ТАЈНА СПАСЕЊА
Шта је монаштво
У духовном животу има феномен, који је без унутарњег искуства тешко схватити, а одредити ријечју – готове немогуће. Што је дубља, та појава тиме је више сложена и њена интерпретација тежа. Такво је монаштво
Монаштво обухвата читав духовни живот човјека, зато га схватити може само онај који га је преживио и дубоко осјетио, јер немогуће је схватити шта је љубав не осјетивши је у свом срцу. Зато ћемо указати на нека карактеристична својства и особине монаштва пошто се око њега формирао читав сплет недоумица, лажи и различитих спекулација. Свијет или одбацује монаштво, или га види кроз призму властитих страсти и представа. Свијет хоће да види монаштво као дио самог себе: или са особинама егзотичног цвјетића, који се може разматрати као нека знаменитост ботаничког врта, или у својству неког института, који обавља неку одређену заједничку службу, својеврсне добротворне организације. У најбољем случају у молитвама монаха свијет види још један гарант своје комфорности. Ако се обратимо етимологији ријечи “монах” онда се можемо увјерити да у његовој основи не лежи појам “један” или усамљен, како обично преводе ову ријеч, већ нешто веће од “једино”. У овом смислу може се рећи да се монах осјећа усамљеним у свијету, не у смислу гордог егоцентризма или пантеистичког солипсизма, већ у смислу слободе од свијета. Он је јединствен као личност, слободан од свјетских окова, од плена његових појмова и представа. Монах, осјећајући се усамљен у свијету тражи Једног Бога – као центар свога живота, као једину љубав свога срца. Жеља да се налази у сталном богоопштењу постаје главни садржај његова живога, према њему су усмјерене све моћи његове душе и духа, сливени у једно. Њему, овој жељи, овоме унутрашњем пориву, који је обухватио сав његов живот, он потчињава све његове жеље и тежње. У мистичком значењу – јединство – то није обраћеност, није истраживање, чак није контакт. Јединство – то је живот у другом, али без губитка своје властите личности. То је овладавање омиљеним преко љубави.
Јединство са јединим – то је она пуноћа живота у којој се гаси, мркне и исчезава вучење ка свему другом, вањском и обраћеност срца нечему другом, осим Једног; све остало прихвата се као издаја, а привезанот за нешто друго – као блуд. Монах који живи вањским (свјетским) животом, иако би овај живот према свјетским замислима био самопрекоран и чак херојски, на духовном плану постаје блудник, који је издао своју прву љубав. Монаштво је нераздијељена љубав човјечје душе према Божанству, то је стално тражење Божанске свјетлости коју је псалмопјевац Давид назвао “ликом Бога” (Пс 26, 8 -9). Свети Оци су у својим творевинама прикривено нам показали да се Божанска свјетлост открива души као пуноћа живота, мир вјечности и као савршена мистична љепота, која нема аналога у видљивом свијету. Бог се открива души као нов, непознат, тајанствен живот и тада душа осјећа да је постојање ван таквог живота – смрт. Бог је за душу невидљива свјетлост, унутарње озарење; када се душа одвоји од Бога тада она осјећа, да је ван те свјетлости, да је испуњена непрозирном, тешком тамом, коју она раније није чак ни наслућивала.
Бог се открива души као неки недостижни мир, и тада душа спознаје, да се ван тога мира она стално налази у мучном немиру, на који као да се навикла. Бог се открива души као бесконачна радост, слична прозрачним водама дубоког водопада. И у овој радости свијет се чини за душу окрутан, као ужарени пијесак у пустињи, горак као жуч. Бог се открива души као неизречена љубав и за овом љубави душа плаче, јер је жалосна за свијет, који не познаје Бога, али плаче за собом – зато што не може увијек бити с Богом, већ саблажњена демоном и свијетом као у пијанству заборавља на она обећања која је добила.
Монаштво је тражење испрекиданог богоопштења. Монашка љубав је нестрпљива, зато што душа тражи општење с Богом не само у будућем животу, као награду за испуњене заповијести, већ и овдје на земљи као одазив на своју молбу. Зато је центар монашког живота молитва. Монах бјежи од свијета као што бјеже из запаљене зграде. Он види свијет запаљен пламеном. То је црни пламен грехова и страсти, који ничу кроз ликове свијета и његово срце, пали његов мир димом и чађу црном. Монах види не само гријех који живи у његовој души већ и сакривени у њој пакао, зато је монашки живот – борба за буђење духа присутног у души, те је укроћење душе, не само са њеним ниским страстима, већ и са њеним илузорним богатством, које свијет прима као духовност.
