NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

 

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA
Knjiga stradanja i utehe
 

 
Sveti Germogen Dolganov
 
16 (29) jun
SVEŠTENOMUČENIK GERMOGEN, EPISKOP TOBOLJSKI I SIBIRSKI
 
Sveštenomučenik Germogen, episkop Toboljski (u svetu Georgije Jefremovič Dolganov) rodio se 25. aprila 1858. godine u porodici jednoverskog sveštenika Hersonske eparhije koji je kasnije primio monaštvo.
Osnovno obrazovanje Georgije je dobio u duhovnoj školi rodne eparhije. Zatim je polagao maturski ispit u klasičnoj gimnaziji grada Ananjeva Hersonske gubernije i upisao se na Novorosijski univerzitet gde je završio Pravni fakultet. Tu je slušao i predavanja na Matematičkom i Istorijsko-filološkom fakultetu. Duboko religiozan od ranog detinjstva, Georgije je rano osetio težnju prema podvižničkom životu. Odlučujući korak u tom pravcu pomogao mu je da napravi arhiepiskop Hersonski Nikanor Brovkovič. Konačnom izboru je doprinelo i bavljenje naukama, jer onoga koji savesno i smireno traži istinu, nauke će dovesti do Boga.
Završivši univerzitet Georgije se upisao na Petrogradsku Duhovnu akademiju i tu primio monaštvo pod imenom Germogen. Posvećen u čin đakona, a zatim 15. marta 1892. godine u čin jeromonaha, on se mnogo potrudio kao propovednik, uzimajući veliko učešće u kružoku studenata-propovednika. Nakon rukopoloženja on je svojim revnosnim bogosluženjem u akademskom hramu stekao mnogo poštovalaca. Studenti su videli u njemu monaha po prizvanju i budućeg graditelja Ruske Crkve.
Godine 1893. jeromonah Germogen je završio akademiju i postavljen je za inspektora, a zatim rektora Tifliske bogoslovije pri čemu mu je dodeljen i čin arhimandrita. Ne želeći da povlađuje duhu vremena koje se izražavalo u anti-crkvenosti i neduhovnosti, arhimandrit Germogen je čvrsto usmeravao život škole u kolosek crkvenosti, čiji duh se trudio da ulije profesorima i studentima. Ne zadovoljavajući se samo prosvetnom delatnošću u okviru bogoslovije, on je otvarao crkvene škole i doprinosio širenju misionarstva među stanovništvom pograničnog područja Rusije.
14. januara 1901. godine u Petrogradu je u Kazanskom saboru izvršena hirotonija arhimandrita Germogena za episkopa Voljskog, vikara Saratovske eparhije. Čin hirotonije su izvršili: mitropoliti Petrogradski Antonije Vadkovski i Moskovski Vladimir Bogojavljenski, i episkop Gdovski Venijamin Kazanski.
Prilikom uručivanja episkopu Germogenu arhijerejskog žezla, mitropolit Antonije je rekao: „Razmišljajući o našem ulasku u novi, 20. vek… i nehotice se zaustavljamo na spajanju u životu i istoriji privremenog i večnog načela, promenljivog i nepromenljivog načela… Vremena prolaze i smenjuju se, a Bogom ustanovljeni temelji crkvenog života ostaju nepromenjeni. U tom nepromenljivom načelu Božijih reči i zapovesti se i sastoji najviši smisao života bez kojeg bi on bio besmislen i ništavan.“
Tom najvišem smislu života – Hristu i Njegovoj Crkvi, sveštenomučenik Germogen je služio čitavog života, trpeći gonjenja od rođenja sve do svoje mučeničke smrti. Kratko je bio vikarni episkop, a 1903. godine je postavljen za episkopa Saratovskog i iste godine pozvan radi učestvovanja u svetom Sinodu.
Postavši vladajući arhijerej, on je odmah izneo svoj program: „Raditi, raditi i raditi na dobro pastve, u savezu mira i ljubavi, u poslušnosti vlasti, u potpunom jedinstvu snaga i jednodušnoj težnji saradnika da donesu korist onima za koje rade“. Naročitu pažnju svetitelj je poklonio razvoju misionarstva. Građene su nove crkve, skitovi, molitveni domovi i paraklisi. U manastirima su uvođene ustavne crkvene službe i pojanja, pozivana je bratija sa Atona i iz drugih obitelji koje su se odlikovale strogošću života i poštovanjem ustava. Misionarskom radu episkop je privukao mnogo vernika među kojima je bilo mnogo onih s visokim obrazovanjem. Počelo je izdavanje brošura i letaka po pitanjima vere za široku rasprostranjenost u narodu, koji su se besplatno delili po crkvama i školama. Organizovana su religiozna predavanja i vanbogoslužbeni razgovori, čiji program je sastavljao sam episkop i lično rukovodio njima.
Često obilazeći parohije svoje eparhije, svetitelj je služio s takvom pobožnošću i molitvenim raspoloženjem, da su seljaci iz jednog sela govorili svom svešteniku: „Naši dedovi i pradedovi nisu ovako nešto videli. Nikada nećemo zaboraviti ovakvo svetlo slavlje, nego će se iz naraštaja u naraštaj, od otaca deci, od dece unucima prenositi naše priče o dolasku vladike Germogena u naše selo“.
Za vreme službe u sabornoj crkvi mnogi su plakali od ganutosti i duhovne radosti, tako se duboko pobožno i trepetno molio vladika u oltaru pred Prestolom Božijim. Svake srede episkop je služio večernje sa akatistom Svemilostivom Spasu na kojem su pojali svi prisutni. Na tim večernjima se okupljalo mnoštvo vernika.
Za vreme revolucionarnih nemira 1905. godine vladika je činio sve što je u njegovoj moći da otrezni narod pometena duha. Uprkos slabom zdravstvenom stanju, on je skoro svaki dan vršio bogosluženja i držao nadahnute propovedi. U njima je molio i preklinjao da se deluje na izazivače nereda merama savetovanja, a ako one ne donesu korist, da se klone izazivača javnih nereda, moleći Boga da urazumi neprijatelje Crkve i Otadžbine; pri tome ne treba nipošto primenjivati mere nasilja.
Episkop je govorio: „Čvrsto se drži, pravoslavna pastvo, vere Hristove kao kotve spasenja, i On će te uvesti u tvoju novu otadžbinu… ne zaboravi svoju majku – Crkvu Pravoslavnu. Ona vas neće naučiti ničem lošem, ona će vas sačuvati od vukova koji se u ovčijoj koži pojavljuju među vama… Oni obećavaju mnogo, ali u stvari, ništa ne daju – osim smutnje i narušavanja državnog uređenja. Uvek imajte na umu da su molitva i rad istinska nada istinskih sinova svete Crkve i naše zemlje ruske. Pamtite uvek i to da blaženom životu ne vode radosti i zadovoljstva, već nevolje; Carstvo nebesko ne možemo dostići širokim vratima, već uskom stazom, uz dobrovoljno nošenje svoga krsta“.
Za vreme bogosluženja su se delili leci religiozno-naravstvenog sadržaja. Na molbu pravoslavnog stanovništva grada svetitelj je držao litije. Pri tome se svaki put broj njihovih učesnika povećavao, i uskoro su one obuhvatile ceo grad.
Za vreme revolucionarnih nemira episkop Germogen je predložio radnicima da se okupljaju radi rešavanja pitanja religioznog i društvenog života. Ti skupovi su se održavali uz njegovo učešće: na jednom od njih je odlučeno da se sagradi novi hram koji bi pripadao radnicima.
U januaru 1905. godine, kada su nakon petrogradskih događaja nemiri i štrajkovi izbili i u Saratovu, episkop je istupio sa objašnjenjima proteklih događaja. Mnogi radnici su bili nasilno izbačeni od strane štrajkača s posla i pretrpeli gubitke; vladika im je ponudio pomoć – blagoslovio je da se sakupi novac i u tome je i sam učestvovao svojim prilogom.
6. februara 1905. godine svetitelj je odslužio pomen ubijenom velikom knezu Sergeju Aleksandroviču[1], rekavši da su za njegovu krvavu smrt krivi ne samo teroristi nego i rusko društvo, čiji mnogi članovi malo veruju, ne izvršavaju, pa čak i odbacuju državne zakone i načela.
U svim gradskim crkvama su se za vreme revolucionarnih nemira po blagoslovu vladike držala svakodnevna večernja bogosluženja, držane su propovedi koje su objašnjavale suštinu događaja i razdavale su se knjige, tako da je narod prilično brzo shvatio suštinu događaja, te su nemiri prestali.
Saratov je i posle 1905. godine ostao grad „napredne javnosti“ i revolucionarne inteligencije; godine 1908. saratovska duma je odlučila da nazove dve osnovne škole imenom Lava Tolstoja. Episkop se obratio gubernatoru s molbom da ukine odluku dume, ali ovaj je to odbio.
S velikom ljubavlju i poštovanjem odnosio se prema episkopu Germogenu sveti pravedni Jovan Kronštatski koji je govorio da je za sudbinu pravoslavlja spokojan i da može mirno da umre znajući da će episkopi Germogen i Serafim (Čičagov) nastaviti njegovo delo i da će se boriti za pravoslavlje. Proričući mučeničku smrt svetitelja o. Jovan mu je pisao 1906. godine: „Vi ste u podvigu; Gospod otvara nebo kao arhiđakonu Stefanu i blagosilja Vas“.
Istinski pastir, episkop Germogen, poput svetitelja Vasilija Velikog i Jovana Zlatousta, nije mogao da ne brani pravoslavlje od propovedi bezbožništva i razvrata koje su počele glasno da se razležu sa pozornica.
