ТАЈНА СПАСЕЊА
Грузијска Тиваида
Колијевка православног монаштва то су горе Синаја и Тиваиде, Скита и Ливана.
Горе личе на хијероглифе, који се раскривају у срцу као ријечи “горе и горе”. Горе личе на карике тајанственог ланца којим је земља прикована за небо. Горе су књига која учи ћутању. Монаси су одлазили у планине не само због тога да се сакривају у њиховим скровиштима од свијета слично спасавању бродова који се за вријеме олује спасавају код пустињских обала. Планине као да отварају пред човјеком завјесу, прострту пад вјечношћу, овдје он осјећа како је брзопролазна и ништавна сва мравља земна таштина: камење испечено на сунцу подсјећа га на смрт, само тишина планина изгледа као пјесма о вјечности, која без ријечи и без звукова одзвања у његовом срцу. Тишина планина чини се као ехо вјечности.
У планинама су другачији цвјетови, другачије боје. Небо је овдје јасно и прозрачно, у њему је плаветнило, које је сливено са растопљеним златом. У долини небо личи на шатор, а у планинама оно се отвара као бездан изврнут над земљом. Снијежни врхови личе на облаке који су се надвили над земљом, а облаци – леденице које се топе, спуштене са стрмих каменитих планина и запливале небом као по морском простору. Облаци као да говоре души монаха:” Очисти своју душу од свега земаљског, ослободи се од сјећања, од обавеза и брига – онога што те вуче према земљи и тада ће душа твоја збацивши тешки јарам страсти, бити слична нама, њен завичај постаће небо, и ти ћеш видјети шта у твојој души пузи као црв по земљи или лежи на невидљивим крилима над овим видљивим свијетом”.
Ноћу планине као да се буде из сна и воде разговор са далеким звијездама причајући им историју земље, а звијезде говоре њима о духовном небу, простртом изнад њих. Контуре планине у зору сличне су назубљеним зидинама тврђаве са бојевим кулама, кланци на ходнике између зидина, које приређују пут непријатељу у царство ћутања и тишине, у царство, гдје мирују духовне ризнице, сакривене од свијета, у царство дјевичанске љепоте, незагађене дисањем човјека. Стијене и литице тада личе на замкове и куле, наглухо затворене жељезним капијама и бакарним бравама. У планинама вријеме као да је успорило свој ход: овдје нико не жури, чак сунце величанствено обилази своја имања. У планима је испуштен бич времена, који тјера народ који живи у равницама.
Планине личе на свете градове у којима, праћен од непријатеља несигурни убица или преступник, може наћи уточиште и осјећати се сигурним. У планине су се упућивали монаси одлазећи од осветника – демона. У планинама су приносили покајање Богу, са висине планина видјели су свијет Содома, обухваћен пламеном и молили Бога да га поштеди ради неколико праведника који су остали у њему.
Извор у планинама личи на срце у коме тече стална молитва. Он утољава жеђ изнемогле душе, он учвршћује тијело исцрпљено постом, он пјева тајанствену пјесму о будућем вијеку. У сумрак, шапат потока говори души, о недостижности Божанства, о томе да је име Бога – тајна. Дању бљесак струја, преливи свјетлости у текућем потоку, свјетлуцање таласа, када поток падајући са стрме стијене разбија се о камење, говори о радости и ликовању човјековог срца, када се у њему свијетли небеским зрацима и искри духовним бисерима име Исуса Христа. Ријеке планина – то је кристално прозрачни сок земље, кога жедно пије путник пришавши му са исушеним устима. Када гледа планинску ријеку монах се сјећа благодати Божије, која пуни земљу.
Ноћу звијезде изгледају као златне мрвице, опрате од руде у планинском потоку. Ноћу се планине пуне миомирисом, као да вјетар носи са ледника дисање леда и снијега, а стијене као огромни камени цвјетови, који отварају своје латице у сусрет мјесечевој свјетлости.
Планине Синаја, сличне огромним стубовима храма, које подржавају кристалну куполу, небеса представљају величанствену слику која се према утицају на човјечију душу може упоредити само са сликом звјезданог неба. Вјетар пустиње, као длијето скулптора, дао је стијени чудне и непоновљиве облике и ово извајано камење чини се као неодгонетнута слова, као да се само необухватно вријеме оваплотило у њима.
Изглед пустињских пиланина увијек је изазивао код човјека размишљање о томе шта се налази иза границе свијета, и страхопоштовање пред Божанством, а ћутљива усамљеност пламену молитву.
Кавказ, – то је други Синај. Његови засљепљујуће бијели, до плаветнила, ледници личе на бродове са подигнутим једрима. Чини се да је Кавказ огромни драгоцијени камен, који је пао с небеса и разбио се на дјелове формиравши гребенове и врхове планина, стијена и литица, гранитне облутке и комаде земље, који леже у долинама ријека. У кланцима Кавкаских планина путник се осјећа као унутар старе куле од које су остали само зидови од огромних исклесаних плоча. Над овом кулом без крова чак у вријеме подневне жеге небо је тамно – плаве боје, зраци сунца само кратко допиру до његовог дна. Поток који тече у кланцу чини се као дуга пјесма о давно минувшим вјековима. Стијене к камење кланаца покривено је маховином, они личе на старе бакарне оклопе ратника. Дању су планине погружене у дријемеж или дубоко размишљање, а ноћу као да оживљавају.
Сама природа Грузије као да је предодређена за монашки живот. Пустиње, прашуме на планинама, гдје није ступила човјекова нога, природа која је сачувана у својој нетакнутој првоствореној љепоти – све је то, чини се, створено баш за оне који ће дан и ноћ пјевати химне Богу, као да је Господ сакрио од свијета љепоту планина и пустиња, да би их дао онима који траже небо. Пустиња – то је царство монаха; Господ је и створио пустиње због својих робова, пустињака и анахорета. Монах у пустињи је као цар на својој земљи. Дроњци пустињака су драгоцјенији од царске одежде. На одијелима царева су често трагови човјечије крви, а одјећа монаха, освећена благодаћу која чува миомирисе њихове сталне молитве, чувала се као благослов у домовима хришћана, предавала се на чување из генерације у генерацију.
Срце царева ријетко познаје тренутке мира и покоја. Опасности, непријатељи, издаја, као црне утваре испуњавају собе двораца. Сам трон се чини као мала избочина над провалијом. Један неопрезан покрет – и погибија је неизбјежна. Поштеде за онога који је пао неће бити. Бриге, као ланци стежу царска плећа, а круна често стишће чело као распаљени обруч. А монах је слободан и срећан. Пустиња је дивно и прекрасно царство, али оно царство које му нико неће отети. Тамо он осјећа присуство небеских житеља. Молитва, коју обично заглушује бука и грохот свјетских брига, бука и грохот тргова и улица, слична рици водопада, – та молитва у пустињи отвара своје латице као дивни цвјетић. Псалми и Исусова молитва претварају се у тајанствену пјесму коју пјева срце. То је стално свештено дејство монаха.
Безмолвије је скровиште и срећа, које га напада неизрецивом радошћу. У својој усамљености он осјећа близину неба. Али та усамљеност није празнина, већ за свијет несхватљива пуноћа битисања – тако су у зраку сунца сакривене све боје и нијансе.
Монах је далек од свијета, али је и близак свима својом молитвом, као звијезда водиља, која сија високо над земљом.
Давидо-Гареџијску Лавру зову Грузијском Тиваидом, као да је планинска пустиња Египта – колијевка источног монаштва, освећење духом преподобних Антонија и Макарија првих житеља пустиње – као огромни камени ковчег пренесена била у Грузију. Природа Кахетије личи на Египат и Палестину. Гореџи значи “пустиња, усамљено мјесто”. И ово мјесто као да је створено за монахе, Изразите линије планина чине се као камене зидине огромне ларве. Овдје се с прољећа пустиња покрива зеленим ћилимом траве, као поља Палестине послије молитве пророка Илије. Но убрзо наступа жарко сушно љето. Земља се погружава у сан. Љето у јужној пустињи личи на зиму у тундри: све живо се скрива и замире. Царује тишина и дубока ћутња која суши срце, Само усамљени орлови парају небо, као да клизе по површини азурног мора. Понекад бешумно као сјене пролазе срне, које траже траву међу камењем, и, чувши некакве звјери, нестају. Само змије испузавају из рупа и дријемају, гријући се на камену, као да чувају скровишта.
Овамо је дошао из Тбилисија преподобни Давид, један од Сиријских отаца, са својим учеником Лукијаном. Овдје је он сусрео другог подвижника – преподобнога Додоа из древног племена Кахетијских кнежева, који је водио своје поријекло од римских императора. Живот монаха у Гареџи био је тежак и суров. Као станови за пустињаке служиле су пећине у стијенама. Као храна -јестива трава и јагоде, које су скупљали као резерву за једну годину и млијеко срна, које су долазиле пустињацима као овце својим пастирима. Обично дивље звијери и змије не дирају монахе, оне као да осјећају њихову незлобивост, осјећају њихов миомирис и виде свијетлост која их окружује. Чини се, да утонуо у молитву монах разумије језик животиња и птица, а ове пажљиво слушају његов глас, као глас свога Господара. Али ученика преподобног Давида, Лукијана, изглед спаљене пустиње сунцем, која личи на град послије пожара, сусрети са отровним змијама и огромним љускарима, које су звали драконима, плашили су га. Но он је налазио смирење поред преподобног Давида, као дијете у загрљају своје мајке.
Монах је тражитељ Божанске љепоте; али да би видио Божанску љепоту треба срце своје учинити чистим огледалом у коме би се одражавао духовни свијет. Зато је главна заповјест монаха – љуби Господа Бога твога свим срцем својим, и душом својом, и свим разумом својим (Мт 22, 37). И друга: блажени су они чистога срца, јер ће Бога видјети (Мт 5, 8). Бог се може видјети само код оживљавања истинског лика Божијег у човјеку кроз живот према јеванђељском учењу и просвјећивању кроз сталну молитву. Созерцавајући љепоту Божију човјек сам постаје лијеп по мјери своје снаге, подвига и предиспозицији своје душе. Бог воли сваког човјека једнако као сво човјечанство. Свети ап. Јован Богослов позван је омиљеним учеником Христовим, зато што је његова чиста дјевичанска душа могла примити Божанску свјетлост у већој мјери, него душе других апостола, који су такође вољели свога учитеља и које је Он волио. У Божанској свјетлости гаси се тамно црни огањ страсти, фосфорни огањ душе са њеним као из бајке фантазијама и мртвим интелектуализмом, а прочишћени дух човјеков постаје сличан свјетлости.
Монах – то је мртвац за свијет, уколико престаје да живи свјетским схватањима, осјећањима, жељама, зато монашки постриг личи на погребни обред. Али из мрака интелектуалне и осјећајне – емоционалне гробнице он васкрсава у тајнствену област Божанске свјетлости, у којој налази истински живот. И претходни живот у свијету већ му се чини као Одисејево скитање у царству илузија и мртвих сјенки.
Радост монаха – то је пустиња, његова келија или пећина. Радост монаха – то је његова усамљеност.
Циљ монашког живота – то је стална чиста молитва, која се рађа у тишини пустиње. Као што се у тишини далеко и јасно чује сваки звук, свака ријеч изговорена шапатом, тако срце монаха осјећа дубину и снагу сваке молитвене ријечи. А у свијету она тоне као у потоку, у буци градова, у вртлогу вањских утисака. Монахово срце у пустињи личи на равну површину језера, која одражава небо. У свијету ова површина колеба се таласањем валова и одражавање постаје нејасно и безоблично, као да је испарчано.
Стална молитва уводи монаха у други свијет, у свијет небеске љепоте и Божанске свјетлости. Она чини његово лице продуховљеним и озареним овом унутрашњом свјетлошћу. Сусрет са пустињаком личи на сусрет са анђелом. У присуству Аве преображавају се његови ученици. Ава учи не само ријечју већ и примјером свога живота. Његов духовни облик утискује се у срце ученика као неизбрисиви печат. Ученик постаје сличан своме учитељу, али не по спољашњем изгледу, већ у нечем далеко дубљем, битном, онтолошком. Ученик се храни духовном свјетлошћу свога аве, као младунче млијеком своје мајке. Између ученика и учитеља формира се невидљива веза, једна душа осјећа другу душу. Ава као да види стање свога ученика, чује мисао, обраћање њему, посебно се то јасно испољава у тренуцима физичке и духовне опасности коју преживљава послушаник. Ученик може у мислима да разговара са својим учитељем и добија од њега одговор. Али је за то потребна светост аве и учениково безусловно повјерење према њему.
Ученик доживљава сусрет са својим учитељем као обнављање и васкрсавање своје душе. Он осјећа своје срце као васкрсли Лазар, који је био у гробном мраку, а који сада поново види свјетлост. Ученик у учитељу види свога Анђела чувара, а у његовим очима небо. Када ава говори са својим учеником, онда је то као да длијетом у камену уклесава сваку ријеч. Као што мјесец позајмљује своју свјетлост од сунца, тако је Лукијан позајмљивао духовну мудрост и моћ од свога учитеља. Чак ни смрт није раздвојила Давида и Лукијана. Њихови гробови налазе се упоредо у пећинском храму, као два извора, који бију из стијене, а њихови потоци сједињавају се уједно и росе Гареџијску пустиљу.
Када је преподобни Давид стигао у Гареџи, као на своје ново имање, он је сусрео подвижника, који је тамо проживио много година преподобнога Додоа. Тако је некад, на почетку монаштва, преподобни Антоније сусрео у прашумама Египатске пустиње преподобнога Павла Тиверијског. Од тог времена Додо је постао духовни пријатељ преподобног Давида. Код пустињака је посебна љубав – једног према другом. То је сјена и лик оне љубави коју ће имати свети у Царству Небеском. Један пустињак за другога – то је као жива икона, појављивање у човјеку Божанствене свјетолости на земљи. Они виде љепоту оне Божанске свјетлости и зато гледају један на другога са великим страхопоштовањем.
О чему бесједе пустињаци између себе? Ријетко о богословским питањима. Они говоре о борби са страстима јер у свијету молитве, пустињаци посебно дубоко виде бездан човјечијег срца; о демонским привиђењима, која сусрећу монаси у пустињи, као фатаморгане путнике у Сахари; о томе како разликовати духове свјетлости од духова мрака, и главно о скровишту монаха – Исусовој молитви која одзвања у срцу пустињака, као ехо међу планинама. Исусова молитва личи на бројанице од драгог камења: како се свака њена ријеч која се понавља једном по једном озарује новим сјајем свјетлуца новим бојама, отвара се у новој дубини и љепоти; на чисти поток који тихо струји из самог срца; на тајанствену пјесму, коју пјева душа. Пустињак осјећа ријечи Исусове молитве, које звуче у срцу другога, и радује им се, као царској круни која овјенчава чело његовог пријатеља. Али најчешће пустињаци сједе подаље један од другог и међусобно разговарају ћутећи, као анђели, о ономе што је више од ријечи. Они личе на двије свијеће, чија се свјетлост спаја у једно сијење.
Сваки схвата другога без ријечи, као да скроз види његову душу, тако да није потребан посредник као међу људима – у човјечјем говору. Затим, наситивши се као од раскошне трпезе, пустињаци устају са својих мјеста клањају се један другом и сваки иде на своју страну. Понекад они заједно шетају пустињом: један наглас чита Исусову молитву а други је пажљиво слуша.
Када се у пустињи скупе монаси, онда је Давид, одлазећи из Гареџаја, остављао их на располагање преподобном Додоу, који није излазио из Гареџија, као да је он био острво усред океана, – он је волио ћутање и тишину.
Преподобни Додо био је сахрањен у манастиру Јована Крститеља – највећег пустињака. Овај манастир удаљен од лавре, одликовао се посебно строгим правилником. Крајем 19. вијека Посљедни монаси напустили су га и прешли у Лавру. Они су хтјели пренијети тамо мошти преподобног Додоа, али је свети и после своје смрти желио непознатост и усамљеност: Временом је мјесто његове сахране постало заборављено. Као и за живота, својим духом био је близак преподобном Давиду, али своју усамљеност није напуштао.
Двадесетих година двадесетог вијека монаси су били изгнани из Лавре. Храмови – разрушени. Пећине прекопане због тражења злата, неке затрпане, али манастир чува ону ризницу, коју је немогуће опљачкати и уништити – то је благодат подвижника, који су живјели овдје. Манастир је поново отворен. Запаљена је засад једна мала свијећа, али ову свијећу држи у својим рукама преподобни Давид Гареџијски.
