ТАЈНА СПАСЕЊА
Травице које су се пробиле кроз асфалт
Једна од слика мога дјетињства, која ми се запечатила у сјећању, то је густа трава и жбуње које је расло код ограде наше куће, која је излазила у тиху ненасељену улицу. Сада она личи на корито усахле ријеке: земља је покривена слојем асфалта као да је затворена у огромној гробници. Ни кише ни зраци сунца не пролазе кроз овај мртви панцир. Овдје се ни на чему не зарджава поглед: он једнолично клизи по површини ћерпича и асфалта. Али некако случајно ја сам одједанпут видио траву која се пробијала кроз пукотине асфалта; то је било неколико увелих пожутјелих стабљика, али су оне само својим погледом, чинило се, говориле, да овдје живот ипак није потпуно убијен. Ове травке неугушене тежином асфалта, непогребене под њим, као под гробним каменом, учиниле су ми се као хероји, који су изазвали монструми, које називају “прогрес”. Када сусрећем људе које су сачували у овом свијету лажљивоме и развратном, чистоту душе и вјере, ја се присјећам ових биљчица, које су пробиле тјелесни панцир асфалта.
Читав начин савременог живота подсјећа на план свјетских размјера: како ослабити и уништити дух човјека – унутрашње око, које је усмјерено према вјечности, како приковати човјека за земљу као роба за галију.
Како пролази живот човјека? Његов ум је заузет беспрекидним решавањем насушних проблема, он се чак не може упоредити са радним мравом, то је више пјешак који је доспио у цајтнот. Човјек нема на што да се ослони. Подлога на којој стоји чини се да стално измиче испод његових ногу. Ако се једном ријечју може изразити душевно стање човјека, онда ће та ријеч бити “немир” – стално неспокојство које црвоточи и разједа снагу душе као киселина метал. Преживљавање – то је прилагођавање, а прилагођавање – то је једначење, зато пред хришћанином увијек постоји избор: или се прилагодити лажима или окрутностима овога свијета то јест играти се човјека, а не бити он, или ући у битку са . свијетом, устати против овога жељезног ваљка, који руши све на свом путу.
Већ су дрвени мислиоци рекли да истинска философија није ништа друго него наука о смрти.
Хришћанство – то је живот, који се стиче тиме, што свијет назива смрћу – самоодрицањем. Хришћанство је религија срца, Христос је рекао да ће чисти срцем видјети Бога. Свијет, као заводник и напасник тежи да обешчасти душу сваког човјека, употребљавајући час поткупљивање у виду наслада, час принуђавајући је психичким терором.
У апокалипсису постоји сцена: Жена у мукама рађа младенца и виче од бола (Отк 12, 1-2). Према тумачењу светих отаца, то је Црква, која у мукама рађа човјечју душу за живот вјечни. Но, допуштено је учинити још једио поређење: то је душа хришћанина, која чува дух, као свога Незаштићеног младенца; она мора направити подвиг, који граничи са мучеништвом, да би сачувао дух од грехова и саблазни, који га могу умртвити.
Многи од нас су практично осјетили ово гашење духа. Човјек се налази у молитви, у срце се код њега увлачи мир, он осјећа духовну радост, али ево он је успорио умом на једној нечистој мисли – и све је пропало. Као да се свјетлост угасила у његовој души; мрак празнина и хладноћа су је напунили.
Човјечији дух је њежан као цвијетић. Од грубог дотицања страсти он се повлачи у себе, слично цвјетићу који сажима своје латице и тек послије покајања дух оживљава поново. А овај свијет постао је сличан потоку прљавштине која ће учинити управо тако и савршено запљуснути собом и утопити цјелокупно човјечанство. Ова прљавштина се стара да продре у сваки дом. Ма куда да баца свој поглед човјек: погледа ли уличну рекламу, укључи ли телевизор, рашири ли новине – свуда сусреће једну зловољну прљавштину. Као да демон говори човјеку: “Ја сам овдје, од мене никуд не можеш отићи”. Душа човјека се обично адаптира на атмосферу којом дише, он престаје да осјећа одговорност према тој прљавштини и прихвата је као нешто необично и природно. Човјек стоји у храму, али је његов дух парализован. Он не осјећа духовну радост, њу су замијениле друге душевне емоције, друга преживљавања; религија је за њега постала нешто спољашње. Када човјек не чува духовну чистоту, када не доноси истинско и дубоко покајање, тада он стоји у храму, као да жмури, не видећи истински, духовни храм и оно што се у њему догађа.
Религија је – прије свега, дјело воље, посебно у садашње вријеме. Зато хришћанин не треба да чини оно што хоће његов противник, а противник – демон, хоће да га лиши унутрашњег живота, да га лиши богоопштења, хоће да одвуче његову пажњу од сталне унутрашње молитве. У страсном стању може се живјети спољним животом хришћанина, чинити добра дјела, међу њима и дјела милосрђа, пружати помоћ немоћнима, говорити, проповиједати, чак градити храмове, али без оштре борбе са страстима, без спремности да се умре, али не бити оскрнављен овим насилником – свијетом – немогуће је; главно је мистика хришћанства као стицање благодати и унутрашње виђење Бога.
Тешко се спасти у наше вријеме, тешко је чути глас духа у буци овога свијета, али је ипак хришћански живот могућ. Ако сачувамо своје срце од непријатеља који га нападају преко вањских чула – вида и слуха, онда ћемо видјети тајну храма у коме присуствује духовни свијет, и небеску љепоту Православља; свједочанство овоме су оне слабашне стабљике траве, које су се пробиле кроз асфалт.