Istupio je protiv postavljanja na scenu u Saratovu komada “ Anatema“ i “ Anfisa“ Leonida Andrejeva, obrativši se s molbom preko predvodnika plemstva saratovskom gubernatoru da zaštiti pravoslavne,ali dobio je odgovor da „u tim komadima nema ničega takvog… a i gubernator nema prava da zabranjuje komade koje je dozvolila cenzura“. Vladiki je postalo jasno da se vlast odriče zaštite moralnih temelja narodnog života, temelja koji imaju za svoj jedini izvor pravoslavlje.
14. novembra 1910. godine u saratovskoj sabornoj crkvi episkop je održao besedu povodom postavljanja na scenu komada “ Anatema“ i „Anfisa“, završivši je obraća?Bem svetovnoj vlasti s molbom da preduzme sve moguće mere da se prekine ogavno bogohuljenje na pozornici (u „Anatemi“), kao i ogavna propoved razvrata (u „Anfisi“).
„Istupajući s pastirskom besedom protiv komada – pisao je kasnije vladika – uopšte nisam imao u vidu ovu ili onu njenu umetničku vrednost, jer je ona, po opštem priznanju, ništavna – imao sam u vidu taj komad kao gnusnu paškvilu protiv Božanskog Proviđenja i svih onih stvari vere koje su drage i sveštene svakom hrišćaninu. Jer već sama činjenica uvrede Božijeg Lica i Božijeg Promisla,
Božijeg dela u čovečanstvu mora do dubine duše da uvredi i razgnevi one (pravoslavne), koji maltene na nekoliko koraka od pozorišta slave istog Tog Gospoda Boga i sva Njegova čudesna dela i spasonosno promišljanje o čovečanstvu!“
Većina obrazovane javnosti koja se još samo po imenu nazivala hrišćanskom, ustala je protiv vladike zbog njegove odbrane hrišćanske istine i naravstvenosti, tako da je svetitelj morao ponovo da daje objašnjenja. „Moje ‘istupanje’ nipošto nije bilo izazvano nekakvom nepromišljenom, da tako kažem, stihijskom revnošću – pisao je on – ono kao da je bilo potpuno ozbiljan i duhovno promišljeni korak: imalo je za svoju osnovu uglavnom kanone svete Crkve i učenje Svetih Otaca i učitelja Crkve.
Pravoslavna Crkva se uvek odnosila negativno prema pozorišnim paganskim predstavama, a naročito prema onima koje su se davale u nedeljne dane i druge dane koje poštuje hrišćanska Crkva, zabranjujući da prisustvuju na njima ne samo ‘oni koji pripadaju svešteničkom činu i monasima’ (24. pravilo Kartaginskog sabora), i ne samo ‘deci sveštenika’ (18. pravilo Kartaginskog sabora). U slučaju da se pozorišne predstave i ‘predstave javnih igara’ uopšte budu davale ‘u nedelju i u druge svetle dane hrišćanske vere’, 72. pravilo Kartaginskog sabora preporučuje obraćanje hrišćanskim carevima s molbom da se zabrane igre u te dane. Isto to govori i učenje Svetih Otaca i učitelja Crkve. Kakva je korist – govori sv. Jovan Zlatoust ići na predstave bezakonja, posećivati zajedničku školu bestidnosti, javnu školu neuzdržanja, sedati na sedište propasti. Neće pogrešiti onaj ko pozornicu, to najpogubnije mesto puno svakojakih bolesti, tu vavilonsku peć, nazove sedištem propasti i školom razvrata, i učilištem neuzdržanosti, i svim onim najsramotnijim. Zaista, đavo ubacuje grad u pozorište kao u kakvu peć, zatim je potpaljuje odozdo, ne stavljajući suvo granje, niti naftu, niti kučine, niti smolu, već nešto daleko gore od toga – bludne poglede, sramne reči, razvratne stihove i najpokvarenije pesme’.
‘Pozorište gasi veru i hrišćanski život govorio je o. Jovan Kronštatski – učeći ispraznosti, lukavstvu (ili umenju da se živi u svetu), podsmevanju; ono vaspitava lukave sinove ovoga veka, a ne sinove svetlosti. Pozorište je protivnik hrišćanskog života; ono je porod duha ovoga sveta, a ne Duha Božijeg. Istinska deca Crkve ga ne posećuju’.
‘Pozorište je škola ovoga sveta i kneza ovoga sveta – đavola; a on se ponekad preobražava u anđela svetlosti; da bi što lakše prevario kratkovide ponekad ubaci, reklo bi se, i naravstveni komad da bi svi neprestano ponavljali i trubili o pozorištu kako je ono naravoučiteljna stvar i da ga treba posećivati ništa manje od crkve, a možda i više: zato što je tobože u crkvi sve jedno te isto, a u pozorištu raznovrsnost i komada, i dekoracija, i kostima, i glumaca“.
Episkop Germogen je pripremio i pročitao u sv. Sinodu izveštaj, gde je navodio dokaze o neophodnosti da se neki ruski pisci odluče od Crkve. Na inicijativu autora izveštaj je bio štampan i razaslat je članovima Državnog Saveta i mnogim uticajnim licima. Reakcija državnih činovnika bila je nedvosmisleno ravnodušna. Svi su se malodušno bojali da ne pogode društvene idole, iako su mnogi državni činovnici smatrali sebe pravoslavnima.
Na narednoj sednici sv. Sinoda krajem 1911. godine episkop se oštro razišao u mišljenjima sa oberprokurorom Sinoda V. K. Sablerom zbog pokušaja da se u Pravoslavnu Crkvu uvedu čin đakonise i čin zaupokojenog moljenja za inoslavne. Episkop je istupio u odbranu crkvenih kanona protiv oberprokurora i sinodskih činovnika koji su često bili potpuno ravnodušni prema sudbini pravoslavlja. Oberprokuror Sabler je uz prećutnu saglasnost arhijereja koji su sačinjavali Sinod istrajao na svom mišljenju. 15. decembra 1911. godine episkop Germogen je poslao telegram Caru, kao vrhovnom zaštitniku i čuvaru temelja pravoslavne države. On je pisao: „U poslednje vreme u sv. Sinodu žure da što pre osnuju neke ustanove i donesu odluke koje su otvoreno protiv-kanonskog karaktera… Sveti Sinod uvodi čisto jeretički čin đakonisa… U Sinodu je izglasano uvođenje u Pravoslavnoj Crkvi izrazito protiv–kanonskog čina zaupokojenog moljenja Pravoslavne Crkve za inoslavne jeretike… time pokazujući otvoreno povlađivanje i samovoljno i nepromišljeno snishođenje prema protivnicima Pravoslavne Crkve.“
Oberprokuror Sinoda Sabler je podneo Caru izveštaj s molbom da oslobodi episkopa Germogena od prisustva u sv. Sinodu, naredivši mu da se uputi u eparhiju. 7. januara ukaz o otpuštanju bio je objavljen preosvećenom Germogenu. 12. januara članovi Sinoda pod predsedništvom oberprokurora su razmatrali telegram episkopa Germogena i odlučili „da optužba na račun sv. Sinoda od strane prosvećenog Germogena… jeste nepravedna… znači stavljanje sebe u izuzetne uslove prilikom odbrane svojih gledišta… i… ocrnjivanje pred Gospodarem Imperatorom odluka i mišljenja sv. Sinoda jeste postupak koji zaslužuje osudu.“
Episkop je povodom svog otpuštanja pisao: „Smatram da su uzrok mog otpuštanja uglavnom one nesuglasice koje su se dogodile između mene i većine članova Sinoda prilikom razmatranja najvažnijih pitanja na tekućem zasedanju Sinoda.
Više puta sam skretao pažnju članovima Sinoda na potrebu da se razmotre odluke oberprokurora, a ne samo da se one sprovode u život u skladu sa željama i mišljenjima svetovne vlasti, jer sada, kada se u Crkvi zapaža potpuni nered, glas Sinoda mora biti čvrst, jasan, određen i strogo usaglašen s kanonima i učenjima Crkve.
Svojim istupanjem u Sinodu počeo sam borbu ne protiv episkopa, onih koji zasedaju u Sinodu – njihov položaj ja razumem, već sa onim činovničkim odnosom prema poslovima Crkve koji se zapaža u Sinodu tokom poslednjeg vremena, i zbog mog kritičkog odnosa prema projektima koje je pokretao oberprokuror, što se pre svega nije svidelo samom oberprokuroru, te je na njegov zahtev i došlo do mog udaljavanja.
Ako se moje udaljavanje dovodi u vezu s telegramom, onda je to telegram koji sam poslao Najvišoj vlasti (Imperatoru – I.D.). Podrobno sam izlagao svoja gledišta o onim pitanjima koja su se razmatrala u Sinodu i dokazivao nužnost njihovog rešavanja prema strogo kanonskim načelima Crkve“.
15. januara Car je u telegramu na ime oberprokurora zahtevao da preosvećeni Germogen odmah napusti grad. Oberprokuror je preneo episkopu da najkasnije sledećeg dana otputuje u Saratov. Episkop je bio bolestan i molio je da mu se dozvoli da ostane u Petrogradu još tri dana. Ali oberprokuror je to odbio.
Istoga dana predveče episkopu Germogenu su došli episkop Poltavski Nazarije Kirilov i episkopi Vologodski Nikon Roždestvenski i Kišinjovski Serafim Čičagov i ubeđivali ga da odmah ode iz grada u svoju eparhiju.
Saznavši da arhijerej nije otputovao, Sabler je molio Cara da oslobodi preosvećenog Germogena od uprave Saratovskom eparhijom i da ga protera u Žirovicki manastir. Car je pristao i istoga dana, 17. januara, potpisao ukaz o njegovom otpuštanju iz eparhije sa određenjem mesta boravka u Žirovickom manastiru.
Približavajući se Žirovicama, vladika je još iz daljine čuo zvonjavu zvona. Starešina i bratija su izašli da sačekaju svetitelja. Manastirsko dvorište je bilo prepuno naroda i obraćajući se svima, vladika je rekao:
– Ne smatram sebe proteranim, već čovekom koji želi da se u potpunosti preda služenju Gospodu Bogu.
