HUMANIZAM, EKUMENIZAM, PACIFIZAM…
RANA CRKVA I RAT
Hristovo mirotvorstvo slede i Apostoli, kao što svedoče u svojim Poslanicama. Oni poručuju da se hrane i napoje neprijatelji, da se zlo pobedi dobrim (Rim. 12, 20-21); da se odbaci „svaka gorčina i gnjev i ljutina i vika i hula sa svakom zlobom“ (Ef. 4, 31); „da niko ne vraća kome zlo za zlo“ (1. Sol. 5, 15); da hrišćani stradaju po volji Božijoj (1. Pt. 4, 12-19). U Učenju Dvanaestorice stoji: „‘Ali vi volite one koji vas mrze’, i nećete imati neprijatelja“; „Sine moj, beži od svakog zla i od svega što mu je slično. Ne budi gnevljiv, jer gnjev vodi ubistvu; niti budi zavidljiv, ni svadljiv, ni naprasit, jer od svega toga rađaju se ubistva“[1]. Slično propoveda i Sv. Ignjatije Antiohijski: „Ne nastoj da sam sudiš onima koji te žaloste… Podražavajmo Gospoda, Koji, kada su Ga vređali, nije uzvraćao; kada su Ga raspinjali, On nije odgovarao; kada je On stradao, nije im pretio, već se molio za svoje neprijatelje“[2].
Sve je to bilo jasno ranoj Crkvi i prvim hrišćanima. Rukovođenjem tom etikom došlo se do praktičnog odbijanja bavljenja hrišćana vojničkim pozivom, odnosno njihovog učestvovanja u ratovima, tako da je Crkva u prva tri veka dala gotovo jednoglasan odrečan odgovor prema učestvovanju hrišćana u ratovima, vođenih od strane antihrišćanske Rimske imperije. Sv. Ipolit Rimski u 14. kanonu piše: „Ne treba da hrišćanin bude u vojsci, osim u slučaju kada ga primoravaju da uzme mač u ruke. U takvom slučaju neka on ne uzima na sebe greh prolivanja krvi. Ali ako prolije krv, neka on bude odstranjen od pričešća, kako bi se kroz kažnjavanje, suze i plač očistio“[3]. Slično propoveda i Sv. mučenik Justin Filosof: „Mi, koji smo ispunjeni ratom, uzajamnim krvoprolićem i svakim zlom, promenili smo svoja vojna oružja, naše mačeve na rala, a naša koplja na oruđa za obradu zemljišta“[4]. Slično su propovedali i Kiprijan Kartaginski, Tertulijan, Origen i dr[5]. Posebno je po svom ratobornom pacifizmu bio poznat Tertulijan, koji je zbog svog radikalizma, kao montanista, završio van Crkve. Razlog za navedene stavove bila je činjenica da su Rimsko carstvo i njegovi carevi bili paganski, pa su samim tim njihovi ratovi bili osvajački, tj. nehrišćanski. Na drugoj strani, mnoge vojvode i vojnici, kao hrišćani bili su mučeni i postajali sveti, ali ne zbog hrabrosti u ratovima, već zbog ispovedanja svoje vere, prilikom odbijanja, na primer, da prinesu paganske žrtve.
