ТАЈНА СПАСЕЊА
О Богопоштењу и Богоодбачености
Књига о Јову и Пјесма над пјесмама су најтајанственије књиге Старог Завјета.
Од тумачења на Књигу о Јову може се саставити цијела библиотека. Нека од њих се одликују високим врлинама и дубином богословске мисли. Ипак код оних, који читају Књигу о Јову и њену егзегезу остаје осјећај некакве нејасне недовољности, осјећај онога да је овдје нешто недоречено и нешто важно скривено под текстом, као под вањском корицом књиге.
Црквено предање свједочи да је ову књигу написао цар и пророк Соломон. За нас је то изузетно важно, она је за нас нит Аријадне која показује пут у подземном лавиринту гдје путник, отварајући једна врата, и, крећући се испреплетеним, као чипке, ходницима и степицама, на крају крајева нађе се у ћорсокаку.
Према нашем мишљењу Пјесма над пјесмама и Књига о Јову – то је историја душе у два стана: богоопштења и богоодбачености. Што јача љубав према Богу, тиме је страшнија мисао о вјечном губитку Бога; када Бог постаје унутрашњи живот човјека, онда се прекида богоопштење и чак само страх да се изгуби, претварају му се у пакао, непознат свијету.
Књига о Јову и Пјесма над пјесмама то су два пола религиозног живота, и између њих лежи поље страшног напора. То је проживљавање душе, која созерцава у свом постојећем стању и перспективи вјечности раја и пакла. На почетку књиге говори се о праведном животу Јова, али то је вањски, горњи слој, најосновније је да је његова душа била заокупљена љубављу према Богу, слично Суламики из Пјесме над пјесмама. Према древним тумачењима, под ликовима младожење и невјесте у Пјесми над пјесмама подразумјевају се Божаство и човјечија душа. У овој књизи постоји следећа епизода: ноћу младожења дозива кроз врата своју невјесту, он одуговлачи на својој ложници, а када отвори врата двориштна, онда види да тамо већ никога нема. Она у тузи тражи свога младожењу по улицама и трговима града. Ноћне страже је хватају, свлаче је, туку и он се једва отима из њихових руку. Егзегети виде у овом искушење невјесте. Ноћ патње и увреде, одлазак младожење – богоодбаченост, згуљен, свучен, одбачен -знак губитка свега видљивог, борба са мрачним силама, које вребају душу, ране и понижења, које трпи због њих душа али најстрашнија мука за невјесту то је помисао да ју је младожења престао вољети и да ју је оставио заувијек.
Кад читамо Књигу о Јову нас задивљује неразумљиви психолошки контраст: Јов, храбро и мужевно као мученик који је примио искушења која су му послата, почео је одједном да проклиње свој живот, да ропће и да се правда пред Богом. Најгоре што је могло да га задеси већ се збило, шта још треба да изгуби Јов, зашто не примити смрт с молитвом на уснама, као што су примали преведници и пророци? Зашто је овај спор човјека са Богом морао ући као неразумљива поука у Библију? Неки тумачи да би “оправдали” Јова “труде се да припишу његовим пријатељима, који бесједе са њим, формални, правни и чак прагматички однос према Божанству. Али нама се такви закључци чине тенденциозни и да уопште не произилазе из текста. Напротив, говори Јовових пријатеља су узвишени и прекрасни, било који савремени богослов могао би само позавидјети орловском лету њиховог богомишља и љепоте ликова и поређења које су они употријебили надахнутом религиозном поетичношћу њихових ријечи; они су одушевљени надом у милосрђе Божије и баш зато убјеђују и умољавају Јова да принесе Богу покајање, да би се удостојио опроштаја. Јов им одговара, али се ствара утисак да он не схвата, као да их не чује својим срцем, да он, Јов и његови пријатељи стоје на двије духовне површине, раздвојене огромним растојањем.
Оци су рекли: “Блажен је онај ко чита Пјесму над пјесмом – он је ушао у олтар храма, ако је схватио његов тајанствени смисао”. Цар Соломон је у својој младости преживио висока стања богоопштења и боговиђења. Пјесма над пјесмама – то је пророчанство, али у исто вријеме и откривење које је сам преживио. Ипак је богоопштење овога блиставог израиљског цара било трагично и неочекивано прекинуто. Библија шкрто и нејасно говори о томе шта је искрварило Соломонове срце (3. Цар 11, 3). Послије изградње храма Јахве-овог, који су назвали свјетским чудом и љепотом (Израиља) Јерусалима, Соломон је подигао идолске незнабожачке храмове за своје жене – странкиње и сам је присуствовао демонским ритуалима. Сада је од такође искуствено -очигледно преживио стварну богоостављеност, у животу губитак благодати. Ако би с њега скинули царски вијенац и учинили од њега последњег роба у властитој његовој кући онда би и то била ситница пред мукама душе, која је изгубила највећу од ризница и, сјећајући се своје пређашње љубави, гори дан и ноћ у црном пламену.
Према предању, цар Соломон се дубоко покајао пред Богом и било му је опроштено. Тугом овога покајања и тихом меканом свјетлошћу Божанског опроштења озарена је друга Соломонова књига – Еклизијаста, као његово предсмртно завјештање. Ова књига личи на последње зраке сунца које залази за хоризонт. Дакле, Соломон је преживио висину богоопштења, која се у Пјесми над пјесмама упоређује са пењањем на врх Ливана, и дубину богоостављености коју је спознао прије Соломона можда само Адам.
Далеко смо од помисли да је Јов лик самог Соломона. Али хоћемо да кажемо да је он био нарочито близак Соломоновој души кроз унутрашња преживљавања, нама недоступна.
У животу Јова ми видимо три периода: период када је он заузимао висок положај у својој земљи (у црквеној химнографији њега су називали царем); период искушења: губитак дјеце, имања, губа (лепра), прогон из града и, најзад богоостављеност; и трећи: завршни период – вријеме награде за праведност и вјерност у искушењима.
У животу Соломона ми такође можемо истаћи три периода: блистави почетак царовања, када је Соломон као што се може видјети у Псалмима, представљао симболички лик Месије по својој светости и мудрости, вријеме градње храма у Јерусалиму, када се он успињао степеницама духовног храма према вишим созерцањима и озарењима, када је његово срце пјевало пјесму над пјесмама. Други период – смрт прије смрти, отпадање од Јахвеа, губитак онога, кога је он волио највише на свијету. Пет стољећа прије Соломона пророк Валаам је рекао: “Пророк пада али очи његове виде” (24, 4). Соломон је у својој богоостављености видио себе покривеног наслагама губе, душу поражену гријехом која се разлаже, као труп, видио је последице своје издаје Бога: царство искидано, слично одјећи на дијелове, дванаест племена која су мачеве окренули једни на друге, разрушени Јерусалим и пепео на мјесту гдје је стајао храм који је он саградио. То је било сиромаштво страшније од биједе Јова. Соломон је, сједећи на златном трону, видио изгубљено царство, народ који умире од глади и Јерусалим спаљен гријехом његових царева.
У свом велељепном дворцу, који се такмичио са дворцима Египта и Вавилона, он је преживљавао оно, што Јов на гомили смећа, који су збацивали са зидова тврђаве – Јов, кога су жива јели црви. То , нијесу биле физичке муке већ ужас богоостављености. Најниже је пао првоанђео, онај који је био најближе Престолу Божијем. Према митској висини Пјесму над пјесмама можемо у ликовима замислити као јаму безданицу, на чије је дно пао пророк који је издао Бога. Какве је снаге било потребно покајање да би се Соломон поново могао родити, да би орао који се претворио у црва, поново добио своја крила? Свето Писмо о томе чува тајну али ћутљиви вапај Соломонове душе, као сијевање ноћних муња озарује странице Књиге о Јову. Овдје нема позајмица, осим једне те исте трагедије богоостављености, мада њени узроци нијесу исти. Овдје је близина духовних преживљавања. Свети Јован Златоусти каже: “Са Христом је у паклу добро”. Овдје је пакао представљен као нешто вањско у односу на душу човјека, као мјесто свеукупности патњи, које може искусити човјек, чија душа уз све то припада Христу.
Јов је живио у љубави с Богом, та љубав је била сакривена тајна његовог срца, за коју нијесу могли знати чак ни његови пријатељи: схватати је може само онај који ју је сам преживио. Прве ударе Јов је примио непоколебљиво, као стијена налете буре, или стијена удар страшних таласа. Јов је био усред свијета самац, као што су усамљени сви који воле Бога, но изгубивши све и сва, он је у свом срцу остао с Богом, као морепловац, изгубивши брод и путнике ипак је сачувао драгоцјени камен ради кога је он предузео своје даље путовање. Али је затим услиједило страшније искушење, унутрашње, који нису видјели други – то је богоостављеност или страх пред богоостављеношћу. Шта је богоостављеност тешко нам је схватити, као што је тешко схватити шта је то паклена мука.
Пјесма над пјесмама даје нам неки кључ за тајну, мада као њене мучне нејасне сјенке; у њој се љубав Бога и душе упоређује са љубављу младожење и невјесте. Сав живот усредсређен за невјесту њеном младожењи, она му је дала сво своје срце без остатка и одједном види да је младожења напушта и можда заувијек.
Тада се њена љубав претвара у крик бола, она говори: “Зашто си престао да ме волиш, шта сам ти урадила, зашто ме остављаш?” и то није самооправдање. То је бол и крик срца. Говор Јова – крик је душе, увријеђене болом љубави, ужас растанка са вољеним без кога је смрт боља од живота. Ми видимо како Јов тражи одговор: Зашто је Бог ставио њега на дно понора, пред пријетњом вјечног растанка? Али не тражи он толико одговор и објашњења колико Самог Бога, без Кога не може да живи. . .
Јов не негира свој гријех као нешто присутно код свих људи уопште, али он не налази у себи онога гријеха који би могао прекинути ово мистично, богоопштење, љубав Божија најзад од њега. Не налази да се може повратити изгубљено његовим трудом. Он би хтио да види свој гријех и преступ да би га било којом жртвом искупио; он их тражи поштено и мученички, али не налази, баш као што не налази гријеха који би превагнуо ранију љубав Бога према њему, а лагати живоме Богу он не може. Но ставивши маску, чак маску смирења, без ње је немогуће видјети лице Бога. Овдје је посебан метафизички трагизам: не кошмар Соломоновог пада у гријех, већ трагизам личне праведности, у суштини безизлазан, јер Јов не може жртвовати правду ради љубави и љубав ради правде. Јов је јуначки издржао најтежа искушења као доказ своје љубави према Богу, али сада у новом унутрашњем преживљавању богоостављености или пред њеним ужасом ова иста искушења могла су му се учинити као охлађење божанске љубави према њему, ово поднијети он већ није могао. Зато су ријечи Јова -безумље љубави, то је плач Суламите код њеног растанка са младожењом. Велика туга и велика радост су ћутљиви, зато су ријечи пријатеља, ма колико биле дивне само оптеретиле Јова. Суламиту не могу утјешити њене другарице већ лице младожење. Угледавши га, Суламита заборавља све – и говор својих другарица и своје сузе и саму себе. Дешава се теофанија – Бог се јавио Јову. “Ја сам чуо Њега, а сада Га видим”. (Јов 42, 5), говори праведник. То је Богојављење, не одговор на ријечи Јова, већ на љубав његова срца. Бог му се јавио – не с тим да разријеши недоумице у свјетлости Божанства, ако су нестале без трага, као сјенке, већ да увјери Јова у своју вјечну љубав, то је ново Богојављење – одговор на ова мученичка питања Јова, одговор Бога: ” Ја сам с тобом”. Губавац Јов сједи на ђубришту, али Бог невидљиво пребива са њим. И зато му се то мјесто чини као трон, лепра – царска одјећа, а црви златни украси на њему. Јов у ћутњи пажљиво слуша Бога.
Господ исцјељује Јова, враћа му богатство, продужује његов живот, али то све је само свједочанство да су се вањска искушења свршила. Све милости дате су брзо не толико за самог Јова, колико за праведнике пријатеље да би се они увјерили у његову важност.
Господ говори Јововим пријатељима, да трже његове молитве за себе пошто је Јов праведнији од њих. У чему се састојао гријех Јовових пријатеља? То је био више гријех не као преступ, већ као несавршенство: јелен не треба показивати пут орлу који лети небом; јелен може пролазити кроз шумски честар и горе, али орао их лако прелијеће. Јовови пријатељи са њиховом идејом праведности и узвраћања нису могли схватити како један порив љубави пред Богом може бити драгоцјенији од вањске праведности, праведности закона. И зато ова казна треба да им покаже њихово несавршенство у најглавнијем и открије им тајну у Јова.
Један егзегета је рекао: “Књигу о Јову треба читати кроз сузе”. Ми бисмо додали: не кроз сузе о Јову, већ о нама самима, о томе како је у поређењу са озареном пламеном душом Јова, мрачна и празна наша душа.