Naselivši se u dve male sobe na prvom spratu kamenog zdanja, on je uveo za sebe uobičajeni način života podvižnika; legao je kasno, ali je ustajao uvek u sedam časova i često je služio. Na njegove službe u manastiru dolazilo je mnogo naroda iz sela i iz grada Slonjima.
Nakon nekoliko godina, nalazeći se u Toboljsku u kućnom pritvoru, Car Nikolaj Aleksandrovnč je molio starešinu Saborne crkve Vladimira Hlinova da prenese episkopu Germogenu svoj poklon do zemlje, i molbu da oprosti, njemu, Caru, to što ga je odstranio sa katedre. U odgovoru vladika mu je preneo poklon do zemlje i sa svoje strane molio oproštaj.
Udaljavanje arhijereja s katedre od strane svetovne vlasti bez ikakve rasprave i saborske odluke, kao da je Crkva bila jedna od svetovnih ustanova koje spadaju u određeno odeljenje državnog resora, vređalo je episkopovo srce, kao i srca mnogih vernika, jasno im stavljajući do znanja da je Sabor neophodan, da je neophodna obnova patrijaršije i ukidanje oberprokurature.
Svetitelju je bilo žao kada je došao u Žirovice, ali ta tuga nije bila za sebe i za svoju sudbinu, već za budućnost Pravoslavne Crkve, Rusije i carske porodice. Dešavalo se da je, pokrivši lice rukama, dugo i neutešno plakao, i tada govorno:
– Ide, ide deveti talas[2]; smrviće, počistiće svu trulež, svu starež; zbiće se ono najstrašnije od čega se ledi krv – pogubiće Cara, pogubiće Cara, neizostavno će ga pogubiti.
Za vreme boravka u manastiru u svetitelju je za mnoge primetno počeo da se ispoljava dar prozorljivosti. U knjizi mitropolita Manuila Lemeševskog „Ruski pravoslavni jerarsi“ o tome se priča sledeće.
Jednoj ženi je dopuštenjem Božijim usled vračanja umrla kći, a druga se razbolela. Majka je odlučila da pođe episkopu Germogenu da moli od njega savet i molitve.
Ujutro je došla u hram u kome je služio vladika. Kada se služba završila, on je izašao iz oltara i uputio se pravo ucveljenoj majci. Ova nije stigla ni da iznese arhipastiru svoj jad, a on joj se obratio i rekao:
– Došli ste s velikim jadom, vama je jedna mala ćerka umrla, a druga je bolesna. Mila moja, to su učinili zli ljudi i Gospod je to dopustio. Proći će malo dana i ta mala bolesnica će umreti. Pred samu njenu smrt će vam doći žena koja će ćutke ući u sobu i posle toga će umreti bolesnica. Ali ne uznemiravajte se, bez dopuštenja Božijeg ništa se ne dešava.
Njegove reči su se u potpunosti ispunile. Nakon nekoliko dana došla joj je nepoznata žena i odmah izašla. Uskoro je bolesna devojčica umrla.
U avgustu 1915. godine episkop je premešten u Nikolo-Ugreški manastir Moskovske eparhije.
Posle februarske revolucije 1917. godine episkop je bio postavljen na katedru u Toboljsk. Privremena vlada, isto kao i ona prethodna, bila je nezadovoljna hrabrim episkopom, i 7. septembra 1917. godine ministar vera je molio sv. Sinod da ne pušta episkopa u Toboljsk, davši mu neki nalog koji bi ga zadržao u Petrogradu ili u Moskvi. Ali preosvećeni Germogen je ipak doputovao u Toboljsk. „Ja iskreno i iz dubine duše zahvaljujem Svemilostivom Gospodu što mi je dao da boravim upravo u Toboljsku – pisao je on kasnije patrijarhu Tihonu. To je uistinu grad-skit, utonuo u tišinu i spokojstvo, barem za sada“.
Ovde, u Toboljsku, svetilnik Hristov je čistotom istinske vere zasijao pred svima. Nepokolebivo braneći istinu za vreme vladavine pravoslavnog monarha, on se s tim većom revnošću suprotstavljao laži i nasilju državnog bezbožja. Svoju toboljsku pastvu on je pozivao da „sačuva vernost veri otaca, da ne priklanja kolena pred idolima revolucije i njihovim savremenim žrecima koji zahtevaju od pravoslavnih Rusa brisanje i kvarenje ruske narodne duše kosmopolitizmom, internacionalizmom, komunizmom, otvorenim bezbožjem i životinjski gnusnim razvratom“.
Naročita briga vladike bili su vojnici koji su se vratili s ratišta. Iskvareni boljševičkom propagandom, oni su u suštini bili odbačeni od strane društva, a vlastodršci su gledali na njih kao na one koji se opet mogu pretvoriti u topovsko meso, koji se mogu podsticati na pljačke i razbojništva, da bi ih tako krvavim zločinima što jače vezali za sebe.
Krajem februara 1918. godine u arhijerejskom dvoru je održana sednica Jovano-Dimitrijevskog bratstva pod predsedništvom episkopa Germogena. Na skupu je vladika održao vatreni govor u kojem je ocrtao psihologiju vojnika i ratnika, istakavši da vojnik stradalnik očekuje od društva pomoć, a ne osudu, i pozvao sve da pomognu vojnicima koji se vraćaju s ratišta. Odlučeno je da se u tu svrhu organizuje posebno odeljenje pri bratstvu.
Episkopova briga o vojnicima dovela je boljševike do besa; oni su se trudili da vojnike što više razjare, a tu se neko o njima brine i pruža im pomoć, poziva ih na mir.
Obraćajući se vojnicima povratnicima s ratišta, svetitelj je pisao: „Savremeni vlastodršci zahtevaju od vas da se klanjate bezdušnom idolu, da prezirete Otadžbinu i da je uopšte i nemate, da prezirete i da se na sve moguće načine izrugujete pravoslavno-hrišćanskoj veri i Crkvi, da mrzite, proganjate i nekažnjivo se rugate pravoslavnim sveštenicima i arhijerejima, da ništa ne činite što bi moglo doprineti opštem dobru, opštem miru, kako celog stanovništva, tako i pojedinih njegovih slojeva, da se trudite da odmah s velikim gnevom napadate i rušite svako dobro delo, usmereno zadovoljavanju vapijućih potreba stanovništva ili pojedinih njegovih slojeva, da se trudite da što je moguće svestranije ostvarujete princip: što gore, to bolje“.
U januaru 1918. godine donesen je dekret o odvajanju Crkve od države koji je stavio vernike van zakona, a Crkvu vraćao u vreme paganske države.
„Braćo hrišćani – obratio se svetitelj toboljskoj pastvi nakon izdavanja dekreta – Podignite vaš glas u odbranu crkvene apostolske vere, crkvenih svetinja i crkvene svojine. Čuvajte svetinju vaše duše, slobodu vaše savesti. Nikakva vlast ne može zahtevati ono što je suprotno vašoj veri i vašoj religioznoj savesti!“
Štampani su leci sa člankom o dekretu, gde je njegovo usvajanje okarakterisano kao početak svirepog gonjenja Crkve[3]. Vladika je blagoslovio da se oni razdaju po hramovima i uskoro su se proširili po gradu. Sutradan su mu preneli da su boljševici neopisivo pobesneli povodom širenja letaka. 11. aprila u mesnim novinama oni su objavili protiv episkopa preteći članak. Vladiki bliski ljudi su mu rekli da se protiv njega nešto sprema. Svetitelj je kao i uvek bio veselo raspoložen n nije obraćao pažnju na mržnju boljševika.
U to vreme su se boljševici sve više spremali za episkopovo hapšenje: oduzeli su od stanovništva tri desetine konja i pripremili fijaker da nakon hapšenja odmah odvezu vladiku iz grada.
U četvrtak, 12. aprila, otvarajući sednicu saveta Jovano-Dimitrijevskog bratstva, episkop je rekao da na osnovu podataka kojima raspolaže, jedne od sledećih noći će biti uhapšen i odvezen iz Toboljska.
Njegove reči su ostavile veliki utisak na prisutne, te su počeli da govore da te glasine ne odgovaraju stvarnosti i da se u gradu neće naći ruka koja će se podići na arhipastira. Ali tačnost podataka je bila dokazana i prisutnima je ovladao nemir; neki članovi saveta su počeli da nastojavaju na tome da vladika pređe u Znamenski manastir, nedaleko od Toboljska, gde je živeo vikarni episkop Irinarh Sinjeokov-Andrejevski sa bratijom.
U dva časa noću episkop je došao u Znamenski manastir da bi razmotrio sa vladikom Irinarhom novonastalu situaciju. Razgovarali su do jutra. Vladika Irinarh je savetovao da se stavi pod zaštitu pastve, objavivši joj da se priprema nasilje. Ali sredstvo nije bilo pouzdano. Boljševici će obavezno izjaviti da nikakvi njihovi planovi za arhijerejevo hapšenje ne postoje, a proglas će nazvati agitacijom protiv vlasti. Oko šest časova ujutru vladika je izašao iz manastira u grad.
Patrijarh Tihon je blagoslovio da se obave litije u celoj zemlji. “ Eto i nama će – rekao je episkop Germogen – Bog pokazati dan da održimo u našem gradu litiju, i mi ćemo ispod svetih barjaka, sa svetim krstom i svetim ikonama poći da proslavljamo Boga u pesmama duhovnim, otvoreno pred licem neprijatelja vere i svete Crkve da ispovedimo vernost veri otaca i Majci Crkvi“.
Litija je bila određena na Cveti, 15. aprila 1918. godine.
