НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

 

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
 
НАЗИВИ И ВРЕМЕ НАСТАНКА
 
Кренимо најпре од одређивања њихових назива и указивања на времена њихових настанка.
1. За хуманизам код Вујаклије пише: „хуманизам (лат. humanus људски, човечји; човечан) 1. покрет y почетку новог века који je гледао образац човечјег савршенства y животу и књижевности античких (класичних) народа и трудио ce да марљивим проучавањем продре што дубље y њих (Данте, Петрарка, Еразмо Ротердамски, Рајхлин, Меланхтон и др.); 2. фил. гносеолошко учење да je целокупно наше сазнавање по својим побудама као и по свом обиму и циљевима, вазда само човечанско, и да ce не може дићи изнад човечанског, јер га и стварају и условљавају човечанске потребе“[1].
Као што смо рекли, хуманизам је настао у Риму, када је на трон Богочовека Христа засео његов викар – горди папа, коме није било довољно првенство части у Пентархији ране Цркве, већ је тражио потпуну власт над читавом Црквом. Тако је настала јерес папизма, која је Цркву на Западу обезоблагодатила, учинивши је псевдоцрквом, лажном црквом. Глава и мера псевдоцркве на Западу постао је човек – папа. Без Богочовека Христа и без Светога Духа псевдоцрква није могла више да богочовечански-благодатно богослужи, богословствује, ствара и спашава, већ је сво њено дело било човечанско, хуманистичко, неспасавајуће, тачније, погубљујуће: „На западу, Христос је постојао све више ‘човечански’, у религиозној уметности је завладао натурализам, у духовности – сентиментализам, док су теологија и схоластика, фасциниране аристотелизмом, дале предност људском разуму, постајући тиме концептуалне, апстрактне и спекулативне. Паралелно са тим папство je све више постајало политичка и световна власт“[2].
Св. Авва Јустин сведочи: „Хуманизми европски, сви: од најпримитивнијег до најсуптилнијег, од фетишистичког до папистичког, заснивају се на вери у човека, човека онаквог какав је у својој психофизичкој датости и историчности. У ствари, сваком хуманизму сва је суштина: човек = homo. Сведен на своју онтологију, сваки је хуманизам не друго него хоминизам (homo-hominis). Човек – највиша вредност, свевредност; највиши критеријум, свекритеријум: ‘Човек – мера свих бића и ствари’. To je, in nuce, сваки хуманизам, сваки хоминизам. Отуда су сви хуманизми, сви хоминизми, у последњој линији, незнабожачког, многобожачког порекла. Сви европски хуманизми, од оних преренесансних, па ренесансних, па надаље: протестантских, философских, религијских, социјалних, научних, културних, политичких, радили су свесно и несвесно, и непрекидно раде на једном: да вером у човека замене веру у Богочовека, да еванђељем по човеку замене Еванђеље Богочовека, да философијом по човеку замене философију по Богочовеку, да културом по човеку замене културу по Богочовеку; једном речју: да животом по човеку замене живот по Богочовеку. И све вековима тако, док се све тo y прошломе веку, 1870. године, на Првом ватиканском концилу није слило: у догмат o непогрешивости папе. Од тада је овај догмат постао сведогмат папизма. Зато је на Другом ватиканском концилу наших дана тако упорно и вешто третирана и брањена његова неприкосновеност и неизменљивост. Овај догмат је од најепохалнијег значаја за васцелу судбину Европе, првенствено за њен апокалипсис, у који је она већ крочила. Овим догматом су сви европски хуманизми дошли до свог идеала и идола: човек је проглашен за врховно божанство, свебожанство. Европски хуманистички пантеон добио је свога Зевса“[3].