Ако дух не буде пробуђен молитвом и покајањем и уз помоћ благодати не наметне се пад душом онда се човјек неће ишчупати из круга душевних преживљавања и представа и емоционално усијање душе биће примљено као духовно стање. Зато монашком животу морају бити туђи узбуђења и надахнућа која су повезана са сликама, ликовима и ватрометима мисли, које ничу у души. Срдачна молитва је невидљива и безлична, духовни свијет не открива се човјеку ни у визуелним сликама ни у бљеску тананих мисли – све је то спољашње. Он ћутњом познаје себе у тишини душе, која се чува у молитви. Унутрашња Исусова молитва – то је вртећи огњени мали херувим, који чува врата Едема, човјечјег срца.
Истински живот – то је Божија благодат. Земаљски живот са његовим сталним током и временошћу – то је чудна синтеза живота и смрти – то је полуживот. У односу на вјечност то је ембрионално стање душе, то није живот већ битисање или пребивање, одгађање смрти; зато земаљски живот као самоциљ може бити примљен. као наметнута обавеза, као процес у који смо укључени као необјашњиви факат. А ако у земаљском животу, невјечности, човјек буде тражио смисао и вриједност, онда ће се он представити као чудовишна трагикомедија.
Ако би чак живот могао дати човјеку оно, што никад није давао и неће дати – срећу, ипак трагизам земаљског живота не би ишчезао, већ можда постао и мрачнији: (зар није ужасно, када човјека за вријеме пира хватају и воде према вјешалима)? Зато је једна од лекција монашке аскезе – сјећање на смрт. Обични људи се труде да не мисле о смрти, они одгоне сјећање на њу из своје душе, истискују је из свијести тако, као да не постоји, виде око себе слике смрти, али изнутра лажу себе да ће их смрт мимоићи, зато је смрт за њих увијек неочекивани гост.
Благодат – то је извор сваког живота и сваког битисања, то је сила освећења и будућег преображења, то је бесконачни циљ створеног свијета. Одсуство благодати – то је умирање свијета и апокалиптичке катастрофе постају видљиве особине његове агоније. Управо се овдје открива други аспект монаштва – као посебног, ни са чим упоредивог служења свијету. Монах кроз очишћење срца, молитву и аскезу тежи да достигне Божију свјетлост у својој души, али ова свјетлост је у то исто вријеме особина космоса, и зато свјетлост коју монах стиче у своме срцу преображава читав свијет. Он удише у њу живот, може се чак рећи, да ова свјетлост реанимира умируће човјечанство, она стоји насупрот рушилачке центрипеталне силе гријеха а када би било молилаца за свијет, кад би било носилаца духовне свијести онда би свијет иживио себе.
Зашто чине чудеса не само молитве светих већ чак и ствари, које им припадају? Зашто има љековиту моћ вода из извора које су ископали њиховим рукама? Зашто хришћани теже да посјете она мјеста, гдје су живјели свети мада од њихових келија није више остало ни трага? Зашто Дух Свети не само освећује душу већ и саму ствар чини другачијом? Зашто благослови и молитве светих налазе у земљи изворе, пустиње претварају у цвјетне вртове? Такође насупрот – било који гријех не само да убија човјечје душе, већ чак и земљу исушује и као да је пали проклетством. Јер страх њихов бјеше на њ пао (Пс 105, 38) говорио је псалмопјевац Давид о човјечјем приношењу жртава од стране безбожника. Зашто је борба благодати са гријехом покретачка сила бића човјечијег и со земљи? Зато је монах које тежи да стегне Божанску свјетлост у својој души највећи доброчинитељ за тај исти свијет који је одбацио и напустио. Древни оци су називали монаштво анђеоским ликом (анђеоски збор, хор) зато што је монаштво првенствено носилац на земљи невидљиве божанске свјетлости. Прва свјетлост – то је Света Тројица, друга – то су Анђели, трећа – то су монаси, молитвеници за мир. Мистичко учење о Божанској свјетлости које чини срж православља, туђе је (нехришћанском) свијету. Свијет познаје само вањска доброчинства и вањски подвиг.