Uveče 13. aprila, za vreme bogosluženja u svom pridvornom hramu, svetitelj je rekao da svakog trenutka očekuje nasilje nad sobom i da će do obračuna verovatno doći ove noći. Episkopovi prijatelji, pozivajući se na primere iz crkvene istorije, kada su pastiri Crkve morali da se skrivaju od gonilaca, molili vladiku da se, barem na nekoliko časova dok se ne razjasne okolnosti, sakrije pod njihovim krovom. On je pristao, odlučivši da izbegne hapšenje noću. Neka ga uhapse danju pred narodom.
Iste noći, oko jedanaest časova, u arhijerejskom dvoru se pojavio odred boljševika.
– Gde vam je arhijerej? Gde je Germogen? – upitali su oni sve s kojima su se sretali.
Svi su odgovarali da ne znaju.
Izvršen je pretres u oba pridvorna hrama. Letonci protestanti su se šetali po oltaru s kapama, doticali žrtvenik i sveti presto, podsmevali se pravoslavnim svetinjama. Pretpostavivši da se vladika možda skriva ispod prestola, oni su ga sa smehom gurnuli i visoko podigli. U četiri časa ujutru pretres u arhijerejskom dvoru se završio i kočijaš, koji je po naređenju vlasti još od večeri stajao kraj arhijerejskog dvora da bi odvezao vladiku, bio je otpušten.
Iste noći je izvršen pretres u Znamenskom manastiru, uglavnom u odajama episkopa Irinarha i u Mihailovskom skitu koji se nalazi na osam vrsta od grada.
Sutradan, u subotu 14. aprila, tri člana mesnog izvršnog komiteta – Hohrjakov, Pisarevski i Ducman pojavili su se u arhijerejskom dvoru, gde je bilo u toku zasedanje eparhijskog saveta i raspravljalo se o događajima od prethodne noći.
Oni su hteli da’porazgovaraju nasamo sa episkopom Irinarhom; ovaj je pristao pod uslovom da rezultati pregovora budu odmah saopšteni članovima eparhijskog saveta. Sovjetski predstavnici su izrazili nezadovoljstvo što se episkop Germogen skriva i počeli su da uveravaju da mu nikakva opasnost ne preti i da je pretres izvršen isključivo u cilju oduzimanja dokumenata.
Vladika Irinarh je upitao, da li su tačne glasine o predstojećem hapšenju episkopa Germogena i njegovom odvoženju u Jekaterinburg, Član izvršnog komiteta Hohrjakov je odgovorio da su te glasine besmislica, da nikakvo hapšenje episkopu Germogenu ne preti, da im je on potreban samo radi saslušanja koje će zbog nastupajućeg praznika, Cveti, biti odloženo do ponedeljka, ali je poželjno da u te dane ćuti povodom pretresa i okolnosti koje su ga pratile.
Preosvećeni Germogen je došao u sabornu crkvu pred početak svenoćnog bdenija. Za vreme bogosluženja u oltar je ušao član eparhijskog saveta Gavrilov i upozorio vladiku o zahtevu vlasti.
Vladika je odgovorio:
– Smatram da u naravstvenom smislu nemam prava da govorim sa crkvenog amvona o onim skrnavljenjima koja su se dogodila prilikom pretresa u hramovima, a u svoju nepovredivost uopšte ne verujem. Neka me sutra ubiju, ali ja kao episkop, kao čuvar crkvene svetinje ne mogu II ne smem da ćutim.
Za vreme svenoćnog bdenija vladika je održao propoved koju su zabeležili slušaoci. Zbog važnosti svega što se tiče uspomene na ovog sveštenomučenika, navešćemo je u celini.
„Blagodarim Gospoda Boga što me je udostojio da postradam za Njegovo sveto Ime i Crkvu. Moja stradanja su se pokazala ništavnim u poređenju sa drugim stradalnicima za Hristovu veru. Kako se to dogodilo smatram za svoju dužnost da objasnim. I ranije sam govorio, i u privatnim razgovorima i u propovedima, da se politike nisam doticao, ne dotičem se i neću se doticati. Ja je prezirem, jer je smatram neizmerno nižom od uzvišenog Hristovog učenja. Ja sam samo molio i moliću da se oni koji su na vlasti ne dotiču Crkve Božije i molitvenih skupova. Imao sam prilike da i pod starim režimom budem gonjen zbog svojeg odbijanja da ponižavam svoje uzvišeno episkopsko zvanje i apostolsko služenje za ljubav privremenih zemaljskih političkih interesa. Zbog toga sam više od pet godina bio zatočenik stare vlasti, ali ostao sam veran svojoj istini. Možda me je zbog toga Gospod ponovo udostojio da se uspnem na katedru episkopskog služenja u Toboljskoj eparhiji. Ako ovde ima nekog od predstavnika sadašnje vlasti, ja u njihovom prisustvu izjavljujem pred vama, pravoslavni, da je moj rad daleko od politike. Priča se o nekakvoj mojoj prepisci s bivšim carskim domom, ali to nije istina. Nikakve prepiske nije bilo. Ali ako bi mi se neko pismeno obratio s molbom za moje episkopske molitve, neko ko me odavno poznaje, zar sam ja onda za to kriv i zar ja, kao episkop, ne mogu da se molim za sve one koji stradaju, ma od čega ta stradanja poticala[4]. Pokušavaju da me optuže kako sam navodno hteo da steknem simpatije vojnika s ratišta. Optužuju me što sam davao i svoju leptu i sakupljao priloge u korist unesrećenih vojnika koji su se vratili bez sredstava s ratišta. Ja sam uvek vatreno voleo našeg ruskog vojnika. Duboko ga poštujem i volim i sada, uprkos nesrećnom kraju rata, jer je tačno da se ta nesreća dogodila s dopuštenjem Božijim zbog grehova naših, a ne krivicom običnog ruskog vojnika isprobanog u svojoj hrabrosti. Milioni njih su položili svoje živote za spasenje Otadžbine. Milioni su se vratili narušenog zdravlja u svoje razorene, a često i potpuno osiromašene porodice. Zar svaki od vas ne oseća da je dužnost svakoga čoveka koji je ostao u kući za vreme rata da pruži ruku pomoći osiromašenom vojniku? Obraćali su mi se za pomoć, a i da se nisu obraćali, smatrao bih svojom dužnošću da im zajedno s pastvom pružim svu moguću pomoć. Gde je tu moja krivica? Sudite i sami, koliko su u pravu oni koji vide u mojoj pomoći želju da potkupim vojnike. Na to sam ja gledao kao na izvršenje zapovesti Božije o ljubavi i uzajamnoj pomoći, a da je bilo tako, najbolje je upitati za to one koji su od mene dobijali tu pomoć. Ali ma šta govorili i ma šta činili protiv mene, Bog im je sudija: ja sam im oprostio i još uvek im opraštam. Još jednom izjavljujem da je moja episkopska delatnost daleko od svake politike. Moja politika je vera u spasenje duša vernika.
Moja platforma je molitva. Sa ovog puta neću skrenuti i možda ću biti lišen mogućnosti da ovu noć spokojno provedem u svom domu…“
Nakon završetka svenoćnog bdenija vladika je, okružen gomilom naroda, izašao iz saborne crkve i uputio se u svoj dvor. Zbog praznika i velikog broja ljudi vlasti su se bojale da ga odmah tu uhapse: oko dva časa noću doneli su mu poziv na saslušanje u ponedeljak. Time su hteli episkopa da umire da se posle nedeljne službe ne bi skrivao.
Jedan od očevidaca, N. A. Sulima-Grudzinski, ovako se seća poslednjih dana boravka vladike Germogena na slobodi.
– Ja od njih ne očekujem milost – rekao je svetitelj – oni će me ubiti, štaviše oni će me mučiti i ja sam spreman već sada. Ne bojim se za sebe, niti zbog sebe samoga žalim, već mi je žao grada, bojim se za narod i onoga što će učiniti s njim.
I osenio je sebe širokim krsnim znamenjem, prišao prozoru arhijerejskog dvora i pobožno počeo da blagosilja sve četiri strane grada i njegove žitelje – i vernike, i gonitelje, i svoje buduće ubice.
Završivši blagosiljanje, on se okrenuo, a u njegovim krotkim očima punim ljubavi blistale su suze.
Na sam dan Cveti, pričestivši Svetim Tajnama sveštenoslužitelje i pomolivši se, otišao je na desnu stranu ikonostasa i lagano seo na arhijerejski tron.
Izraz lica mu je bio spokojan, kao da je najzad dobio odgovor na pitanje koje ga je silno mučilo.
Pozvavši Sulimu-Grudzinskog sebi, blagoslovivši ga, episkop upita:
– Čuli ste da organizujem litiju. Šta vi na to kažete?
Vladiko, vi ćete sebe uništiti – odgovorio je ovaj sav zbunjen. Odgovor nije zadovoljio episkopa, on se naglo podigao, tri put se poklonio svetom prestolu, i zatim, osenjujući se krsnim znamenjem, svečano, veličanstveno i nadahnuto izgovorio:
– Da vaskrsne Bog i razveju se neprijatelji Njegovi!
Prema svetiteljevom naređenju u litiji je učestvovalo celo gradsko sveštenstvo. Pred početak litije održao je u sabornoj crkvi propoved, pozivajući u njoj sve pravoslavne Ruse da uznesu svenarodno moljenje Gospodu Bogu za spasenje otadžbine od propasti.
Litija je privukla mnoštvo vernika, stvorena je svečana molitvena atmosfera. Crkvena povorka se iz saborne crkve uputila u deo Toboljska koji se nalazi ispod brda. Došavši do crkve Sv. Arhangela Mihaila, vladika je služio moleban i naredio da se vraćaju natrag, ali su ga molili da ide dalje centralnim ulicama grada, prolazeći pored svih hramova. Na putu natrag, redovi vernika su postepeno počeli da se proređuju i na brdo se popelo znatno manje naroda. Na celom putu su ih pratili pešadijski i konjički odredi crvenoarmejaca, naoružani do zuba.