За папом су кренули Лутер и други реформатори, и у 16. веку процес хуманизације псевдоцркве на Западу је завршен, на тај начин што се уместо једног папе добило безброј папа: уместо једног непогрешивог викара Христовог, добијено је небројено много непогрешивих тумача Светог Писма и црквене историје. На еклисиолошком плану резултат је био исти: уместо једне безблагодатне псевдоцркве, религиозне хуманистичке заједнице, добило се безброј лажних црква, а са њим безброј безблагодатних, небогочовечанских богослова и богословља, тачније, филозофа и филозофија. Поново Св. Јустин: „На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и напорно Богочовек је смањиван, преиначаван, сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешног човека у Риму, и не мање непогрешног човека у Лондону и Берлину. Тако је постао папизам који од Христа узима све, и протестантизам који од Христа тражи најмање, па често и ништа. И у папизму и у протестантизму на место Богочовека постављен је човек и као највиша вредност и као највиши критеријум. Извршена је болна и тужна корекција Богочовека, Његовог дела и Његовог учења. Истрајно и упорно трудио се папизам да Богочовека замени човеком, док у догмату ? непогрешивости папе – човека, Богочовек није заувек замењен пролазним ‘непогрешним’ човеком. Јер овим догматом папа је одлучно и јасно проглашен не само за нешто више од човека, него и од светих Апостола, и од светих Отаца, и од светих Васељенских сабора. Оваквим одступањем од Богочовека, од васељенске Цркве као Богочовечанског организма, папизам је превазишао Лутера, творца протестантизма. У самој ствари, први, радикалан протест у име хуманизма против Богочовека Христа, и његовог Богочовечанског организма – Цркве – треба тражити у папизму, не у лутеранизму. Папизам је стварно први и најстарији протестантизам. He треба се варати: папизам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ Хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека. И то прогласио за најглавнији догмат, a тo значи: за најглавнију истину, за најглавнију вредност, за најглавније мерило свих бића и свих ствари у свима световима. A протестанти су само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до ужасних размера и детаља. У самој ствари, протестантизам није ништа друго до генерално примењен папизам. Јер је у протестантизму, основно начело папизма спроведено у живот од стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог човека у Риму, сваки протестант је поновљени непогрешиви човек, јер претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протестантизам је вулгаризирани папизам, само лишен мистике, ауторитета и власти. Свођењем Хришћанства, са свима његовим бескрајним истинама Богочовечанским, на човека, учињено је то да је западно хришћанство претворено у хуманизам“[4].
И тако до дана данашњег. Цвета и умножава се религиозни хуманизам новим псевдоцрквама и новим јересима. „Хуманиста је уверен да човек, а не Живи Бог, садржи у себи смисао и критеријуме истине. У црквеном животу он неће видети ништа осим човечанског и само човечанско. И тако ће природно прихватити слогане екуменизма као потпуно хумане, цивилизоване и прогресивне. Доследан хуманиста не може прихватити библијско сведочанство о стварању света за шест дана. О томе је тачно писао амерички креациониста Хенри Морис: ‘У свету реално постоје само две основне религије. У једној је у средишту Бог, у другој – човек. Дакле, избор је ограничен: или монотеистички креационизам, или еволуционистички хуманизам’. Сваки хуманиста (чак и неверујући) гаји нескривену симпатију према екуменизму у религиозној и према еволуционизму – у природно-научној и историјској сфери“[5].
2. „Екуменизам (грч. https://sr.wikipedia.org/wiki/Грчки_језик οικουμενηнасељени свет, васељена) представља настојање око помирења, сарадње, зближавања и јединства хришћанских https://sr.wikipedia.org/wiki/Хришћанство цркава. Док се међурелигијски дијалог односи на све религије https://sr.wikipedia.org/wiki/Религија, екуменизам је дијалошки напор унутар хришћанских цркава. За разлику од унијаћења https://sr.wikipedia.org/wiki/Гркокатолицизам (тј. прелажења из Православне цркве https://sr.wikipedia.org/wiki/Православна_црква у Католичку https://sr.wikipedia.org/wiki/Католичка_црква), у екуменизму се наглашава равноправан дијалог међу хришћанским конфесијама, оно што је појединим црквама заједничко и иде се за потврдом духовнога и моралног послања Христове Цркве“[6]. Додајмо и одређење прот. К. Буфејева: „Екуменизам – међу појединим верујућим људима распрострањена тежња ка свесветском уједињењу постојећих религиозних конфесија, уз игнорисање догматских разлика у вероучењима“[7].
