НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

 

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
 
ПАЦИФИЗАМ ПРАВОСЛАВНИХ БОГОСЛОВА
 
Из свега реченог очито је, дакле, да пацифизам православних богослова није по свом пореклу и садржају није православан, већ протестантско-хуманистички. И он је, као и код протестаната, настао као последица погрешног, неблагодатног, хуманистичког а не теохуманистичког, тумачења Светог Писма, Светог Предања и догађаја из свештене историје Цркве. Навели смо већ њихово непризнавање богонадахнутости књига Старог Завета, приписујући догађаје описане у њима као педагогију старозаветног писца, а не вољу и промишљање Божије.
Слично важи и за места из Јеванђеља. Тако је Б. Пантелић за апсолутно, безусловно разумевање Христових речи, односно он је против њихове „редукције“, „концесије са државом“ или „реалполитике“. За разумевање Христове наредбе Ап. Петру да врати нож у корице (Јн. 18, 11), по њему су пресудни догађаји који следе у стиховима 13 и 14: „И одведоше га најпре Ани, јер беше таст Кајафи, који беше првосвештеник оне године. А Кајафа беше онај што даде савет Јудејцима да је боље да један човек умре за народ“. По њему, Христос је страдао због кајафијанске логике, која је извор и покретач непацифистичког деловања у свету. Превиђа, међутим, да Христос није страдао због одлуке Кајафе, већ зато што је хтео да страда, јер је Његово страдање морало да се догоди ради спасења човека. На то упућује 11. стих, који он прескаче: „Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем?“. Као што смо већ говорили, ове речи имају исти смисао као и Христово називање Ап. Петра сатаном, када он жели да спречи његово страдање (Мт. 16, 22-23). И опет, као што рекли, Христова наредба Ап. Петру о враћању ножа у корице није због тога што је Он за безусловно непротивљење злу, већ против спречавања Његовог страдања. А да је Свемогући Христос могао да спречи остваривање Кајафине одлуке говоре Његове речи изговорене при Његовом хватању, записане у другом Јеванђељу: „или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела? Како би се, дакле, испунила Писма да овако треба да буде?“ (Мт. 26, 53-54).
И Христово прављење бича и изгнање трговаца и превртање њихових столова, Б. Пантелић релативизује и ублажава непредањским тумачењем. Позивајући се на неименоване „релевантне тумаче Новога Завета“, он наводи да је Христос истерао трговце из Храма, не физичком, већ „моралном снагом“: „Да ово тумачење одговара историјској реалности, говори нам чињеница да је храм (под храмом се подразумева комплекс од 80.000 квадратних метара) обезбеђивала храмовна полиција, и да није постојала могућност да неко унутар зидина бичује трговце а да она, чија је дужност била да и њих штити, не реагује – а храмовна полиција није реаговала. Поред тога, да је Христос млатарао бичем разбежали би се и продавци голубова, а не би чекали да им се усмено обрати…“[1]. Св. Јован Златоусти другачије тумачи овај догађај: „Он их није просто истерао, већ је и столове преврнуо, и новце просуо, дајући им да из тога разумеју да излажући Себе опасности за добро чињење у дому, не презире Владику дома… Знај да није неважно дело предати Себе таквој јарости трговаца, ражестити против Себе непросвећену гомилу људи безаконика, посрамљујући их и уводећи их у губитак: то није својствено лицемеру, већ човеку који је спреман да претрпи све за благољепије дома“[2]. Св. Теофилакт Охридски не говори о „млатарању“, већ о „ударању“ бичем: „И није их истерао просто, већ ударајући бичем од ужади, и преврнувши столове, и расипао монете или новце мењача, и одлучио се на веома опасно дело“[3]. Према томе, закључујемо да између Христовог ревновања за свештеност Дома Његовог Оца и брањења мачем Његове Цркве од стране христољубиве војске нема никакве разлике; зато је први пример, разумљиво, узор и извор другом.
