ТАЈНА СПАСЕЊА
Блажени су сиромашни духом
Древни монаси су говорили да је Исусова молитва – скраћено Јеванђеље; зато на свакој страници Јеванђеља као да ћутљиво дише и свијетли невидљивом свјетлошћу Исусова молитва.
Апостол Јован Богослов рекао је да је циљ Јеванђеља открити људима да је Исус – Син Божији, да би они, вјерујући у Њега, имали у њему живот вјечни (Јн 20, 31). Кроз Исусову молитву човјеково срце добија свједоџбу не од књиге, не од људи већ од благодати да је Христос створио Син Божији и само је у Њему живот вјечни. Све заповијести Новог и Старог завјета могу се отворити пред нама као учење о Исусовој молитви.
Прва заповијест блаженства гласи: “Блажени су сиромашни духом” (Мт 5, 3). Духовно сиромаштво – то је унутрашње одрицање. Човјек који ју је примио одриче се од својих илузорних богатстава, онога, што толико цијени слијепи и стравствени свијет. Он се одриче привременог и пролазног, од онога што постаје пљачка труљења и смрти. Он се ослобађа од својих страсних привржености, он их са болом откида од срца. Он престаје вјеровати својим расуђивањима као провјереним лажима. Његова душа личи на брод из кога се за вријеме олује избацује сав непотребни товар, да не би потонуо и пропао на дно са свим драгоцјеностима, које су сакривене у његовој утроби; или на борца, који на мегдан излази наг да га противник не би могао ухватити за одјећу и бацити на земљу. Сиромашан духом је онај који се не нада у себе него у Бога, не у свој разум, не у своје таленте, не у помоћ људи, већ само у промисао Божију. Зато се он одриче не само свијета него и светских ликова у својој души, од помисли које колебају његов ум. Бити сиромашан духом значи имати своје срце слободно за Бога, Бити сиромашан духом значи одрећи се од свега ради једног и у том једном добити све, Али ако је за вањско, тјелесно сиромаштво довољно једанпут раздати све своје имање, онда је за духовно сиромаштво потребна стална унутрашња борба са стравственим ликовима овога свијета.
Човјек никад не може испунити заповјест до савршенства – то је пут који нема краја. Бити сиромашан духом – значи стајати умом са молитвом код свога срца и прогањати помисли које се јављају у његовим дубинама. Бити сиромашан духом – значи служити Богу у тајни ћутљивог срца и имати га сиромашним од помисли овога свијета. Спасавајући се од властитих помисли, човјек се спасава од демона туге. Зато је сиромашни духом увијек радостан. У срцу сиромашног духом рађа се Исусова молитва. У срцу “богатог” мислима макар оне блиставе – и узвишене молитве се почињу мрачити и гасити. Постоји блажено сиромаштво – одрећи се богатства стварног и мисленог Бога ради. Постоји друго, сатанино сиромаштво – изгубити Самога Бога; у овом смислу сиромаштво су демони: они имају све осим Бога.
Већи дио наших помисли усијава се у нас преко мрачних духова. Зато одрећи се од помисли – значи дати своје лажно имање сиромашнима – демонима, онима који пуне маштањима нашу страсну душу и наш горди ум. Они који постају сиромашни духом по Богу не морају поново набављати растраћено “богатство”, иначе ће то бити Сизифов посао: човјек носи камен према врху, али он испада из руку и поново се котрља. Сиромашни духом мора се одрећи не само онога што побуђује у души страсти и отворено вуче према гријеху, већ и од свега онога што није од Бога: од свјетске умјетности и књижевности, од празних прича, од игара и забава од сваке непотребне информације. Чак и у читању духовних књига он мора да се ограничава, да не би откинуло вријеме и силу по најбоље – код молитве – и нехотично развио у себи духовно сластољубље у надменост. Просто читање духовних књига без селекције у свакодневном животу је фалсификат духовности, лаж, оно неправедно богаство од кога и треба да се одрекне сиромашни духом. Духовна знања која нијесу добијена радом и крвљу и нијесу претворена у живот чине човјека фарисејем који се поноси познавањем Торе напамет. Код сиромашних духом чак и молитва не мора бити многоречива. Далеко више одговара његовом сиромаштву молитва кратка по облику али дуга по времену. Сиромашном духом није потребно мјесто и пјеснички описивати своје сиромаштво или играти драму пред публиком, њему је довољна једна ријеч – “помозите”! Право сиромаштво, било да је духовно или тјелесно, малоречиво је. И зато ово учење о Исусовој молитви и о борби са помислима које су нам оставили Свети Оди по својој суштини, јесте откривање и испуњаване те прве заповјести: блажени сиромашни духом.