Litija se završila u pola pet uveče. Arhipastir je bio veoma umoran i lagano išao okružen bogomolnicima, upućujući se svom dvoru. Pred ulazom u dvor prišao mu je vojnik. Bio je bez oružja i uporno je molio vladiku da ga primi. Episkop je dugo odbijao, pozivajući se na umor. Ovaj se nije povlačio i vladika je najzad upitao:
– Vi,verovatno, hoćete da me uhapsite?
– Ne brinite, nećemo vas hapsiti – ulagivački je izgovorio vojnik – Vidite da nemam čak ni oružje. Stvar je u tome što je deo vojnika za vas, a većina protiv. Mi hoćemo da vas zaštitimo od nasilja. Za to vreme on je napravio znak, i iza hrpe naslaganih drva pojavilo se mnoštvo vojnika koji su kundacima počeli da rasteruju vernike. Narod je pojurio prema arhijerejskom dvoru, ali vojnici su preprečili put, te je samo oko tridesetak ljudi uspelo da dođe do zgrade. Okupljeni oko ulaza su osetili da se nešto loše sprema. Čuli su se povici:
Šta hoćete da učinite s našim episkopom? Ne damo ga! Neki su zapevali: „Da vaskrsne Bog“. Na zvoniku pored arhijerejskog dvora oglasilo se zvono za uzbunu. Boljševici su otvorili vatru po zvoniku i oborili zvonare. Jedna monahinja je potrčala na zvonik saborne crkve, ali vojnici su je sustigli i kundacima zbacili sa stepenica.
Saborni trg su opkolili letonski strelci i počeli su da ga čiste od naroda. Čule su se psovke na račun vladike.
Vladika se našao opkoljen vojnicima došavši do sobe za prijem, upitao ih je šta im treba. Jedan od njih je izašao napred i pročitao naređenje o kućnom pritvoru episkopa.
– Ali za šta sam kriv? – upita svetitelj – U politiku se ne mešam i nisam se mešao. Govorio sam i staroj vlasti da ne čini nasilje nad Crkvom, i zbog toga sam bio zatočen pet godina u manastiru. Isto to molim i sada.
– Šta ga slušate – povika neko od boljševika, – Uhvatite ga odmah i gotovo.
Među vernicima se začuše protesti i vojnici počeše da umiruju gomilu, uveravajući da će episkop biti zdrav i čitav i da će se kao i pre moliti sa svojom pastvom.
Odmah posle toga boljševici su naredili da svi budu isterani napolje. Kada je svetitelj ostao sam, ophođenje s njim je postalo grubo i izazivačko. Osećajući se umorno i bolesno, hteo je da uzme lek. Vojnik koji je stajao pored njega, uperio je revolver u njega i rekao daje zabranjeno lečiti se za vreme hapšenja. Zatim je episkopu bilo naređeno da se odmah spakuje.
Vladika se presvukao, ispovedio se kod jeromonaha Germana koji je služio pri vladičanskom dvoru i izašao na trem, gde su ga već čekali konji. Pod stražom je bio dopremljen u štab crvene armije.
Ušavši nakon arhijerejevog odlaska u dvor, ekonom je ugledao dva nepoznata čoveka od kojih je jedan skrivao ispod šinjela futrolu sa episkopovom panagijom. Otac ekonom je pokušao da zadrži lopova, ali vojnici su mu pripretili streljanjem ako se bude bunio i ako bude podbunjivao narod „lažnim glasinama“.
Vest o episkopovom hapšenju brzo je obišla grad i vlasti su požurile da preduzmu mere u slučaju izbijanja narodnog nezadovoljstva. Bio je prekinut saobraćaj između gornjeg i donjeg dela Toboljska, po ulicama su počele da se kreću patrole koje su rasterivale okupljene skupine građana.
Episkop Irinarh je nakon završetka večernjeg bogosluženja u Znamenskom manastiru odmah pošao u izvršni komitet da bi se obavestio o događaju, i ako je moguće, olakšao sudbinu uhapšenog vladike.
Predsednik tribunala Degtjarev je pozvao u svojstvu obaveštenog lica nekakvog Krekova.
– Na osnovu čega je uhapšen hrišćanski episkop i to posle obećanja da neće biti uznemiravan saslušanjima dva dana? – upitao je vladika Irinarh.
– Episkop je za vreme svenoćnog bdenija 14. aprila održao izazivačku agitacionu propoved.
– Na osnovu raspoloživih podataka propoved nije sadržala ništa kriminalno i odlikovala se umerenošću tona – usprotivio se vladika.
– Veliku ulogu je odigrala litija – rekao je Krekov.
– Kako ja shvatam, litija je bila najbolje sredstvo za umirenje narodnih masa, kada su vernici videli da je episkop Germogen zdrav i čitav i da slobodno ide u povorci ulicama grada, pa su, dakle, sve glasine o opasnosti koja episkopu preti i o nasilju koje mu se priprema, lišene osnova.
– Možda ste vi i u pravu, ali su litijom bili nezadovoljni mesni Jevreji koji su počeli da podbadaju vojnike protiv episkopa.
– Na osnovu čije odluke je episkop lišen slobode? Prisutni nisu odgovorili i vladika je zahtevao da telefonom razgovara s predsednikom sovdepa Hohrjakovom i upitao ga je:
– Na osnovu čije odluke je episkop Germogen zatvoren?
– Odluka je donesena, a čija je – nije važno – odgovori Hohrjakov.
– To je veoma važno, jer o događaju moram hitno da obavestim najsvetijeg patrijarha, a ipak je i vama važno da informacije koje ću saopštiti odgovaraju stvarnosti.
– E pa, recimo da sam ja doneo odluku, meni je dato to pravo besno odgovori Hohrjakov.
– Molim vas da mi dozvolite da posetim zatvorenog episkopa.
– Dva-tri dana episkopu nikoga neće pustiti. A kada to bude moguće obavestiću vas telefonom.
Sutradan posle hapšenja episkopa Germogena Toboljski izvršni komitet je obavestio žitelje grada i okoline da je njegovo hapšenje izvedeno iz političkih razloga i ima za cilj očuvanje javnog reda i poretka, a episkopu bliski ljudi ne moraju da se brinu, jer je taj postupak prema njemu samo upozorenje
Komisija koju je formirao patrijarh Tihon za istraživanje nasilja koje je pričinjeno episkopu Germogenu, zamolila je Toboljski izvršni komitet da joj pošalje dokumentarni materijal na osnovu kojeg su sastavljene optužbe protiv vladike.
Novi predsednik izvršnog komiteta Disler je odgovorio da je episkop Germogen uhapšen odlukom Centralnog izvršnog komiteta kao crnostotinaš i pogromaš, ali da nemaju nikakvih dokumentarnih podataka koji razobličavaju njegovu kriminalnu delatnost.
Boljševici su oduzeli osam konja od seljaka sela Anisimovo i u jedan sat noću tajno odvezli vladiku Germogena iz Toboljska u Tjumenj putem koji je zbog prolećnih kiša bio neprohodan. „Ko god vam krene u susret, pucajte“ takvo je naređenje bilo izdato stražarima. Kočijaši su došli do Irtiša. Prolećna poplava je bila toliko velika da je bilo nezamislivo prelaziti reku na konjima.
Episkop je izašao iz kočija i pošao peške preko reke u pratnji stražara koji su mu se celim putem podsmevali.
U Jekaterinburg je vladika došao 18. aprila i odmah je smešten u zatvor blizu Senskog trga, pored crkve Sv. Simeona. Vrata ćelije su vodila u poseban hodnik, pod pravim uglom prema glavnom hodniku i odvojen od njega slepim vratima sa rezom. Nadzor administracije je bio vrlo strog, ćelija je bila stalno pod katancem, mogao se proneti samo ručak koji se dostavljao iz mesnog ženskog manastira, voda za čaj i jedna ili dve knjige naravstveno-religioznog sadržaja, ali za to je trebala svaki put dozvola komesara.
Za vreme jedne od prvih šetnji vladike komesar Opletin je naredio da se svi zatvorenici ostave u ćelijama, a u šetnju da se puste samo episkop i neka žena. Zatim se zajedno sa stražarima komesar podsmevao episkopu i njegovoj prinudnoj saputnici govoreći svakojake gadosti specijalno za zatvorenike koji su gledali iz svojih ćelija dvospratnog zatvorskog zdanja. Posle toga vladika je odbio da ide u šetnju.
U zatvoru je svetitelj ili čitao, ili pisao, ali se najviše molio i pojao crkvene pesme. Čitao je prvenstveno Novi Zavet u prevodu Konstantina Pobedonosceva i žitija svetih.
Milošću Božijom mu je uspelo da preko starca stražara Semjona Baržova uspostavi prepisku sa sveštenikom Simeonovske crkve Nikolajem Bogorodickim, a preko njega sa episkopom Jekaterinburškim Grigorijem Jackovskim i delegacijom koja je došla u ime eparhijskog sabora – protojerejem Jefremom Dolganovom, bratom episkopa Germogena, sveštenikom Mihailom Makarovom i advokatom Konstantinom Aleksandrovičem Minjatovom.
Evo nekih veoma karakterističnih redova iz episkopovih pisama koji svedoče o njegovom nepromenjenom molitvenom raspoloženju.
„Skoro svaki dan sam na Liturgiji u hramu ugodnika Božijeg Simeona, Verhoturskog čudotvorca. Kako? Za vreme zvonjave u mislima kraj žrtvenika pominjem sve one koji se uvek i sada pominju, žive i pokojne.
Posle zvonjave ‘Za sve’ izgovaram: ‘Blagosloveno carstvo’ – a zatim celu Liturgiju do otpusta; i zanimljivo je da mi je ‘dostojno i pravedno’ uspevalo da pevam ili izgovaram baš kada zvone za ‘dostojno'“.
Uprkos teškim zatvorskim uslovima i poodmaklim godinama, vladika je bio bodar duhom i dobrodušno je podnosio iskušenja. Bio je svim zadovoljan i srdačno je zahvaljivao za brigu koju su mu poklanjali njegovi bliski ljudi.
Tešeći svoju „pobožno voljenu i nezaboravnu pastvu“ vladika je pisao:
 
„Dragi u Gospodu!
Neka vas uteši, prosvetli i razveseli Gospod. Ponovo vas iz sveg srca molim, ne tugujte zbog mene povodom moga zatvaranja u tamnicu. To je moja duhovna škola. Hvala Bogu Koji daje tako mudra i blagotvorna iskušenja meni kome su krajnje potrebne stroge i jake mere uticaja na moj unutrašnji duhovni svet…
Uporedo s tim ta vidljiva i prividno veoma teška iskušenja čine u suštini prirodni i zakoniti krug uslova i okolnosti, neraskidivo povezanih s našim služenjem. Molim samo vaše svete molitve da bih podneo ova iskušenja upravo tako kao da su od Boga poslana, s najiskrenijim pobožnim trpljenjem i prostodušnim blagodarenjem Gospodu Svemilostivom… što sam se 1) udostojio da postradam za služenje koje mi je On poverio, i 2) što su stradanja tako divno smišljena (iako ih čine neprijatelji Božiji i moji) radi unutrašnjeg, skrivenog, ljudskom pogledu nevidljivog potresa od kojeg lenj i sanjiv čovek postaje svestan i zabrinut, počinje da se otrežnjava, da bude budan ne samo u spoljašnjem životu, nego najvažnije u svom unutrašnjem životu u oblasti duha i srca; od tih potresa (između života I smrti) ne samo što se prosvetljava unutrašnja duboka svest, nego i jača i učvršćuje se u duši spasonosni strah Božiji taj divni vaspitač i čuvar našeg duhovnog života… Zato doista slava Bogu za sve… Ako je Gospodu ugodno, I učini vam da uskoro ponovo stupim u služenje, slava i veliko blagodarenje Bogu, a ako ne, neka bude Njegova Premudra Sveta Volja i Promišljanje“.
U zatvoru je vladika napisao patrijarhu Tihonu pismo u kojem je izložio sve događaje i smireno ga molio da ga ostavi na Toboljskoj katedri, a boravak u zatvoru i svako drugo nasilno zadržavanje van eparhije smatra produžetkom služenja.
Delegacija koja je došla u ime eparhijskog sabora počela je da radi na oslobađanju episkopa uz kauciju.
Sovjet deputata je tražio za kauciju svotu od sto hiljada rubalja.
Saznavši to, vladika je napisao:“ Dragi u Gospodu, o. Nikolaju, o. Jefreme, o. Mihaile i Konstantine Aleksandroviču![5]
Milost Božija da bude sa svima vama. Saznao sam da je moje oslobađanje moguće pod uslovom zaloga, tačnije otkupa (jer ‘jednom dat novac više se ne vraća natrag’ kako se svuda kaže) od sto hiljada rubalja!!!
Za mene je to svakako ogromna količina novca; sto rubalja ja bih još i dao od svoje stare i mršave plate – čak možda i do trista rubalja (to je krajnja granica). Ako me pastva bude otkupljivala, kakav sam ja onda ‘otac’ koji će uvoditi decu u takve ogromne troškove umesto da za njih stiče ili da im daje. To je nešto nespojivo s pastirstvom. Ja uopšte nisam prestupnik, tim pre nisam politički prestupnik… Zatim, može li se zajemčiti da me oni, uzevši sto hiljada, neće ponovo uhapsiti već sutradan…
Ako sam ja ‘prestupnik’ za njih iz crkvene sredine, da li će me oni prestati smatrati takvim sami prestupajući sva pravila i zakone crkvene, rušeći Crkvu i primoravajući me da istupam u odbranu Crkve?“
Oblasni narodni komesarijat je počeo da se cenjka i smanjio je svotu otkupa na deset hiljada rubalja. Novac je uz pomoć mesnog sveštenstva dobijen od veletrgovca D. I. Poliruševa i predat vlastima. Hohrjakov je dao priznanicu za dobijeni novac, ali umesto da puste episkopa, vlasti su pohapsile članove delegacije: protojereja Jefrema Dolganova, sveštenika Mihaila Makarova i Konstantina Minjatova kada su ovi došli da traže njegovo puštanje na slobodu i izgleda da je njihova mučenička smrt pretekla svetiteljevu smrt.
Od vladike Germogena su se trudili da sakriju hapšenje deputacije, ali je on uskoro naslutio pravo stanje stvari.“ Dragi oče Nikolaju – pisao je on – mnogo sam uznemiren za moje goste i zastupnike što već mnogo dana od njih nemam nikakvih vesti. Zaista se bojim da ih nisu uhapsili zbog mene nepotrebnog…“
Velika i neprestana briga za svetitelja bilo je pričešće Svetim Tajnama.
Misao o takvoj mogućnosti dao je o. Nikolaj Bogorodicki.
Vladika je u poruci od 27. maja odgovorio: „(Dobio sam) Vašu najradosniju istinski pashalnu vest o mogućnosti da izdejstvujete za mene ili da 1) odem u hram (što je neuporedivo bolje u ovakvim okolnostima) radi pričešća svetim Hristovim Tajnama ili 2) da Vi dođete kod mene sa Svetim Tajnama…“
Dozvola za pričešće u ćeliji dobijena je uoči praznika Sv. Trojice.
Na dan Svetoga Duha nakon završetka Liturgije o. Nikolaj je uzeo Svete Darove i zajedno sa trojicom klirika uputio se u zatvor. Vladika Germogen ih je davno očekivao. Kada je počela ispovest, troje pojaca zaključanih u malom hodniku, čuli su plač i uzdahe svetitelja.
Posle pričešća služili su moleban na kojem je bilo dozvoljeno da prisustvuju i drugi zatvorenici. Episkop je služio s velikim molitvenim žarom. Naročito je bio dirljiv trenutak kada je nakon završetka molebana davao svakom blagoslov i opraštao se. Govorio je prisutnima: „Zar je ovo zatvor? Tamo gde je apostol bio zatvoren, to je bio zatvor, a ovo je blagodarenje Gospodu, škola pobožnosti!“
Svi su plakali. Dirnuti vladika, radujući se kao dete, zahvalio je kliricima za njihov trud i uprkos na odlučnom odbijanju, primorao je horovođu da uzme nekoliko rubalja „i da ih pojcima“.
Sutradan predveče, episkop Germogen je odvezen iz zatvora. S njim su zajedno odvezli još nekoliko ljudi među kojima i sveštenika sela Kamenskog Jekaterinburške eparhije Petra Karelina, bivšeg žandarmerijskog podoficira Nikolaja Knjazeva, gimnazijalca Mstislava Golubeva, bivšeg šefa policije Jekaterinburga Genriha Rušinskog i oficira Jeršova.
Na železničkoj stanici rođaci su se zauvek oprostili od uhapšenih, samo episkopa Germogena niko nije pratio. Ali to ga nije nimalo rastužilo, on je shvatao da im svima uskoro predstoji mučenički kraj i, spremajući se za njega, bio je duhovno čvrst i savršeno spokojan.
Noću 13. juna voz je došao u Tjumenj i zatvorenici su prebačeni na brod „Jermak“. Sledećeg dana uveče brod se zaustavio kraj sela Pokrovskog i tu su sve, izuzev episkopa i sveštenika prebacili na brod „Oka“, zatim su ih iskrcali na obalu i streljali.
Spremajući se za okršaj s trupama Sibirske vlade, boljševici su pravili na brodu “ Jermak“ utvrđenja i primorali episkopa i sveštenika da na njima rade. Vladika je bio odeven u mantiju sive boje, kaftan od sirove svile sa širokim kožnim pojasom, a na glavi baršunastu skufiju. Bio je fizički iznuren, ali snaga duha ga nije napuštala. Vukući zemlju, testerišući daske i zabijajući ih ekserima, vladika je sve vreme pevao pashalne pesme.
15. juna u deset časova uveče episkopa i sveštenika su prebacili na parobrod „Oka“. Prilazeći pokretnim brodskim lestvama svetitelj je tiho rekao kormilaru broda “ Jermak“:
Prenesite, slugo kršteni, celom velikom svetu da se za mene pomoli Bogu.
Na brodu su uhapšenike stavili u prljavo i mračno brodsko skladište; brod je pošao nizvodno u pravcu Toboljska. Oko ponoći boljševici su izveli o. Petra Karelina na palubu, vezali mu dva teška granitna kamena i bacili ga u vodu. Oko pola jedan noću episkopa Germogena su izveli iz brodskog skladišta na palubu. Do poslednjeg trenutka se molio. Kada su dželati vezivali konopcem kamen, on ih je krotko blagoslovio. Svezavši vladiku i privezavši mu na kratkom konopcu kamen, ubice su ga bacile u vodu. Pljusak vode od pada tela zaglušio je divlji kikot zverski pomahnitalih ljudi.
Čudo i posebno promišljanje Gospodnje pratili su sveštenomučenika i posle smrti. Njegove časne ostatke voda je iznela na obalu i 3. juna su ga pronašli seljaci sela Usoljskog; sutradan ih je sahranio seljak Aleksej Jegorovič Marjanov na mestu nalaženja; ašovom presekavši konopac Aleksej Jegorovič je položio u grob i kamen.
Tu je episkopovo telo ostalo do 21. juna, kada su ga radi istrage iskopale sudske vlasti Sibirske vlade, a zatim je bilo prevezeno u selo Pokrovsko i smešteno u privremenom grobu na Pokrovskom groblju. 23. jula telo je ponovo bilo pregledano i članovi komisije su došli do neoborivog zaključka da pred njima zaista leže časni ostaci sveštenomučenika Germogena Toboljskog. Nakon završetka pregleda ostaci su u litiji bili preneseni u crkvenu pripratu i položeni u privremeni grob.
27. jula episkopovo telo je izvađeno iz zemlje i preneseno u Pokrovski hram, gde su ga sveštenoslužitelji obukli u arhijerejske odežde; zatim je u litiji uz ogroman broj vernika preneseno na brod „Altaj“.
Prišavši mestu, gde su bili pronađeni svetiteljevi časni ostaci, parobrod je pristao uz obalu; odslužili su pomen i na mestu prvog groba sveštenomučenika postavili veliki drveni krst sa natpisom: „Ovde su 3. jula 1918. godine pronađeni časni ostaci mučenika episkopa Germogena, ubijenog 16. juna 1918. godine za Veru, Crkvu i Otadžbinu“.
Sutradan uveče brod je pristao kod Toboljska. Na pristaništu je sanduk sa svetiteljevim telom dočekala litija svih gradskih crkava i više hiljada vernog naroda.
Poslednji put je obišao sveštenomučenik u litiji svoje pastve ulice katedralnog grada, i najzad je sanduk s njegovim telom smešten u Sofijski Uspenski sabor. Tamo je stajao pet dana, ne odajući nikakav zadah truljenja. Uoči pogrebenja pastva se dugo opraštala od svog arhipastira, s najvećom pobožnošću celivajući ruke mučenika koji i nakon svog prestavljenja nije prestajao da je blagosilja na podvig neustrašive odbrane crkvenih svetinja pravoslavne apostolske vere.
2. avgusta posle božanstvene Liturgije episkop Irinarh je uz sasluženje ogromnog broja sveštenstva, u prisustvu vojnih i građanskih predstavnika Sibirske vlade i mnoštva molntvennka izvršio čin pogrebenja.
Sveštenomučenik Germogen Toboljski je bio pogreben u grobnici koja je sagrađena u paraklisu sv. Jovana Zlatousta na mestu prvog groba sv. Jovana, mitropolita Toboljskog.
 