Екуменизам је настао исто тамо где и хуманизам – на Западу, али овог пута не у Риму, већ у Лондону, међу протестантима. 1854. године основан је Екуменски савет, а „догматски“ темељ екуменистичког покрета постављен је још 1897. на Ламбетској конференцији, прихватањем тзв. „догматског минимума“: „Овај догматски минимум долази од идеје да сједињење треба тражити у Светом Писму (а не и у Светом Предању), у Символу Никео-Цариградском, и у две свете Тајне: крштењу и Евхаристији. Као друго, утврђен је принцип толеранције у односу на учења других ‘цркава’ и спремност за увођење ‘компромиса љубави’. И као треће ‘откриће’ Ламбетске Конференције била је добро позната ‘теорија грана’ (branch theory), која на неки начин изједначава све ‘цркве'“[8]. Након низа скупова Савет је 1948. прерастао у Светски савез цркава[9]. Овај Савез цркава је пандан Организацији уједињених нација, основаној три године раније[10]. Они ће се као религиозни и политички хуманистичко-секуларни покрети сјединити у једној личности, који ће при крају света постати политички и религиозни лидер читавог човечанства. „Сви процеси обједињења у наше време, и у области политике, и економије, и религије, и погледа на свет, нису ништа друго до испробавање јединственог поимања, јаког, свеобухватног савеза који све повезује ради подизања куле гордости од стране читавог света – последњи покушај сатане (који је некада пожелео да ‘свој престо постави изнад престола Свевишњег Бога’) и човека (који је некада помислио да треба да буде ‘као Бог’) заједничким напорима палих анђела и људи да присвоје свет Божји, да сами постану као богови и човекобогови“[11].
Екуменизам је по свом значењу и духу стран Православљу. „Идентитет ССЦ-а је протестантски“[12]. Православна Црква никада себе није одређивала „екуменском“, „васељенском“, зато што је израз „саборна“, како она себе одређује у Символу вере, много садржајнији, шири и свеобухватнији. „Екуменски“ је сиромашна одредница и своди се на географско, просторно одређивање ССЦ, али и на његово духовно и политичко порекло, природу и начин уређења. Овај назив сведочи да је покрет настао у свету, јер псевдоцрква јесте свет, припада свету, њен коначни циљ је свет и она не жели нити може да га надиђе. Овакво поимање ССЦ су исповедили православни на Општој конференцији у Њу Делхију, 1961.: „Са православног гледишта, може се садашњи екуменски покушај окарактерисати као ‘екуменскост у простору’, који има за циљ склапање споразума међу хришћанским вероисповестима, онако како оне сада постоје“[13]. Ово показује и пример искривљеног поимања израза католичански од стране једног језуите, који га разуме као светски, васељенски, екуменски: „…Али ево озбиљне стране питања: да ли отац језуита схвата шта значи реч ‘католичански’? ‘Она значи светски’, одговара отац језуита. Светски! Али у ком смислу? – ‘Па то је јасно: у смислу да Црква обухвата све народе’. Ја не подмећем ништа о. Гагарину, то су његове сопствене речи. Ево објашњења које он даје: ‘својство које понајвише недостаје источном (веро) исповедању, оно својство чији недостатак просто боде очи јесте управо католичност, светскост. Треба само отворити очи, па ће се видети да су цркве овог исповедања цркве обласне, месне, народне и да не сачињавају Цркву светску. У том погледу протестантизам је изнад њих: јер протестанте можете свугде срести, а за источне се то не може рећи‘“[14]. „Римска је Црква уопште снизила значења католичности до смисла само земаљске васељенскости, а то је већ близу новомодне екуменичности. То се одразило на догматском плану одређивања схватања ‘Црква’, управо у томе да је Црква Христова заједница на земљи, под Христовом Небеском Главом, под управом епископа Римске цркве, као васељенског епископа, или ‘католичког’ у земаљском смислу“[15]. „Црква је Једна и католичанска и у њој је сабрана (отуда и – Саборна) заједно сва Истина, сва Благодат, све што је Господ Христос донео са Собом на земљу, предао и оставио људима ради њиховог спасења. Она је Једна и Саборна јер сабира у себи све оне који желе спасење у једно унутрашње јединство, у Тело Богочовека Христа. Тако, сама идеја једног ‘савета’ (или ‘савеза’), или ‘сједињења’ цркава јесте немогућа, недопустива и неприхватљива за савест сваког православца, а камо ли за једног Светитеља. Онај ко би имао супротно мишљење, како би могао бити Светитељ? И заиста, којег ‘светитеља’ имају од великих екумениста? Ни једног!“[16].