Očigledno je da je rana Crkva bila saglasna u tome da se hrišćani lično ne protive zlu nad sobom i da ne učestvuju u ratovima paganskog carstva. Problem je, na određeni način, nastao kada se etičko pitanje prenelo sa pojedinca na zajednicu. Naime, Hristovo Jevanđelje, kao što smo videli, uglavnom se odnosi na pojedinca, a nedovoljno izričito i jasno govori o etici zajednice prema ratu i korišćenju sile. Taj problem se pojavio od vremena Sv. ravnoapostolnog cara Konstantina Velikog, kada je Rimsko Carstvo od paganskog postalo hrišćansko. Prema sačuvanim svedočanstvima i istorijskim događajima možemo uslovno reći da se menja odnos Crkve prema ratovima koje Carstvo vodi[6]. Hrišćani se bave vojničkom službom, i ne postavlja se pitanje njihovog učestvovanja u ratovima koje vodi hrišćansko Carstvo, već samo da li oni, zbog ubijanja neprijatelja podležu epitimiji, zabrani pričešćivanja. Sv. Vasilije Veliki ne osuđuje učestvovanje u ratovima, već preporučuje odlučivanje vojnika za tri godine od pričešćivanja: „Naši Oci nisu smatrali za ubistva ona koja su se dešavala u ratovima, snishodeći, čini mi se, braniocima skromnosti i celomudrija. Ipak, bilo bi korisno posavetovati da takvi, pošto su im ruke nečiste, tri godine ne budu pričešćivani“[7]. Tumač Zonara (12. v.) pojašnjava: „Sveti predlaže, ne u vidu obavezujuće naredbe, već u vidu saveta da se oni koji ubijaju u ratu tokom tri godine uzdržavaju od pričešća. Međutim, i ovaj savet se čini teškim; jer on može voditi tome da se vojnici nikada ne pričeste božanskih darova, i posebno oni bolji, oni koji se odlikuju hrabrošću – jer oni nikada neće imati prilike da u toku od tri godine prožive u miru. I tako, ako oni koji vode jedan rat za drugim i ubijaju neprijatelja, udaljuju se od pričešća, onda će oni čitavog života biti lišeni pričešćivanja, što je za hrišćanina neizdrživa kazna. Ali zašto smatrati da imaju nečiste ruke oni koji se podvizavaju za državu i za braću, da oni ne bi bili porobljeni neprijateljima, ili da bi oslobodili one koji se nalaze u zarobljeništvu? Jer ako se oni budu bojali ubijati varvare, kao da ne bi time oskvrnili svoje ruke, onda će svi propasti, i varvari će sve pokoriti… I tako, smatram, da ovaj predlog Vasilija Velikog nikada nije važio“[8]. Sv. Atanasije Veliki rasuđuje slično: „Jer i u mnogome drugom što biva u životu, i u ovome mi nailazimo na mnoge razlike; tako, nije dozvoljeno ubijati, ali ubijati neprijatelja u ratu dopušteno je i vidi se kao junačko delo, radi koga se oni koji se pokažu kao hrabri, udostojavaju velikih počasti i podižu im se spomenici koji govore o njihovim slavnim delima. Eto, na taj način je u nekim momentima jedno zabranjeno, a već u drugom momentu je to dozvoljeno“[9]. Sv. Atanasiju je sličan Sv. Amvrosije Milanski, koji uznosi molitvu Bogu, radi pobede cara Gracijana protiv Gota: „Kroz našu sopstvenu krv i naše muke mi smo sada izbavljeni od smrti ispovednika, od kažnjavanja sveštenika i od okrivljavanja za prekomerno beščašće… Ni vojni orlovi, ni let ptica ne najavljuju prethodnicu naše vojske, već Tvoje Ime, Gospode Isuse, i poštovanje. Ovo više nije zemlja nevernih, već zemlja ispovednika. Italija, Italija, često se sablaznila, ali nikada nije otpala. Italija, koju je vaše veličanstvo uvek štitilo, i sada je ponovo spaslo od varvara. Ni jednoga kolebanja u umovima o našem imperatoru, već samo jaka vera. Pokaži sada (Gospode) jasni znak Tvoga Veličanstva, kako bi onaj koji veruje da Ti jesi istiniti Gospod Vojske, i Vožd nebeske armije, koji veruje da Ti jesi istinita Sila i Mudrost Božije… neka on (imperator) dobije podršku Velike Tvoje Sile i zasluži pobedu zbog svoje vere“[10]. Podstaknut opsadom Rima od strane Gota, 410. g., blaženi Avgustin piše O gradu Božijem, gde iznosi teoriju pravednog rata, koja će se zadržati u hrišćanstvu Zapada i Istoka do naših dana. Po njemu rat nije samo posledica greha, već i prilika za ustanovljenje stabilnog poretka. Pravedni rat vodi pobedi pravde i to pravednim metodom i za cilj ima ne samo obnovu ugroženog poretka, već i kažnjavanje zločinaca. Pravedni metodi isključuju besmisleno nasilje, surovost, mržnju, otimačinu i oskrnavljenje hramova. Tako se čuvaju ne samo životi i imanja bližnjih, već i samo hrišćanstvo[11]. „‘Spasenje od varvara’ uvodi ispravke u osmišljavanju navedene teme. Da bi sačuvali borbenu moć jedinica i izbegli dezerterstva hrišćana, kao što je bilo ranije tokom vekova, 3. kanon Arlskog sabora odlučuje od pričešća, sada već ne one koji služe u vojsci, već ‘one koji bacaju oružje u mirno vreme“[12].