Монашки живот – то је тражење Таворске свјетлости. Свијет не може смјестити у себе ову свјелост. Религиозни рационализам тежи ка стицању добрих дјела а не благодати и самим тим одвраћа хришћанство из религије срца у научени систем са аритистичком таблицом заслуга и узајамног узвраћања грехова и казни, то јест у морализацију. Карактеристично је да учење о Таворској свјетлости, рационалистички запад назива јересју паламизма, и сујеверјем исихаста. Линија подјеле између источног и западног хришћанства прошла је не само кроз лик догмата и црквену структуру, већ кроз област мистике. Негирајући Таворску свјетлост као предвјечну енергију Божанства римокатолички богослови разматрају га као временски самотворени лик као манифестацију Божанске силе. Римокатолици и рационалисти у Православљу изгубили су виђење разлика међу особинама духа и душе, замијенили једно дугим, завезали их у Гордијев чвор и самим тим озаконили власт нижег над вишим. Зато за развој духовних моћи и способности није потребно ни безмолвије, ни пост, ни унутрашња молитва, ни борба са помислима, ни искорјењивање страсти. Тако се предлаже друго – обогаћење ума вањским знањима преко науке и философије итд, прецјењивање сублимација емоција кроз умјетност. Тако је потребна префињеност, бљесак и надахнуће, зато духовном развитку не одговара пустиња, већ позориште, не унутарња молитва и безмолвије духа, већ јарки ликови и евристичке мисли.
Душевни узлети изазивају аплаузе свијета, према истинској духовности он остаје глух и слијеп као укључивању у вјечност. Ово се односи не само на оне који живе на нивоу ниских инстиката, већ такође на велике естете. Као примјер може послужити Бајрон који се оглашавао према монаштву сасвим скептично, али у исто вријеме подржавао монахе ихитаристе за њихову широку издавачку дјелатност, и волио да се одмара у њиховом венецијанском манастиру. Бајрон, који је умио оваплотити у својим дјелима најтамније нијансе човјечијих осјећања и преживљавања, испао је неспособан да види другу страну – надземаљску, духовну љепоту, као што очи и уши не могу ухватити вибрацију таласа ван граница дијапазона њиховог опажаја. Са постепеним падом духовности рационализам, у виду схоластике и затим религиозног материјализма, постепено истискује мистику, он тежи да претвори саму религију у утилитарни систем друштвених односа да је претвори у свјетски институт девизом: “Све за срећу човјека”. Разумије се, замијенивши вјечно привременим, небеско земаљским, религиозни рационалисти стријеме да асимилирају монаштво са свијетом, укључивши га у свој глобални хуманистички програм.
Некад су монаси били тајноводитељи мирјана. Монаштво је било слично Марији која је у духовном ћутању сједјела код Исусових ногу, пажљиво га слушајући и слажући у срцу његове ријечи. Свијет хоће да претвори Марију у другу Марту која се брине и сређује многе ствари, можда и потребне али и непотребне; Марта служи Исусу и њено служење је такође благословено док она не прекорава сестру.
Одговор Господа Марти свијет није чуо до дана данашњег. Апостол Павле упоређује Цркву са тијелом, састављеним од много чланова, гдје око не може бити рука, а рука срце (1. Кор 12, 12 – 27). Свети Василије. Велики каже: “Служење Цркви је различито”. Свако треба да ради оно за шта је позван. У овом мистичком тијелу Христа монах мора носити служење, својствено њему, -бити срце овог тијела. Иако Господ, откривајући слику будућег страшног суда говори о тјелесној милости, али то је због тога, што он узима општа доброчинства, доступна за све, а монаштво даје свијету оно, што не може дати никакав свјетски подвиг. Без обзира на све невоље и лишавања, која осјећа човјечанство, најстрашнија је глад – духовна, и зато је највиша милост не тјелесна и не душевна, већ такође духовна. Према тјелесној милости способни су не само хришћани већ и иновјерци, и атеисти: овдје је саосјећање према човјеку као према живом бићу. Према душевној милости хришћани који живе у свијету, а према духовној првенствено аскете.