Не слажући се са Светим Писмом исти аутор се не слаже ни са Светим Оцима. Осим горњег неслагања са Св. Јованом Златоустим и Бл. Теофилактом Охридским, Б. Пантелић навођене речи Св. Кирила, о томе да хришћани бране оружјем своје ближње од оних који угрожавају њихове животе и њихову веру, коментарише са: „У крајњој линији, Свети Кирило сматра да треба оружјем спречити номиналне хришћане да промене веру“, и, градећи се већим и бољим хришћанином од Св. Кирила, додаје: „Истински хришћанин је спреман на мучеништво и није му потребна никаква физичка заштита; о томе најбоље говоре мартирологији, а нарочито они из ранохришћанског доба“[4]. Св. Кирило зна из историје Цркве да нису сви тако јаки у вери као Б. Пантелић, и да би се спречила могућност да се са телом изгубе и душе због издаје вере, православни мач покушава да их избави из таквог искушења. Познајући слабост људске природе, Св. Кирило снисходи могућим слабим хришћанима и, заједно са Црквом, благосиља њихову заштиту мачем, док је Б. Пантелић, не познајући ни себе ни своје речи, искључив и максималиста: „Хришћанин је или мартир или није хришћанин“[5].
За истог аутора Св. Јован Златоусти није ауторитет, тако да Учитељ васељене поново није у праву: „Поједини хришћански оци и учитељи Цркве (нпр. доиста велики богослов Св. Јован Златоусти) сматрају да је Христос заиста учио о непротивљењу злу силом и да је то узвишени морални закон, али да треба бити реалан и прихватити чињеницу да у свету има злих људи који га својим деловањем могу уништити, те се њихово деловање мора силом ограничити“[6]. На примеру Б. Пантелића видимо да су за младе православне богослове „релевантни тумачи Новог Завета“, највероватније протестанти, релевантнији од Светих Отаца.
Осим несагласја са Светим Писмом и Светим Оцима, присталице православног пацифизма одликује несагласје и са схватањем историје и есхатологије. Они прихватају тезу протестантских богослова да је од времена Св. Цара Константина Великог дошло до кварења Цркве, до њеног поданичког положаја у односу на Царство. Црква, по њима, прави компромис и, за разлику од прва три века, када су Оци били једнодушни против војничког позива за хришћане, прећутно и сервилно прихвата и благосиља војску и ратове православног Царства. По њима, реч је о издаја Христа и Његових идеала, праћена ћутањем богословља о рату. Стварност и истина су, међутим, потпуно другачији. Православни протестанти, заједно са својим протестантским учитељима, превиђају да су хришћани у прва три века избегавали војничку службу, не због проливања људске крви, већ због тога што је Царство тада било богоборачко и водило неблагословене, освајачке ратове, и зато што су били приморавани да приносе паганске жртве боговима ратова. Исто тако превиђају да се од Св. Константина ствар коренито мења: Царство постаје свештено, хришћанско, од освајачких оно прелази на одбрамбене ратове и уместо паганских, у војничким логорима приноси се Христова бескрвна жртва. Превиђају, тј. не знају зашто одсуствује богословље о рату током средњег века[7]. Свети Оци нису богословствовали о ономе што је било опште познато и опште прихваћено, као нпр. о Св. Литургији. Свети Оци током средњег века нису имали ни најмању сумњу у оправданост ратова које води њихово Ромејско Царство, тј. Цареви. Осим тога, они о овој теми нису богословствовали зато што се у раном Саборском и позном периоду, богословствовало само о оним истинама вере које су биле угрожене од лажних учитеља и њихових лажних учења. Током читавог средњег и позног средњег века, све до Лава Толстоја, нико није написао ни слово сумње против оправданости православних ратова. Зато није исправно мишљење једног од православних заговорника пацифизма: „Код одређене групе православних теолога је остала мисао која је од 18. до 20. века била увезена међу ондашњом теолозима о тзв. праведном рату, мисао која није својствена православним оцима Цркве јер у њиховом учењу не налазимо нешто што би могло да оформи православну теорију праведног рата“[8].
