ТАЈНА СПАСЕЊА
“Не убиј”
Звјездано небо је стални извор надахнућа за пјеснике и одушевљености за философе. Оно се некако не уклапа ни у систем рима нити у систем силогизама. Звијезде – то су симболи вјечности. Искре ноћи, које су се укочиле у лету, зрак је свјетлости у непрегледној даљини космичких пространстава. Звијезде – то су дијамантске очи којима небо гледа земљу. Када би ми, људи, могли упитати звијезде, шта стално и непромјенљиво виде на земљи, онда би нам звијезде одговориле: “На земљи је постојано само вријеме и непромјенљива само смрт, све остало ниче, мијења се и нестаје, постојано је (само) једино само непостојање свијета, а непромјенљива његова непромјенљивост”. Ако би ми упитали звијезде шта су оне чудно нашле на земљи, онда би оне одговориле: “Глупост људи, који, знајући доста о непостојаности времена и смрти граде своје куће на текућој бујици ријеке и заборављају на вјечност”. Смрт је универзални факат нашег постојања, са смрћу се сусрећемо свуда, она прати живот као сјенка. Па ипак, смрт остаје за нас тајна, које се плашимо и додирнути је. Чудан парадокс: ми видимо свијет смрти свуда, и упркос очигледности не вјерујемо да она постоји. Нама се чини да нијесмо у њеној власти, да ће њен налет, који руши све на свом путу, пројурити поред нас. Ми видимо смрт, ми повремено размишљамо и говоримо о њој и у то исто вријеме, чак пролазећи поред гробља, ми у дубини свога срца не вјерујемо да ћемо некад лежати у ексерима закованом сандуку под слојем земље, да ће наше тијело бити подвргнуто труљењу: очи ће испасти из очних дупљи, мозак ће истећи кроз ноздрве, тијело ће се претворити у сукрвицу и гробни црви ће нас претворити у земљу од које је и узет човјек.
Ми видимо смрт својих блиских: један за другим они одлазе у небитак – земљу из које нема повратка, Али у дубине душе не вјерујемо да и нама предстоји такав исти пут. Ми одгонимо ту мисао од себе: она је сувише ужасна за нас као лик Горгоне. Тај малодушни страх пред смрћу претвара наш живот у жалосну игру сјенки. Када смрт ипак долази, ми испадамо неспремни за њу, покажемо се у улози лажова који су преварили сами себе.
Ми живимо у току времена. Вријеме нам је дато као неко наследство, као очево богатство, али оно има своју границу. Сваким даном оно се топи и смањује. Ми мислимо да ће вријеме које нам је дато увијек бити у нашој својини и зато га са пијаном грабежљивошћу трошимо. Ми мислимо да је све вријеме још испред нас, а када долази смрт, онда видимо, да се вријеме завршило као распредено клупче вуне.
Заборављање на неизбјежност смрти и коначиост времена прикива нас, као ексерима за земљу. И ми ћемо се у суштини добровољно предати смрти, хватајући се за привремено, за оно што се задржати не може. Шеста заповијед гласи: Не убиј (Изл 20, 13). Али ми је непрекидно нарушавамо пошто непрекидно убијамо властити дух. Предавши себе у власт привременога непостојаног, промјењивог и на крају крајева смртнога, онога што се налази под влашћу труљења, ми сами пак извршавамо над својом душом пресуду. Заборавивши на смрт ми заборављамо на вјечност и тиме се лишавамо вјечног живота. И сваки дан потрошен узалуд је свакодневно самоубиство.
Средином вијека била је распрострањена слика под називом Плес смрти у различитим варијантама. На њој смрт час прати човјека као ловац звијер, час се појављује на свадби, час хода по врту са косом у рукама не бирајући шта ће посјећи до коријена: коров или цвијеће, час стоји као организатор пира са чашом у рукама међу најјачим гостима, час се надноси над постељину дјетета. Али најомиљенији сиже био је плес човјека у загрљају невидљиве за њега смрти у лику костура. Човјек плеше међу труповима, али на његовом лицу безбрижан осмијех – то је лик нашег живота, привезан за земљу. Све су гласнији звуци тога валцера смрти, све се брже креће злослутни пир, све јаче смрт притеже човјека на груди… и, најзад, одбацује га у гомилу трупова, као што бацају цјепаницу на гомилу дрва. Наш живот личи на игру сјенки на зиду. Гаси се свјетлост – нестају сјенке.
