еф. 2, 20), и зато што су је ‘једна вера, једно крштење’ (Еф. 4, 5) и један Христос сабрали, и ‘крајеугаони камен’ (Еф. 2, 20) је њена основа“[8]. „Црква се назива телом Христовим. Ви сте тијело Христово (Римљ. 12, 5; и Кор. 12, 27). Зато је Црква једна једина. Јер, не може бити два тела под једном главом. А Христос је назван и главом Цркве (Кол. 1, 18). Отуда: један Христос, једна глава, једно тело – једна Црква“[9].
Архим. Лазар (Абашидзе) говори о различитости степена релативизма код православних екумениста: „Екуменисти се разликују по степену своје привржености идејама екуменизма: неки од њих не поричу да је ‘пуноћа’ Истине само у Православљу, али допуштају да је има делимично и у другим конфесијама, а други сматрају да је Православље узвишеније у морално-аскетском смислу, али нипошто не у смислу давања предности Православној Цркви као чуварки Благодати Божије; неки уопште не признају разлике између вероисповести и убеђени су да је истина присутна у свим учењима и да због тога сједињење религија може да доведе само до узајамног обогаћивања“[10].
У вези одлуке Московске Патријаршије о проглашењу intercommunio са папистима, 1969. године, Св. Авва Јустин је писао: „Са овом одлуком, јединственој у историји Православне Цркве и њеном догматском и канонском предању, о светотајинском општењу са отвореним јеретицима цело богочовечанско тело Православља је дубоко рањено, сви Оци и сви Синоди су обезвређени, црквени догмати и канони су погажени, Црква Христова, непорочна невеста је бачена на отровно ђубриште јеретика“[11].
Против екуменистичког хуманистичко-еклисиолошког релативизма поново и заувек Св. Авва: „Савремени екуменизам: све сазидано на поставци, на хуманистичкој претпоставци: Црква није једна већ многе. Као да се Црква – поделила. Она се не може поделити: од ње се отпада, из ње се испада. У ствари: Црква је Богочовечански организам, Богочовечанско тело, Богочовекова Личност, и зато увек једна, у свима световима једна. У томе њена васељенскост, саборност, екуменизам. Савремени екуменизам: ‘лажни христоси’ = ‘лажне месије’, ‘лажни пророци’. Ту: разноверје, полуверје, маловерје, скоро безверје. Проблематика савременог екуменизма чисто световна, политиканска; у ствари: комунистичко-папистичка, све сведено на ‘социјалне’ вредности; и то земаљске, пролазне. Ту нема богочовечанског центра, Еванђелске проблематике: Не иште се ‘најпре’ Царство Божије и правда Његова, већ – царство овога света, и све што је од њега и његово. Проблем уједињења се не може решити никаквим ‘дијалогом’: већ једино покајањем пред Богочовеком који је Црква. ‘Опомени се откуда си спао, и покај се’ … (Откр. 2, 5). Без Богочовека, такозване цркве нису друго до ‘зборница Сатанина’ (Откр. 2, 9). Из јереси је излаз: ‘покај се‘ (Откр. 2, 16). То важи за сваку јерес. За све „232“ јереси. – Ср. Откр. 3, 3: ‘Опомињи се, дакле, како си примио (= Свето Предање Истине) и како си чудо, и држи, и покај се‘…“; „У Екуменизму: све слабости, застрањења, погрешке долазе од злоупотребе Духа Светога. Ту су потребна највећа ограничења, и видовитост светоотачка: Дух Свети се даје само Цркви Богочовековој: вери у Богочовека: Педесетница доказ. Не даје се ван Цркве: ван Богочовека. Сва застрањења – хуманистичке заблуде. – То је Апостолско Предање, и наслеђе. – Иначе, тако себе правдају све западне ‘цркве’, јереси. Све подмећу Светоме Духу. Иде се ‘по човеку’ овим: уместо Спасове методе – унутарњег препорода човека – иде се хуманистичким европским путевима: преображавати друштвом личност, а не путем Спасовим: Богом спасавати човека, а не друштвом“[12]. „Екуменизам. Апостолност = Богочовечност – тријадичност: то све од Богочовека. Чим се одступи кроз јерес од Цркве, то се све губи. Зато: у свејереси латинској нема ни апостолског прејемства, ни у продуженом папизму = протестантизму. Свејерес – какве тајне? Не постоје; а ако видљиво постоје – неважеће“[13].
