ТАЈНА СПАСЕЊА
Трагичност апокалиптичког времена
Ако упитате људе шта они хоће и шта очекују од будућности, добићете најразличитије одговоре: једни ће рећи да желе економски процват; други, политичке слободе; трећи, чврсте законе који би кажњавали нарушавање морала; четврти, укидање моралних ограничења, тј. могућност остварење свих човјечјих страсти. Једни полажу наду у демократски начин управљања, други у васпостављање монархије итд. Али, ако се потрудимо да у овом конгломерату погледа и мишљења нађемо нeшто заједничко за све, онда се то може формулисати овако: сваки човјек хоће срећу, мада нe схвата у чему је она. Уз то већина људи види гаранцију среће у вањским друштвеним структурама, једини могући облик владања види у остваривању својих тренутних страсти и жеља (“поступај како хоћеш само не чини штете другима” – као да се може поступати према импулсима своје подсвијести и бити у хармонији са другима).
Већина наших савременика је заборавила на самог човјека, тј. на његов унутарњи свијет. Читав свијет је одисеја човјечје душе, то је тражење “острва среће”, али такво острво не постоји; њега нема ни на историјским картама са несталим државама, ни на географском глобусу, у неком архипелагу. Његово мјесто је у утопијама и фантастичним романима. Али, ако кажемо да ово острво ипак постоји, онда је то човјечија душа којој је дато да стријеми сазнати шта је то срећа.
Већина наших савременика види срећу у материјалном богатству: за њих је новац – еквивалент благостања. Али може ли новац донијети човјеку савршену срећу? Може ли он за новац купити пријатељство, вјерност, способност да воли и да буде вољен? Материјално благостање најчешће гуши унутарњи живот, преводи човјека у вањско. Цар Соломон се молио: “Таштину и ријеч лажну удаљи од мене; сиромаштва ни богатства не дај ми” (Приче 30, 8). Богатство, и сиромаштво, постаје ” стега која дави човјекову душу; оно је пуни сталном тугом. Још никога богатство није учинило бољим, напротив, у богатим породицама дјеца се одгајају као незахвални егоисти. Код богатих људи обично атрофира осјећај саосјећања, њихово срце као да се затвара у металну кутију. Није се случајно код сиромашних појавила пословица: “Не иди да просиш у богате квартове”.
Је ли срећан богат човјек? Не, он има живу душу, а душа није од земље, већ од неба, па се не може задовољити ничим на земљи. Тек што је добила оно што је хтјела, она већ тежи ка новом, жели још више. Човјекова страст је душевна провалија која нема дна. Оно што се недавно чинило благостањем, данас изгледа биједом. Живот се претвара у незаустављиву трку у непознато, трку у празно.
Таква душа никада неће рећи: “Ја сам добила оно што сам жељела и сада сам срећна”. Напротив, она кришом говори: “Како могу бити срећна ако на земљи није све моје?”
Човјек жели вањско благостање. Хришћанство схвата под благостањем оно неопходно, оно што је у молитви названо “хљебом насушним”. А за човјечије страсти овдје нема граница, оне личе на морску воду: што је више пијеш, више жедниш. Са вањским изобиљем долази деградација унутрашњега, то јест, самог човјека.
Шта чини човјеков живот дивним чак у свјетском погледу? Сигурно, способност да беспоштедно воли; и што је дубља љубав, тиме човјечји живот постаје дубљи. Овдје богатство постаје издајник, оно лишава човјека ове драгоцјене способности. Црквено предање сачувало је ријечи Спаситеља о богатом младићу који је отишао од њега (Мт 19, 16-14). Да је овај човјек заиста испунио заповијести, онда он не би могао остати богат. Господ је рекао: “Гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше” (Мт 6, 21). Код људи чије је “богатство” само овдје на земљи, срце стално нагриза сакривени црв – туга и брига за своје имање, за своје новце. Тако господар постаје роб свога роба. Уопштено говорећи, новци су расути по земљи и онај који хоће да их скупи, нема времена да погледа чак на небо. Такав човјек нема слободе и мира у срцу, често губи оно што је скупљао и пада у тугу и чак у очајање. А ако је сачувао и умножио оно што је имао, ипак ће се раније или касније растати са животом као посљедњи сиромах.
Али најгоре се обично догађа дјеци таквих људи која се одгајају као у стакленику: без рада и искушења, без борби и одрицања – онога што је потребно за морални развој човјека, за стварање човјека као личности. Таква дјеца обично постану бездушно хладна према својим родитељима. Конформизам доводи до потрошње као норме односа, а понекад (на срећу, не често) до вампиризма. Многи људи којима је свијет завидио, пред смрт су говорили да су били дубоко несрећни па су кроз злато лили за свијет невидљиве црне сузе. Један богаташ је рекао: “Како могу бити срећан кад не воле мене него моје?”
Ово што смо рекли, наравно, није опште и апсолутно правило у коме не би било изузетака; у противном не би било светих међу кнезовима или царевима. Личност се заиста може издићи изнад средине: може се и у златном кавезу остати човјек а не звијер, али ово захтјева изузетно висок ниво духовне културе. Да се замислимо: зашто у богатим и цивилизованим земљама има више психички болесних људи, наркомана и самоубица? Само по себи, самоубиство је свједочанство човјека пред вјечношћу да је живот за њега бесмислен и апсурдан.
Неки виде срећу у техничком напретку и сматрају технолошки развој земље земаљским рајем, као да изобиље компјутера и машина може вратити на земљу “златни вијек Сатурна”. Али и овдје се догађа општа деградација човјека – он се развија једнострано. Цивилизација не само да раскида савез са културом (уосталом, тај савез је увијек био лажан), него јој и противутежи. Цивилизација на силу одваја човјека од средине, од природе, од других бића; он, издалека изглед као дворац, унутра је комфорна тамница.
Цивилизација разједињује људе, одваја их једне од других, па велики градови постају не само мравињаци од стакла и бетона и праве пустиње за душу. Човјек се одваја од људи сличних себи, не растојањем, већ, одсуством унутарњег контакта, њему не требају живи људи, далеко је згодније и лакше дружити се са машином. Човјек покушава да уложи у машину програм колективног разума, а уствари, машина му саопштава своје особине, ставља у њега свој компјутеризовани систем. Човјек техничке цивилизације је испрограмиран као машина. Претворен је у биолошки апарат, потчињен оштром режиму стандарда, а у својству алтернативе овоме стандарду, може супротставити само једно – своје властите нерве. Овдје се сусрећемо са чудним човјеком: безумље као бунт против машине. Патологија у сликарству, патологија у свим областима личног живота. Овдје машина не само да побјеђује човјека, већ и убија, уништава га.
У цивилизованим државама породица је у суштини разрушена. Емоционална охлађеност савршеног човјека огледа се прије свега у бити породице. Супрузи постају партнери, а са партнером се лако разилази. Градови у технолошким земљама претварају се у некакве огромне државе, па је широко поље сталних стресова од којих се човјек не може заштитити и на које се не може навикнути. Све то држи живот у сталној напетости, то јест стално слаби и црпи психички и нервни систем човјека.
Ако звијер ставите у кавез и створите јој најбоље услове, искључивши јој само једно – слободу, звијер ће убрзо пропасти. Човјек у граду је човјек лишен слободе, потчињен техничким ритмовима. То је човјек који се гуши од информација, и то вјештачких и префињених информација. Живот у великом граду, у вртлогу, сталној журби, живот под притиском и у буци, која дјелује на човјека као отров, јест опстанак у екстремним условима. Ми још не говоримо о психичком пољу таквих градова, о атмосфери засићеној страстима и безумљем. Реално осјећамо ту стварност, посебно кад излазимо из града или улазимо у њега.
Техничка цивилизација је отела човјеку природу. Она ју је стрпала у паркове и националне паркове и показује их савременим људима као експонате музеја. Човјек осјећа своју органску везу са земљом, биљкама, живим створењима, планинским потоцима, вјековним дрвећем, . али он увијек остаје као туђа громада -монструм направљен од стакла и бетона. Зато је цивилизација обезвољила човјека, унесрећила. Многи виде добробит у овом или оном политичком систему, друштвеним структурама, добротворним организацијама и др. , али политичко-друштвена уређења су долазила и одлазила, ницала и пропадала, а људи остајали ипак несрећни. Зло и неправда на земљи нису се смањивали.
Ако и можемо примијетити некакве промјене у људима током историје, то је – све већа морална ентропија као битка материјализма и друштвених обољења која је у наше вријеме примиле карактер епидемије. Све друштвене утопије завршавале су се неуспјехом, дјелимично зато што нијесу узимале у обзир тако очигледне и универзалне чињенице, као што је исквареност човјечје природе, склоност према гријеху, као демонски импулс који живи у дубинама човјековог срца.
У вијеку техничке цивилизације, коју називају вијеком “еманципације и ослобођења”, човјек се, уствари, еманципује и ослобађа од мрачних принципа, од моралних норми, од гласа властите савјести. Ако се срећа састоји у унутарњем духовном свијету човјека, онда је код савременог човјека тај свијет осиромашен и сужен до крајности. Посебно у технолошки развијеним земљама, гдје људи чак личе једни на друге. Њих као да је искомплексирао и испрограмирао један невидљиви хипнотизер: они добијају информацију, . огромну по обиму, у стварности ипак једнострану и примитивну. Она личи на понављање једног те истог сценарија са маленим разликама у изгледу. Алтернатива овоме је свијет фантастике са уобичајеним филмовима ужаса, али у суштини, то је завршени, закодирани демонски свијет.
Кажу да огромни водопади привлаче људе са слабом психом; код њих се појављује необјашњива жеља да се баце у водопад као би се предали судбоносном таласу – тако исто изглед змије опчињава и себи привлачи звијери. И овдје (са екрана телевизора) ми видимо нешто слично – бијег у болест, у хаос, у бездушје. Карактеристичан је сиже филмова – освајање земље од стране ванземаљаца, груде трупова, експлозије зграда. Овдје се подсвјесни осјећај душе облачи у симболе и ликове – то је сагледавање да су земљу освојили демону,
дошљаци са онога невидљивог свијета, из оних тамних бездана које ми називамо адом и паклом. То је осјећање да треба некуда бјежати, да су градови освијетљени електричним пламеновима – клопка у коју су натјерали људе, огромно гробље духа. И овдје је трагизам апокалиптичког времена.