Екуменизам је сав у хоризонтали, он је у духу овога света који „у злу лежи“. Он нема, нити може имати, нити има потребу за вертикалом: нити оном временском, која спаја прошлост са будућношћу, односно време с вечношћу, нити вертикалом која спаја земљу са небом. Њега не занима ни прошлост ни небо; он је сав од земље, сав земља и сав прикован за земљу. „Екуменизам, чак и кад би био сопствено хришћански, јесте покрет по равни, хоризонталан. А нас апостол зове да схватимо, да достигнемо шта је ‘ширина и дужина, и дубина и висина’ (Еф. 3), тј. да је истинита Црква Христова, у свој својој пуноћи, не само хоризонтална, већ и вертикална, као што видимо да је Крст Господњи символ тога“[17]. Са одбацивањем вертикале екуменизам одбацује Крст. Он не жели страдање, а самим тим се лишава васкрсења. Он жели да оствари бесмртност без проласка кроз врата смрти, а самим тим одбацује васкрсење, односно остаје на земљи и у времену. Са одбацивањем васкрсења њему ни васкрсли Христос није потребан. Зато екуменизам одбацује Други долазак и Страшни суд Христов, а прихвата и верује у хилијазам, сабатни миленијум, а са њим у антихриста. По свему је он сагласан са својим политичким панданом – глобализмом; тачније екуменизам је у потпуности његов саставни део, религијски израз: глобализам је политичко тело света, а екуменизам његова религијска душа. „Свет Божји, земаљска природа, све њене лепоте, чудо планина и мора, шума и поља, неба, звезда, сунца и месеца, дана и ноћи, живих створења – све је то данас заклоњено лепотом, привлачношћу, удобношћу и практичношћу света ствари, који је створио сам човек; и овде нема ничег апстрактног што одводи у неку загонетну даљину – све овде конкретно и директно служи удобности и пријатности живота, ‘рај’ већ сада на земљи! Да, то је религија! И религија која је нашла много поклоника, која је постала централна, главна, сада већ неодвојива од палог човечанства“[18].
Екуменизам трага за својом непостојећом прошлошћу, зато не може имати будућност, тј. вечност. Без прошлости он је у раскиду са Предањем. И уместо да трага за изгубљеним Предањем, он тумара тражећи изгубљено јединство, које Црква није, нити га је могла изгубити; јер њено јединство није у заједници са јеретицима и расколницима, већ у Христу и у истинитој вери у Христа. Тражећи неизгубљено јединство, екуменизам испољава и исповеда небригу за Предање: „Порицање важности Предања је, у суштини, порицање Цркве као тела Христовог, и неосећање, умањивање и неприхватање дарова Духа Светога. У основи порицања свештенога Предања стоји мисао да је Христос напустио верујуће и да Га они морају изнова тражити, чиме се усвајање искупитељског дела Христовога препушта вољи субјективне случајности и самовоље. И обрнуто, прихватање Предања Цркве није ништо друго до вера у непрестано обитавање Господа у свету, опитовање и потврда непрекинутости благодатнога, освештавајућега живота“[19]. „Останите ви при вашим претензијама на географску, светску распрострањеност: Даље ви и не можете. Нека при том појму остану и реформисти, које сте ви родили, јер би у истинском значењу речи ‘католичански’ и они нашли себи осуду“[20].
