ТАЈНА СПАСЕЊА
О црквеној поезији
Богослужбене химне не можемо сврстати у било који познати вид умјетности. То је посебна поезија, која се разликује од свјетске поезије – лирике, епоса и драме, не само садржајем већ и обликом и језиком. У свјетској поезији нема јаких дречавих боја. Тамо има емоционалних експлозија, лирске туге или натурализма у представљању човјекових патњи и демонског зла који царује у свијету. У њој нема онога што бисмо називали естетизмом, а њен круг сликарских средстава је спознајно ограничен. Ова поезија не даје човјеку душевно наслађивање; у њој нема, и из ње као да је откинуто и избачено све оно што чини свјетску поезију привлачном и очаравајућом: одсуствују душевно-асоцијативне везе, неочекивана поређења и метафоре у којој су скривени парадокси поезије, страсни и јарки чинови од којих се душа напреже као струне виолине у изненадном налету осјећања. Овдје нема емоционалне устаљености и поетских узбуђења која, уствари, чине глас тијела и крви. Овдје се душа не предаје безвољно, као успавано дијете, музици ритмова и сазвучју рима.
Невјерујућем човјеку ова поезија је туђа, она не изазива одјека у његовој души, слушајући он је не чује. За њега се она слива као ударање таласа у монотону буку. Човјек који је тек недавно почео долазити у цркву, такође у почетку не разуме, а касније, не може да се унесе у црквене химне; само појединачни изрази, ликови и поређења остају у његовој свијести, али он осјећа силу која је у њему. Њему се често чини да неразумијевање долази од апстракности богослужбеног језика; у ствари, овдје је нешто друго у питању: за молитву је потребно созерцање, концентрација, оно на шта савремени човјек није навикао. Али пролази вријеме и ово пјевање постаје за његову душу све драже, као да се све чешће пробија светлост кроз размакнуте облаке. Мада се још није укључио у литургијско пјевање, ипак његова душа осјећа нови живот у овим још увијек неразумљивим ријечима и повремено он се буди са посебним осјећањима врлине и радости, коју смо осјећали некада у далеком дјетињству. Ријечи црквеног пјесништва чине му се као њежне латице цвјетова, мириса који још увијек не може да омирише, као тихе струје пролазне воде, која се улива у његову душу, или као пахуљице, које као бијеле звјездице падају с неба и покривају земљу и прљавштину човјекових грехова свјетлуцавим одијелом.
Љепоту духовне поезије може осјетити само онај код кога се отопило срце, код кога је пробуђен дух и укроћене. као дивље звијери, страсти или да кажемо другачије: код кога су очи душе умивене сузама покајања. То је поезија молитве, она је достојанство духа. она се препознаје у безличију и созерцању. Душа која тражи разноврсне вањске утиске; која тражи театралне ефекте ради задовољења својих страсти не може осјећати и схватити љепоту црквеног појања, не може чути умиљати глас благодати. За њу ће она остати затворена књига.
Људи оптерећени страстима неће наћи у богослужбеним текстовима оно што би могло узбуђивати њихове емоције, дати храну аналитичком уму. Упоређујући црквене химне са поезијом Шекспира и Дантеа, они ће видјети овдје опажати лаконизам језика који ће им се показати емоционално сувопаран и строго ограничење изражајних средстава, који ће примити као сиромаштво једноличне маште. Догмати вјере, којима су богослужбени текстови засићени, изгледају обичним људима понављање већ познатог, готово као таутологија. Химнограф као да стоји над земним догађајима, црта их не сочним, јарким бојама, већ танким и прецизним линијама пера; он као да их само додирује да би над њима показао метафизичку суштину. Трагизам пјесништва посвећеног подвизима мученика лишен је било каквих вањских ефеката или душевних потреса; у њему је главно-сама идеја мучеништва као свједочанства истине.
У канонима и акатистима Богородици искориштени су многи праузорни символи и метафоре, али ови символи у својој симболичкој дубини остају неразумљиви за ум и далеки срцу тјелесног човјека. Они се схватају у јединственом асоцијативном закону именом Дјеве Марије, већ звуче изоловано и отуђено. Такви људи могу отворити о Богородици земаљским, душевним језиком, никако духовним језиком. За њих су стихови о Дјеви Марији од Метерлинка, Буњина, Пастернака, дражи и ближи него канони преподобних Козме Мајумнскога и Теофана Начертана.
Црквене химне су, арије свега, молитва која захтијева усредсређеност мисли. Овдје многобројност ликова, обиље информација, оригиналност поређења као ћилим, ткан јарким бојама, само су оземљили, отежали да би декоцентрисали молитву и превели је у други, нижи план позоришног монолога. Духовна љепота није естетизам и космофилија, већ виђење као откриће духовног свијета кроз откриће човјека. Молитвена ријеч, губећи вањски израз задобија духовну дубину.
Видљива вањска једнообразност свештених канона који за плотски ум представљају једnу те исту мелодију, отварају се једном те истом погледу, отварају се духовном погледу као небо – јединствено и вјечно ново, неисцрпно својим дубинама. Кроз ријечи химни душа вјерујћег човјека општи са духовним свијетом и упознаје оно што је више од ријечи и дубље од осјећања. Област душевног разума – то је машта и анализа, духовног, то је созерцање и директно проницање у суштину појава. Лаконство језика и честа понављања у химнама држе ум у јединственом циљу созерцања. У обичној поезији звуче све боје изражајних средстава; у духовној нема јарких боја, тамо је провидност; боје се исказују као шаренило. Данте, Шекспир, Милтон стварају огромна платна за своје слике, њихове поеме и драме личе на замкове, које су изабрали искусни архитекти. Чини се да су се народи и епохе смјестили у њих. Исихасти сажимају своју мисао до неколико ријечи молитве; ове ријечи спуштају само небо у срце човјека, небо затворено у једном зраку благодати, непрегледно небо у коме се земља и звијезде врте у врхунцу прашине. У црквеним свечаним пјесмама је виша љепота, али не у синтагми ријечи него у одбљеску Божанства, љепота у чијој се свечаности човјекова душа отворила као тајна вјечности.
