ТАЈНА СПАСЕЊА
О култури општења
Један од најважнијих видова религиозне моралности јесте култура општења. То је умијеће мирно саслушати другога, иако се његово мишљење не слаже са твојим или му се чак супротставља. Присуство благодати Божије у човјечјој души чини да је немогуће увриједити или понизити ближњега. Етика се манифестује кроз уважавање. Ријеч “култура” потиче од ријечи “култ” што значи “цијеним” и “поштујем”. У датом случају, висина културе, наравно и духовне културе, састоји се у умијећу да се у сваком човјеку види обличје и подобије Божије – личност која има свој поглед на свијет, своје моралне критерије, свој духовни свијет.
Када два сабеседника говоре о религији и њихов поглед на свијет се не подудара, разговор треба да добије облик узајамног тражења истине: прво се треба изјаснити у чему се слажу у погледима, а у чему се разилазе. Затим треба наћи заједнички критеријум истине и мирно размотрити недоумице, питања, проблеме, талас за таласом, не силазећи са те платформе. Таква платформа може бити све учење Цркве, текст Библије или само Нови завјет. Ако се религиозна убеђења заснивају на разним књигама Библије, ведама, Курану, онда треба истаћи основне особине истинитости, за шта очевидно морају служити: унутрашња непротиврјечност текста, високо учење о Божанству и моралу који одговара томе учењу, треба размотрити историју настанка тих књига и др.
Да бисмо одговорили своме сабесједнику на ваљан начин треба га умјети саслушати мирно, схватити шта он хоће, истаћи главни нагласак његових погледа на свијет. Затим упитати да ли је он правилно схваћен, да му не приписујемо оно што он није мислио и уопште није хтио говорити. А ако он потврди да смо га правилно . схватили, онда већ у почетку морамо означити у чему са слажемо, шта одобравамо у његовим ставовима.
Па добро, нема човјека који би био у свему крив (преподобни Макарије Египатски похвалио је за трудољубивост идолског жреца кога је видио даје носио на својим раменима тешко брвно). Означивши тачке зближавања, тј. створивши одређену психолошку везу, када нас сабесједник прихвата не као противника него као пријатно лице које се труди да га схвати, треба се веома коректно дотаћи тачака разилажења и предложити да се заједно разматрају (оригинална) обична дјела.
Велика етичка и психолошка грешка је закључак априори, прије доказа, када се умјесто доказа истакне сопствени ауторитет, који уопште није обавезан за друге. Затим сам сабесједник треба да направи закључак, а ако се мучи, тада не треба инсистирати: човјек ће се касније сам вратити тим истим проблемима. Ако је чак под утицајем непобитних чињеница саговорник принуђен да се сагласи, као да је избачен са ринга на турниру, онда ово слагање обично бива неуверљиво и он ће тражити реванш за пораз и наћи (послије бесједе) нове аргументе и чињенице које оповргавају твоје мишљење. Снага Сократа је била не само у његовој памети и размишљању, него и у методу. Он није говорио за сабесједника, већ, остављајући му слободу да прави своје закључке, задавао му сугестивна питања и поткрепљивао их одговарајућим примјерима.
Критичке примједбе сабесједника треба примати мирно, и ако су исправне, одмах се сложити.
Бесједа постаје бесмислена ако дозволимо да се претвори у спор, у својеврстан вербални дуел, у коме наносимо и добијамо ударце, не задобијајући ништа. Тада се диЈалог претвара у два монолога – свако говори не слушајући саговорника, а ако чује, онда са једним циљем: пошто-пото оповргнути га. Као свједок духовне и моралне закржљалости човјека служи његов неправилан став, или, простије, “поза” у бесједи.
1. Поза “учитеља” – човјек говори са другим са осјећањем надмоћи. Он не сумња у то да зна више од својих саговорника, да је паметнији од њих, да боље зна оно што је потребно човјеку. Њему се чини да је његова обавеза да учи друге, а други да уче. Такви људи чине то чудном самоувјереношћу, чак не схватајући да његова претјерана самоувјереност у њиховим ријечима одбија срце саговорниково.
2. Поза “државног јавног прокуратора” – човјек себе сматра вишом инстанцом у судбини другога. Он стално указује на недостатке саговорника, лови га на противречностима, као лопова који је ставио руку у туђи џеп, разоткрива, негодује и износи “приговор” уопште не схватајући да то није у његовој надлежности. Мисли да доноси добро човјеку отварајући му очи на самог себе. Он
сматра да му јадни грешник мора само захваљивати поуци. Жеља да се исправљају други често поприма карактер сталног свраба као код мучних кожних обољења.
3. Поза “свезналице” и “савјетника” – човјек је спреман да пружи савјет и рецепт за све случајеве живота. Обично су то блиски људи који много говоре зато што мало знају и још мање мисле. Спремни су да дају савјете, пошто не осјећају одговорности за своје ријечи. Ови људи се уплићу у туђе послове, сметају другима будући потпуно сигурни да им показују велику помоћ. А они сами туђе савјете не примају. Када се њихови властити послови завршавају неуспјехом (а то св често догађа), онда они разоткривају све осим себе самих.
4. Поза “начелника” – човјек говори тако као да даје наредбе својима потчињеним. Он жели да буде мали “цар” у својој породици, међу пријатељима или, једноставно, са саговорником. Ове људе карактерише поштовање своје сопствене личности и непоштовање према свима осталим. Они бестидно хвале сами себе, причају о својим сопственим доброчинствима, која најчешће и не постоје. Једну те исту фразу понављају по неколико пута да би је меморисали у памћење сабесједника. У односу према другима понављују одлучност и незахавалност. Они, изгледа, искрено сматрају да је за друге људе велика срећа што могу дисати са њима. Саговорника не слушају и могу га прекинути питањем које се уопште не односи на дотичну ствар.
Зауставио сам се на ових неколико психолошких типова само зато што ми сами често, не контролишући себе, чинимо то исто. Зато се у бесједи треба сјетити какав не треба бити и шта не треба чинити. Гордост је у стању срушити све психолошке мостове, међу саговорницима и подијелити их на непријатељске таборе.
Човјек мора бити коректан, тим прије ако је разговор о религиозној теми. Наш опит Божанске славе треба да се изражава у нашем животу посредством испуњења воље Божије, то јест у заповјестима, а не преко нетрпељивости према онима који другачије мисле и другачије вјерују. Грубост често прикрива у себи слабост аргумената, а гордост и охолост – низак интелектуални ниво. Постоји енглеска пословица која говори да празнине које се формирају у љубавној корпи испуњава гордост. Ако разговор поприми некорисне облике кад је реч о погрешци саговорника, треба ставити примједбу да је о озбиљним стварима потребно говорити озбиљно; а ако то не буде прихваћено, треба прекинути разговор јер некоректност у таквим случајевима често прелази у непристојност и може се завршити узајамном увредом и разиласком.