NAPOMENE:
- Didahi – Učenje dvanaestorice Apostola, gl. I i III, prevod: ep. A. Jevtić, http://svetosavlje.org/biblioteka/Osnovi/Didahi.htm (28. 05. 2015).
- Ignjatije Antiohijski, Poslanica Efescima, gl. 10; prema: Petrovskiй Igorь, Otlučitь ili proslavitь? Otnošenie k voinskoй službe v ranneй cerkvi. Meždu missionerskim militarizmom i rannehristianskim pacifizmom, http://www.bogoslov.ru/text/728740.html (18. 04. 2015).
- Hippolyte de Rome, Les Canons, ed. R .G. Coquin, PO 31, fasc. 2, Paris 1966, 369; prema: Petrovskiй I., Otlučitь ili proslavitь?
- Sv. Justin Filosof, Dijalog s Trifonom, 110; prema: Petrovskiй Igorь, Otlučitь ili proslavitь?
- V.: Petrovskiй Igorь, Otlučitь ili proslavitь?; Panteleev Alekseй, Hristiane i rimskaя armiя od Pavla do Tertulliana, Mnemon. Issledovaniя i publikacii po istorii antičnogo, Vыp. 3. Sankt-Peterburg 2004, 413-430; Kopel David, Christian Pacifism before Constantine, http://works.bepress.com/davidkopel/7 (08. 05. 2015).
- „Dugo je kod religiioznih naučnika srednjeg i kasnog dvadesetog veka (naročito protestanata) postojao kliše da je Crkva bila pacifička do Konstantina, i postajala progresivno ‘ratofilna’ kako je kvarena carskim zahtevima“, McGuckin John Anthony, A Conflicted Heritage: The Byzantine Religious Establishment of a War Ethic, Dumbarton Oaks Papers 65/66, (2011-2012), 32.
- Sv. Vasilije Veliki, 13. pravilo, Knjiga pravila, Šibenik 2003. Reč je o preporuci, a ne o izričitom mišljenju, tj. zapovesti. U napomeni priređivača stoji: „Valsamon i Zonara saglasno primećuju da ova napomena svetog Vasilija Velikog nije bila sprovođena u praksi“; isto, nap. 129. Za propacifističko tumačenje pravila v.: McGuckin John (Rev.), St. Basil’s Guidance on War and Repentance, http://www.incommunion.org/2006/02/19/st-basil-on-war-and-repentance/ (29. 05. 2015).
- Komentari Jovana Zonare na 13. pravilo Sv. Vasilija Velikog; prema: Kapten German (svящ.), Problema „borьbы za veru“ v vizantiйskoй tradicii, 92-93.
- Sv. Atanasije Veliki, Poslanica monahu Amunu, Knjiga pravila, Šibenik 2003. Up.: Kapten German (svящ.), Problema „borьbы za veru“ v vizantiйskoй tradicii, 90-91.
- Sancti Ambrosii Opera. De Fide. Pars Octava. II,16, 141-143, SCEL 78, (Ad Gratianum Augustum). Vindobonae. 1962, 106-107; prema: Petrovskiй Igorь, Otlučitь ili proslavitь? Up.: Swift Louis, St. Ambrose on Violence and War, Transactions and Proceedings of the American Philological Association, Vol. 101 (1970), 533-543.
- Kapten German (svящ.), Problema „borьbы za veru“ v vizantiйskoй tradicii, 94-95.
- Petrovskiй Igorь, Otlučitь ili proslavitь?