Саборношћу Цркве изражена је не само њена географска, већ и онтолошка и ипостасна и временска свеобухватност: њоме су обухваћени сви живи, упокојени и сви они који ће се у Цркви родити Духом Светим у временима која долазе. Саборношћу Цркве обухваћени су чак и њени удови, који се након привременог суда налазе у аду, а које она помиње на Светој литургији и у поменима. Саборношћу је изражена онтологија и ипостас Цркве као Тела Христовог: њоме су обухваћени сви удови Христовог Тела, али њоме је обухваћена и Старозаветна Црква, њени патријарси, пророци и цареви, као и анђели који, будући да су бестелесни духови, нису по телу, већ Духом по духу, удови тога Тела, и саслужитељи Свете литургије. Саборношћу Цркве обухваћена је и сва видљива твар. И што је најважније, пре свега и након свега, своју саборност Црква црпи из саборности Три Личности Свете Тројице, имајући за Оца Бога Оца, за Главу и Тело Богочовека Христа, а за дах и дух Светога Духа. „Још се Црква назива саборном. Зашто тако? Прво, зато што сабира Богу живоме чеда из свих земаља, свих племена и свих језика. Она се не ограничава на једну расу, нити на једно племе, нити на једну државу. Као човек који стоји на раскршћу и позива све путнике на цареву гозбу (Мат. 22, 9), тако и Црква. Света Саборна Црква позива и сабира синове и кћери човечје на спасење. И не одбацује никога, осим онога ко њу одбаци, одбацујући тиме и самога себе. То је разлика Цркве новозаветне, свеобухватне, од Цркве старозаветне, припремне, ограничене само на један народ. Још се Црква света назива саборном зато што она није ограничена ни временом. Она обухвата не само све верне од Христа надаље, него и све оне свете и праведне душе, од Адама до Јована Крститеља, ради којих Господ сиђе у ад. Још се Црква света назива саборном зато што она обухвата и живе и упокојене. Упокојени у Господу чланови су њени исто као и сада живи на земљи. Путници које је лађа спасења превезла у нову земљу, у царство бесмртно, као и они које данас превози и које ће сутра превозити, сви су чланови једне свете саборне Цркве. И тако, Црква се назива саборном зато што није ограничена ни расом, ни језиком, ни простором, ни временом, ни смрћу. Уза све ово, Црква је саборна и по своме учењу и по своме уређењу“[21]. „Саборним се уопштено назива оно што припада целини, што обухвата све. Црква је Саборна јер чува читаву истину, јер се налази свуда у свету, окупља све народе, освећује све векове“[22]. У истом духу А. Хомјаков објашњава зашто су се Св. Кирило и Методије, при превођењу καθολικός одлучили за саборни, а не за светски, васељенски: „Баш они су одлучили да грчку реч католичански преведу речју саборни, тако да по овој другој можемо судити и о томе како су они схватали оригинални израз. Природно се намеће питање: да ли је у словенском језику постојала реч која би потпуно одговарала појму свеобухватности? Могли бисмо навести неколико таквих речи, али биће довољно указати на две: светски и васељенски. То је довољно да бисмо се уверили да је постојало довољно речи које би предале овај појам. Прва од наведених речи (светски) среће се у веома старим песмопојима; древност друге (васељенски) такође је несумњива; она се употребљава када се говори о Цркви, за изражавање њене свеопштости (васељенска Црква) и када се говори о саборима (васељенски сабор). Дакле, ове би речи користили први преводиоци за превођење речи католичански, да су овој придавали значење светскости. Свакако, ја не поричем да реч καθολικός (од κατά и όλα, при чему се подразумева έθνη – народи или друга истородна именица) може имати и значење светскости; тврдим, међутим, да је словенски првоучитељи нису тако разумели. Њима ни на крај памети није било да Цркву одређују географски или етнографски. За такво одређење (дефиницију) очито није било места у њиховом богословском систему. Они су се зауставили на речи саборни; сабор изражава идеју сабрања не само у смислу пројављеног, видљивог сједињења многих на одређеном месту, него и у општијем смислу свагдашње могућности таквог сједињења. Другим речима, изражава идеју јединства у мноштву. Дакле, очигледно је да реч καθολικός по схватању двојице великих служитеља Речи Божје, које је Грчка послала Словенима, происходи не од речи κατά и όλα, него κατά и όλον; јер κατά често изражава исто што и наш предлог по, на пример: κατά Ματθαίον κατά Μάρκον, по Матеју, по Марку. Црква католичанска је Црква по свему, или по јединству свих καθ΄ όλον των πιστευόντων, Црква слободног једнодушја, једнодушја потпуног, Црква у којој су ишчезле народности, у којој нема ни Грка ни варвара, нема разлике у положају, нема ни робовласника ни робова; она Црква, ? којој је пророковао Стари Завет и која је остварена у Новом Завету, – једном речју, Црква како ју је одредио свети апостол Павле. Не усуђујем се рећи: да ли им је дубоко познавање суштине Цркве, поцрпено са самих извора истине у школама Истока, или још узвишеније надахнуће, ниспослато од Онога, Који је Једини, ‘Истина и Живот’ дошапнуло да у Символу вере реч католичански преведу речју саборни; али смело тврдим да та једна реч садржи у себи целокупно исповедање вере“[23]. „‘Свеобухватност у јединству’ – то је садржај речи ‘католички’. Овде убрајамо: сједињење неба са земљом, јединство неба са земљом, јединство вере, унутрашње јединство богослужења при спољашњим разликама, јединство разумевања путева хришћанског живота, сагласје канона црквеног управљања, као и канона хришћанског понашања, јединство извора богопознања, разумевање личног подвига као очишћења срца за дејство благодати, прејемство јерархије Цркве као услов и сведочанство историјског јединства Цркве, као знак њеног директног апостолског наслеђа“[24].
Црква, дакле, не може наћи у екуменизму оно што она у својој саборној ипостаси већ нема: „Сви одговори на питања Екуменизма налазе се већ у Саборности Цркве Христове“; „Свим срцем и свим бићем у богочовечанској саборности: у саборности Богочовечанске Личности Господа Христа; у саборности богочовечанске вере = Св. Максим Исповедник; у саборности богочовечанског јединства, апостолности, светости; у саборности самог једног и јединственог тела Цркве; у саборности саме Главе, једине Главе Цркве; у саборности богочовечанског Предања Светог; у саборности свега Богочовековог, од почетка до краја, од врха до дна; у саборности богочовечанског живота Цркве – тела њеног једног и јединственог; у саборности богочовечанске саборности Светих Васељенских Сабора и свега, свега, свега Богочовековог. У богочовечанској свецелостности Цркве: свекатоличност: καθολικότης: у богочовечанској личности Цркве, природи Цркве, историји Цркве; у богочовечанској јединствености и једности светих тајни и светих врлина; речју: у богочовечанској свебитности Цркве… Богочовечанско свејединство људи и твари = то и јесте Црква, јер Богочовечанско тело и Глава: једно једино тело и једна једина Глава“[25].
Будући да Православна Црква исповеда саму себе као Једну Цркву, њој је страно и неприхватљиво самопоимање Светског савеза као савеза многих цркава. На основу наведеног да је Црква на Западу хуманизмом постала многе псевдоцркве, онда се Светски савез цркава може одредити само као Светски савез псевдоцркава, тачније, као савез религиозних хуманистичких заједница, које припадају и пропадају у овом свету и веку.
