ТАЈНА СПАСЕЊА
“Није добро узимати хљеб од дјеце…”
Господ је рекао ријечи које нам се чине као сурово искушење вјере: није добро узети од дјеце хљеб и бацати псима (Мт 15, 26).
Хананејка је издржала ово искушење и њена молба је била испуњена. А зар ми не можемо наћи у овим ријечима још и други смисао који треба да схвати и прими наша душа покорношћу Хананејке?
Хљеб намијењен дјеци је вријеме земаљског живота. Богорођено дијете је човјеков дух, а пси – наша вањска дјела или уопште душевни живот, оно што припада земљи и оно што се односи на њу. И ми стално откидамо хљеб од нашег дјетета, од духа, остављајући га да скоро умре од глади, и бацамо ову храну гладним псима – оземљеним осјећањима и страстима. Бриге и немири, као пси, нас окружују, час нам се умиљавају, час нам забадају своје очњаке – кљове; ми смо увијек у патњи овог незаситог јата и увијек – па губитку, у стању некаквог духовног банкрота. Ми смо стално у недостатку времена, а покушавамо успоставити своју душу ријечима: “Ево, само да доведем у ред своје послове, па ћу почети свој духовни живот”. Али ови послови се никад не завршавају, већ само нарастају. Један подвижник је имао виђење: човјек није могао подићи на рамена нарамак дрва, на је он додавао још дрва и поново покушавао подићи. Кажу да онај заувјек, који сједи на магарцу, држи пред његовом њушком свежањ траве, па магарац да би дохватио траву, трчи напријед не схватајући зашто се трава истом брзином удаљава од њега. Најчешће трка у круг траје читав живот и човјек тек пред смрт схвата да га је свијет обмануо, тачније, да је он сам помогао обманути и опљачкати себе. . .
Из Спаситељевих ријечи можемо извући поуку од огромне важности. Није добро трошити моћ и вријеме у цјелости само на вањске ствари, заборављајући на главно, на то да је основа саме човјекове личности – његов бесмртни дух. Треба се чешће сјећати ових ријечи: није добро узимати хљеб од дјеце и бацати га псима.
Шта да радимо како би се ишчупали из ове љепљиве свјетске паучине, у којој се човјек беспомоћно бори?
Обично нас уче, правећи план дана, да одредимо шта треба урадити. Али ми се морамо научити задавати друго питање: а шта не треба урадити? Јер већи дио нашег времена и снаге гутају споредне ствари, без којих бисмо могли проћи, уз то један неважан посао вуче за собом два друга, и бриге се увећавају као снијежна лавина која се обрушава падином. Зато онај ко хоће да започне духовни живот мора чврсто и беспоштедно одредити без чега може проћи, шта му је потребно и колико времена може посветити томе неопходном.
Хананејка је одговорила Господу да и пси једу мрве које падају са стола господара (Мт 15, 27). Живећи на земљи, ми не можемо занемаривати реалност Земаљског живота; то би била некаква горда спиритуалистичка илузија. Али нека се пси – земаљске бриге – хране мрвицама које падају са трпезе духа, а не дух да подбира отпатке хране од паса – оне минуте које човјек оставља слободне од послова за молитву и, уз ове, то по некој инерцији на молитви продужава да мисле о земаљском. Треба освојити вријеме од својих страсти и свијета, као што се ослобађа од непријатеља запосједнута територија.
Господ је рекао: “Блажени сиромашни духом” (Мт 5, 3). То сиромаштво је од тога што свијет сматра богатством, сиромаштво које даје човјеку могућност да дође до вјечног богатства. Постоји пословица: “Ко даје на вријеме, тај даје двоструко”. Такво вријеме када можемо дати, то јест обратити срце Богу, – то је вријеме када нас Господ призива преко благодати. Духовни живот треба почети одмах, у противном, када одлети благодат – тај призив Бога, то ново стање срца, – онда душа поново отврдне, и њој ће бити тешко, као и отврдлом воску, дати други облик. Зато је апостол Павле писао: “Духа не гасите” (1. Сол 5, 19).
Постоји прича о томе како је један младић хтио да пође у шуму да живи са пустињацима. Он је имао виђење: Видио је златно лишће на дрвећу, а над шумом облак свјетлости. Али он одлучи да се најприје врати у свијет да се опрости са својим родитељима и поново дође. И када се поново приближавао шуми гдје су живјели пустињаци, он видје на гранама већ сребрно лишће и прилично ријетко. И поново га поче мучити помисао: Вратићу се, завршићу све свјетовне послове, раздијелићу све своје имање, а онда ћу почети са подвижничким животом. Поново се упути у свјетовни живот, а затим, враћајући се, видје шуму тамну и суморну и лишће на дрвећу – као да је од жељеза и олова. И заустави се у недоумици и упита самог себе: “Куда идем и зашто, шта ћу радити у овом мрачном мјесту? Боље да се брже вратим у свијет, у круг мојих пријатеља. ” Ако не послушамо глас благодати одмах, оставивши све вањске бриге и унутарње помисли, не почињимо молитву док гори наше срце – онда, када благодат оде, ми губимо саму радост духовног живота и учиниће нам се као тешки терет и окрутни јарам.
Наше духовно стање може се изразити ријечима светога првомученика и архиђакона Стефана: “Ви се увијек противите Духу Светоме” (Дап 7, 51). И ми се противимо Богу, кријући се од њега, као Адам у жбуњу, у земаљским пословима и бригама одговарајући на његове призив са: “Касније, касније…”