Исто важи и за поимање есхатона од стране православних пацифиста. По њима, будући да у есхатону, у Царству Божијем, нема ратова онда их не треба бити ни у историји[9]. Опет превиђају да есхатон неће „пасти“ са неба; са неба ће доћи само Христос и укинути време и смрт, док се есхатон, тј. вечна судбина сваког од човека лије и кује овде на земљи, у времену, у историји: оно што смо стекли у времену биће наш посед у вечности: или живот са Христом у Царству Небеском, или живот са сатаном и антихристом у паклу. Есхатон се управо одређује нашом борбом против зла у себи и око себе; рат духовни не искључује, већ подразумева и телесни, физички рат.
Између ова два становишта – историјског и есхатолошког, стоје они који, не мање нетачно, описима ратова и насиља у Светом Писму одричу историчност и реалност, сматрајући их есхатолошким, апокалиптичним алегоријама: „Хришћанство је било, и остаје у суштини, апокалиптична религија, и зато није случајно да се њене бројне библијске белешке о рату и насилном уништавању уопштено апокалиптични кодови, символи и указују нешто друго, упутнице на ‘есхатон’ (слику како ће свет једном бити преокренут и кажњен општом правдом наметнутом од Бога на његову непослушну и побуњену творевину). Библијски описи насиља и рата, у већини од хришћанских класичних тумачења њеног библијског наслеђа, су, према томе, есхатолошке алегорије, пре него буквални описи живота и вредности ‘поретка овог света'“[10]. Зато пуноћа истине о месту рата у историјско-есхатолошкој антиномији човека, гласи, отприлике, овако: „Бог нас ратом, његовим трансценденталним трагизмом, као конкретним оповргавањем сваке човекобожне рационалне визије историје, спасава од историјске и духовне апатије, раслабљености и утопизма, на трагичан начин нас враћајући ка духовном, вечном и божанском, ка изворима нашег небоземног идентитета и есхатолошком смислу наше историје“[11].
Прихватајући хуманистички пацифизам, православни пацифизми прихватају и друге утопије хуманизма: прогрес, социјални активизам са екуменизмом, хилијазам, апокатастазу.
Вера да човек може да, па и са Божијом помоћи, оствари мир у свету јесте хуманистичка вера у човеково напредовање, вера у прогрес: „Мир је, наравно, више од одсуства рата. Он није само одбијање сукоба, један суштински елеменат људских односа, нити поистовећивање сукоба са насиљем. Насиље није једини начин решавања сукоба. Миротворци непрестано трагају за начинима којима људи и заједнице могу решити њихове разлике без физичког насиља. Мир је динамичан процес а не апсолут или тачка. Истински мир значи прогрес према слободнијем и праведнијем свету“[12].