Ево како Св. Јустин Србски поима екуменизам: „Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. A сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон“[26]. Екуменизам је еклисиолошка јерес, која кривотвори догмат о Цркви, у истој мери колико и православно живљење у њој: „По правилном запажању једног православног богослова, јеретичко није само оно што, стварно и отворено, противречи догматичкоме вероучењу, већ јеретичко јесте и оно што себи присваја општеобавезујућу и догматску важност, а сасвим очито је нема. За заблудело хришћанско сазнање карактеристична је управо тежња ка логичком исцрпљивању вере, тежња ка замењивању живога богоопштења религијско-философским спекулацијама о Божанском, тј. живота – учењем. Заблуде и јереси се увек рађају из неке нарушености црквене пуноте, из гашења црквенога самоосећања, и последице су егоистичке самоуверености и изолованости. У крајњем исходу, свако одвајање од Цркве, сваки раскол или схизма јесу, у виду заметка, већ јерес, и то јерес против догмата о Цркви. Историја сведочи, да у заједницама отпалим (од Цркве), пре или касније, али потпуно неизбежно, вероучење трпи дубинска кварења или извитоперавања, и, на крају крајева, може потпуно и да ишчезне. Јер, по оштрим речима Св. Кипријана Картагинског: ‘Сваки онај који се одваја од Цркве, сједињује се са незаконитом женом'“[27]. Слично богословствује и еп. Артемије (Радосављевић): „Пре свега, Екуменизам је једна еклисиолошка јерес, јер први његов напад усмерен је против самих темеља Православне вере, против свете Цркве, у настојању да је промени (Цркву) у једну екуменску организацију, лишену богочовечанске благодати Тела Христовог, крчећи тако пут за појаву антихриста“[28].
„Ако идеологију хуманизма одбацимо као противну хришћанству, екуменизам ће истог часа постати цар без одела, јер је хуманизам његово једино покриће“[29].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Вујаклија Милан, Лексикон страних речи и израза, Београд 1996/97, 998.
  2. Ларше Жан-Клод, Црква од Истока и нада за Европу, http://borbazaveru.info/content/view/8086/1/ (21. 08. 2015). В.: Јанарас Христо, Истина и јединство Цркве, превод: С. Јакшић, Нови Сад 2004, 99-110, 121-126.
  3. Св. Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам, Манастир Хиландар 1995, 115-116.
  4. Исто, 98-99.
  5. Буфејев Константин (прот.), О тројединству еволуционизма, хуманизма и екуменизма, превод: Славјанка, http://na-putu-za-emaus.blogspot.com/2009/01/blog-post14.html (15. 07. 2015).
  6. Екуменизам, https://sr.wikipedia.org/Екуменизам (15. 07. 2015). В.: Ο οικουμενισμός, Ιερά Μονή Παρακλήτου 2004; Υπόμνημα περί Οικουμενισμού, Θεσσαλονίκη 2004; Οἰκουμενισμός, Ἱστορική καί κριτική προσέγγιση, Ιερά Μονή Μεγάλου Μετεώρου 2009.
  7. Буфејев Константин (прот.), О тројединству еволуционизма, хуманизма и екуменизма.
  8. Радосављевић Артемије (еп.), Свети Нектарије Егински и његов став према екуменизму, Свети Кнез Лазар 16, 1996, 124.
  9. „Треба, међутим, признати да су православни богослови, који су учествовали на конференцијама поменутих организација (Женева 1920, Стокхолм 1925, Лозана 1927, Единбург 1937), давали право сведочење Православне Цркве као једине Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. У Лозани су, на пример, изјавили да ‘постојеће основе за формулисање заједничких предлога и њихово изгласавање од стране конференције у многоме искључују начела Православне Цркве, коју представљамо; стога сматрамо да је то ствар савести, те се уздржавамо од гласања за изнете предлоге’. Изјавили су и да ‘не можемо да замислимо да јединство може бити ограничено на тек неколицину заједничких елемената, јер, по Православној Цркви, где нема пуноће вере, онде не може постојати ни заједница у Тајнама'“, Георгије (архим.), Јефрем (архим.), Лука (ст.), О Православљу и Светском савезу „цркава“, превод: Л. Акад, http://svetosavlje.org/biblioteka/Ekumenizam/SvetogorciSSC.htm (31. 08. 2015).