Прво убиство своје душе – то је невјеровање у божанство. Атеизам и философија очајања, то је беспомоћна жеља да се овековјечи земаљски живот, философија која се претвара у угрушак мржње према Богу. Атеизам је нелогичан. Ако је човјек осуђен на смрт, онда он мора да испроба све могућности да избјегне ту пресуду. Када код човјека открију рак, онда он почиње тражити посебне љекове и љекарије, он је спреман поћи на крај свијета, ако чује да га тамо могу излијечити, он је спреман да прода све што има, само да купи себи право на живот који ће се раније или касније ипак завршити гробом. Све свјетске бриге и проблеми изгледају му као некакве ситнице пред ликом хоботнице смрти који се упио у његово тијело и (сиса) пије његову крв.
Атеизам увјерава себе да загробног живота нема, он као да зачепљује уши када му говоре о Богу и вјечности и са насладом се увјерава да спасење не постоји. А само ако би човјеку рекли да је у његовом врту закопано благо и треба само порадити лопатом да би се нашло; онда би се он потрудио да провјери је ли то истина, мада су шансе један напрема хиљаду да је то истина. Тако се сва огромна књижевна продукција атеиста у свеукупности може кратко назвати : “Упутство за самоубице”.
Али ево ствари још несхватљивије и чудније од атеизма; човјек, вјерујући у Бога и осјетивши Његову благодат у својој души као дисање вјечности, продужава да живи тако, као да Бога нема. Душа таквог човјека личи на несрећника, који лежи под крхотинама срушене зграде и гомилама земље. Он хоће да баци са себе ту тежину али не може чак ни мрднути руком. Ми лежимо под крхотинама наших разрушених планова и нада, ми смо сахрањени под земаљске бриге, ми хоћемо да се усавршимо али наше страсти поново нас савијају према земљи.
Да би се било с Богом треба се одрећи од вањског вишка, треба оставити само неопходно. Када човјека јури звијер, онда човјек, да би лакше бјежао, збацује са себе одјећу. А ми се плашимо растати са товаром материјалним и душевним па носимо и носимо на плећима ту тешку врећу…
Овај живот нам је дат, да би сјединили своје срце с Богом, да би га направили као не рукотворени храм Светога Духа. Али ми од срца правимо кавез за звијери или корито за свиње. Кад наступа смрт ми схватамо да смо били обманути, да је вјечно само невидљиво, а видљиво се претвара у ништавило: држећи сe видљивог ми смо се хватали за пустош. Вјечан је човјечији дух, оно на шта стално заборављамо. Свако од нас је видио лобању, њене обнажене зубе сличне гримаси осмијеха. Може бити да је то лик тога – да се мртвац смије над властитим животом, смије се, видјевши оно шта нас очекује, али док је скривено, смије се над собом и својом сабраћом.
Заповијест: “не убиј”, говори нам о томе да ме бисмо убили живот нашег духа, да не би убили вријеме које нам је дато за спасење, да не би убили своју душу, закопавши је у гробницу страсти и земних брига, да не би изгубили (тј. да се не би лишили) непромјењиве ризнице, којој се диве чак и анђели – љубави божанске према човјеку.
“Не убиј” значи – изабери живот. Почетак и завршетак, извор, садржај и савршенство живота – то је Бог. Ако Бога нема, онда је свему крај, и живот је само трка осуђенога према вјешалима. Ако постоји Бог, а он нам је открио велико своје Битисање, Он хиљаду пута свједочи свакој души, да Он постоји близу ње, онда сваки тренутак човјечијег живота, сваки откуцај срца мора бити посвећен Њему.
Бог јесте Дух, али он нам је дао као неки залог Своје име и тајне Цркве. Мистички живот душе то је пребивање у имену Божијем: сталној молитви. Када се заборавља и ишчезава молитва, тада човјек одступа од Бога.
Спасење – то није само “лично” дјело појединог човјека. Када човјек стиче благодат, онда он њеном тихом невидљивом свјетлошћу озарује и живот других људи. Поред таквих људи загријавају се душе. Од општења са њима људи добијају снагу и унутрашњи мир. А човјек, који умире у гријесима, испушта из себе тјелесни отров.
Шеста заповјест гласи: не убиј, то јест изабери живот, а живот – то је Бог, који је сишао на земљу и који је примио смрт да би нас учинио бесмртним. Бог, који је створио васељену, хиљаде свјетова, вријеме и вјечност, чека, да би ми сами открили за Њега своје срце.
Мојсије је завршио своју пророчанску проповијед и посљедње завјештење ријечима: ” Израиљу, ја сам положио преда те ватру и воду, живот и смрт, изабери живот, да би живио ти и дјеца твоја” (Изл. 30, 19).
…Када би било могуће упитати звијезде, које, као јата ватрених птица лете са истока на запад: “Шта сте најљепше видјели на земљи?”, онда би звијезде одговориле: “Најљепше човјеково срце у којем сија Божанском свјетлошћу име Исуса Христа”.