Вера у утопију прогреса покреће православне на ништа мање утопистички социјални и политички активизам, у који спада и екуменизам[13]. Наше сведочанство је друге природе, тако да фразе православних на ову тему звуче празно, „као звоно које јечи, или кимвал који звечи“: „Преко потребан међурелигијски дијалог и сарадња у промовисању културе мира треба да подстакне да се заједнице живих вера усредсреде у образовању људског срца у поштењу, љубави, милостивости, емпатији, солидарности, самоконтроли и посебно поштовању права других… Православна црква јасно афирмише да је Божија икона присутна у сваком људском бићу. Стога треба тражити и активно сарађивати са свим снагама на искорењивању свих форми предрасуда… Наш циљ и јесте владавина Божије љубави међу свим народима. Дијалог је део процеса помирења. Хришћани у јавном сектору треба да уложе напоре и да допринесу свим могућим средствима да се минимализује или заустави насиље, губитак живота, људска патња и ускраћивање права… Мир није циљ по себи већ је повезан са најосновнијим људским вредностима и праксама као трајним доказивањем на свим нивоима. Одбрана достојанства сваке личности и светости живота се не може одвојити од потражње за већу правду и слободу као извор и порекло истинитог и трајног мира. Православни су позвани не само да се моле за мир и верују да им је Бог одредио да у овом животу живе и правди, миру и јединству већ су позвани да буду миротворци на основу своје вере“[14]. Или: „Мир нема религијске границе. Религијско општење путем међуверског дијалога и сарадње мора се трудити да надвлада неразумевање, стереотипе, карикатуре и друге предрасуде, наслеђене или стечене. Ови гласови у корист мира морају се чути у јавној области (политички живот, медији и трговина) и заједно морају давати подстрека ономе што подржава правду и мир у свету. Ова универзална порука мира, коју свака религиозна заједница заступа, може ободрити њихове следбенике и друге људе да виде један другога, не као непријатеље, већ као браћу и сестре и преко религијских, националних, расних и културних граница“[15].
Да је овако нешто у моћи човека, Син Божији не би имао потребу да се оваплоти. Хуманисти заборављају да није човек, већ Богочовек извор и давалац мира. Отуда утопистички снови о „миру међу народима“, „трајном миру“, чији снивачи заборављају сурову стварност наговештену од самог Христа: „Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати“ (Јн. 15, 20); „Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде“ (Мт. 24, 6); „Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лк. 18, 8). Св. пророк Исаија упозорава: „Нема мира безбожницима вели Господ“ (Ис. 48, 22).; Св. пророк Јеремија потврђује: „Мир, мир, а мира нема“ (Јер. 8, 11); Св. Григорије Богослов опомиње: „Бољи је славни рат него мир који одваја од Бога“[16], а Св. Николај пророк Србски закључује: „Безбожан мир је колевка рата“[17]. Мир је божанска сила која је својство природе или суштине Свете Тројице, а која се, на слободан, ненасилан начин, преноси човеку и анђелима ипостасно, преко Личности Свете Тројице. Мир је, дакле, нестворена, божанска, благодатна сила, тако да је Христово миротворство, суштински, у ствари, миродавање: „Мир вам остављам, мир Свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји“ (Јн. 14, 27). Христос, дакле, није дошао у свет да човеку створи мир, већ да га преда, као извор мира. Христос је Цар мира (Јев. 7, 1-3), Он је „мир наш“ (Еф. 2, 14). Он објашњава Својим ученицима да Његов мир није као мир који даје свет; Његов мир је истинити, а мир света је лажни мир. Преп. Јустин Србски тумачи: „Тај мир богочовечански, тј. ту слободу од греха, смрти и ђавола, даје само Богочовек, и нико други; зато је та слобода, и мир у тој слободи, нешто изузетно Христово, нешто што само Христос може дати, а никада свет или ма ко од овога света. То и подвлаче Спасове речи: ‘Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам као што свет даје: да се не плаши срце ваше и да се не боји’. – Како свет даје мир? Увек са примесом греха или у самом миру или у средствима којима се долази до мира или спроводи мир. Само је у слободи од