  10. „Екуменизам. Уједињење ‘Цркава’ није самобитно већ мајмунско подражавање ‘Уједињених нација’. Каква лакомисленост: у Цркви – Богочовек све и сва; у Уједињеним нацијама – човек све и сва: насиље, човечуљак, патуљак. Уједињене нације: механичко, административно, машинско, технолошко=политичко“, Св. Јустин Поповић, Записи о екуменизму, Манастир Тврдош 2010, 16.
  11. Абашидзе Лазар (архим.), Анђелу Лаодикијске цркве.
  12. Георгије (архим.), Јефрем (архим.), Лука (ст.), О Православљу и Светском савезу „цркава“.
  13. Исто.
  14. Хомјаков Алексеј, О значењу речи „католичански“ и „саборни“, а поводом написа језуите о. Гагарина, превод: Р. Лазић, Православна Црква и римокатолицизам – од догматике до аскетике, Горњи Милановац 2002, 119.
  15. Помазанский Михаил (прот.), Кафоличность Церкви и экуменизм, http://catacomb.org.ua/modules.php?name=Pages&go=page&pid=302 (17. 07. 2015).
  16. Радосављевић Артемије (еп.), Свети Нектарије Егински и његов став према екуменизму, 124.
  17. Помазанский Михаил (прот.), Кафоличность Церкви и экуменизм.
  18. Абашидзе Лазар (архим.), Анђелу Лаодикијске цркве.
  19. Флоровски Георгије (прот.), Црква – Дом Очев, превод: М. Арсенијевић, Црква је живот, Београд 2005, 406.
  20. Хомјаков Алексеј, О значењу речи „католичански“ и „саборни“, а поводом написа језуите о. Гагарина, 122. Такође: Алексиев Серафим (архим.), Јазаджиев Сергеј (архим.), Православље и екуменизам, превод: Р. Лазић, Подгорица 1997, 55-58.
  21. Св. Николај Велимировић, Тумачење Символа вере, http://www.saborna-crkva.com/index.php?option=comcontent&task=view&id=475&Itemid=356 (01. 12. 2014).
  22. Григорије (јрм.), Тумачење Символа вере, превод: А. Ђаковац, Исус Христос, Манастир Хиландар, http://www.verujem.org/teologija/grigorijesimvolvere.htm (01. 12. 2014).
  23. Хомјаков Алексеј, О значењу речи „католичански“ и „саборни“, а поводом написа језуите о. Гагарина, 121-122.
  24. Помазанский Михаил (прот.), Кафоличность Церкви и экуменизм.
  25. Св. Јустин Поповић, Записи о екуменизму, 20, 21-22.
  26. Св. Јустин Поповић, Православна Црква и екуменизам, 123. „Митрополит Виталије карактеризује екуменизам у целини као ‘јерес јереси, зато што је до данас свака јерес у историји Цркве покушавала да собом замени праву Цркву, а екуменски покрет, уједињујући све јереси, позива их да се прогласе једином правом црквом'“, Верл Михаил, Екуменизам, „Ново Доба“ и Парламент Светских религија, превод: В. Петковић, http://www.pravoslavni-odgovor.com/CrkvaHristova/parlament/mihailverl.htm (23. 07. 2015). Уп.: Διαχρονικὴ μαρτυρία στοὺς ἀγῶνες ὑπὲρ τῆς Πίστεως, Ἅγιον Ὄρος 2014.
  27. Флоровски Георгије (прот.), Црква – Дом Очев, 409.
  28. Радосављевић Артемије (еп.), Свети Нектарије Егински и његов став према екуменизму, 124.
  29. Буфејев Константин (прот.), О тројединству еволуционизма, хуманизма и екуменизма.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *