ТАЈНА СПАСЕЊА
Стицање благодати
Спасење – то је стицање благодати, оне невидљиве силе Божије, чијим дејством се преображава човјечја душа.
У благодати је увијек све ново: она је неисцрпна као само Божанство. Благодат открива човјеку три виђења. Прво виђење Божанскога свијета, које постаје за њега као унутрашња очигледност и унутрашње виђење свога свијета и никад се не манифестује као двије једнаке и идентичне слике. Благодат открива духовни свијет увијек као ново и неочекивано у различитим запреминама и дубинама. То виђење нема материјални облик, боја и цртежа, али у оно исто вријеме то пије пустош као неки бездани вакум, није иста физичка затамњеност у којој се губи човјечја душа – то је свијет других размјера који се отвара души као невидљива свјетлост, апсолутно супротна физичкој свјетлости, са одсјајем пламена или зрака сунца.
Друго виђење – то је властита човјекова душа, унутрашњи понор. Благодат открива човјеку његову душу у њеној изопачености гријехом, у прљавштини страсти, у њеном дубоком паду. Само виђење гријеха је почетак исцјељења. Овде је чудна и несхватљива антиномија: благодат открива човјековом погледу тамно дно његовог срца, гдје се легу као змије страсти и у исто вријеме чине његову душу љепшом као да свлаче са ње прљаве закрпе и облаче је у бијелу вјенчаницу.
Треће виђење, које даје благодат – то је виђење свијета који нас окружује. Човјек види у свијету исто оно што и у својој души – његово отпадање од Бога и трагове изгубљеног раја. И он почиње да воли овај пали свијет, али већ другачијом непристрасном љубављу према њему сједињеном са милошћу, са болом о томе да су људи сами себе гурнули у море, потонули, да су глухи на позив Бога. Благодат открива човјеку трагедију свијета: он препознаје Божанску љубав коју свијет не прима. Благодат открива човјеку да је најстрашнија несрећа непознавање Бога и вјечна смрт, зато човјек почиње на прави начин саосјећати са оним кога је раније сматрао својим непријатељима.
Благодат увијек чини ново. Али Божије откривање било је дато Цркви, и зато тајне богослужења, молитве као духовни канали благодати имају свој облик утврђиван вјековима. И овдје је опет антиномија: у Једнима те истим облицима појањем, обредима и молитвама човјек мора и може наћи нов садржај пошто су обреди и символи који укључују човјека у свијет Бесконачнога, гдје нема међа и граница за духовно савршенство.
Узећемо примјер: човјековом погледу небески свод се чини као ограничени хоризонт: то је као права сфера или кристална купола, која овјенчава земљу; ипак у стварности небо не само да је безгранично у својим дубинама већ увијек и непоновљиво за човјека. Ако Хришћанин буде пажљиво читао црквене молитве, онда ће сваки пут откривати у њима нешто ново и раније непознато, проницаће у њихов смисао, преживљавати на други начин сваку ријеч, чини ће му се да први пут чита молитву коју одавно зна напамет. Због тога су неки од светих отаца и назвали молитву стваралаштвом; само, то је властито стваралаштво упућено не вани већ својој властитој души. Молитва је спојена са напором. Наше лијено тијело и страсна душа јој се супротстављају. Често ова борба бива напрегнута и мучна, човјек се супротставља својој палој природи, свијету, који се увлачи у њега кроз помисли и саблажњиве слике и демонским силама које при попуштању Божијем муче човјека, пуне његово срце тугом и непотребним страхом, мржњом, а понекад доводе до стања потпуне изнемоглости.
Због тога је за пажљиву молитву потребан подвиг сличан бескрвном мучеништву. Овдје је поново антиномија: у молитви се спајају бол и радост, борба и мир, рад и утеха. Молитва је својеврстан испит који полаже човјек показујући у стварности какав је његов живот. Али пали човјечји егоизам жели награду без труда и муљави човјечији ум слаже се са страстима — преварити Бога. То се дешава непримијетно. Човјек престаје да схвата да молитвене ријечи добијају животворну снагу када се оне осмишљавају умом и преживљавају срцем. Молити се расијано као у полусну за тјелесног човјека много је лакше, и он почиње замјењивати молитву једноставним изговарањем молитвених ријечи. Овдје долази до распада воље, ума и осјећања који су спојени ако је молитва пажљива. Ум се пуни помислима као нечистим животињама, које нико не изгони из куће, срце постаје глухо према молитви, (о)тврдне као камен, на коме од молитвених ријечи не остаје ни трага. Воља се одваја од разума и срца, и почиње личити ослабљеној струни која не може да даје звук. Између човјека и Бога ствара се некакав невидљиви зид. Човјек почиње мислити да читање одређених ријечи чини молитву и тежи према коначном циљу, према посљедњој ријечи – “амин”.