Руска Загранична Црква је на екуменистичко-хуманистички релативизам 1983. године изрекла анатему: „Онима који Цркву Христову нападају мудровањем да је она подељена на такозване гране које се разликују учењем и начином живота, и онима који тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати у будућности кад се све гране или секте или чак религије уједине у једно тело, и онима који не разликују истинско свештенство и тајне Цркве од јеретичких, него веле да су крштење и причешће јеретика довољни за њихово спасење, и онима који опште са горепоменутим јеретицима, или помажу или бране њихову јерес екуменизма под изговором братске љубави или као пут сједињења одељених Хришћана: АНАТЕМА!!“. Архиеп. Виталије овако објашњава анатему: „Доношењем ове анатеме заштитили смо своју паству од овог апокалиптичког искушења и тиме смо нехотице истовремено поставили озбиљно питање савести свих помесних Цркава које морају пре или касније, овако или онако да дају одговор. Њихова духовна будућност у универзалној Православној Цркви зависиће од одговора на то питање. Мада је по црквеном праву ова анатема коју смо донели чисто локалног карактера и ствар Руске, тј. Православне Цркве у Дијаспори, ипак је она de facto од огромног историјског значаја, за цели свет, историју и Цркву, јер је сам екуменизам јерес светских размера… За нас је ово велики крст који нам је Господ дао, али нисмо више могли да ћутимо јер је ЋУТАЊЕ ИСТО ШТО И ИЗДАЈА ИСТИНЕ, од које да нас Господ све сачува“ [14].
Већ смо у претходном поглављу изнели неке ставове о екуменизму као еклисиолошкој јереси. Овде, у вези релативистичког, што значи нетачног, поимања Цркве као многих цркава, додајемо да су се све три јереси: папистичка, монофизитска и протестантска, огрешиле у вези неког, а потом о све елементе еклисиолошког догмата, запечаћеног у Символу вере: Верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.
Паписти су постављањем папе уместо Христа за своју главу, укинули и одбацили саборност; непогрешивошћу папе укинути су сабор и саборност. Са укидањем саборности они су своју псевдоцркву лишили светости и апостолности. Сачували су и остали једна (псевдоцрква), што паписте једино и занима, јер је јерес папизма, у својој суштини, сатанска страст за влашћу у читавом свету. Наравно, и то својство „једна“ је само формално сачувано, јер суштина тог елемента Цркве је у јединству Главе, тела и вере, које они немају; они једност и јединство имају у папи. По својим жељама и усмерењима, дакле, паписти су од момента пада екуменисти, јер желе да буду једна (псевдо)црква у читавој екумени, читавој васељени. Ове светске, екуменистичке амбиције потврђује проглашавање Ватикана за државу, што по свом светском духу, паписти и јесу. Ово потврђује и чињеница да паписти нису чланови ССЦ, јер желе да лажна црква буде екуменистичка са папом као главом. Дакле, папистичка јерес је по својој природи и суштини екуменистичка еклисиолошка јерес. Наравно, истовремено она је и христолошка и пневматолошка јерес: христолошка због укидања саборности, јер се укидањем саборности укида тело Цркве, које је Христос, а истовремено са телом се укида и Глава – такође Христос. Са укидањем Христа, као извора саборности Цркве, укида се и њена апостолност и светост, а са укидањем Христа, апостолности и светости протерује се и губи и Свети Дух.
Монофизити, са укидањем људске природе у божанској ипостаси Богочовека Исуса Христа, исто тако одричу саборност као својство Цркве, зато што је саборност Цркве управо у њеном телу, Телу Христовом, које су они укинули са Његовом људском природом. Са укидањем саборности, они, као што смо на примеру паписта видели, укидају и остала својства Цркве, једност, светост и апостолност, а без њих престају да буду Црква. Они остају једна, али псевдоцрква, и имају јединство, не у богочовечанском, већ човечанском телу, јер без саборности, јединства и светости у људској Христовој природи, они не могу бити причасници божанских енергија и сила које обитавају у њој. И монофизити су, дакле, екуменисти, као и паписти, од самог момента пада у јерес: од света и раширени по читавом свету, они су у правом смислу те речи екуменисти.
Протестанти ни формално нису сачували ни један од елемената еклисиолошког догмата, јер су се одвојили од псевдоцркве. Од самог почетка они имају многост (псевдо)цркава, без саборности, светости и апостолности. Имају међутим, исту једност, која је суштински, као што смо говорили, иста са једношћу паписта: као што паписти имају једност и саборност у непогрешивости једног папе, тако и протестанти имају једност и саборност у непогрешивости многих папа. Зато су једност и саборност у непогрешивости многих њихова екуменистичка својства од самог њиховог настанка. Њихова географска распрострањеност додатно потврђују и појачавају њихову екуменичност. И пошто протестанти, за разлику од паписта и монофизита, никада нису били, нити су могли бити црква, јер су изашли из псевдоцркве, већ су настали као хуманистичко-екуменистичка религиозна организација, – они су и природно имали највећу потребу за озваничењем псевдоеклисиологије своје псевдоцркве, односно, постали покретачи и оснивачи ССЦ.
Дакле, и паписти, и монофизити, и протестанти су, еклисиолошки посматрано, екуменистичка јерес. Једино то, разумљиво, није Православна Црква, јер је сачувала догмат и остала Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Речено потврђују и речи Св. Јустина Ћелијског: „Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму и да не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам ‘латинска јерес’. А колико је од тада нових догмата папа измислио и ‘непогрешиво’ одогматио! Нема сумње, са догматом о непогрешивости папе римокатолицизам је постао свејерес. А многохваљени II Ватикански Концил ни у погледу те чудовишне свејереси ништа није изменио него ју је напротив, потврдио. Стога, ако смо православни, и желимо остати православни, онда став Светога Саве, Светог Марка Ефеског, Светог Козме Етолског, Светог Јована Кронштатског, и осталих светих Исповедника и Мученика и Новомученика Православне Цркве, мора бити и наш став према римокатолицима и протестантима, од којих ни једни ни други не верују правилно и православно у два основна догмата хришћанска: у Свету Тројицу и у Цркву“[15]. Исто тако и мисли о. Константин Буфејев: „Екуменизам са православном представом о Цркви чини исто што и еволуционизам – са учењем о стварању, а хуманизам – са учењем о човеку. У Православљу је сачувано апостолско учење о јединствености Цркве као Тела Христовог: Тело Његово, које је Црква (Кол. 1, 24). При томе Једини Господ јесте Једина Глава једине Своје Цркве. Екуменизам искривљује учење Цркве о самој себи, о њеном божанском пореклу, о њеном особеном положају у свету и проистиче из става да наводно постоји мноштво равноправних ‘цркава’, које су призване да поведу конструктиван дијалог на равноправном нивоу. Такве ‘цркве-сестре’ могу се делити и сједињавати по произвољној жељи људи који им припадају. Екуменистички поглед третира Цркву као једну од многих социјалних, националних, друштвених и сличних корпорација. Такво становиште очигледно занемарује православан став да Црква није човечанска већ богочовечанска установа. Она је створена силаском Светом Духа на апостоле у виду огњених језика (Дела ап. 2 ). Она је једина Невеста Јединог Женика Христа, као што је ангел рекао у Откривењу: ходи да ти покажем невесту, жену Јагњетову (Апок. 21, 9). Наше пребивање у Цркви не описује се законима овога света, и сама Црква није од овога света. Екуменизам исповеда потпуно земаљски став о Цркви, који у корену противречи православној вери у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Дело Божије замењује се човековим расуђивањем о њему“[16].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Св. Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам, 85, 79.
  2. Исто, 77.
  3. Роуз Серафим (јрм.), Нихилизам, http://svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/Nihilizam/Nihilizam.htm (23. 07. 2015).
  4. Јањић Сава (јрм.), Екуменизам и време апостасије, Призрен 1995, 10. Такође: Јанарас Христо, Истина и јединство Цркве, 152-154.
  5. Према: Јањић Сава (јрм.), Екуменизам и време апостасије, 32.
  6. Исто, 74, 76, 79. Релативизам у догматима се одражава и у релативизму у богослужењу: „Даље у 16. тачки екуменисти истичу да ‘…разликовање неких конфесионалних богослужбених традиција постаје све теже . Ова реалност која делимично проистиче из литургијске обнове, која истовремено дотиче многе традиције, може се само поздравити.’ Екуменисти поздрављају литургијске реформе усмерене на нивелисање традиција. Ове реформе су својевремено покушавали да спроведу обновљенци чиме су изазвали негодовање народа. Овде чујемо индиректан позив Православној Цркви, тачније позив да следи пример секташког релативизма и спроведе богослужбене реформе како би се укључила у овај екуменистички поздрав“, Карелин Рафаил (архим.), Ступивши у екуменистички покрет…, превод: М. Тодић, http://svetosavlje.org/biblioteka/Ekumenizam/StupivsiUEkumenistickiPokretKarelin/StupivsiUEkumenistickiPokretKarelin.htm (29. 07. 2015).
  7. Зизијулас Јован (митр.), Самопоимање православних и њихово учешће у Екуменском покрету, превод: В.Н., Православље и екуменизам, 236.
  8. Св. Симеон Солунский, Толкование на божественный и священный Символ православной и непорочной нашей веры христианской, http://azbyka.ru/otechnik/SimeonSolunskij/tolkovanie-na-simvol-very (18. 07. 2015).
  9. Св. Николај Велимировић, Тумачење Символа вере.
  10. Абашидзе Лазар (архим.), Васкрс без крста или још једном о екуменизму, превод: М. Тодић, http://svetosavlje.org/biblioteka/Ekumenizam/VaskrsBezKrsta.htm (13. 08. 2015).
  11. Према: Јањић Сава (јрм.), Екуменизам и време апостасије, 32.
  12. Св. Јустин Поповић, Подвижничка и богословска поглавља, http://svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Podviznickaibogoslovskapoglavlja.htm (18. 07. 2015.).
  13. Исти, Записи о екуменизму, 26. В.: Μπιλάλη Νικοδήμου, Η ακυρότητα των μυστήριων των λατινοπαπικών ος αιρετικών, Άγιον Όρος – Αθήνα 2007.
  14. Јањић Сава (јрм.), Екуменизам и време апостасије, 50-51, нап. 80. Уп.: Исповедање вере против екуменизма, превод: Р. Лазић, http://svetosavlje.org/biblioteka/Ekumenizam/IspovedanjeVereProtivEkumenizma.htm (21. 08. 2015).
  15. Св. Јустин Поповић, Одговор Светом Синоду, http://svetosavlje.org/biblioteka/Ekumenizam/AvvaJustin/OZajednickojMolitviZaJedinstvoSvetomSinodu.htm (25. 07. 2015). Уп.: Ἡ Νέα Ἐκκλησιολογία τοῦ Οἰκουμενικοῦ Πατριάρχου κ. Βαρθολογαίου καὶ επίκαιρα ὁμολογιακὰ κειμένα, Σύναξη Ὀρθοδόξων Κληρικῶν καὶ Μοναχῶν 2015.
  16. Буфејев Константин (прот.), О тројединству еволуционизма, хуманизма и екуменизма.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *