ТАЈНА СПАСЕЊА
Пријетња модернизације
Ако човјек не вјерује у Бога, онда је духовни свијет за његов непосредни унутрашњи опит затворен. Када он говори о религији, то личи на глувога, који се суди о музици, и на слијепог који спори о бојама и нијансама. Наравно за невјерујућег овакве реалности духовног живота као благодат не постоје. Преживљавање благодати њему је недоступно. Њега гордост спречава да каже “не знам”, зато он суди о духовном свијету према својим властитим представама. Он је као црв, који прима свијет кроз осјетила.
Каквим потенцијалом религиозних знања о вјери влада невјерујући? Он неће и не може прихватити и оцијенити мистички опит, који је изражен у патристици, у свом личном искуству. Зато би он требао промијенити сав живот. Због светоотачког стваралаштва, ако их он чак и узме да чита, неће наћи правилног одјека у његовом срцу, неће изазвати одговарајуће мистичко доживљавање. Најприје ће се десити да он затвори књигу, прочитавши неколико страница и не схвативши ништа од прочитаног, а затим ће фантазирати, приписујући Светим Оцима своје властите емоције и страсти. Чак озбиљни истраживачи невољно укључени у духовни живот, покушавајући објаснити мистику психологијом, лутају у лавиринту супротности. Религиозни људи, али не црквени, најчешће би мијењали благодатни духовни опит богоопштења пантеистичким опитом –демонским опитом самообожавања, гдје, разумије се, нема никакве благодати, већ само душевне емоције и екстазе. Али и у православном свијету, видимо чудан парадокс: људи који примају православно вјероучење, не траже у религији најглавније – њену основу, њен живот – благодат Суштину религије они виде у испуњењу ритуала или чињења добрих дјела, а унутрашњи живот, чување душе од грешних утисака, очишћење ума од помисли и срца од страсти, тежње за сталном молитвом, унутрашње ћутање – све је то за већину православних као заборављена страница прошле историје Цркве. Они не одбацују унутрашњи живот, али њихово срце припада спољашњем свијету.
Како стећи благодат – ту ризницу православне Цркве, коју немају друге вјероисповјести? Благодат се постиже кроз смирење, смирење – кроз послушање. Најправилнији пут стицања благодати – то је: бити у послушању код онога ко је има. Бити код оног који је прошао пут стицања благодати, који је очистио од гријеха своје срце, колико је то могуће људима, који је изоштрио свој ум благодаћу и који је способан да у њеној свјетлости види душе других људи и руководи њима, то се зову старци, то јест они који су стекли духовну мудрост пошто је старост симбол мудрости. Духовни дарови стараца прелазе на њихове ученике преко послушања, чинећи учитеља и ученике једном душом или јединственим стаблом са младим гранама привијеним уз њега. Касније ученици сами постају старци. Старац, ако нема ученика послушних себи, не може никоме предати своја знања и умире (као) усамљени богаташ. А ако се не прођу степени послушања немогуће је сам постати старац.
Неки размишљају: зар на земљи није могуће угодити Богу и очистити од грехова своје срце? На ово Свети Оци категорички одговарају: “Спасење у свијету је могуће. Оно се постиже вршењем заповијести, али бити у сталној молитви, имати дубоко самопоуздање и проницати у дубину сопствене душе до њеног дна могуће је само при одређеним условима: у удаљавању од свијета, ћутњи и послушању”.
Преподобни Макарије Велики пише да је само привидно људска душа проста, она има разне дубине, као мноштво манастира. Понекад се човјеку чини да је он очистио своју душу али то је самообмана: под једним спратом налази се други и човјек не зна какве звијери и гадови се тамо крију. Ово лажно бестрашће упропаштавало је многе подвижнике, који су не познајући тајна мјеста своје властите душе, већ само одбивши мали број искушења превремено славили слободу. Ако се може продужити ово поређење то су људи, заузети само спољним доброчинством, заузети оним нпр. да уређују балконе и околину своје куће, а унутрашње собе остају покривене прашином, блатом. Православни подвижници се боре са гријехом у дубини свога срца – тамо гдје се он зачиње, гдје помисао прима облик ријечи к ликова. Отварају врата унутрашњих скровишта, затворених за оне, који живе у свијету, у незадрживој бујици утисака који се смјењују. Ови вањски утисци стално узнемиравају наше сјећање, побуђују страсти и наша је душа у свијету као узбуркано језеро које се не може да одслика својом површином на небу. У ћутању човјек види безданицу својих грехова у свијету; он обично примјећује само поступке, због тога је покајање по својој снази и дубини веома различито и од оних који раде у свијету и оних који живе у пустињи.
На земљи се може спасти, али је немогуће очистити сакривене дјелове срца од помисли од чулних покрета. Дешавају се само ријетки изузеци, али изузеци су чудо а не правило.
Ако ми вјерујемо у моћ благодати, ако ми сматрамо великом срећом када нас она само дотакне, као да удахнемо њен миомирис; ако ми вјерујемо да благодат која је у срцима светих. освећује и преображава материјални свијет – онда подвиг ћутања и живот монаха мора нам се показати као више служење Богу и више добротворство људима. Није узалуд Светитељ Јован Златоуст сматрао да је преподобни Антоније раван апостолима.
Учење о благодати која освећује свијет, и о молитви као реалној духовној сили, која може лијечити болеснике, буди савјест грешника, спушта благослов Божији на Земљу, спаљује, као пламен, гријехе људи и чак мијења ток историје – то је учење Светих Отаца, то је темељ читаве православне аскетике.
За спољни свијет потребне су спољашње радње: видљиве, реалне и ефективне. Његов јунак – то је човјек, натоварен земаљским бригама, који живи за људе – али не за њихове душе, већ за њихово земаљско благостање: нешто попут религиозног страховања. Заборавивши на благодат, овај свијет не разумије монаштво. Оно му се чини као непотребна и као давно преживјела институција која ако се и не може уништити онда треба, у крајњој линији приземљити је и оземљити, прикључити му несвојствена овоземаљска дјела.
Ми стојимо пред реалном опасношћу модернизацијом монаштва, које ће учинити све што треба, али само није у ћутању, тишини и молитви; ово ће бити монаштво, не као скривени унутрашњи живот, не као проводник благодати на земљи, већ монаштво као вањски облик за чињење добрих дјела – монаштво, којим може манипулисати свијет, које остаје само дио свјета.