Монаштво чува учење о унутрашњој молитви, од очишћења срца од страсти у борбе са демонима, о томе како се достиже Боговиђење. Оно учи како се стиче Таворска свјетлост. Молитва и борба са страстима је потребна и мирјанима. Али само аскете, које су са светилником – Исусовом молитвом – ушли у своје срце, могли су увидјети његове сакривене дубине, тамне лавиринте човјечије душе, и преко свога мистичког опита примити, осјетити стање душе другог човјека и постати путовође за друге на њиховом духовном путу. Зато су за духовне очеве бирали првенствено из реда монаха. Манастир је кула стражара Цркве. Постојао је и постоји подвиг старчества (стараштва), када монах, послије многогодишњег рада достиже стање, блиско бестрашћу, отвара врата своје келије за оне којима су потребни духовни савјети и утјехе. Уз то он не може остављати унутрашњу молитву и међу људима се осјећати као у пустињи. Због тога је старчество подвиг који захтијева посебну благодат Божију.
Обично се дешава другачије: када монах напусти келију растаје се са ћутањем и иде у евијет, онда се свјетлост молитве која га окружује – помрачује и гаси. Тада обичан свијет у таквом монаху не види свјетлост, већ са његове човјечје слабости и не спасава се кроз њега, већ га он саблажњава. Из историје знамо свете, који су разваљивали браве због љубави према људима, али то није био почетак већ вијенац њихових подвига и то су радили према посебном Божијем откровењу. Апостол Петар говори Христу: Ево, ми смо оставили све и кренули само за Тобом (Мт. 19, 27). Егзегете виде у овим ријечима највиши степен одрицања од свијета, већи, него спремност да се лично жртвује. Оставити све значи оставити своје помисли, одбацити своја расуђивања, одрећи се својих сјећања и жеља, очистити свој ум не само од греховног већ и од свега пролазног. Одбацити све – то је више него живјети и трудити се Христа ради. То је живјети самим Христом.
Већ смо говорили, да је монаштво непрекидно повезано са учењем о Таворској свјетлости као вјечној Божанској сили која животвори и освјећује свијет. Господ је благодат назвао живом водом и рекао да они који су је испили сами постају извори за свијет који је жедан (Јн 4, 10, 14; 7, 37 – 39). Зато се срца оних који се искрено моле претварају у она уста којима земља пије небеску благодат.
У 14. вијеку богослови, – рационалисти, који су се приклањали заласку Византије, чије је језгро била прокатоличка група Григорија Алкиндина, покушали су да представе учење о Таворској свјетлости као јерес, а атонске исихисте као незналице фанатике. Као главни заштитник светоотачких традиција наступао је атонски монах Григорије Палама, касније архиепископ Солунски, прослављени светитељ. Овај спор је добио тако широк одјек да су за његово разрешење цар и патријарх били принуђени сазвати неколико сабора.
Рационалисти, одбацујући учење о предвјечној Божанској свјетлости, одбацили су и значај православног аскетизма за свијет и цркву и разматрали унутарњу Исусову молитву као субјективан психолошки феномен (карактеристично је да су неки од противника светитеља Григорија побјегли касније у Италију и примили римокатолицизам).
Рационалисти су апеловали на философију, то јесте, на непросвећени благодаћу човјечији разум, који је навикао да се врти у круг привременог и коначног. Они су жељели да одреде јављање надлогичког духовног свијета кроз Аристотеловске силогизме, да коментаришу Јеванђеље дијалозима Платона. Друга, православна страна је носилац партистичне традиције и монашког предања. Иако је међу атонским монасима било много људи који су имали блиставо философско образовање и који су овладали свим поступцима дијалектике, али они су као главни критеријум истине примали опите светих отаца, источних мистика и аскета. Јер, Таворској свјетлости може знати само онај који је стицао сам.
Представници атонских манастира писали су у своме Томосу – да постоје три облика свјетлости. Прва -физичка, материјална, освјетљива свјетлост у којој човјек види предмете свијета. Та свјетлост је доступна не само човјеку већ и осталим живим бићима. Овде човјек није у предности над звијерима или мравом, то је тјелесна свјетлост.