У данашње вријеме неки црквени писци покушавају да иду даље и од Светих Отаца, и “усаврше” технику Исусове молитве. Примјер овоме је опширан чланак “о молитви” митрополита Антонија (Блума). Овдје су стављени у исти ред преподобни Серафим Саровски, Фрањо Асишки, Оптински старци и др. Аутор хоће да синтетички размотри њихов опит, и непримјетно силази са пута, који су прокрчили Свети Оци. Митрополит Антоније пише о томе да послије изговарања Исусове молитве не треба настављати са њеним понављањем већ ослушавати према својој души у ћутању и потрудити се да у овој паузи чује одговор од Бога. По мишљењу митрополита Антонија ми говоримо са Богом, али га не слушамо – зато смо слични сабесједнику који поклања пажњу само својим властитим ријечима. Овој својој мисли, Митрополит придаје првостепени значај и саопштава да су многи из његове пастве, којима се раније није давала Исусова молитва, послије примања Његове методе осјећали оживљавање молитве и интерес према њој. “Раније сам и ја у молитви само говорила, а сада слушам Бога” – са захвалношћу је саопштила митрополиту једна његова духовна кћи. Шта се дешава пак у тако реформисаној варијанти молитве? Ништа друго него спајање и једначење молитве са медитацијом. Пауза ћутања – то је медитативно посматрање своје властите подсвијести, при чему се у њој рађају субјективна преживљавања и примају се мучне представе као одговор Бога. Само очекивање Божанског одговора није лишено околности: човјек сматра да су код њега створени унутрашњи услови за то да би глас Божији зазвучао у његовој души; он наступа тако, као да узима телефонску слушалицу, говори “хало” и слуша одговор са другог краја жице. Овдје долази до губитка онога основног за молитву – осјећања своје недостојности и грешности. Преживљавања неочишћене страсне душе постају предметом ћутљивог проматрања; они се култивишу, то јест вјештачки се побуђују пажњом и интересом према њима. Овај западни пијетизам у најбољем случају чини човјека гурманом молитве, а у најгорем – води у прелест.
Усхићење ума према Богу код православних подвижника дешавало се неочекивано за њих; а не методски и плански, дешавало се често баш тада када су се сматрали недостојним да сагледавају небеску висину и само су дозивали из дубине срца: “Господе, помилуј ме грешнога”, када су се молили само за једно – за опроштај својих грехова. Човјек, који се у молитви обраћа Богу, никада не остаје без одговора; тај одговор је помоћ Божија у његовом животу, посебно у његовој духовној борби. Понекад се човјеку чини да његова молитва није услишена али он се не испуњава онако како хоће слијепац и страствен човјек, већ по вољи Божијој, премудрој и благој. Чути или видјети Бога у свом срцу, призивајући Га молитвом, као заклетвом, или замишљање Бога који дјелује у нашем срцу снагом свога распаљеног уображења – то значи на самом почетку скренути са пута Богоопштења. Бог по својој љубави не може се јавити души човјека који је горд и страстан, пошто би то било зло, зато што би то учврстило таквог човјека – у саблазни.
Но Митрополит је хтио да синтетизује опит источних исихаста и западних визионара – пиетиста, хтио је као да уједини источне и западне монахе у један манастир и као резултат створи своју посебну “мистику”. У таквој методи тешко је схватити шта је пауза: ћутање између молитве, или ријечи молитве између ћутљивога ослушкивања према својој души у очекивању “одговора од Бога”.
Свака синтеза истине и лажи претвара се у невјероватну лаж. Грешка у области мистике рушилачки се појавила и у области догматике. Зато, одговарајући на питања студената Московске Духовне академије, Митрополит је признао да он вјерује у спасење људи ван хришћанске вјере према њиховим личним и моралним заслугама.
Сиромашни духом не пропагира у својој молитви сусрете са Божанством, озарења и откровења. Он се нада само једноме – милосрђу Божијем према њему, њему посљедњем грешнику.