Ако таквоме човјеку кажете да се не моли, већ обмањује себе и Бога, он ће се увриједити и чак неће схватити због чега га прекоријевају. Суштина фарисејства је вањски ритуал без духовног садржаја, благочестива поза при празном срцу. Човјек постепено заборавља на она благодатна стања која је преживио у прошлости. На молитву почиње гледати као па неко вањско дјело, као на јарам који он мора да носи, као на порез који он мора платити. Овим порезом постаје број прочитаних страница. Свјетлост молитве се гаси у човјеку, заједно с тим духовни свијет постаје за њега далек. Често се нерелигиозни људи чуде зашто неки вјерници, православни хришћани, који редовно посјећују храм, не мијењају се на боље, остају пак исти, са својим недостатцима и пороцима. Најчешће то бива баш зато што су ови хришћани угасили своју властиту молитву, замијенили је само неким словесним обликом, отприлике као шуштање сухом хартијом. Ако таквога човјека упитате чему се моли, тешко да ће моћи одговорити. Он неће да уложи чак ни тако мали напор који је потребан да би схватио смисао онога што је прочитано и онога што се чује, не говорећи више о духовним преживљавањима. Дешава се, да човјек, завршивши молитвени обред не сјећа се да ли је прочитао јутарње или вечерње молитве или нешто треће.
Овдје се посебна опасност крије за свештенослужитеље. Они морају да читају молитве “по наруџби”, без обзира на заузетост, умор, своје душевно стање; зато је велика саблазан за њих прочитати молитву, а не укључити се у њу како треба, не прочитавши је срцем. Зато се и захтијева од свештеника изузетно велики подвиг бити увијек изнутра припремање за молитву, извршавати свако вршење службе као своје крвно дјело.
Обично они, који се моле непажљиво и расијано, постају непажљивима такође и у односу према извршавању заповјести Божијих, морална страна хришћанства као да престаје постојати за њих. Они престају да виде и осјећају своју грешност. Слаби молитва, слаби покајање, а иза њих и духовни живот. За вријеме молитве у кући или у храму, анализирајући стално своје помисли или животне послове, човјек по завршењу службе или правила задовољно говори себи: “Ја сам се помолио”, уопште не помишљајући да се он налазио пред Богом као мртвац.
Често лажна фарисејска молитва развије код човјека посебну гордост: он почиње осуђивати и учити друге као да је стекао на то право. И у свом животу овакви лицемјерни, “молиоци”, бивају увредљиви, раздражљиви и зли па зато видјећи то невјерници говоре: “Иде у Цркву, а живи горе од нас”. Ови људи не схватају да су духовно престали на прави начин присуствовати у Цркви. У храму стоје само њихова тијела као гроб душе, а ум је закопан, погребен у светским бригама. Они су оптерећени својим маштама и плановима, глуви и слијепи за оно што се дешава у правом смислу у храму, срце таквих људи је затворено за благодат која треба да сиђе за вријеме богослужења. Тачније они виде само спољашњост храма: како је храм почишћен, ко је од познатих дошао данас на службу, како су одјевени; прилазе да их поздраве, саопштавају и сазнају новости, посматрају лица, узбуђују се што су их гурнули, негодују што је код пјевача ружан слух и затим излазе из храма, будући сигурни да су се помолили и платили порез Богу. Ово стање духовног самозадовољстава и лицемјерја може се назвати малограђанским фарисејством.
Али постоји други тип људи, који хоће да се моле, али њихова молитва се распада као кућа од пијеска; они улажу напор, али не чују сопствену молитву, слично као кад се не чује глас иза затворених врата тамнице. То су људи који су напунили своју душу и сјећање вањским стварима, као што пуне стварима собе, тако да постаје тешко кретати се у њима и дисати. То је култ знања, то прекомјерно гутање информација кад ум постаје дебео и малаксав, као тијело преждерано, као утроба Гаргантуа, који је прогутао све што се налазило на његовом огромном столу. Такви људи живе у свијету нагомилани информацијама, непотребних несистематичних, тачно као Пушкин међу отпадом који је сакупљао. Ум губи своју снагу покушавајући да обради овај материјал који пуни човјеку памет и гуши његове стваралачке способности, али он готово сав остаје мртва руда. Душа, гушећи се у грудима, накљукана је вањских знањем, а не може да се узвиси над земним. Земља је – стихија научника: они могу расправљати о Богу, али кад се покушају молити онда се најчешће претварају у беспомоћне астматичаре.
Други култ је – култ емоција и преживљавања. То су они људи који су заокупљени умјетношћу, они живе у свијету својих маштања, фантазија. Њихово срце, напуњено страстима, такође је глуво за молитву. У храму су они утиснути у своја маштања. Они јадикују да је на богослужењу мало ефикасности. Понекад се они прихватају да састављају своје молитве – онако, како други пишу стихове, но убрзо долазе до закључка да је у позоришту душевни живот љепши, разноврснији и ефикаснији.
Трећи култ је – култ наслада на нивоу осјећања, у овој области овладава жеђ за сексом и крви. Такви људи губе не само духовни већ и душевни облик. О овој врсти људи није згодно говорити у овој књизи. Код свиње су очи увијек са погледом доље. Али невоља је у томе што ови људи често себе сматрају хришћанима. Шта рећи о њиховој молитви? Они се моле само када падају са стијене, или кад им се појави злоћудни малигни тумор.