Други облик свјетлости припада само човјеку. То је интелектуална свјетлост свјетлост ума. У овој свјетлости човјек може да замишља удаљено, да се сјећа прошлости, да предвиђа будућност: то је свјетлост науке, философије и умјетности. Она моче бити јасна и интензивна, али она такође припада овоме земаљскоме привременом животу. Она представља природну психичку способност човјека. Ова Свјетлост не може озаривати метафизичке дубине бића. То је душевна свјетлост. Али постоји трећи облик свјетлости – свјетлост духовна, предвјечна и нестворена која се открива подвижницима преко очишћене молитве срца и созерцањем. То је сјетлост вјере, свјетлост духовне провидности и интуиције, свјетлост Таворског преображења; то је нестварна свјетлост, али она може видљиво сијати у светима преображавајући њихове душе и тијела и чинећи их сличним Христу. Монаштво – то је тражење таворске свјетлости и созерцање мистичне љепоте Божанства. Зато је монаштво унутрашњи. скривени живот који не види свијет. Западна црква је одбацила учење о три облика свјетлости, одбацила суштину самог монаштва, оставивши само његову форму. Рационалисти хоће да претворе монаштво из тајне љубави човјечије душе према Богу у видљиво служење човјечанству; хоће да преведу Пјесму над пјесмама на језик прозе. Западна црква је подијелила монаштво на специјалности са одређеним задатим програмима. Монашки завјети разматрају се као цјелисходни и удобни облици за вршење добрих дјела, сваки монашки ред (то јесте грана дјелатности) има свој заједнички правилник да се правилници ови стално коригују и мијењају, у складу са промјенљивим захтјевима савремености.
Треба истаћи, уосталом, да код римокатолика постоје манастири са врло строгим правилима, који забрањују да се све до смрти излази из манастирске ограде. Ово говори о томе да је монаштво као потреба човјечјег духа у својој дубини неискоријењива. Ипак такви манастири нијесу карактеристични за западни свијет, они чине изузетке. У исто вријеме, такви редови, као језуити и Доминиканци, испољили су много примјера самопожртвованог служења својој идеји све до мучеништва; али су показали још више примјера грешака и саблазни као необичних хибридних симбиоза, који се криве и ломе у својој противуречности. Монаштво – то је унутрашње и вањско удаљавање од свијета. У овом смислу монах личи на цвијет из стаклене баште. Када се хладноћа пробија кроз пукотине стакленика цвијет угине, а на његовом мјесту израста трава способна за живот. Несклади између монашког завјета и сталног боравка у свијету изазива дубоко унутрашње незадовољство. Ово незадовољство може бити савладано снагом воље, прогнато унутар, али не и искоријењено. Оно се може повремено манифестовати у бурним страсним ексилозијама или у гордом самоувјерењу.
Ми смо говорили о рационализму као о карактеристичној појави у западном монаштву, ипак теорија добрих дјела може подарити душевни мир мистике где се рационализам истискује култом емоција. То је мистика јаког изражавања пјесничких надахнућа, естетских стања, човјек постаје гурман својих сопствених преживљавања, ова чулна мистика може достићи таква напрегнућа да се код њеног дјелатника појављују ране на рукама и ногама од визуелног замишљања Исуса распетог на Крсту, и од гордог изједначавања себе са Њим. Не заборавимо да и православна мистика говори о сличности Христу, али кроз унутрашњи подвиг очишћења, кроз стицање Духа Светог. У римокатоличкој мистици стреми се да се посредством вањских подржавања и изразитих сликовних медитација достигне јединство са Богом. Православни аскета никад не упоређује себе са Христом, насупрот, што је он ближе Богу, тиме му више отвара благодатна дубина његова срца. Он види себе као губаваца – у крастама и гнојницама гријеха. Што је виша његова духовност, тиме он јасније види како се у мрачним дубинама његове душе гнијезде сви човјечији пороци, као змије, које су се скупиле у својој рупи. Он у самом себи види пад читавог човјечанства. Православни монах не упоређује себе са Христом, већ више са демоном и не нада се само у своја добра дјела, већ у јединство љубав и милосрђа Божијег са сопственим дјелима
Благодат скрива од православног подвижника мјеру његова савршенства; јер, гдје постоји гордо самољубље, тамо нема благодати. Узбуђено емоционално стање или исушује покајање, или га чини споредним и театралним, примјер – секта самобичевалаца, који су се скупили у групе, ходали по градовима и селима и на трговима бичевали се до крви и громко извикивали своје гријехе. Један од истакнутих представника римокатоличког аскетизма Фрањо Асишки рекао је: “Ја сам акробата Божији. ” Језуити су организовали представе, свечане шетње са упаљеним бакљама, сличне маскембалима и на главним степеништима пред црквеним вратима организовали позоришне представе са црквеним темама.
Православним монасима било је страно слично приказивање, њихов подвиг се обављао кријући од свијета, они нису привлачили народ вјештачким методама. Сама благодат Божија привлачила је њима човјечија срца. Зато су људи и ишли у пустињу на сусрет са подвижником, данима су стајали код манастирских капија, да би га само видјели и добили од њега благослов. Они су интуитивно тежили да уђу у то поље невидљивог духовног свијета, у коме се налази подвижник, који је стекао благодат и унутрашњу молитву. У овој свјетлости, као у зрацима Божанске љубави, гријала су се и топила њихова срца, са душе је спадала мрачна, окрутна крљушт гријеха. Они су се додиривали са другим животом, осјећали су дах вјечности.
Такав сусрет са аскетом и општење са њим остајали су као највећи догађај у животу човјека, догађај, који се не заборавља никада. Овај свијет је више, него све књиге, откривао човјеку смисао његова живота, патње и борбе. Сусрет са светињом – то је додиривање тајне будућег вијека. Свети оци су говорили: “Истинско добро може творити само благодат. ” Може се додати : Највише добро – то је благодат. У општењу са светим, људи су добивали неисказану силу, изнутра се преображавали. Ако се каже уопштено, онда се свјетлост, која сија у срцима светих, одражавала у душама људи, као што се одражава сунчева свјетлост у огледалима која су окренута према њему.
Живот посвећен ћутању и молитви тежи је од подвига милосрђа. Творити молитву у дубини срца значи улазити у борбу са силама пакла које теже да угасе ватру молитве да разбацају и расију ријечи, као пијесак. У патерницима се говори о много случајева када је демон наговарао монахе да напусте усамљеност, да би чинили добра дјела на земљи. Према ономе за каквом се силом демон супротстављао молитви може се судити колико је мрзи. Чини се да се читав пакао обрушава на молитву, као талас ријеке на препреку која јој стоји на путу. Понекад ова духовна борба бива толико мучна и захтијева њихов напор снаге, да је човјек спреман чинити све умјесто да почне најтежи посао. Зато су Свети Оци и говорили:”Дај крв и прими дух”. Монашки живот – то је пењање степеницама заливеним властитом крвљу – то не види и не схвата свијет.
Свети Оци су указали на три сталне дјелатности монаха. Прва је – трезвеност, очишћење ума од помисли, жеља и страсти, од свега вањског, прљавога и прелазног. Пет осјећања се називају тајнама душе. За монаха оне морају бити затворене. Ум мора да врши контролу над бујицама информација, које непрекидно добија човјек из директних утисака, књига, бесједа и томе слично. Трезвеност – то је пост душе. Обиље душе, као и обиље хране чине душу лијеном, слабом. Трезвеност је ријеч супротна пијанству. Привезаност за земаљско доводи ум у стање пијанства. Пијанство се често завршава блудом, а за монаха је пристрасност за било шта земаљско већ издаја Бога и душевни блуд. иако би се ово земаљско чинило чисто и лијепо.
Друга дјелатност – то је бдење. Оно је тијесно повезано са трезвеношћу. Ако је трезвеност стање ума, онда је бдење вољни напор, то је пажња према свом срцу – извору наших мисли и осјећања. Не само грешне, већ и непознате помисли ум увиђа кроз бдење и одгони их молитвом.
Трећа дјелатност монаха – то је стална срдачна молитва. Преко ријечи молитве дух се обраћа Богу. Молитва је најбитнија у монашком животу. Зато је њу свети Јован Златоуст назвао царицом свих добродјетељи (врлина). Православно учење о Таворској свјетлости открива тајну молитве као највишег служења свијету. Молитва се супротставља огромној сили зла и гијеха, које је накупило човјечанство. Неокајани гријеси као невидљиви облаци висе над људима, и доћи ће вријеме када ће се појавити као олуја и бура – у апокалиптичким катастрофама, пред људима ће се исказати слабашни горди и преступнички дио човјечанства. Али силама зла противурече силе добра, царству таме – царство свјетлости и зато молитва једног подвижника може спасити хиљаде и хиљаде живота, апостол Павле у Посланици Солуњанима говори о задржавајућој сили (2. Сол. 2, 7). Неће се решавати судбина историје у правним градовима, чији облакодери свијетле пламеновима, већ у монашким келијама. Док још има носилаца Таворске свјетлости на земљи ће постојати свијет. Господ је обећао да ће поштедјети Содом ради десет праведника; али када се угасе последњи зраци ове свјетлости свијет ће сам себи потписати смртну пресуду.