 
NAPOMENE:

  1. Gubernator Moskve; ubio ga je terorista Kaljajev na putu u gubernatorski dvorac.
  2. Najveća opasnost, vrhunac nevolje – prim. prev.
  3. Svim pravoslavnim vernicima, naročito hristoljubivim vojnicima, pravoslavnim seljacima i radnicima. Objavljen je dekret o odvajanju Crkve od države. potpuno netačno nazvan „Dekret o slobodi savesti“ u crkvenim i religioznim zajednicama.

    Prema članu 3. dekret navodno ima u vidu obezbeđivanje religiozne slobode vernika, a zapravo on pokreće gonjenje Pravoslavne Crkve i to samo i isključivo nje, gonjenje svirepo i nemilosrdno.

    U stvari, niko od nas nije čitao u novinama, niti je od koga čuo da se bilo gde na osnovu tog dekreta zatvaraju muslimanske džamije, staroverski hramovi, katoličke ip protestantske crkve, ali svi znamo žalosne slučajeve pljačkanja i zatvaranja pravoslavnih hramova u nekim gradovima i naseljima. Svetost hramova se skvrnavi; svuda se pljačkaju crkvene riznice, čije se blago skupljalo prilozima vernika; bogosluženje se obustavlja; sveštenici se lišavaju sredstava za život, hapse se, progone, pa čak i ubijaju.

    Bezbožni sastavljači dekreta su izvršioce svoje volje pronašli meću našim vojnicima koji su se, iz neznanja i na podstrek svojih rukovodilaca. usudili da dignu svoju ruku na svetinju svojih predaka i počine delo, dostojno velike Božije osude. Oni su učinili isto ono štosu učinili i oni koji su razapeli Hrista – ali i na njima neka se ispuni molitva Hristova: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine“.

    Pravoslavni hrišćani! Ako vam je draga Sveta Crkva, ako u vašim srcima nije konačno ugušena vera u Hrista koju su vam predali vaši roditelji i koju vam je zaveštao čitav sabor ruskih svetih, poslušajte glas razuma i hrišćanske savesti i shvatite da dekret o Crkvi sadrži u sebi očiglednu propoved neverja i predstavlja proglas nekažnjene i nemilosrdne borbe protiv pravoslavne vere i svih vernika.

    Antihrišćanski dekret proglašava „religiju za privatnu stvar“ ličnu stvar svakog Pojedinci, ali ne i društva ili države;u tim rečima se sastoji najveća neistina i najveća šteta za svaku religiju uopšte, a naročito za svetsku hrišćansku religiju i za Vaseljensku Crkvu Hristovu, za Sverusku Crkvu Pravoslavnu. A hrišćanska vepa je u suštini vepa društvena, saborna i vaseljenska.

    Hrišćanin se ne može spasti sam, odvojeno od drugih: Gde je dvoje ili troje sabrano u moje ime, rekao je Hristos, tamo sam i ja među njima. Hrišćanin se spasava u Crkvi – u zajednici vernika: toj crkvenoj zajednici je data blagodat Svetoga Duha koja dejstvuje i daje se vernim ljudima samo u Crkvi, radi zajedničke crkvene vere i ljubavi, radi zajedničkog dobra.

    Crkvena zajednica je slična čovekovom telu: u telu su svi udovi međusobno povezani, oni žive i deluju zajedno. Kada se raskine veza izmeću pojedinih udova, telo se raspada i propada. Isto tako, propada i čovek, ako odlazi iz crkvene zajednice, ako neće da se spasava zajedno s drugima, ako želi da bude autonomno lice, nepotčinjeno duhu n pravilima crkveno zakonitog jedinstva svih vernika

    Hrišćani se ne mogu spasavati bez zajedničke molitve, bez vršenja zajedničkog bogosluženja, bez opštenarodnog učešća u tajnama, bez vršenja zajedničkim snagama dobrih dela: opštecrkvenog dobročinstva, prosvete, staranja jednih o drugima i tome slično.

    Dekret proglašava religiju za privatnu stvar zato što njegovi sastavljači ne žele da priznaju Pravoslavnu Crkvu za božansku ustanovu, oni se trude da je razjedine, da razbiju hrišćane, čak štaviše, da stave sve osumnjiče u nekakav kućni pritvor, sa zabranom da dolaze u hramove na zajedničke crkvene molitve, da ubiju veru u srcima, da ih učine bezbožnicima!

    Znajući da Pravoslavna Crkva ne može bez hramova da poučava i spasava vernike i da je vera ruskog naroda tesno povezana s poštovanjem crkvenih svetinja, dekret oduzima Pravoslavnoj Crkvi pravo da stiče svojinu i raspolaže n,ome i time lišava Crkvu mogućnosti da gradi i održava hramove, održavajući njihovu lepotu. Ako dekret bude sproveden u život, ruska zemlja će se uskoro lišiti hramova kojima se ona sve do sada ukrašavala i bila slavna meću drugim narodima: njeni hramovi će se pretvoriti u rukama bezbožnika u mesta za uveseljavanje ili će doći u stanje potpunog siromaštva n zapuštenosti; na njihovom svetom mestu, po reči Pisma, „biće gnusoba opustošenja“! Zar su naši preci gradili velikim radom i žrtvama sve te hramove zbog toga da bismo ih mi, njihovi nedostojni potomci, pretvorili iz prekrasnog staništa Božijeg u pećinu razbojničku i umesto službe Božije priređivali u njima razne predstave i igre na sramotu i razvraćanje ruskog naroda, na sramotu i podsmeh Rusiji pred očima svih naroda sveta?!

    Antihrišćanski dekret proglašava imovinu svetih hramova „narodnom imovinom“. Ali zar svojina naših hramova i do sada nije bila narodno vlasništvo: sve što ima hram, uvek je bilo č jeste vlasništvo celog vernog naroda, svi vernici su donosili svoju leptu od čistog srca. dobrovoljno i s ljubavlju, donosili su Bogu, radi dela Božijeg, radi spasenja svojih duša. Oni su znali da je dar njihove ljubavi ugodan Hristu Koji je primio izlivanje mira na noge svoje od žene bludnice, da će se taj dar njihovog znoja n truda trošiti na delo spasenja njihovih duša, i da drugu namenu neće imati. Oni su bili u pravu: svi prinosi njihovi su se čuvali, umnožavali i koristili samo za crkvene potrebe.

    Neka i sada kao n pre imovina hramova bude imovina svih vernika, neka oni. Vernici raspolažu tom imovinom u skladu s njenom namenom; pravo na to im daje crkvena vlast, a crkveni Sabor, čiji su polovina članova mirjani, podrobno je odredio i dodelio mirjanima pravo učešća u raspolaganju crkvenom imovinom pod rukovodstvom crkvene vlasti. Ali vi ne možete dozvoliti da crkvenom imovinom raspolažu ljudi koji ne pripadaju Crkvi ili koji su čak potpuni nevernici. Neprijatelji Crkve kleveću sveštenstvo: oni kažu da je ono pljačkalo crkvenu imovinu, da ju je koristilo za svoje potrebe. To je očigledna laž. Sveštenstvo nije kornstilo one darove koji su bili namenjeni hramu, iako je moglo, po reči Pisma, „da se hrani od oltara“, živeći od nagrade za svoj rad koju je dobijalo od parohijana. Imovinom hrama ono je raspolagalo uz znanje i saglasnost lica izabranih od strane parohijana – predsednika crkvenih odbora, članova starateljstva, prema 72. pravilu sveti.h apostola i 10. pravilu Konstantinopoljskog dvokratnog sabora. Po ovim pravilima crkvena imovina je Božija imovina n može se upotrebljavati samo za crkvene potrebe za dela spasenja ljudi; njena upotreba pak za svetovne potrebe se smatra najvećim prestupom.

    Antihrišćanski dekret narušava crkvena pravila: on oduzima Božiju imovinu od hramova, predaje je u ruke svetovnih vlasti, time se sveštena imovina svetih Božijih crkava pretvara u svetovnu imovinu!

    Braćo hrišćani! Podignite vaš glas u odbranu crkvene apostolske vere, crkvenih svetinja i crkvene imovine. Zaštitite vaše pravo da verujete i ispovedate vašu veru onako kako ste naučili iz starine, kako su vas naučili apostoli, sveti mučenici, bogomudri oci Crkve, hrišćanski podvižnici. Čuvajte svetinju vaše duše, slobodu vaše savesti. Recite glasno da ste navikli da se molite i spasavate u hramovima, da su vam crkvene svetinje draže od samog života i da je bez njih spasenje nemoguće. Nikakva vlast ne može zahtevati od vas ono što je suprotno vašoj religioznoj savesti i vašoj veri: „Bogu se moramo pokoravati više nego ljudima“ – tako su govorili sveti apostoli, tako moramo da govorimo i mi. Apostoli su s radošću stradali za veru. Budite spremni i vi na žrtvu, na podvig, n pamtite da je fizičko oružje nemoćno protiv onih koji se naoružavaju silom vere u Hrista. Vera brda premešta, „vera hrišćana je pobedila bezočnost pagansku“. Neka bude i vaša vera smela i hrabra!

    Hristos je razorio pakao, razoriće On i lukavstva neprijatelja naše Crkve. Verujte i neprijatelj će pobeći od lica vašeg. Ustanite u odbranu vaše vere i sa čvrstim nadanjem recite: „Da vaskrsne Bog i razveju se neprijatelji Njegovi“!

  4. Radi se o pismu jedne blagočastive žene s molbom da se moli za Cara s potpisom „Marija“ u kojem je bila navedena i njena adresa. Ali predstavnici sovjetskih vlasti su mislili da je to „pismo carice Marije“ i u takvom obliku su ga objavili u novinama „Toboljski radnik“ u ubeđenju da to niko neće proveravati. Prilikom bekstva boljševika iz Toboljska ovo pismo je zajedno s drugim episkopovim papirima bilo bačeno kao nepotrebno.
  5. Protojerej Nikolaj Bogorodicki, protojerej Jefrem Dolganov, sveštenik Mihail Makarov i K. A. Minjatov.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *