ТАЈНА СПАСЕЊА
Шта је горе: шала или грдња
Два гријеха, гледајући споља супротни један другоме – засмијавање и псовање – имају много заједничког. Свети Јован Златоуст, говорећи о погубности ових гријехова које оскрвњавају душу човјека, упоређује језик лакрдијаша и псовача када почињу да се боре, са руком намазаном ђубретом, којом човјек хоће да додирне хитон Господњи.
Шале и псовке чине карикатуру од човјека. У свакој шали је исмијавање над људском личношћу, њено понижавање, освињавање човјека, тежња да се замијени његово лице наказним лицем, као у кривим огледалима, које су показивали у циркуским шатрама. У шали ишчезава човјеков лик као слика Божија. А заједно са неуважавање пропада љубав. Ако за вријеме плача, човјечје срце омекшава, онда за вријеме шале оно постаје тврдо као камен.
За вријеме шале и смијеха човјечији ум се замрачује, он не може да мисли о нечем високом и светом, он тражи наказност у другима. Шала је радовање о томе што је човјек, лик Божији, обучен у одјећу обрнуту наопачке. Први лакрдијаш је био Хам, који се насмијао над наготом оца, а још раније демон, који се насмијао над падом првостворених људи. Не називају узалуд демона лакрдијашем и често га сликају у одјећи кловна. Шала је кратак приступ хистеричном нападу, код кога се човјек ослобађа некакве енергије која се накупила у човјековој души. Он као да је избацује ван у лице другога, као плеву. Тиме он као да снима противрјечности које су се накупиле у његовој души. То избацивање енергије које је повезано са помраченим спознањем доноси варљиво олакшање, али у суштини, то је олакшање исте природе као и непристојне ријечи, то јест на рачун понижавања другога, код човјека се јавља илузија свога властитог достојанства.
Кажу да се од шале побољшава расположење, то је лажно. Послије дуготрајних шала и смијеха човјек осјећа опустошеност. Примијећено је да се карикатуристи и кловнови у своме личном животу одликују суморним и раздражљивим карактером, а често и нападима црне меланхолије, тако да су шале и смијех главни понори душе у којима се гаси свјетлост ума и ишчезавају духовне силе. Када човјек саслушавши туце анегдота и духовно се исмијавши над њима, нађе на молитви, онда ће јасно увидјети безобличје своје душе. Постоји психолошки комплекс шаљивџије, који свуд и увијек тражи неодговарајуће и ружноћу; за њега је читав живот -стални парадокс. Кад се не шали у току једног часа, онда осјећа некакво унутарње незадовољство, као пијаница лишен алкохола или наркоман који је остао без наркотика, као да му некакве силе раздиру душу изнутра. Њему, у пуном значењу те ријечи, постаје лоше. Почиње да се шали са таквом ревношћу са каквом гладан наваљује на храну. Човјек се толико навикне на шалу да му је збијање шала готово махинално. У његовој подсвијести врши се траже се шале. Он се шали чак неочекивано са самим собом. Када такав човјек почиње да се шали, шала се код њега временом претвара у свемогуће. Навика га гони да тражи накарадне асоцијативне ликове, као неку од опонашајућих молитвених ријечи.
Ђаво воли и цијени шале. То је невидљиви регистар оне кловнијаде која се догађа у човјековом уму. Најстрашнија посљедица гријеха је у томе што он удаљава од душе благодат Светога Духа. Нигдје на иконама нису представљени свети који се смију, јер смијех лишава човјека самосазнања, а шале – покајања. Зато се ђаво често слика са искеженима зубима. У вријеме паганских прогањања Цркве лакрдијаши и кловнови су представљали антихришћанску силу; за групу имали су онакав исти значај у својим уличним парадама на хришћанство, као пагански философи на античку интелигенцију. Чак и више: од тога лишити човјека страхопоштовања – значи одузети му Бога. Понекад су пагански владари узајмљивали лакрдијаше и глумце, да би ови парадирали и исмијевали мучење хришћана за вријеме казне. Подлост се увијек труди да велико претвори у смијешно. Господ је рекао: “Тешко вама који се смејете” (Лк 6, 25) – тешко зато што се исмијавају над човјеком – обличјем и подобијем Божијим, тешко зато што они губе драгоцјено вријеме; тешко зато што лишавају себе покајања и молитвене чистоте.
Ми смо назвали демона шаљивџијом, тачније сјетили се његовог старог надимак. Трагедија људске историје представља за демона свјетску комедију. Гурајући људе у гријех и злочин, он се послије смије њиховом лаковјерју и глупости. За демона је историја стално засмијавање људи. Примијећено је да су тирани и револуционарне вође велике шаљивџије.
Човјекова ријеч носи у себи одређену енергију. Она спаја човјека са космичким силама добра или зла, са анђелима или демонима. Виша манифестација – човјечије ријечи је молитва. Чак мјесто гдје се обавља молитва има своју посебну духовну атмосферу. Управо зато улазећи у манастирску ограду, људи осјећају некакву посебну чистоту, осјећај је готово физички, они хоће да дишу овај ваздух пуним грудима. Једанпут је једној болесној калуђерици дошла љекарка. Ушавши у собу, она је најприје бојажљиво погледала на иконе, затим саслушавши болесницу, сјела је поред ње на табуе и послије неколико минута рекла: “Какав умирујући стан! Доћи ћу вам још.”
Постоје ријечи, али имају и друге, црне ријечи које носе у себи невидљиву, ми бисмо рекли, метафизичку прљавштину – то су грдње које се чују свуда око нас. Ми сматрамо да је таква навика у метафизичком смислу одрицање од Бога и молитва сатани. Покушајмо схватити мистички смисао појединих увредљивих ријечи и видјећемо да оне нијесу скроз неувредљиве како се обично сматра.
Узмимо ријеч “избацити”. Она означава отпатке који се скупљају, свлаче у гомилу и затим избацују преко ограде пребивалишта. За хришћанина, духовна кућа је храм, а вјечна кућа – Царство Небеско. Зато ријеч “свући” изражава жељу да човјек буде лишен своје куће, отпуштен из вјечног боравишта као отпад и смеће, као у јеванђељској причи кад господар наређује својим слугама да избаце недоличног госта из куће у ноћну таму. Дакле, у мистичком значењу “избачен” означава: недостојног спасења, избаченог, изгнаног.
Узећемо сљедећу ријеч коју чујемо врло често – “мрзитељ”. Ова ријеч значи смрзнут, који се замрзао хладан, беживотан. Свети Оци су говорили да је Бог ватра која загријева срце, а сатана вјечити лед, који залеђава душу. “Мрзитељ” је човјек у коме нема Бога, који је изгубио љубав. У тијелу змије нема топлоте, зато је “Мрзитељ” то исто што и демон и гад који су изгубили љубав, који пузају по земљи. Овдје се жели да човјек изгуби Бога и Љубав и постане сличан демону, који је хладан, бездушан и окрутан.
Ријеч “стрвина” означава цркотину, месо које се распада. Хришћанство је учење о васкрсењу мртвих. Ријеч “стрвина”, у мистичком смислу, означава “остатке труљења, који неће бити васкрснути”.
Ријеч “неваљалац”, која је ушла у свакодневни лексикон, означава неприкладан, неупотребљив, неодговарајући својој намјени, покварен. Назначење човјека је вјечни живот. Свети Василије Велики је рекао: “Човјек је твар која је добила заповијест да постане Бог”. Духовни живот у овом смисли је аскеза – то је рад над сваким да би постао подобан за Царство Небеско. Ријеч “покварен” у мистичком плану означава: “Нека се не испуни циљ његова живота, нека он буде неспособан да прими оно за што је створен човјек, за божанску благодат”. Овдје је “покварењак” синоним ријечи “избачен”.
Ријеч “будала” означава буран, немиран, бијесан. Ријеч “мир” био је поздраву Старом и Новом завјету: Мир вама остављам (Јн. 14, 27), говори Господ; присутност Божанства доноси души мир, чак умрлима желимо вјечни мир. Демон – то је узнемирени дух, он је у сталном узбуђењу и смутњи; будући да је дух зла, он не осјећа мира ни за тренутак. Зато ријеч “будала – лудак” означава: бити лишен мира у овом и оном животу.
Ријеч “подлац” означава низак, пузећи, који се налази под ногама; то је лик демона у паклу, под свима, и лик змаја који је ” допузао” нашим праоцима. Овдје је мистичко обраћање правилу и проклетство: “Буди сличан змају, буди под ногама демон, упадни у дубину пакла, која је испод свега”.
Ријеч “шугав” означава човјека која болује од болести од које отпада коса на глави и појављује се красте на тијелу. Шугаву овцу одвајају од других оваца, да их не би заразила. Шуга је гријех који као заразу лако шири око себе несавјестан и развратан човјек. Шугаву овцу је немогуће излијечити, њено се месо не смије јести, њу једноставно штапом изгоне из стада. А Господ је Својим Стадом назвао хришћане (Лк. 12, 32). У мистичком смислу ријеч “шуга” значи да човјека напусте његови пријатељи како би био одвојен од својих најближих, а главно, да умро неокајан од грехова, као неизлечен од духовне шуге и био изгнан заувијек из Христовог стада.
Из погрдног лексикона ми смо одабрали само најјаче “неувредљиве” ријечи, које не баш нарочито парају уши, а за неке људе су већ сасвим ушле у навику. Али оне, ове ријечи, чине савршено обраћање сатани. Зато псовач и осјећа неко олакшање послије псовке. То је такође мамац сатане који шапће грешнику у ухо: “Опсуј још једанпут и добићеш снагу од моје снаге и гуцнућеш напитак из ове чаше коју држим у својим рукама”.
Овдје се нијесмо дотицали најпрљавијих ријечи; њихов демонизам је још јаснији. У сатанским оргијама богохулство и најчешће псовање улазе у ритуал: да би се ђаво јавио првогрешницима, они морају, оскрнавивши мјесто гдје су скупљени, упоредно ти са другим њиховим гријесима и псовањем. Псовач личи на одузетога: изгледа да такав човјек има здраво цријево, и изгубивши свој правац приведен је према грлу са свим последицама које проистичу. Напади раздражљивости, које псовач савршено не може да суздржи, личе на нападе дизентерије ријечи које се понављају.
Ријечи се не губе без трага, зато стан гдје се стално чује грдња и псовка у буквалном погледу постаје сличан јавном клозету који се никада не чисти. Али најстрашније је то што адаптација на смрад чини своје, а за псовача грдња звучи као бучна музика.