греха – прави мир (ср. Јн. 8, 32, 34, 36): мир у савести људској, у срцу људском, у души људској, у уму људском, у друштву људском, у роду људском. Сваки други мир је псевдомир, и родитељ разноврсних немира и зала“[18]. Зато су пастири у Витлејему чули анђелску песму: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2, 14). Христос је Собом и у Себи, Својим Оваплоћењем и Жртвом измирио човека са Богом и човеком, и тако на земљу донео мир. Према томе, Христов мир не борави у свету, већ само у Цркви Православној, тј. у хришћанима који су православно крштени. Тај нестворени и христодаровани мир се увећава молитвом, постом, покајањем, исповешћу и Св. Причешћем. Зато се изворно миротворство, тј. пацифизам, међу православним хришћанима, по узору на Христа, своди на мироумножавање и миродавање, на стицање нествореног, благодатног мира у срцу и на преношења тог мира на ближње, путем молитве за ближње, затим, речима поуке и утехе, делима милосрђа и човекољубља. Било какав активизам на пољу ширења мира међу људе, ван оквира Јеванђеља и Цркве, јесте дело хуманистичког секуларизма, дело сентименталистичког морализма и утопизма, и своди се, по Христовим речима, на мир који даје свет, а који, својом небожанским, тварним, страсно-палим, човечијим пореклом само умножава немир и раздоре, и коначно, ратове, као што непогрешиво сведоче Св. Николај Србски и Св. Јустин Србски. „Човеково измирење са Христом а не човека са човеком јесте срж и извор истинског мира у свету. Унутрашњи човек сједињен са Господом Христом не може да буде бунтовник, отпадник, човек овога света, већ човек из кога извире мир. Утопија екуменизма стоји у ствари да Господ Христос није борац за мир и благостање у свету, већ напротив, вера у Њега јесте разлог за лудост, раздор и ратове, за непрестане прогоне верних од стране богоборних“[19]. „‘Мир!…мир!…мир!…’ – чује се сада са сваке стране: ‘међусобно разоружање!… мирољубиво сапостојање!… борићемо се за мир!… сви у одбрану мира!… Како би то биле предивно, каква би светла и радосна будућност била обећана људском роду, када би само овим молбама, имале на уму онај мир о коме су Анђели певали у ноћи Рођења Христовог: ‘Слава на висини Богу, и на земљи мир међу људима добра воља!‘ (Лк. 2, 14); када би то био онај мир, који је Христос Спаситељ обећао Својим ученицима на Последњој Вечери, рекавши: ‘Мир вам остављам, мир Свој дајем вам‘ (Јн. 14, 27); када би само то био тај ‘мир Божји који превазилази сваки разум‘ (Фил. 4, 7), који је на заповест Господа, Апостол предао првим Хришћанима, који су били научени да траже мир (1. Пт. 3, 11) и који су били охрабрени да га имају са Богом и са свим људима (Рим. 5, 1; 12, 18). Како би лепо било да се чују, када би овакве молбе долазиле од људи, у чију искреност не би могли имати ни најмање сумње, чијим речима би могли веровати у потпуности, које би долазиле од људи који би заиста били убеђени да највише добро у животу јесте управо тај мир са Богом, мир са сопственом савешћу и мир са својим ближњим у Име Божије. Али авај! Није реч о таквом миру, о коме људи говоре сада! Сви ови чести неприродни и помпезни говори, а понекад и хистерични вапаји за мир целог света долазе у садашње време од највећег дела људи, који или су далеко од Истинског Хришћанства или су у директној супротстављености Цркви, од људи који немају мир са Богом и са својом савешћу, већ су испуњени презиром у односима са својим ближњима. Да ли заиста можемо веровати да људи заиста раде према успостављању мира, када су са отвореним и снажним богохуљењем објавили рат Самом Богу и Његовој Светој Цркви?… Да ли можемо веровати у искрену љубав према миру, оних људи, који на речима пресићено проповедају ‘Хришћанску љубав’ и ‘потпуно праштање’, док својим делима сеју немир и неслогу и ширењем лажи и клевета, стварају непријатељство и поделе, подстичући људе против својих ближњих? Да ли неко уопште може веровати да било каква врста сигурног и поузданог мира, може бити успостављена на земљи уз грубо презирање Истине Божије, уз лажи и лицемерје који су тако јасне одлике живота савременог човечанства? Где мањка Истине Божије, не може бити правог мира„[20].
Протестантско тумачење Старог Завета, преко вере у прогрес и социјални активизам неминовно води ка протестантској хилијастичкој есхатологији „царства земаљског“. Н. Милиновић пише: „Код пророка Исаије (9, 6) пророковани Месија назван је Кнезом мира. У имену Кнез мира наглашен је есхатолошки идеал везан за откривење Месије. Пророк Исаија нешто раније (2, 4) пише да ће рат и насиље нестати са земље, да народи међусобно неће подизати мач и да се неће учити боју. У Књизи пророка Исаије провејава идеја мира као стања којим се завршава историја (11, 6-9). Пророк Исаија описује да ће доћи време када ће вук боравити са јагњетом а рис са јаретом. Земља ће бити испуњена познањем Господа као што је море испуњено водом. Наведени делови могу бити пример пацифизма у Старом завету“[21]. Наведене речи пророка Исаије се не односе „идеју мира као стање којим се завршава историја“, већ на стање мира које ће наступити после историје, после Страшног суда, када ће на нову, у огњу очишћеној, земљу сићи Небески Јерусалим (2. Пт. 3, 12-13; Откр. 21). Напротив, историја ће, према сведочанству Господа Исуса Христа (Мт. 24; такође: Откр. 6, 12-17; 20) завршити пиром зла, невољама и ратовима. Зато наведене речи пророка Исаије не „могу бити пример пацифизма у Старом завету“. Сентименталним пацифистима-утопистима поново поука Св. Николаја: „На смешно питање: како то да Бог милости и љубави попушта на људе такве страхоте као што су ратови? може се одговорити озбиљним питањем: како то да људи, којима је Бог јасно открио Своју вољу и Свој закон, могу без стида и покајања неограничено вређати Бога и газити Божји закон? Господ Бог је милостив, жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и истином (Мој. 34, 6). Идући рат као и прошли, већ је заслужен од људи. И да није Божје милости и љубави, тај би рат био букнуо. Ваистину, да није Божје милости и љубави, по гресима хришћана мач се не би никако ни спуштао у корице. И ово мало мира и одаха што сада имамо, није због људске памети ни културе него због Божје милости и љубави“[22].
Овде треба указати на исто духовно-хуманистичко порекло екуменизма и пацифизма и истоветни њихов хилијастичко-утопистички циљ стварања погодног тла за зацарење једног светског политичко-религиозног владара – антихриста. Тако нпр. папистички монах Томас Мертон изјављује: „Оптимизам папе Јована заиста је нешто ново у хришћанској мисли, јер он одражава недвосмислену наду да свет обичних људи, свет у коме многи нису хришћани и чак не верују у Бога, може још да буде свет мира, ако се људи буду односили једни према другим на основу њима Богом даног разума и са пуним поштовањем према неотуђивим правима других људи… Рат мора бити уништен. Мора се успоставити светска влада… једна истинска међународна власт је једини одговор критичним потребама и очајним проблемима човека“[23]. Међутим, утопијски екуменизам и пацифизам остају без одговора на следеће питање: „Тешко се може порицати, а трезвени поглед на све промене кроз које су свет и човек прошли у последњих два века само потврђују ту чињеницу, да се рат непријатеља Божијих показао успешним; да њихова коначна победа, у ствари, изгледа да је претеће близу. Али шта ‘победа’ може да значи у таквом рату? Какав ‘мир’ чека човечанство које је толико дуго учило лекције насиља?“[24].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Pantelic Blagoje, Jevandelje i (ne)nasilje [II]: O (ne)suprotstavlјanju zlu nasiljem.
  2. Свт. Иоанн Златоуст, Толкования на Ин. 2:12, http://bible.optina.ru/new:in:02:12#svtioannzlatoust (17. 06. 2015).
  3. Блаж. Феофилакт Болгарский, Толкования на Ин. 2:12, http://bible.optina.ru/new:in:02:12#svtioannzlatoust (17. 06. 2015).
  4. Pantelic Blagoje, Jevandjelje i (ne)nasilje: (Ne)opravdanost rata.
  5. Исто.
  6. Исто.
  7. „За почетак треба приметити противуречну чињеницу. Грчка патристика, која се одликује поражавајућом истанчаношћу својих расуђивања и ширином поставки метафизичких проблема, задивљујеће се мало занимала проблемом државе. Довољан материјал дају само зборници канонског права, по којима је могуће васпоставити однос Отаца према рату“, Каптен Герман (свящ.), Проблема оценки справедливости войн Церковью в Византии и на Руси.
  8. Kostic Slavisa, Pravoslavlje kao posrednik mira na zapadnom Balkanu, http://www.religion-and-peace.com/news/pravoslavlje-kao-posrednik-mira-na-zapadnom-balkanu (12. 06. 2015).
  9. Pantelic Blagoje, Jevandelje i (ne)nasilje [II]: O (ne)suprotstavlјanju zlu nasiljem.
  10. McGuckin John (rev.), Nonviolence and Peace Traditions in Early & Eastern Christianity, http://www.incommunion.org/2004/12/29/nonviolence-and-peace-traditions/ (29. 05. 2015).
  11. Арсенијевић Матеј, Православље и рат.
  12. Clapsis Еmmanuel (rev.), Peace and Peacemaking as an Interfaith and Ecumenical Vocation: An Orthodox View, 58.
  13. За развој западног хуманизма од јереси, преко прогреса, до трансхуманизма в.: Чернышев Евгений, От раскола и ухода в ересь до трансгуманизма,.
  14. Kostic Slavisa, Pravoslavlje kao posrednik mira na zapadnom Balkanu.
  15. Clapsis Еmmanuel (rev.), Peace and Peacemaking as an Interfaith and Ecumenical Vocation: An Orthodox View, 62.
  16. Св. Григорије Богослов, Апологија бега у Понт 82, ΕΠΕ 1, 1975, 176.
  17. Св. Николај Велимировић, Рат и Библија.
  18. Св. Јустин Поповић, Тумачење Јеванђеља по Јовану, http://svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/TumacenjeJevandjeljapoJovanu/JevpoJovanu14.htm (05. 05. 2015).
  19. Аркашу Нил (јрм.), Моројану Варвар (јрм.), Екуменизам.
  20. Таушев Аверкије (архиеп.), О савременом свету, http://www.pravoslavni-odgovor.com/CrkvaHristova/BesedeSvetogAverkija/savremenisvet.htm (23. 07. 2015).
  21. Милиновић Немања, Пацифизам као хришћански принцип, 329. У Утопистичку визију јединства свих народа на крају историје верују и римокатолици: „Како сведочи Свето писмо, Јерусалим није препознао време свога похођења, и Јевреји великим делом нису примили Јеванђеље, шта више, многи су се супротставили његовом ширењу. Упркос томе, према Апостолу, Јевреји и на даље остају врло драги Богу, чији су дарови и позив неопозиви, Отаца ради. Заједно са пророцима и са истим Апостолима очекују дан, познат само Богу, у који ће сви народи једним гласом призивати Господа и ‘служити му једнодушно’ (Соф. 3, 9)“, Deklaracija o odnosu Crkve prema nekrscanskim religijama “Nostra aetate“ (II. vatikanski sabor, 28. X. 1965.). Као што с правом тврди о. Сергеј Карамишев, тај дан се остварио већ на Педесетници, а његова пуноћа ће доћи, додајемо ми, након Страшног Суда; уп.: Карамышев С. (иер.), Франциск Первый – лучший друг Бнай Брит. У основи обе ове утопистичке есхатологије, међутим, лежи исто тако нетачно и утопистичко јеврејско веровање у сабатни миленијум – хиљадугодишње царство које ће на земљи установити њихов месија, по хришћанском веровању – антихрист; уп.: Eschatology, Jewish Encyclopedia.
  22. Св. Николај Велимировић, Рат и Библија.
  23. Према: Јањић Сава (јрм.), Екуменизам и време апостасије, 42, нап. 69.
  24. Роуз Серафим (јрм.), Нихилизам.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *