ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

 

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА
Књига страдања и утехе
 

 
Свети Петар Зверев
 
25. јануар (7. фебруар)
СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ПЕТАР ЗВЕРЕВ, АРХИЕПИСКОП ВОРОЊЕШКИ
 
Свештеномученик Петар (у свету Василије Констанинович Зверев) родио се 18. фебруара 1878. године у породици свештеника који је најпре служио у храму села Вишњаци код Москве, а затим био постављен за старешину храма Александра Невског при дому московског губернатора. После убиства генерал-губернатора Москве, великог кнеза Сергеја Александровича, отац Константин је прешао да служи у Сергијевски храм при Чудовом манастиру у Кремљу.
О. Константин Зверев и његова жена Ана имали су четворо деце: три сина – Арсенија, Касијана и Василија и кћер Варвару. Карактери браће су се одредили још у детињству и били су веома различити. Арсеније је волео да пише по разним хартијама и постао је чиновник. Касијан је волео да се игра рата, постао је официр и погинуо је на ратишту 1914. године. Василије је волео да се игра црквене службе.
У раном детињству је журио да дође на почетак богослужења у парохијски храм у Вишњацима и на службу је увек ишао заједно са оцем. Видевши свештеника како иде, звонар би ударио три пута у звоно и дечак је сматрао да два пута звони оцу, а трећи пут њему.
Касније је понекада причао деци о свом детињству ради поуке. “У детињству сам био врло дебео и пуначак, те су одрасли волели да ме штипају, а ја то нимало нисам волео. И једном сањам сан. Седи за столом Спаситељ у плавоцрвеној одежди и држи ме на рукама. А испод стола је страшан пас. Спаситељ узима моју руку и пружа је под сто псу с речима: ‘Једи је, она се туче’. Пробудио сам се и од тада се никада више нисам тукао, већ сам се трудио да у свему себе уздржавам, да се не љутим и да не чиним ништа лоше. Ви, дечаци, увек хоћете да пробате да пушите. А наш отац је био врло строг и једном нам је рекао: ‘Ако неко од вас буде пушио, усне ћу му ишчупати!’ Али ја сам ипак хтео да пробам. Попушио сам цигарету и кренуо сам у цркву. Била је недеља пред Велики пост. Певало се: ‘Не одврати лица Твога од чеда Твога, јер тугујем, брзо ме услиши…’ То је била моја најомиљенија песма. Али одједном ми се неиздрживо завртело у глави и морао сам да изађем. Од тада више нисам покушавао да пушим”.
Године 1895. Василије је завршио гимназију и уписао се на Историјско-филолошки факултет Московског универзитета. Године 1899. Василије Константинович је поднео молбу да се упише на прву годину Казанске духовне академије и после пријемних испита савет Казанске духовне академије је донео одлуку да га прими. Након годину дана био је пострижен у монаштво са именом Петар и рукоположен у чин јеромонаха. Године 1902. јеромонаху Петру је додељен степен кандидата богословља с правом предавања у богословији за дисертацију “Егзегетска анализа првих двеју глава посланице ап. Павла Јеврејима”. Након завршетка академије јеромонах Петар је био постављен за професора у Орловској богословији. Године 1903. је премештен у цркву кнеза Владимира при Московском епархијском дому с постављењем на дужност епархијског мисионара. Године 1907. јеромонах Петар је постао инспектор Новгородске богословије. У јуну 1909. године свети Синод је донео одлуку да постави јеромонаха Петра на дужност старешине Бељевског Спасо-Преображенског манастира Тулске епархије.
Манастир се налазио недалеко од Оптннске пустиње и старешина је имао сталну могућност да општи са оптинским старцима. Старци су са своје стране високо оценили духовну настројеност јеромонаха Петра и често су му упућивали људе ради духовног руководства. Он је више пута бивао у Саровском и Дивјејевском манастиру, а нарочито поверење је гајио према бл. Прасковји Ивановној Дивјејевској, и ова му је узвраћала истом таквом наклоношћу. Блажена му је поклонила грубо платно које је сама израдила и од којег су му касније сашили архијерејску одежду; он ју је брижљиво чувао, намеравајући да буде у њој сахрањен.
У недељу 8. августа 1910. године епископ Партеније Левицки је у цркви одликовао игумана Петра чином архимандрита.
19. октобра 1910. године у Бељеву, на иницијативу председника школског савета архимандрит Петар је у корист црквених школа града одржао предавање на тему “Старчество и старац Амвросије Оптински као главни његов представник”. Предавање је доживело огроман успех и епископ Партеније који је присуствовао на њему обратио се слушаоцима с беседом у којој је изразио своју радост поводом овако великог скупа који сведочи о томе да људи у Бељеву не живе само ради овоземаљских брига, већ се занимају и за религију.
На дан празновања Казанске иконе Мајке Божије у манастиру је било свечано освећење Спасо-Преображенске саборне цркве која је тада напорима старешине детаљно обновљена и украшена.
Архимандрит Петар није сводио своје служење само на поверену му обитељ, него је често посећивао сеоске цркве Бељевског среза. Један очевидац овако описује његово служење у селу Песковатом: “18. и 19. мај 1913. године заувек ће остати у сећању парохије. Слава од служења архимандрита Петра, од љубазног и пажљивог односа према обичном народу створила му је огромну популарност не само у Бељевском срезу. Као најнижем сталежу, сељацима је потребна помоћ, а нарочито духовна. Они долазе о. Петру с молбама да се помоли за њих, понекад да поразговарају и да испричају о свом заиста горком животу. И нико не одлази од оца Петра неутешен. Архимандрит Петар је дошао у село око шест часова увече, и одмах је почело свеноћно бденије. Ускоро је дошао и хор од десет девојчица.
Храм у селу Песковатом стоји на брду изнад реке Оке. Поред њега је борова шума. Широм су отворена сва врата храма. Сунчеви зраци клизе по безбројним редовима народа који није могао да уђе у цркву. Нема уобичајеног дошаптавања и равнодушности према служби. Познате молитве поје цео народ. За време појања ‘Слава на висини Богу…’ сви се спуштају на колена. Велике речи, маса људи која клечи и моли се свим срцем, свим умом, до те мере гану и умирују да се човек и нехотице моли.
Спустио се мрак. На припрату је изашао архимандрит Петар и упутио се свештениковој кући, а за њим цео народ који пева ‘Христос васкрсе’. Далеко по целом округу се разносило ово радосно певање
Сутрадан је одслужена Литургија. Народа је било још више него на претходној служби. После отпуста архимандрит Петар је изашао на амвон и почео да говори. Обичне речи, јасан поглед. Говорио је о Христу Спаситељу, о сиромаштву храма у парохији и најзад, прешао на разобличавање јереси. Највише је говорио о месним секташима шкопцима и хлистовцима. Снажно и убедљиво архимандрит Петар је оповргавао оно што су себи секташи стављали као заслугу и оправдање, приказивао је слику лажи, себичности, готованства, окрутности, штете по тело и душу коју због свог незнања и фанатичне заслепљености причињавају те секте својим присталицама. Један од шкопаца се прогурао према излазу и снуждено се одвукао кући. Утисак од проповеди је био огроман”.
За време једне епидемије која је избила у то време архимандрит Петар се обратио становништву с посебном беседом: “Још увек из разних места стижу саопштења да се по нашој земљи шире заразне болести које односе у гроб на хиљаде људи. И не чуди то што приликом овакве страшне појаве људи постају узнемирени и труде се да измисле сва могућа средства да би отклонили смртну претњу… Али наша невоља је у томе што ми никако да пронађемо оно средство које би нас заиста избавило од ужасне болести која никога не штеди. Трудимо се да користимо разне серуме и вакцине… Све комисије и огроман број људи савршено запостављају духовно начело у човеку – његову душу, само о њој не желе да мисле, уосталом, они и не могу да желе да мисле о њој, јер, чини се, и не наслућују да је заиста имају и да она захтева далеко више бриге од тела… Они су се толико удаљили од свега духовног, да не могу да поверују да главно и једино зло свих болести, несрећа и страдања на земљи, јесте грех који и треба уништавати, с којим се треба борити по сваку цену, свим силама, ма колико то било тешко. А сви ти микроби и бацили су само оруђе и средство у рукама Промисла Божијег, Који тражи спасење људској души. Зна Бог да нам је драг земаљски живот, да нам је драго тело, и управо на то усмерава Своје ударце, да бисмо се пренули и покајали. Шаљући помор на људе, Господ нас самим тим подсећа да увек имамо пред својим очима смрт, а после ње и страшни суд иза којег следи вечна казна непокајаних грешника… Управо се Њему и треба пре свега обраћати с молитвом за помиловање и отклањање Његовог праведног гнева, али молећи се, треба се трудити да будемо достојни милости Божије. Неопходно је признати своје грехе, покајати се због њих, одлучити водити свој живот у складу са заповестима еванђељским. С покајањем треба сјединити пост и уздржаност, треба се одрећи барем привремено разних задовољстава, забава, приредби и испразног провођења времена. Али човеку некако постаје страшно када види око себе: с једне стране, људи као да се боје заразних и смртоносних болести, боје се смрти и у исто време се предају необузданом весељу, забавама, приредбама, потпуно заборављајући своје свештене дужности према свом звању православних хришћана… Иако је већ бескрајни број пута речено и испричано о томе да је наша интелигенција далеко од народа, да га не познаје и не схвата, али би човек још једном хтео да повиче тако да чују, најзад, они који треба да чују: ‘Та станите, ради Бога, будите поштени и непристрасни, сиђите с висине своје величине и ослушните оно што говори народ! Поштедите, пожалите душу народну! Ви расправљате о просвети, жалите се да је наш народ необразован, градите школе, а сами у исто време уносите мрак у његову средину, развраћате га, замењујете истину Христову лажју паганства, доприносите враћању народа паганским обичајима!… И како да не буду смртоносне болести у нашој земљи, када одступамо од Бога и навлачимо на себе Његов праведни гнев! Још се треба дивити неизмерном дуготрпљењу Божијем што нас Он милостиво кажњава, треба Му из свег срца захвалити што нас коначно није погубио, и са сузама Га молити да се зло не оствари и да отвори очи срца онима којима је поверено старање о души народној. Покајмо се сви, исправимо се и обратимо се Богу од Којег смо отпали!'”
Као и сваког подвижника, човека дубоке вере, архимандрита Петра је занимао подвиг других. О једном од скромних служитеља Тулске епархије, протојереју Алексију, он је сматрао за потребно да напише осврт и објави га ради поуке другима у епархијском листу. “Ових дана ми је долазио – писао је архимандрит Петар – један сеоски протојереј о. Алексије. Високог раста, витак, мршав, сав сед, добрих продорних очију, смирен, љубазан, добродушан – он је оставио на мене најбољи утисак. Одавно је свештеник, али у сиромашној парохији: ‘Мој приход је једнак приходу чтеца из околних села – говорио је он – али ја никада нисам себи тражио бољу парохију; верујем да ми је Господ благословио да се потрудим управо овде. Ох, колико сам видео на себи милости Божијих. Ја вас одавно помињем, и родитеље ваше помињем. (Треба рећи да смо се видели први пут, и да до сада нисам никада ни чуо за оца протојереја). Ја имам овакво правило помињем све. Живих помињем преко седамсто, а уснулих не знам ни сам колико. Па то није тешко. Знате, они су сви записани. На проскомидији, за време Херувимске песме и ‘Достојно’ читам њихова имена, а затим уздахнем (ту отац протојереј стави руку на груди, упери своје очи у небо и цео поглед његов се некако просветли – као да је видео Господа и молио Га за живе и уснуле), затим поново читам и поново уздахнем, и увек тако. Протојереј сам постао недавно. Тиме ме је удостојио преосвећени који је обратио пажњу на то да никад ни на једној свадби не венчавам ако младожења и млада не знају Символ вере и молитву Господњу напамет и са објашњењима; тешко их је учити, али они ипак уче… Сва одећа на мени је туђа, не могу да је правим себи, немам средстава, али хвала Богу за све.’ И заиста, отац протојереј је веома сиромашно одевен. Када смо почели да се опраштамо, о. протојереј је пришао иконама, целивао их, помолио се и почео срдачно да ми жели небеске дарове од Бога.
Преда мном се јасно оцртава сва величина и лепота старчеве душе. Замислио сам следећу слнку: сиромашна сеоска парохија удаљена од губернијског града 150 врста, груб сеоски народ, све више и више развраћен током последњих година, непрестани напори, бриге, службе, требе, вођење домаћинства, бављење парохијанима, оскудица, тако да пред крај живота не само што није уштеђено за црне дане, него чак нема средстава ни одећу себи да сашије, јер су оскудна средства била потребна сиромашнима које је требало још и васпитавати, као и његовој сиромашној деци у Господу. Осим сиромаштва, за старост му је још остала бол у ногама о којој о. протојереј говори некако добродушно, као да је нема он, као да се не одузимају његове ноге. То су, да тако кажемо, све спољашње невоље, а колико невоља је невидљивих, унутрашњих, о којима он нема снаге да прича, зато што их је тако много и оне су тако свима добро познате! Помислите сада, каква мора бити снага душе, каква величина духа, каква непоколебивост у постизању циља, каква преданост вољи Божијој, какво смирење, вера, трпљење, самилост, љубав према Богом датим парохијанима, ако се, упркос свим тешкоћама, напорима, лишавањима, невољама и напастима, отац протојереј није предао лукавом духу који често многе од нас прелашћује, није се преластио ни богатством, ни славом, ни скупоценом одећом, већ је остао до краја свог живота на свом месту, у забити, у непознатости, у напорима, међу својом вољеном паством, остао је да дели с њима до гроба све њихове потребе, невоље и радости!
А каква је његова несебичност! Он се моли за живе и за уснуле, познате и непознате, моли се самопожртвовано, без наде не само да ће добити захвалност за своје добро дело, већ чак и без наде у то да ће за то сазнати они живи за које узноси молитве. Он се моли просто зато што је молитва његово дисање, зато што он као пастир сматра потребним да се моли, јер зна да је све од Бога, зна какав велики значај има молитва за живе, а тек за умрле који сами себи више никако не могу да помогну! Он се не моли само за своје рођаке или познанике, не, он се моли чак и за оне које никада није видео и није познавао. Он зна само једно, даје њима потребна молитва, и он скромно, тихо и неприметно чини добро дело и милостињу.
И ето управо на таквим молитвеницима још и стоји свет, на њима се управо и држи наша вера и наш живот…
Такве подвижнике и молитвенике може васпитати и имати само православље. И дај Боже да их буде што је могуће више!”
Од самог почетка ратних операција 1914. године у Спасо-Преображенском манастиру је направљена војна болница са 12 кревета од којих су 5 били потпуно о трошку манастира.
У октобру 1916. године свети Синод је донео одлуку да стави архиепископа Петра на располагање епископу Алеутском Евдокиму Мешчерском ради мисионарске службе у Северноамеричкој епархији. Али до пута није дошло и уместо Америке 1916. године о. Петар је отишао као проповедник на ратиште, где је боравио до фебруарске револуције1917.године.
Године 1917. архимандрит Петар је постављен за старешину Успенског манастира у Тверу. Овде је имао први пут прилике да доживи невољу заточеништва: бачен је у затвор као талац.
14. фебруара 1919. године у Москви је у патријаршијском двору на Тројицком подворју одржано наречење архимандрита Петра за епископа. Сутрадан, на празник Сретења Господњег, он је био хиротонисан од стране светог патријарха Тихона за епископа Балахњинског, викара Нижегородске епархије, где је у то време архијереј био архиепископ Евдоким Мешчерски којег је владика добро познавао из службе у Бељеву, када је овај био епископ Каширски и викар Тулске епархије.
Епископ Петар је био високог раста, сувоњав, дуге косе коју никада није шишао, риђе браде и светлих плавих очију. Имао је врло јак глас и добру дикцију; када је служио у храму Христа Спаситеља и држао проповед, у целом храму се чула свака његова реч.
У Нижњем Новгороду епископ се населио у Печерском манастиру на обали Волге. Место је било познато по недавним догађајима: ту је живео епископ Лаврентије Књазев кога су бољшевици стрељали 6. новембра 1918. године.
У старини се Печерски манастир налазио две врсте од Нижњег Новгорода, али пре око 300 година дошло је до одроњавања, те су се манастирске зграде срушиле у Волгу; остао је само један храм и монаси су се населили ближе граду у тзв. Ближим Пештерама[1]. Почетком 20. века манастир је почео да пропада. Братија је била малобројна и с епископом Петром је дошло неколико монаха. По доласку епископ је увео у манастиру службу по типику. Служио је све велике и мале празнике, за време свеноћног бденија је увек стајао у храму на архијерејском месту наспрам многопоштоване иконе Печерске Мајке Божије, а често је и сам читао шестопсалмије.
Професионални појци су тешко издржавали дуготрајна богослужења и епископ је придобио и народ да учествује у службама. За десном певницом се стављао аналој и ту се налазио типикар; овамо су долазили сви који су хтели усрдно да поју и читају. На мале празнике служба је трајала око 5 часова, а недељом 6 часова. На 12 великих празника трајала је 7 часова, тј. од 5 часова увече до поноћи.
Епископ је служио полако, разговетно и гласно изговарајући сваку реч. За време кађења је ишао без журбе, тако да су стизали да отпевају цео полијелејни псалам. “Хвалите име Господње” певао је цео народ на две певнице атонским напевом, оба псалма у целини. За време првог часа и после Литургије епископ је благосиљао народ. Придајући огроман значај учешћу парохијана у богослужењу, епископ се трудио да уведе исто такво свенародно појање и у другим храмовима епархије. С благословом епископа Нижегородског Евдокима он се обратио с посланицом архијерејским намесницима Нижегородске епархије, позивајући их да у својим намесништвима уведу општенародно појање и објашњавао им његову корист.
У обичне дане епископ је служио Литургију у манастирској цркви. На сваки празник после богослужења држао је проповед. У манастиру је увео веронауку деци, при чему им је лично предавао. Деца су се тако везала за њега да су се често сакупљала у гомили крај његовог трема у очекивању неће ли поћи некуда владика да га прате. Успут им је нешто причао, често из свог живота.
Понекад је епископ Петар служио свеноћна бденија целу ноћ. Уочи Божића свеноћно бденије је почињало у 10 часова увече и после њега је одмах служена Литургија. Захваљујући дуготрајним службама и најједноставнијем појању, храм је увек био пун народа. Акатисте за време свеноћног бденија епископ никада није читао, али је зато захтевао да се у целини читају катизме; акатисти су се читали само на молебанима. Епископ Петар је нарочито волео Псалтир који одражава сву разноликост душевних доживљаја и околности у која човек доспева; та богонадахнута књига нас учи како и за шта да молимо Бога. Једном су епископа позвали да служи у неком храму и за време свеноћног бденија су готово потпуно изоставили катизме. Епископ Петар је позвао старешину и рекао му: “Зашто не волиш цара Давида? Воли цара Давида.”
Помене је епископ увек служио у целини, по типику, са седамнаестом катизмом, без икаквих скраћивања.” Ко ће мени одслужити овакав помен?” – говорио је он. Када је некоме служио опело, служио је без икакве журбе. Волео је да се моли заједно са Црквом речима црквених песника и светих подвижника. У тим речима, као и у црквеним типицима, садржао се бескрајни живот и у њима се још на земљи осећало небеско. Будући у Вороњежу, владика је говорио свом келејнику Инокентију: “У свему је твој Петар грешан, само типик никада није нарушавао”.
У Печерском манастиру древна саборна црква у част Успења Мајке Божије била је у то време јако запуштена. Зидови и таваница су били црни од чађи. Епископ се обратио народу, молећи за помоћ да се саборна црква среди и сам се први попео на мердевине и опрао део таванице. Недуго уочи Васкрса владика је сам ишао да очисти од снега манастирско двориште. Неко га упита:
– Зашто ви то радите, владико свети?
– Него шта ћу? Треба на Велику Суботу ићи у литији, а около је снег и нема где да се прође.
Уочи празника Успења у храму су свакодневно почињали да се служе молебани с акатистом Мајци Божијој по примеру Кијево-Печерске лавре – тако се епископ заједно с народом спремао да дочека празник Богородичиног Успења.
Заносно, ревносно служење, искреност у вери, смирење, отвореност према свима – све је то народ одмах осетио, оценио и заволео код епископа. Почели су да га позивају на све храмовне празнике у градским црквама. Позивали су њега, позивали су и епархијског архијереја, али стално растућа популарност епископа Петра међу верницима није се допадала архиепископу Евдокиму; овај је почео да завиди свом викару и на крају крајева га је омрзнуо. Људи за то нису знали, те су их као и пре позивали да служе заједно. Било је то тешко искушење за обојицу, када су морали заједно да стоје на катедри.
Владика Петар је тражио излаз из овог стања и одлучио је да поступи онако како је заповедио Христос. Пред почетак Великог поста 1920. године на Беле покладе високопреосвећени Евдоким је служио у граду, пославши епископа Петра да служи у Сормово које се налазило тада прилично далеко од Нижњег Новгорода. Кочијаша у то време није било, и епископ је ишао у храм на службе пешке. Враћајући се после службе у Печерски манастир, он је свратио у Дивјејевско подворје, где је живео архиепископ, да би замолио опроштај пред Велики пост. Ушао је у двор епископа Евдокима, окренуо се иконама, помолио се, затим се поклонио архиепископу до земље и подигавши се рекао:
– Христос међу нама.
Уместо уобичајеног: “И јесте и биће” архиепископ одврати:
– И није и неће бити.
Епископ Петар се ћутке окрену и изађе.
Касније је, као што је познато, архиепископ Евдоким отпао од Православне Цркве, прешавши у обновљенашки раскол.
Почела је прва недеља Великог поста. Епископ Петар је служио сваки дан, службе су трајале по 1314 часова дневно.
Често је служио у Сормову и, упознавши га поближе, многи радници су га заволели. Када су у мају 1921. године власти ухапсиле епископа, радници су објавили штрајк и нису радили три дана. Власти су обећале радницима да ће пустити архијереја, али су га послали у Москву у ЧК на Лубјанку. Оптужили су га за распиривање религиозног фанатизма у политичке сврхе.
На Лубјанки је епископ Петар седео у самици с неким морнаром. Ради забаве они су направили штапиће од разбијеног стакла и играли се њима помоћу сламчица. Док су били заједно разговарали су. Ти разговори су се завршили тиме што је владика скинуо са себе крст који је носио око врата и ставио га морнару.
С Лубјанке су епископа преместили у Бутирски затвор, а затим у Тагански. Када су га одводили из Бутирског затвора, с њим су се опраштали сви затвореници у ћелији, многи су плакали, чак су и надзорници дошли да се опросте. “Сетио сам се тада опраштања апостола Петра” – говорио је епископ, причајући о свом боравку у затвору.
У Таганском затвору се окупило тада око 12 архијереја и мноштво свештенства. Верници су доносили у затвор просфоре, одежде, те је свештенство вршило у ћелији саборну службу. Око малог стола стајало је толико архијереја, да нису имали где да ставе служабнике. Ђакона није било ниједног. Тада је велику јектенију почињао митрополит, а даље су сви архијереји по старешинству говорили јектеније редом.
У Таганском затвору епископ је тешко оболео од исцрпљености, добио је чиреве на глави и сместили су га у болницу. Крајем јула епископа Петра су с робијашким транспортом послали у Петроград. Пре поласка дозволили су да се види са својом духовном децом. Када су га извели из Таганског затвора, она су пришла владики и ишла заједно с њим кроз цео град до Николајевске железничке станице у пратњи стражара. Војници који су чували архијереја нису то спречавали и нису им сметали да разговарају. До поласка воза је остало још неколико часова и дозволили су им да их проведу заједно. Епископ је много причао о свом боравку у затвору и на крају разговора рекао: “Како бих хтео да вам отворим своје срце и да вам покажем како страдања чисте срце”.
У Петроградском затвору епископ је проборавио до 4. јануара 1922. године и на дан великомученице Анастасије Узорешитељнице био ослобођен и отпутовао је у Москву. Свеноћно бденије и Литургију уочи Божића служио је у храму Марто-Маријинске обитељи, а на други дан празника у храму Христа Спаситеља. У Москви је добио од патријарха постављење за епископа Старицког, викара Тверске епархије.
Отишавши у Твер, владика се поново настанио у Успенском Желтиковом манастиру где је 1918. године био старешина. Ту се одмах латио да уведе ред на богослужењу, уводећи исти онај поредак какав је држао у Нижњем Новгороду. Народ га се сећао и дочекао га је с радошћу. У Тверу је епископ Петар увео богослужење по типику и благочастиви обичај поклоништва по месним светињама. Понекад је лично путовао с духовном децом у Торжок, удаљен 60 километара. Ишли су пешке, успут је владика читао акатист преп. Јефимију, а православни који су га пратили појали су припев. У Марјину би преноћили и сутрадан би дошли у Торжок.
У пролеће 1922. године свима су постале очигледне размере нове несреће – глади која је погодила Доње Поволжје, и епископ Петар је одлучио да, не чекајући ни дозволу световних власти, ни било какве одлуке црквених власти, пружи сву могућу помоћ гладном становништву. Архијереја, архиепископа Серафима Александрова у то време у граду није било, те је фактички епископ Петар управљао епархијом. У марту је сазвао савет чланова канцеларије која је постојала при Тверској архиепископији; на њему је било одлучено да се одмах приступи прикупљању добротворних прилога. Одлучено је да се организује циклус општеобразовних предавања с тим да сав прилог од тих предавања буде употребљен за помоћ гладнима. Донесена је одлука да се проглас архиепископа Серафима који је био код њих пошаље игуманијама манастира с позивом да приме у обитељ децу гладног Поволжја.
31. марта 1922. године епископ Петар се обратио тверској пастви посланицом која је била разаслана по свим парохијама и манастирима епархије[2]. У то тешко време он је објавио да ће служити сваки дан целу недељу као свештеник, и ујутро и увече. Дешавало се да неко од парохијана, видећи да архијереј трпи оскудицу, одсече од своје оскудне порције од 100 грама половину хлеба, и, завивши га у чисту хартију, да је владики. Епископ Петар није одбијао: захвали, осмехне се и узме комадић од 50 грама хлеба – често му је то била једина храна за цео дан. Почињао је да служи у 9 часова ујутру, а завршавао измећу 3 и 4 поподне. Сваки дан се обраћао људима проповећу да помажу гладнима. Дешавало се да су парохијани, слушајући епископа, плакали и давали оно последње што су имали.
Он је и сам давао у корист гладних све иоле вредније ствари из храма. Неки су му то пребацивали. Он је тада говорио: “Код нас су оне бескорисне. Сувишне су нам и непотребне. Код нас ће, дакле, оне стајати, а тамо ће људи умирати од глади”. На једној проповеди је рекао:” Једном дечаку је умро отац, а затим му је умрла мајка. Суседи су однели маму на гробље, а он је ишао иза сандука. Када су сви отишли, он је остао. Седео је на гробу и плакао. И послао је писмо Господу у којем је написао: Господе! Господе! Зашто не долазиш, па мама је рекла да ћеш доћи, а Ти не долазиш. Ја Те стално чекам, а Ти не долазиш’. И тако је он седео на мајчином гробу, плакао и говорио: ‘Мама, чујеш, послао сам Господу писмо, а Он не долази’. Тако је седео и плакао и најзад заспао.
Ускоро дође један човек, пробуди дечака и упита га зашто ту спава. Дечак му све исприча.
‘Ето – рече човек – Господ ме је послао теби’. И он узе дечака код себе да га васпита.
Ето видите како треба молити Господа, и како дечија молитва долази до Господа.”
Средином лета службеници епархијске управе, сви они који нису учествовали у богослужењу, остали су без средстава за живот и епископ се обратио архијерејским намесницима с молбом за помоћ.
У лето 1922. године почео је обновљенашки раскол; расколници су уз подршку совјетских власти почели да руше Цркву. У јуну 1922. године митрополит Сергије Страгородски, архиепископ Серафим Мешчерјаков и архиепископ Евдоким Мешчерски су објавили проглас у којем су признали законитост обновљенашке НЦУ као највише црквене власти.
Неки свештеници су – неко под утицајем примамљивих аргумената, неко под претњом смрти – пришли обновљенаштву. Епископ Петар је одмах таквима забранио свештенослужење, обнародовавши ту забрану да би упозорио православне мирјане на опасност њиховог отпадања од Цркве.
19. септембра 1922. године епископ Петар се обратио тверској пастви прогласом у којем је објашњавао суштину обновљенашког покрета и односа Православне Цркве према њему[3]. Текст прогласа је био дат цензору тверског одељења ГПУ ради добијања дозволе објављивања. Цензура ГПУ је одбила епископу да објави проглас: “Због тога што проглас хушка један део свештенства и верника против другог – писао је цензор – што је забрањено декретом о одвајању Цркве од државе, који даје право сваком грађанину и удружењу да верује у шта хоће и да се моли коме и како хоће, одбија се захтев за штампање овог прогласа, а епископ Петар се позива на одговорност због непотчињавања совјетској власти због примене предреволуционарног правописа у прогласу”.
Оптужба због писања писма предреволуционарним правописом била je недовољна и заменик шестог тајног одељења ГПУ Тучков, који је вршио надзор над Црквом, захтевао је од тверског ГПУ да докаже да је епископ Петар ширио проглас. ГПУ је почео да саслушава свештенике блиске архијереју. Првог су саслушали старешину Владимирске цркве протојереја Василија Купријанова. Иследник је питао какав је његов однос према совјетској власти.
– Покоравам се по хришћанској савести – одговорио је свештеник.
– Како гледате на обновљенашки покрет и НЦУ?
– НЦУ, као самозвану организацију, не признајем.
– Шта можете рећи о недозвољеном прогласу епископа Петра… и сматрате ли га злочином, јер он представља хушкање како свештенства, тако и мирјана једних против других?
– С моје стране, ту не налазим ничег преступног.
– Како се шири проглас међу свештенством?
– Не знам оне који су га ширили, а такође не знам да ли је био ширен.
Иследник је поново питао о обновљенашком НЦУ. Најзад је то досадило свештенику и овај је написао: ” Ако НЦУ представља управу државне Цркве, онда то треба бити јавно саопштено и онда ће се сви они који се повинују совјетској власти природно повиновати и НЦУ. А пошто се Црква сада по законима сматра одвојеном од државе, за мене је НЦУ непозната организација; није познато по каквим законима и правилима се она организовала; по црквеним канонима, будући да нема упоришта у црквеној саборској власти, она је за мене неприродна и самовољна организација, на штету правилним међусобним односима између совјетске власти и Православне Цркве.”
На саслушању је било довољно изнети и најмању симпатију према процесу обнове и реформисања, а иследници су одмах питали:
– На који начин предлажете да се изведе покрет обнове?
– Сазивањем сабора, а пре сазива овога ја НЦУ не признајем и сматрам је самозваном – одговорио је свештеник Алексеј Бенемански који је позван на саслушање у ГПУ поводом случаја епископа Петра.
Месни ГПУ се бојао да ухапси епископа и води његов случај у Тверу и 15. новембра је саопштио Тучкову: “За епископа Петра је претходном истрагом утврђено је да је ширио проглас који није дозволила цензура и ових дана биће ухапшен с целом гомилом тихоноваца. Молимо вашу дозволу да вам одмах после хапшења пошаљемо епископа Петра и његово друштво заједно с целим материјалом да бисмо избегли побуну фанатика”.
Истога дана тајно одељење ГПУ је одговорило да предлаже “слање епископа Петра и других лица умешаних у случај” у Москву. 24. новембра 1922. године епископ је ухапшен. Заједно с њим су ухапшени протојереји Василије Купријанов и Алексеј Бенемански, благајник Новоторшког Борисо-Гљебскогманастира јеромонах Венијамин Тројицки, епископов секретар Александар Преображенски и Алексеј Соколов. Сутрадан су иследници саслушали епископа.
– Ваше гледиште и однос према совјетској власти?
– Као на радничко-сељачку власт коју ја у потпуности признајем и потчињавам јој се.
– Ваша лична материјална помоћ гладнима?
– Био је један случај у Горњем Волочку, где је било много скупљених прилога у корист гладних – пет милиона рубаља које су званично забележили скупљачи. Касније се моја помоћ гладнима показала у скупљању прилога на богослужењима приближно по милион рубаља сваки пут, а било је чак и таквих случајева да су ми се непосредно у мом двору обраћали гладни за помоћ и добијали су је. Понекад у виду одеће, хлеба или новца. Али главна моја заслуга није лична помоћ, већ позив свештенству и мирјанима да помогну гладнима
– Којим средствима располажете?
– Средства добијам у виду новца које парохије издвајају за издржавање епархије и он је износио током целе 22. године око 30 милиона рубаља, друго, помоћ појединих верника (али не свештенства). Помоћ верника се састоји у томе што ми дају хлеб, кромпир и друге намирнице.. Других извора немам. Све што имам у двору, као што су, на пример: намештај, столови, теписи и остало припада манастиру.
– Ваш однос према обновљенашком покрету свештенства и посебно, према организацији Највише црквене управе?
– Покрет обнове сматрам неопходним у цркви, али у оквирима неприкосновености догмата НЦУ сматрам канонски незаконитом и самозваном установом до његовог признања од стране Помесног сабора Руске Цркве.
– Шта сте предузимали ради супротстављања делатности НЦУ и који је узрок организовања Савета уз епископа?
– Одлукама НЦУ се нисам потчињавао, али нисам предузимао никакав отпор његовој делатности. Савет уз епископа су изабрали свештенство и мирјани 17. августа ове године на моју молбу, а због моје болести. Избор Савета није се догодио на моју иницијативу, зато што нисам молио да ми се изабере Савет, већ само лица која ће ми пружити помоћ. Поменути Савет се ниједном није састао, колико ми је познато, услед тога што га органи власти нису регистровали.
– Узрок активне борбе, тј. речју и делом, против присталица НЦУ?
– Њихово јеретичко учење, тј. одрицање раја и пакла и томе слично; осим тога, они су по мом мишљењу политички радници, што јасно произлази из низа чланака и бележака како у часопису “Жива Црква”, тако и у периодичној штампи.
– Ваше гледиште и однос према патријарху Тихону?
– Признајем га за поглавара Руске Цркве у црквеним пословима.
– Када сте сазнали за забрану вашег последњег прогласа од стране цензуре?
– 23-24. октобра.
– Ко је и где прекуцавао на машини с вашег концепта проглас, у којем броју примерака и како су се они ширили?
– Неко од побожних људи је од мене узео да препише да би дао војном цензору и да ми врати откуцано.
– Колико пута и где сте лично читали поменути проглас?
– Само једном у цркви св. Николе на војном вежбалишту.
– Код кога од чланова епископског Савета се сада чува епархијска преписка, као и она писма која нису пронађена у ковертима приликом претреса?
– Епископског савета у епархији нема и зато сам сву преписку, рачунајући и прогласе у ковертима који су пронађени приликом претреса, предао канцеларији с резолуцијама.
– Какве сте податке и одакле добијали о резултатима ширења вашег прогласа?
– О томе уопште ништа не знам.
30. новембра ухапшеници су отпремљени у Москву и затворени у Бутирски затвор. У децембру им је уручена оптужница због ширења прогласа епископа Тверског Петра под насловом “Љубљеној у Господу верној деци Цркве Тверске”, усмереног “отворено против сваког обновљенашког покрета у цркви и као подршку Тихоновој контрареволуционарној политици”.
26. фебруара 1923. године комисија НКВД за административна прогонства осудила је епископа Петра, свештенике Василија Купријанова и Алексеја Бенеманског и мирјанина Александра Преображенског на прогонство у Туркестан на две године, а мирјанина Алексеја Соколова на прогонство у Наримски крај такође на две године.
После доношења пресуде све затворенике су преместили у Тагански затвор. Средином марта током пете недеље Великог поста, на “помињању Марије Египатске”, епископ Петар је у великом робијашком транспорту упућен у Ташкент. Пред полазак су му дозволили да се види с духовном децом. Епископ је због слабе исхране добио авитаминозу, те му је цела глава била у завојима. Транспорт је пратила појачана стража и све време док су ишли од Таганског затвора до Казанске железничке станице, одакле је кретао воз, никоме од оних који су их пратили нису дозволили да приђу осуђеницима.
У априлу је транспорт приспео у Ташкентски затвор. На Светли четвртак су сви били позвани из затвора у командантуру ГПУ. Ту је осуђеницима саопштено ко треба да иде даље. При томе су им узели писмену обавезу према којој су морали да напусте Ташкент истога дана. У командантури је постало јасно да ће их на прогонство послати у различита места. Епископу Петру је било одређено да иде у Перовск, а протојереј Алексеј Бенемански је упућен у Самарканд. Али како било, након петомесечног затвора, они су први пут изашли из затвора. Изашавши из командантуре, прекрстили су се – Слава Богу за све! – и пошли да траже пријатеље. Дуго би их они вероватно тражили да им Господ већ на самом почетку њиховог трагања није послао у сусрет познату жену. Она их је довела до куће поред саборне цркве, где им је била припремљена соба. У кући су их већ очекивали чланови парохије саборне цркве и побожни парохијани. Поводом доласка прогнаника припремљен је ручак, а парохијани су донели мноштво кулича[4], чај, шећер, и свим прогнаницима су поклонили по једну кошуљу од тканине из тог краја.
Толика љубав према исповедницима који су дошли била је толико очигледна и толико велика, да је као никада раније било јасно да се с таквом несебичном љубављу једни према другима могу односити само хришћани. Једни су остали с придошлицама, други су, узевши њихове документе, кренули на станицу да купе карте. Воз за Самарканд којим је требало да крене протојереј Алексеј Бенемански полазио је у 11 часова увече. За воз којим је требало да путује владика није било карата, те је овај морао да остане. У 7 часова увече почели су да се опраштају. Епископ Петар је одржао беседу онима који су одлазили, а узвратну беседу је одржао протојереј Алексеј. Епископ је заплакао, заплакали су и сви присутни. Растајали су се на две године, и то под таквим околностима, када нико није могао тачно да предвиди будућност. Узбуђење владике је било тако велико да је пожурио да оде у собу коју су му припремили.
Прогнано свештенство Твера није успело одмах да успостави међусобну преписку. Писма слана поштом су нестајала, а поуздани људи који би је преносили нису се могли увек наћи. Понекад им је полазило за руком да се договоре с машиновођом локомотиве који је доносио писма. Епископов келејник је тада прилазио возу, машиновођа је отварао прозорче и бацао пакет писама на снег. Келејник их је доносио епископу. Овај је одмах седао за мали сточић и почињао да чита, а келејник је седао поред пећи. Епископ је читао и давао му писма, а овај их је бацао у пећ. После тога епископ је писао одговоре. Тек након годину дана свештеници су почели редовно да се дописују преко монахиње Олимпијаде Пороховицке. У марту 1924. године епископ Петар је писао протојереју Алексеју Бенеманском: “Журим да Вам саопштим велику радост, као и да поделим с Вама и своју радост: поводом Лењинове смрти многима је објављена политичка амнестија, између осталих и нама; амнестија скраћује рок издржавања казне за половину, а пошто смо ми већ издржали половину казне, можемо ускоро да очекујемо повратак кући…”
Догађаји из протекле године – обновљенашки раскол, хапшење патријарха Тихона, покушај обновљенаша да освоје црквену власт наметали су једно исто питање: како треба поступити, не жртвујући Христову истину и интересе Цркве и у исто време избећи отворени сукоб с влашћу. Жеља да се избегне раскол водила је политици компромиса, али то није умиривало савест, требало је пронаћи чврсту канонску и правну основу. Време је наметало насушна питања црквено-канонског карактера, а многи нису били спремни да на њих дају суштинске одговоре. У једном свом писму епископ Петар је писао о. Алексеју Бенеманском: “У недељу на Литургији одједном сам јасно схватио какво гледиште је требало да имам по питању помињања свјатјејшег.[5] Морао сам чврсто имати на уму да најсветији патријарх није имао права да самовољно укине она канонска правила која су прихваћена и потврђена од стране Цркве… Према томе, уколико би их он и укинуо, то би било незаконито, и они који се с тим не слажу били би у праву…”
Године 1923. из затвора је ослобођен Свети патријарх Тихон. Он је предао властима списак архијереја без којих није могао да управља Црквом. Међу њима је био и епископ Петар. Крајем 1924. године владика је дошао у Москву, а 16. јула 1925. године, већ после смрти патријарха Тихона, месточувар патријаршијског престола Свети митрополит Петар га је послао у Вороњеж као помоћ митрополиту Владимиру Шимковичу којем је тада било 84 године.
Епископ Петар је служио у огромном храму са пет олтара посвећеном Силаску Светога Духа на Трновој пољани, али је чешће служио у Покровско-Преображенском храму бившег Девичјег манастира у којем је и живео. За време његових богослужења храм је увек био пун верника; било је тако тесно да човек није увек могао подићи руку да се прекрсти. Епископ је са свима био срдачан, пажљив и љубазан, све је волео, сви су му били рођени и бл иски, и народ га је такође убрзо заволео.
Епископ је боравио у Вороњежу до јесени 1925. године када је био позван у Москву код Тучкова. 23. новембра, опростивши се са вороњешком паством, отпутовао је у Москву.
6. јануара 1926. године уочи Божића, умро је митрополит Вороњешки Владимир. Покојниково тело су унели у цркву уз велики плач народа. На поменима је било тако много људи, да су се свеће због загушљивог ваздуха гасиле. Вороњешка паства је осетила да је осиротела. Многи су питали: када ће доћи владика Петар? Вороњешка блажена, Теоктиста Михајловна, која је живела у то време у Девичјем манастиру, говорила је: “О месојеђу ће доћи”. Епископ Петар је дошао 10. јануара заједно с митрополитом Курским и Обојанским Натанаилом Тројицким да служе опело пок. митрополиту. Сахрана митрополита Владимира на којој се окупило мноштво верника, прерасла је у народни сабор који је једнодушно желео да се преосвећени Петар попне на Вороњешку катедру.
Да би унапред заштитили архипастира од могућих притисака совјетске власти, њему су православни парохијани поставили услове неучествовање у политичким скупинама које иступају против совјетске власти, и лојалност према овој. С своје стране парохијани су давали своје јемство за политичку поузданост пастира. Истовремено с тим они су се обавезивали да ће давати два делегата у случају да архипастир буде позван у органе совјетске власти, да би били потпуно обавештени о политичком раду свог архијереја. 12. јануара заступници православних парохија Вороњешке епархије су упутили епископу Петру изјаву на коју је он дао свој одговор: “Од свег срца захваљујем православним верницима Вороњешке епархије што су ми указали велику част да ме позову на њихову славну архиепископску катедру, као и на указаном ми поверењу. Видећи у овом једнодушном избору глас Божији, не усуђујем се да одбијем и изражавам своју пуну сагласност на заузимање Вороњешке катедре; што се тиче услова који су ми предложени, сматрам да потпуно одговарају мојим убеђењима и мом стању духа, јер, с једне стране, чврсто верујем да се истинско хришћанство садржи само у Светој Православној Цркви коју исповедамо, а нипошто у некаквим религиозним организацијама које су се недавно појавиле и које су с канонске тачке гледишта незаконите, а с друге, све време сам признавао и признајем са свим трудбеницима совјетску власт против које нисам иступао и не иступам ни речју, ни делом, те зато добровољно и радо прихватам дате услове и обећавам да ћу их испуњавати непоколебиво, што потврђујем својим потписом”.
После народног избора на Вороњешку катедру, епископ је отишао у Москву да би добио потврду народног избора од највише архијерејске управе. Заменик месточувара митрополит Сергије је признао овај избор и поставио је епископа Петра на Вороњешку катедру с његовим уздизањем у чин архиепископа, рекавши при томе да шаље у Вороњеж најбољег проповедника Московске патријаршије.
Верници који су дочекали архиепископа Петра на железничкој станици су саопштили да га већ мноштво православних чека у Алексејевском манастиру и жели да одслужи помен пок. митрополиту Владимиру.
У манастиру су владики поклонили иконе светих Митрофана и Тихона, и један радник, парохијанин храма, одржао је поздравни говор, пожелевши архиепископу Петру као Вороњешком архипастиру да га молитвама тих светитеља Господ сачува на Вороњешкој катедри.
Стање цркве у Вороњежу је било такво да су у то време многе храмове заузели обновљенаши којима је тада руководио лажни митрополит Тихон Попов. Иако је био убеђени противник обновљенаштва, митрополит Владимир није могао да му пружи значајнији отпор, јер је био стар и немоћан, те су верници Вороњежа својим снагама покушавали да се боре против обновљенаша. У време доласка епископа Петра у Вороњеж 1925. године, још за живота митрополита Владимира, обновљенаши су покушавали да заузму Покровско-Преображенску цркву бившег Девичјег манастира; верници су упутили у Москву председнику Президијума Врховног Совјета Калињину председника црквеног савета Семјона Цикова с молбом да власти учине крај безакоњу. Пред полазак на пут Семјон је дошао код епископа Петра да узме благослов. Епископ Петар га је благословио и замолио га да оде у Москву код месточувара митрополита Петра и подробно му исприча о црквеним догађањима у Вороњежу и да узме од њега за вороњешког архипастира одежде. Изасланик је све то обавио како ваља, што је изазвало незадовољство власти када су за то сазнале.
Боравак архиепископа на Вороњешкој катедри, његово усрдно богослужење, љубав према верницима – све је то разорно деловало на обновљенаше. Благодат Божија је преко свог изабраника видљиво спаљивала лаж, лицемерје и подмуклост обновљенашког покрета и обновљенаши су предузимали много напора да уклоне архиепископа из Вороњежа, делујући преко световних власти.
С делом вороњешког свештенства архиепископ Петар није успоставио блиске односе, пре свега због тога што су многи од њих били противници дуготрајног богослужења; неки су, не чекајући крај свеноћног бденија, одлазили из цркве када су служили са архиепископом. У Вороњежу је архиепископ био веома близак с народом који се окупљао на службама у великом мноштву. С њим је архиепископ проводио све своје време – и у цркви, и код куће; њему су непрекидно са својим потребама долазили људи. И често се могло видети с каквим су снужденим лицима улазили к њему посетиоци, а излазили су утешени и радосних лица.
Архиепископ је служио по атонском чину: канони, катизме, стихире – све се читало и појало без журбе и скраћивања, те су зато службе трајале по неколико часова, али народ није одлазио из храма пре завршетка богослужења.
Архиепископ Петар није волео партесно појање[6] и увео је у храму појање народа да би појала цела црква. Често би стојећи на катедри сам запевао “Хвалите име Господње”, а затим су сви певали у целини оба псалма атонским напевом. Средиште народног појања у храму сачињавао је невелики хор који су у шали називали “капелом”; њиме је управљао талентовани и неуморни хоровођа архимандрит Игнатије Бирјуков. Певничком послушању он је дао много година живота, скупљајући из многих места, а затим уводећи у црквену употребу древне напеве. Након службе људи су прилазили архиепископу да узму благослов, а у то време цео храм је појао стихире и тропаре. Због огромног броја народа на архиепископовим богослужењима, радници верници су преузели на себе дужност добровољних редара.
Под високопреосвећеним Петром почело је враћање храмова из обновљенаштва у православље. Чин примања у православље архиепископ је вршио веома свечано. Владика је стајао на катедри, а свештеници покајници су са амвона приносили архијереју и целом народу своје покајање. Затим се покајник клањао до земље и појала се похвална песма св. Амвросија Миланског “Тебе Бога хвалимо”. Свештеници који су се покајали нису одмах пуштани да служе – њима је архиепископ благословио да у прво време буду за певницом. Пре почетка богослужења обновљенашки храмови су се поново освештавали. У свим црквама које су се враћале у православље, архиепископа Петра су дочекивали с литијом и барјацима уз огроман број народа. Све је то изазивало гнев обновљенаша којима је преостајало све мање цркава. Рад архиепископа Петра у Вороњежу обновљенаши су на свом епархијском скупу назвали “петрозверијадом”.
Вечити сапутник и саслужитељ архиепископа Петра био је архимандрит Инокентије Беда. Човек тих и кротак, он је био архијерејев најближи помоћник. Њега је архиепископ послао у Саровски манастир по нотни акатист преподобном Серафиму који се затим служио сваке среде.
Одмах по доласку у Вороњеж владика је дошао у административно одељење. Објаснио је чиновницима да је постављен у Вороњежу као епархијски архијереј и дошао је да преузме управу епархије. Затим је замолио да га административно одељење региструје као епархијског архијереја Вороњешке епархије. Ту му је било речено да га власти не познају, не признају, да с њим нису имале посла и да не желе да имају посла. Као представници радничко-сељачке власти узимају у обзир само вољу радника и представника верника.
После оваквог одговора власти радници верници су сами преузели бригу око легализације епархијске управе под вођством архиепископа Петра. Неколико пута су радници ишли председнику извршног комитета Шарову и упорно га молили да региструје епархијску управу. Административно одељење је на крају крајева дозволило општеградски сабор верника који је требало да саслуша декларацију архиепископа и да изабере чланове епархијске управе. ОГПУ је захтевао од архиепископа да утиче на раднике да ови не шаљу делегације и да не иду председнику извршног комитета. Колико је то од њега зависило он је ту молбу испунио. У замену за то ОГПУ је обећао да ће се по питању регистрације договорити с властима.
Стање у граду је постајало све више усијано: неколико пута је архиепископ добијао претећа писма, а било је случајева када су га са крова гађали камењем. На крају крајева, радници су предложили да се оснује обезбеђење архијереја које би га пратило на улици и остајало код њега у кући да преноћи у случају провокације. Најчешће су у архиепископовој кући ноћивали Петар Атаманов, Семјон Циков, Василије Сироштан и Иван Немахов. Архиепископ је мало веровао у ефикасност обезбеђења, осим од ситних провокација, али није могао да одбије верницима право да бране поглавара епархије. Бојећи се народа, власти су свакако могле да одложе архиепископово хапшење, али се нису спремале да га потпуно повуку. Старац Нектарије Оптински којем се архиепископ Петар обраћао за савет, поручио му је: ако ствар буде и даље тако трајала, архиепископ неће избећи хапшење. Владика је био захвалан људима због њихове бриге и увек је увече пре него што ће лећи да спава силазио у предсобље да види да ли су они нахрањени и да их благослови пред починак.
Признање архиепископа Петра за поглавара епархије које је сам народ потврдио није владики олакшало служење на Вороњешкој катедри зато што су власти признавале само обновљенашку цркву, а Православна Црква, иако је постојала, била је готово нелегална. Овакво стање је отежавало архиепископов обилазак сеоских парохија у епархији; ови обиласци су се сматрали за контрареволуционарну делатност; за њих је сваки пут била потребна дозвола власти, а оне је нису давале. С молбом властима да дозволе архиепископу обилазак епархије, пошао је председник црквеног савета Семјон Циков, али без резултата. Представник власти је на све молбе одговорио: “Што се ви, градски људи, бринете за село? Код вас архиепископ служи у граду – и то је доста, а за село ви не брините”. После оваквог одговора, Семјон Циков је послао изасланике у сеоске парохије да кажу да они пошаљу своје заступнике да би заједно издејствовали дозволу да архиепископ обилази епархију. Сеоске парохије су сачиниле своје јемство за политичку поузданост архијереја, али и ова настојања нису ни до чега довела. Што се више људи заузимало за архиепископа Петра, то је већу мржњу изазивао код власти. Стање у граду је у то време било такво да је архиепископ сматрао за неопходно да се обрати посланицом вороњешкој пастви, истовремено пославши њен текст листу “Вороњешка комуна” с молбом да је објави[7], желећи да на тај начин ублажи напетост у односима између Цркве и власти у Вороњежу.
Архиепископа Петра су почели да позивају на саслушања у ОГПУ. Он се приликом тих посета држао мирно. Ушавши у иследников кабинет, освртао се као да тражи икону, које, наравно, ту није било, крстио се према десном углу, поклонио се до појаса, и тек онда почињао разговор са службеником. Прича се да су службеници ОГПУ и нехотице, када би се он појавио, скидали капе са глава.
За време Успенског поста архиепископ је сваки дан служио акатист Успењу Мајке Божије након којег је ишла литија око храма Алексејевског манастира.
У јесен 1926. године је требало да се под руководством Тучкова одржи конгрес обновљенаша и у вези са тим ОГПУ је спроводио претресе код православних архијереја. Вративши се једном из цркве, архиепископ је угледао код врата своје куће милиционере који су ушли одмах иза њега и, показавши му налог, почели да врше претрес. За време претреса, крај куће се окупила огромна гомила. После претреса заменик начелника одељења милиције је предложио архијереју да пође с њим ради саслушања. Показујући му гомилу која се окупила испред куће, архиепископ га је упозорио на могуће непријатности. Заменик начелника је одговорио да како било, он има налог да достави архијереја у одељење милиције и он ће тај налог извршити. А да не би било непријатности услед могућег сукоба народа с милицијом, предложио је архиепископу да изађе извесно време након одласка милиције. Тако је владика и учинио.
Када је архиепископ Петар изашао из куће, дочекала га је гомила од око 300 људи која је пошла за њим и зауставила се крај улаза у милицију. У саму зграду ушло је неколико људи који су одлучно ушли у кабинет начелника одељења ОГПУ, где се одржавало саслушање и захтевали одговор – из којег разлога је задржан архиепископ. Такође су захтевали да се саслушање обави у њиховом присуству. Начелник одељења је одговорио категоричким одбијањем и одлучно је захтевао да одмах напусте просторије. Радници су изашли на улицу и, обративши се народу, рекли да владику хоће да ухапсе, а милиција нема права да позива архиепископа на саслушање, већ мора да га саслуша у његовој кући. Људи на улици су се узнемирили. Милиционери који су изашли на улицу покушали су да силом растерају гомилу, али без успеха. Са свих страна су се чули крици, јауци, плач, али људи се нису разилазили. Видећи да ништа не помаже, начелник одељења је запретио епископу да ће, ако се нереди не обуставе, позвати коњичку милицију и растерати вернике.
Изиђите пред народ и реците му да ми се ништа неће десити и људи ће се смирити и разићи – посаветовао га је архиепископ.
Не, идите ви сами и реците – одговори начелник. Архиепископ је изашао пред народ и покушао да га умири, али људи су повикали да лично начелник изађе пред њих и да им да реч да архиепископ неће бити ухапшен. Овај је изашао и то им обећао, али људи се нису разилазили, захтевајући архијерејево ослобађање. Начелник одељења милиције је издао наредбу да се ухапсе људи који су били наЈближи архиепископу – сви они који су улазили код њега у кабинет. Милиционери су се бацили у гомилу, али људи су пружали отпор, опкољавајући чврстим обручем сваког од оних које су милиционери покушавали да ухапсе. Уз велике напоре им је пошло за руком да ухапсе неколико људи, међу којима и Немахова, Огаркова и Суховцева. Хапшење је оставило на људе мучан утисак и неки су почели да се разилазе. На крају је био позван коњички одред милиције који је растерао преостале. Када је након саслушања владика пошао кући, на улици га је очекивало свега неколико људи.
29. октобра 1926. године архиепископ је позван у вороњешки ОГПУ. Пред полазак из куће он је намерно и подробно све о том позиву испричао свом келејнику. У ОГПУ су архиепископу показали телеграм у којем је стајало да се позива у Москву Тучкову ради саветовања с митрополитима Сергијем Страгородским и Агатангелом Преображенским. Када се архиепископ вратио оданде, испред куће и у самом стану већ га је чекало мноштво људи. Од њему блиских људи били су ту Циков, Атаманов, Половњиков, Москаљев, Горожанкин и неки други. Архиепископ је изјавио да су му власти предложиле да оде у Москву. Неко од присутних је посаветовао да пошаљу у Москву Тучкову делегате да га замоле да одложи архиепископов позив, као и да сазна зашто га уопште позивају и у чему је ствар. А дотле су одлучили да моле начелника и ОГПУ за одлагање пута, да би радници могли за то време да узму одсуство ради путовања у Москву. Сутрадан су владику поново позвали у ОГПУ и овога пута је рекао службеницима тајне полиције: “Ви сами идете против народа, сами га изазивате и узрујавате; ја с вама, чекистима, више нећу разговарати, разговарајте сами с народом и чупајте се како знате и умете”.
Истога дана светитељу су дошли представници радника и саопштили му да полазе у Москву ради преговора с Тучковом, а такође шаљу делегацију на ванпартијску радничку конференцију која ће се одржати у Москви 27. новембра. Они ће наћи председника вороњешког извршног савета Шарова и замолити га да са своје стране разговара с Тучковом.
Владика је благословио њихов пут и саопштио им кућну адресу Тучкова. Истога дана архиепископу су донели нацрт двају телеграма: један Тучкову, а други на име Петнаесте свесавезне партијске конференције. Владика их је благословио да их пошаљу, посаветовавши се пре тога са Димитријем Москаљевом који је некада био правник.
Дошавши у Москву, Семјон Циков и Алексеј Горожанкин су дошли код Тучкова кући да би се објаснили поводом позива Вороњешког архијереја у Москву. Угледавши на прагу свог стана раднике који су дошли да се заузму за архијереја, Тучков се разбеснео до крајњих граница и гневно им посаветовао да дођу код њега у ОГПУ. Након посете ОГПУ могло је уследити хапшење, и радници су се уместо да иду на Лубјанку упутили у Дом Совјета, где су тражили вороњешке делегате, а посебно председника вороњешког извршног комитета Шарова, којег су молили да се заузме за архиепископа Петра. Шаров их је ћутке саслушао, али је на једној од следећих седница градске конференције радника иступио с нападима на архиепископа. Том приликом је рекао: ” Петар Зверев је духовно лице које под заставом религије може водити и води раднике тамо куда не треба”. Затим је прочитао телеграме: “Москва. Президијум Петнаесте свесавезне конференције. Преко Месног вороњешког ОГПУ Тучков захтева да у Москву дође једини од стране народа изабрани православни архиепископ Петар Зверев. Православних је у Вороњешкој губернији 99%, и то искључиво радника и сељака. Позив упућен архиепископу узнемирава вернике раднике, нарочито услед гласина које шире обновљенаши да ће наш архиепископ бити протеран. Да би престало узнемирење верника радника и народа замолите Тучкова да се изјасни о узроцима позива упућеног архиепископу. Склопивши уговор с архиепископом приликом његовог избора и обавезавши се да ћемо помно пратити његов рад, сматрамо за потребно да знамо разлог и сврху његовог позивања. Ради разјашњења питања о престанку немира захтевајте да у Москву дође делегација верника радника на железници. Одговорите. Вороњеж. Трнова црква – радницима” (даље следе потписи – И.Д.).
Након читања телеграма неки делегати су скочили са својих седишта и почели да вичу: “Такве људе треба жигосати”.
Истог дана је усвојена резолуција: “Конференција захтева брижљиво испитивање делатности Петра Зверева, која разбија јединство радничке класе и непријатељска је радничком покрету… Захтева да се он одмах изолује и удаљи из Вороњешке губерније…” И затим:” Искључити девет људи који су потписали телеграм из синдиката и удаљити их из производње. Размотрити питање њихове делатности и извести их пред суд. Покренути процес који треба да служи као пример! Извести на суд Петра Зверева! И најзад – одмах ухапсити архиепископа Петра Зверева”.
Саопштење о свему томе је одмах објављено у новинама “Вороњешка комуна”. То је био први дан Божићног поста и архиепископ Петар је служио Литургију. Вероватно предосећајући да је хапшење близу, био је тужан. Исте ноћи код њега су дошли сарадници ОГПУ да би извршили претрес и хапшење. Када су почели да куцају на врата куће, владикин келејник, архимандрит Инокентије је чврсто затворио врата и није их пуштао све док владика није спалио сва писма и документе који се односе на друге људе, а којима су ти документи могли нашкодити. Након претреса архиепископ Петар је одмах био пребачен у ОГПУ. Ујутру се вест о хапшењу архијереја пронела градом и многи људи су пошли према згради затвора да би сазнали за судбину свог архипастира. Видели су га тек увече, када је стража извела архиепископа и сместила у аутомобил да га одвезе на железничку станицу. Верници су појурили према станици, али су је сарадници ОГПУ опколили и нису никога пуштали на перон све док није отишао воз са ухапшеним архиеппскопом. Након доласка у Москву смештен је у унутрашњи затвор ОГПУ на Лубјанки.
Заједно с архиепископом Петром ухапшен је и архимандрит Инокентије и други њему блиски људи, углавном радници: Василије Сироштан, Иван Немахов, Семјон Циков, Петар Тимофејев, Димитрије Москаљев, Георгије Пушкин, Марија Марченко, Агрипина Буданова. Сви су они затворени у Бутирски затвор. Истрагу је водио заступник шестог одељења СО ОГПУ Казански. Он је питао архиепископа Петра:
– Какве сте разговоре поводом положаја Цркве у држави водили понекад са црквеним лицима која су долазила из епархије? Зашто сте истицали став о неопходности мучеништва?
– Моје гледиште по овом питању јасно је барем из докумената и прогласа декларативног карактера које сам поднео – одговорио је архиепископ. – Лично никада у разговорима то питање нисам покретао, ма с ким разговарао, али ако би ме питали, одговарао сам. Вероватно сам имао прилике да изнесем своје мишљење о том питању поводом тога што у Православној Цркви постоји скупина која се непомирљиво односи према држави и која је изабрала мучеништво, тј. како ја схватам, ограничавање својих права итд., уместо регулисања односа. Можда сам, упознајући се са оваквим гледиштем, понекад испуштао из вида да изјавим слушаоцима да то гледиште није моје, јер, понављам, уопште не сматрам да је мучеништво данас корисно за Цркву. У сваком случају, мислим да је моје гледиште било слушаоцима познато, барем из прогласа које сам слао. Елемента злонамерности у разговорима о мучеништву апсолутно није било.
Крајем марта истрага је била завршена. У оптужници иследник Казански је писао:” Успон црквењачког активизма подударио се с доласком у град Вороњеж Петра Зверева који је дошао у својству вође реакционарне цркве у губернији… Име Зверева је постало симбол наступа вороњешких црностотинаша. Они су захтевали за њега свакојаке гаранције и искључиви правни положај, користећи приликом својих наступа те захтеве као пароле. Наступи који су почели обиласцима разних установа и представника власти од стране појединих заступника, ускоро су били замењени многобројним депутацијама председнику извршног комитета и другима; те депутације се нису задовољавале да иду по установама, већ су често долазиле и у станове одговорних радника и у повишеном тону истицале одређене захтеве. Након извесног времена обиласци тих депутација су почели да попримају карактер својеврсних демонстрација, при чему су у овоме учествовала не само црквена лица, већ и други грађани Вороњежа…”
26. марта 1927. године Посебно веће при Колегијуму ОГПУ је осудило архимандрита Инокентија, Ивана Немахова, Семјона Цикова на три године затвора у концентрационом логору; Марију Марченко, Агрипину Буданову на три године прогонства у Средњу Азију; Георгија Пушкина на три године прогонства. Осталима су хтели да дају веће рокове издржавања казне, али не желећи да ствар дође на суд, добили су од Президијума ЦИК дозволу да сами донесу пресуду; 4. априла Колегијум ОГПУ је осудио архиепископа Петра и Димитрија Москаљева на 10 година затвора у концентрационом логору, а Василнја Сироштана на 5 година затвора.
Својевремено је бл. Паша Саровска говорила владики да ће три пута бити у затвору. Три затвора су већ била иза њега и он је почео да мисли – четвртог више неће бити. Недуго пре хапшења дивјејевска бл. Марија Ивановна му је поручила да му кажу: “Нека владика седи спокојно…”
Робијашки транспорт је кретао у концентрациони логор са Јарославске железничке станице. Власти су дозволиле духовној деци да испрате архиепископа. Угледавши их, владика повика.
– Има ли ту из Дивјејева?
Међу људима који су га испраћали биле су две дивјејевске сестре. Он им рече:
– Пренесите мој поздрав бл. Марији Ивановној.
У пролеће 1927. године архиепископ је дошао у Соловецки конц-логор. Био је додељен 6. радној чети 4. одељења која се налазила у оквиру Соловецког кремља, а затим је премештен у 4. чету 1. одељења која се налазила на истом месту. Ту је радио као чувар заједно с архиепископом Курским Назаријем Кириловом. После ослобођења архиепископа Прокопија Титова који је радио као рачуновођа на складишту намирница, где је радило само свештенство, на његово место је постављен архиепископ Петар. Живео је на истом месту, у просторији поред складишта, у малој соби, заједно с епископом Печерским Григоријем Козловом. У то време у Соловцима је још деловала црква преп. Онуфрија Великог, која је била остављена соловецким монасима који су радили као најамни радници, тако да је молитва за време служби у храму била за њега огромна утеха.
Из Соловака се владика трудио да пише што је могуће чешће, колико су то дозвољавали затворски услови, готово у сваком писму помињући вороњешку бл. Теоктисту Михајловну коју је он веома поштовао, просећи њене свете молитве.
Својој вороњешкој пастви из Соловецког логора архиепископ је писао:
 
“7. августа 1927. године. Да вас сачува Господ све у миру, здрављу и срећи. Свих се с љубављу сећам, за све се молим. Свима се клањам и све благосиљам. За сада смо по милости Божијој живи, здрави и срећни. Вршим дужност стражара заједно с Курским архиепископом. Слава, слава Богу! За све благодарим Господу! Мени може да пише ко и колико хоће на град ‘Соловци’. Не заборави да се молиш за грешног архиепископа Петра.
 
24. августа 1927. године. Често ти пишем, вољено у Господу чедо моје, надам се да ће некако ово писмо доћи до тебе. Ни од тебе, ни од других још увек нисам добио писма, зато не знам како живите и спасавате се. Писао сам некима за празнике писма, али не знам да ли су их добили. За сада сам милошћу Божијом жив и здрав, духом сам увек са свима вама и молим се за вас непрестано. Хоћу да мислим да ме нисте заборавили и да се за мене молите, барем у тајности помињући моју маленкост. Знам да је код вас био и служио преосвећени Алексије и да вам је сада привремено постављен митрополит Натанаил. Да ли је дошао, како су га дочекали, какав је однос према њему? Дај му Боже да правилно управља речју истине Христове… Господ да благослови тебе и све. Поздрав свима…
 
19. септембар 1927. године… Живим од успомена и чувам у свом срцу Богом дату ми паству, за коју се молим и коју благосиљам. Слава Господу за све што ми је послао! Вашим молитвама ми смо здрави и бодри духом. Господ да вас благослови и да вам да добра у свему. Ваш молитвеник и доброжелатељ, грешни архиепископ Петар.
 
6. октобар 1927. године. Љубљено у Господу чедо моје, оче Митрофане! Честитам празник Покрова Пресвете Богородице теби и свима онима који ме се сећају. Свих се непрестано сећам и молим се за све својим слабим и грешним молитвама. Нека вам Сама Владичица по Својој милости узврати за сва добра која пружате мени недостојном. Не шаљи ми иконе и књиге уколико их ја не затражим, јер се могу изгубити, а и приликом селидби ми представљају само оптерећење. Последњу пошиљку сам добио јуче; овога пута је стигла оштећена, зато што се тегла с медом пробушила и мед је исцурео, засладивши све остале предмете. Да те спасе Господ за усрдност, бригу и пажњу.
… Честитам вам, вољена у Господу А.Л., предстојеће празнике Христовог Рођења, Обрезања и Крштења Господњег. Молитвено вам желим од Господа сваку милост и спасење душевно – а последње је најважније: ако буде Њега, биће и све остало, само се потрудите да заволите Христа, потрудите се да само Њиме дишете и живите, само о Њему да мислите, Њему да тежите, о Њему да говорите, Његове речи у Еванђељу да читате, да их учите и примењујете у животу. Потрудите се да заволите Христа и свима око вас биће топло, спокојно и лако. Помолите се да и мене Господ научи тој јединој потребној науци. Захваљујем вама и свима, нарочито онима који су се помолили и мало туговали због мене поводом годишњице мог растанка с вама. Та година и удаљеност која нас раздваја не само што нису охладили моје срце, него вас све још више волим у Господу и свима добра желим. Будите здрави, спокојни и срећни, и нека вас све чува Мајка Божија и наши светитељи. Мир свима и Божији благослов. Грешни архиепископ Петар.
Оцу Инокентију је лоше, ако умре, послаћу телеграм, и сви се тада помолите за упокојење његове душе, сви читајте за њега Псалтир и барем по једну катизму током шест недеља, а усрдни и до годину дана.
 
27. децембар 1927. године. Пишем вам, најмилија В.А., не само по својој жељи, него и на молбу умирућег о. Инокентија којег сам управо сада посетио. Он је смршао до непрепознатљивости и једва говори; његово стање је безнадежно… Духом је бодар, са свима је помирен, предао се вољи Божијој, као хришћанин очекује смрт; а када сам одлазио, не будући у стању да се поклони, он је направио рукама покрет, говорећи ‘Молим вас да пренесете мој поздрав свима’ – што и журим да испуним. Нека га укрепи Господ! Нешто сам се и ја разболео од прехладе. Заболело ме је грло, сада ми је боље. Нека се нико не љути због тога што ретко добија од нас писма – сада ће пошта ићи ређе и нама и вама: више од месец дана не примамо писма. Срце ме боли за све вас. Целој вашој породици… свим вернима Божији благослов и поклон. Архиепископ Петар.
 
13. јануар 1928. године. Улазећи у нову годину, поздрављам вас и све, шаљем вам благослов и искрено вам желим све најбоље у овом земаљском животу пуном невоља. Захваљујем вам на бригама у уверењу да ће вам Господ узвратити Својим богатим милостима. Камилавке сам на време добио. Захваљујем онима који су их направили тако добро, и захвалност сам одмах послао са извештајем. За сада смо живи и здрави, али вести немамо никаквих већ два месеца, јер поштански саобраћај још увек није успостављен, а, очигледно, још увек немају намеру да пошту шаљу авионом. О. Инокентија смо сахранили, горко оплакавши његов губитак. Али у свему је воља Божија. Он је умро помирен са свиме и са свима, не изговарајући ниједну реч роптања или непријатељства. Мир и благослов вам…
 
20. јануар 1928. године. Тек сада имам могућност да вам пошаљем разгледницу с параклисом Св. Варваре, коју сте ми тражили. Речима не могу да изразим своју најдубљу захвалност на свему и могу само да се молим за вас све док ми Господ да живота. Нека вас сачува Бог од свих замки ђаволских због ваше чисте и несебичне усрдности! Молитвама многих ја сам још увек жив и здрав. Нарочито ме је дирнула ваша жеља да на празник не осећам јаки бол и тугу. Нека вас спасе Господ… Ја сам крвно повезан са својом паством и не могу да се не молим за њу и да се не бринем за њен живот, мир, здравље и спасење. Вама, вашим укућанима и свима мир и Божији благослов. Захвалност. На адресама не пишите чин…
 
13. фебруар 1928. године. Жао ми је што нико од вас не добија од мене писма, али то се дешава само зато што је сада зима и пошта нередовно иде. Али ме чуди што све до сада још увек не знате за смрт о. Инокентија који се упокојио на сам Бадњи дан, 24. децембра у 3 часа ујутро, и ја сам обавестио његову родбину телеграмом. Сутра му већ молитвено служимо 40дневни помен. Вашим молитвама сам милошћу Божијом жив и здрав, као и остали, свима пишем кад год имам могућности. Срдачно вам захваљујем за послатих 20 рубаља од 1/14. јануара. А мој световни имендан ће бити 28. фебруара, а рођендан 18. фебруара. Од вас такође мало долази вести, иако знам да ви сви пишете, и сећате се и молите се. Ако не примате писма од мене, нека нико не мисли како сам тобоже некога избацио из свог срца или сећања: све у Господу волим, сећам се и захваљујем и благосиљам. Нека Бог свима вама да свако добро. Вечити ваш молитвеник…
 
2. март 1928. године. Ево и прва недеља Великог поста ближи се крају и сада већ треба честитати празник Благовести и ја честитам теби и свима и молитвено желим свима да се прожму небеском радошћу и још већом љубављу према Узрочници нашег спасења, нашој Заступници и Покровитељки. Милошћу Божијом сам жив и здрав и бодар духом и све своје надање полажем у Господа. Како вас Господ милује? Да ли сте здрави? Јесте ли сви добро? Давно сам од вас добио још децембарска писма, а за то време нема ништа. Изгледа да још увек нисте добили телеграфско обавештење о смрти 24. децембра о. Инокентија којем смо већ служили и 40дневни помен 1. фебруара. Сада ћу писати само једном недељно, зато и не очекујте да вам чешће пишем и не мислите да не пишем, ако не будете примали писма. Свима захваљујем на сећању, молитвама и подршци. Све то охрабрује и теши када је човек толико одвојен од својих најмилијих. Али љубав се не може везати – она делује на растојању и молитвено спаја људе у једно и пред Богом смо увек заједно. Када опет отпочне пловидба, сваке недеље шаљите по пет дикирија и трикирија свећа: стеарин нам не треба, такође нам не треба сапун, али у првој следећој пошиљци пошаљи камилавку, само је сложи боље, да се не изгужва. Молим ваше молитве. Тебе и све благосиљам. Господ да вас све чува у здрављу и добру. С љубављу, архиепископ Петар.
 
4. март 1928. године. Сигурно се чудите, добивши ову дописницу – прву од мене у низу других вама и другима. Али не чудите се, већ то схватите само као нужност. И вашу дописницу и писмо сам добио. На свему вам дубоко захваљујем. Не могу речима да изразим колико ценим ваше бриге и колико сам вам дубоко захвалан. Ваше саосећање и ваша брига ублажава наш живот и храбри наше душе. Ако сам вам постао драг и близак због тога што сте много пропатили због мене, како да вам кажем колико сте ми сви драги и блиски, када сам и ја трпео и трпим за све вас да ви будете спасени, али ја не очајавам и на свему Богу захваљујем, иако не знам да ли ћу вас више видети и да ли ћу морати да оставим своје кости поред нашег покојника[8]. Да буде воља Господња! Веома ме теши вест како се молите за покојника, да дајете милостињу и читате Псалтир. Све је то оно најнеопходније за покојнике, све је то насушна исхрана њихових душа. За све ће вам узвратити Господ. Хвала Богу, жив сам и здрав. На сву срећу, зима је код нас блага, нема великих хладноћа због близине мора. Код вас је хладније. Али се овде велика влажност ваздуха неповољно одражава на организам – боле ме кости, често се прехладим, мало ми отичу ноге због слабог рада срца. Колико је могуће лечим се и, наравно, чувам се… Сада су разгледнице укинуте и могу да вам пишем само једном недељно. Молим вас да свима пренесете мој поздрав, поклон и остало. За све се молим непрестано, све искрено желим да видим. Не клонимо духом у невољама, живимо надом у милосрђе Божије. Замолите молитве од Теоктисте Михајловне…
 
9. март 1928. године. Срдачно захваљујем свима вама због сећања на моју хиротонију и рођендан, а што је најглавније, на вашим молитвама и на томе што се срцем не одвајате од мене. Али нисам могао да испуним вашу молбу и пренесем о. Инокентију ваш поздрав, јер мој незаборавни о. Инокентије већ сада стоји пред Престолом Божијим и, ослободивши се сваке болести, туге и уздисања, моли се за све оне који га помињу и воле. Пре мог доласка овамо нисам претпостављао да ће се његова болест тако брзо развијати, али овде ми је постало јасно од чега болује и да су му дани избројани. Од тог тренутка сам почео да се припремам за његов одлазак, не скривајући то од њега. Најпре му је била тешка помисао на смрт, али се он затим потпуно помирио с њом и покорио се вољи Божијој… Милошћу Божијом ја сам за сада жив и здрав. Радим као рачуновођа на складишту намирница, у којем раде само свештеници. Ту такође и живим, у малој собици заједно с преосвећеним Григоријем, епископом Печерским из Нижњег. Али овде боравим само телом, док сам духом увек с вама и међу вама, увек вас благосиљам и добра вам желим. Свих се, наравно, сећам и молим да свима пренесете мој поклон и добре жеље. Господ да вам помогне у свему… Надам се да ћете ми и убудуће писати о себи и о својима…
 
24. март 1928. године. Многопоштована и предобра наша старатељко и добротворко. Ако сам се од младости навикао да се с љубављу односим чак и према онима који су гајили према мени непријатељска и злобна осећања, одатле можете да закључите каквом је захвалношћу и благонаклоношћу испуњено моје срце према онима који ме и воле и чине ми добро, премда то није заслужено с моје стране. Алн чак и када тога не би било, ипак би моје срце било пуно љубави, као што и јесте, јер духовна веза је јача од свих других веза, и зато што су моја осећања диктирана мојом дужношћу и мојим обавезама. Како и ви, тако ни ја не треба да доказујем своја осећања, јер сви ви добро знате шта сам подносио и шта подносим ради вашег истинског и вечног добра. Из љубави према вама сам и ишао код вас, знајући тачно шта ми предстоји, а љубав према свима вама нас је и раздвојила, давши вам могућност да својим бригама и старањима саучествујете у овом мом стању у коме се налазим. Али знајући благонаклоност према ме ни и љубав многих, нисам себе заваравао мишљу о љубави већине. Али ја све волим и о свима се бринем, и свима желим потпуну срећу и духовну и душевну и просто телесну. Иако се занимам за ваш живот, ништа не знам о њему и о многим стварима се бринем, иако сада ни за шта нисам одговоран. А ви сте неискусни, и много тога вам није познато, услед чега и ваше грешке не могу бити толико тешке. Они пак који би били дужни да вам покажу правилан пут, понешто прећуткују из личних разлога. Вас и све поздрављам васкршњим поздравом, чувајући све вас у свом искрено љубећем срцу”.
Архиепископ Петар је у својој собици примао све оне који су хтели да га виде и с њим разговарају. постио их је чајем и хранио. Помишљао је на то да организује помоћ затвореном свештенству. Ускоро је логорској администрацији било дојављено да се у соби архиепископа Петра окупља свештенство, те иако су разговори вођени искључиво на религиозне теме, логорска управа је одлучила да казни архиепископа – он је био послат у Тројицки казнени одред 6. одељења, који се налазио на острву Анзер. Почетком октобра 1928. године два свештеника су пратила високопреосвећеног Петра од Соловецког кремља до Филимонова, где се у то време налазио архиепископ Иларион Тројицки.
 
25. децембра 1928. године архиепископ је писао: “Од свег срца вас поздрављам, најпреподобнија, а преко вас без изузетка свој мојој деци духовној честитам празнике Рођења Христовог и Крштења. Непрестано молим Господа нашега да чува све вас у правој вери, у миру, здрављу и срећи и да благослови Својим небеским благословом. Искрено захваљујем свима вама на молитвама, сећању и подршци. У мислима сам увек с вама и међу вама, нарочито у дане наших празника када се окупљате у храму, где сам некада и ја био с вама и радовао се у узајамном општењу у Богу. Без обзира на то што сам одавно отишао од вас, ваш живот и ваша интересовања су ми и даље драга срцу, као и сопствена, ако не и више, јер се због мог служења вашем спасењу и налазим у садашњем положају и месту. Увек хоћу да пишем свакоме од вас, али могу да пишем само два писма недељно, те зато морам и у томе да се уздржавам, молећи вас да се не љутите на мене због неписања, иако све вас имам у мом молитвеном сећању и срцу… Вашим светим молитвама сам још увек жив и здрав на свом новом, усамљеном и пустом боравишту. Бодар сам духом, покоравам се вољи Господњој, која ме не оставља невољама и искушењима. Сада је пловидба обустављена и пошта ће ређе стизати. Ако будете писали, шаљите дописнице са одговором, јер је нама тешко да набавимо дописнице… Све што сте ми послали добио сам са захвалношћу. Не попуштајте у молитвама и доброчинствима, да се сви удостојимо у своје време милости Господње. Поздрав и молбе за молитве Теоктисте Михајловне. Предајем све вас Господу и његовој Пречистој Мајци. С љубављу у Господу грешни архиепископ Петар.
 
15. јануар 1929. године. Слава Богу за све што сам за ово време морао да доживим и доживљавам. Овога пута сам некако посебно тужно и жалосно дочекао и проводим празнике, као никада раније јер ево већ шести пут како те празнике проводим ван куће, без оних са којима бих желео да их славим. Али све то треба трпети. Но, шта да се ради. Не могу да живим како ја хоћу, већ како Бог заповеда. Писма ни од кога одавно не добијам, вероватно због обустављања пловидбе и саобраћаја чамцима који ретко иду. Вероватно су и од мене почела писма ређе да стижу, иако може бити и других околности које од нас не зависе. До сада сам вашим молитвама жив и здрав… Код нас је заиста права зима, с ветровима и мећавама, тако да нас ветар малтене обара с ногу… Живим у усамљеном и пустом месту на обали дубоког морског залива, никога не виђам осим оних који живе са мном и зато могу да се осећам као пустиножитељ…”
 
У свом последњем писму уочи смрти архиепископ Петар је писао: “Честитам теби, оче Митрофане, и свима вама празник Сретења Господњег, и молитвено желим свима вама здравље, весеље и све милости Божије. Тога дана ће се напунити већ десет година од дана моје хиротоније, те зато тога дана молим да се посебно помолите за мене, да ми учини Господ Своју милост, да ми још дарује да послужим светој Цркви трпљењем, подношењем без роптања свих невоља и напасти, покорношћу вољи Божијој, смирењем, љубављу према ближњима, а највише према мојој пастви, и молитвама за њу. А ако Бог пошаље по моју душу, и у смрти нећу бити далеко од оних који су ми блиски срцу. Много се мисли роји у мојој души, али за њих је тесна и мала дописница, те их зато не делим с вама, иако бих то желео. Милошћу Божијом и молитвама многих за сада сам жив и релативно здрав, ако се не рачунају реуматични болови у костима. А тешко ми је и тужно што сам далеко од гроба оца Инокентија. Молитвено га помињем, захваљујући Господу за то што га је избавио од овог живота и населио тамо где нема туге, жалости и уздисања… Због зиме пошта одавно не стиже и одавно ни од кога не примам писма. Вероватно и ви такође, иако сваке недеље некоме пишем по једно писмо. Код нас су почели поприлични мразеви, и зима је у пуном јеку. Како сте? Свима без изузетка вернима Господу молим да пренесете мир, благослов и поздрав. Све вас да чувају молитве Мајке Божије и светих Митрофана, Тихона и Антонија, великих светитеља Вороњешких. Као и пре живим у усамљеном и пустом месту, за све благодарећи Господу и у свему смирено се покоравајући Његовој вољи. Молим те да будеш смирен, да не мислиш о себи високо, да се молиш Господу и да не упадаш у саблазан и преласт лукавога који се труди да преласти, ако је могуће, и изабране, по речи Господњој. Мир теби и свима”.
 
У јесен 1928. године на Анзеру је почела епидемија тифуса; од 1000 затвореника који су се у то време налазили на острву, током зиме 1928-1929. године умрло је 500 људи. Ископане су велике заједничке гробнице близу храма Васкрсења Господњег одмах иза манастирског гробља; тамо су целе зиме слагали умрле, а одозго су јаме покривали јеловим гранама. Када је почела епидемија, у Голготском скиту је смештена болница. Много година пре тога, 18. јуна 1712. године,Мајка Божија је, јавивши се монаху Исусу, рекла: “На овом месту нека буде саграђен скит у име страдања Мога Сина. Нека живе дванаест монаха и нека све време посте, осим суботе и недеље. Доћи ће време те ће верници на овом брду у страдању гинути као муве”. Касније су на том месту подигнута два храма: камени у част Распећа Господњег с параклисом у част Успења Пресвете Богородице, где је за време епидемије тифуса и у време гоњења Цркве, када је манастир био претворен у концентрациони логор, била смештена болница – и дрвени храм Васкрсења Господњег, испод брда где је неко време била смештена мртвачница.
У јануару 1929. године архиепископ Петар је оболео од тифуса и одвезен у болницу, у бивши Голготски скит.
У истој соби с архиепископом лежао је ветеринар, његов духовни син. На дан смрти архиепископа Петра, 7. фебруара, у 4 часа ујутру, он је зачуо шум као од јата птица које је долетело. Он отвори очи и угледа свету великомученицу Варвару са многим светим девојкама међу којима је препознао свете мученице Анисију и Ирину. Великомученица Варвара је пришла владикиној постељи и причестила га Светим Христовим Тајнама.
Монахиња Арсенија која се у то време налазила у затвору на Анзеру чувала је ствари високопреосвећеног Петра. Она је више пута слала владики одежду у којој је био пострижен, али сваки пут јој је враћао натраг. 7. фебруара су јој јавили да је криза прошла и да је у болести наступио преокрет.
Монахиња Арсенија упита:
– А у чему лежи?
– У затворској краткој кошуљи – одговорише јој.
Тада она посла владики одежду коју је чувао за смрт. Када су му је дали, он рече:
– У прави час ју је послала. Сада ме обришите сунђером.
Истога дана у 7 часова увече владика је умро. Пред смрт је неколико пута написао оловком на зиду:” Више нећу да живим, Господ ме зове к Себи”.
Сахрана је била заказана за недељу 10. фебруара. Један свештеник је пошао начелнику 6. одељења да моли дозволу да се уприличи сахрана покојнику и да се на гробу стави крст. Још кад је владика боловао из тврђаве су му послали мантију и мали омофор. У столарској радионици су наручили сандук и крст. Дозволу да учествују у сахрани добила су три свештеника и двојица мирјана. Али није било дозвољено свечано опело и погреб у одеждама. Након извесног времена је постало јасно да је начелник одељења одлучио да баци владикино тело у заједничку гробницу која је у то време већ била до врха пуна умрлих. Увече су се свештеници упутили начелнику и захтевали да испуни дато обећање. Овај је одговорио да је заједничка гробница по његовој наредби већ затрпана земљом и снегом и да неће дозволити да се из заједничке гробнице вади тело архиепископа Петра. Ноћу су сазнали да ово наређење логорске управе није било извршено и да гробница није била покривена. Опело владики било је извршено у канцеларији радионица, а затим су сандук и крст одвезли на Голготу. Четири човека су у то време копала посебан гроб наспрам олтара Васкрсенског храма. Са заједничке гробнице су скинули јелове гране. Владика је лежао у дугачкој кошуљи с рукама прекрштеним на грудима, а лице му је било засуто јеловим иглицама. Три свештеника су га на чаршаву подигла из гробнице, очешљала косу, обрисала лице, и почела на снегу да га облаче. Сав је био бео и мек, као да је тек јуче умро. Обукли су владику у нову љубичасту мантију, камилавку, омофор, у руке су му ставили крст, бројанице, и Еванђеље н извршили опело. Пре него што ће ставити у владикину руку разрешну молитву, сва три свештеника су се потписала на њој.
Монахиња Арсенија упита:
– Зашто се потписујете? Па на молитви се не потписује? Они одговорише:
– Ако се времена промене, биће пронађене владичине мошти и сазнаће се ко га је сахранио.
На опелу се окупило двадесетак људи. Након опела ко је хтео одржао је говор, а затим су спустили остатке свештеномученика у гроб, ставили на њему крст и натпис. Један од свештеника који су сахрањивали архиепископа причао је касније да су, када су закопали гроб, угледали како из њега излази стуб светлости и у њему се јавио владика и благословио их.
У пролеће 1929. године по одлуци логорске управе сви крстови на Соловецким гробљима су скинути и претворени у дрва.
9. јуна 1999. године Његова Светост патријарх Московски и целе Русије Алексеј Други благословио је извођење радова на утврђивању места сахране и проналажењу моштију свештеномученика Петра. После радова који су трајали три дана, 17. јуна 1999. године мошти свештеномученика Петра су биле пронађене.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ближе Пештере – блиске пећине – прим. прев.
  2. По милости Божијој смирени Петар, епископ Старицки,

    Љубљеној у Господу дeцu цркве Тверске пастирима и пастви

    Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа.

    Страшном несрећом је Господ посетио земљу нашу. Због помањкања вере и због умножавања безакоња велика глад је настала у најплоднијим крајевима наше отаџбине. Стотине хиљада наше браће страдају и у тешким мукама умиру. Ужаси глади се не могу описати. Они којн су видели гладне са сузама кажу да се пред потресном сликом неизрецивих страдања смекшава н најсуровије срце н спремно је да све да само да олакша страдања несрећника.

    Богу хвала, ми не доживљавамо муке глади. Да ли су нам усрдни напори наши за обраду поља дали летину прошле године? Или нас је Господ поштедео због правде наше? Али ко ће се усудити тако да помисли? Није ли по милости Својој Господ родио жито нама да би нас можда учинио оруђем исте такве милости према нашој браћи?

    Помиловани Богом и сами ћемо миловати оне којима је потребна милост.

    Нисмо остали туђи и равнодушни према страдањима гладних и на позив најсветијег оца нашег патријарха одмах смо, чим су почели да долазе гласови о невољи, били спремни да идемо да пружимо помоћ тамо где су под утицајем глади људи почели да се хране страшно је то рећи – људским месом.

    Сада и совјетска власт својим декретом од 23. фебруара 1922. године захтева да кренемо у помоћ гладнима и да дамо црквене драгоцености ради спасења несрећних. Црквена имовина се скупљала вековима и углавном се скупљала од мало новца сиромашних трудбеника који су с љубављу и усрдношћу носили своје лепте на украшавање како храмова и икона, тако и богослужбених предмета уопште. И ми смо са свом брижљивошћу и ревношћу чували то власништво Цркве и, хвала Богу, сачували смо га до данас.

    Ми не сумњамо да је совјетска власт пре издавања овог декрета добро промислила какву одговорност преузима пред целим светом данас и пред строгим. неумољивим и непристрасним судом историје у будућности.

    Ми пак, као православни хришћани. који памте завете нашег Спаситеља Који стоји крај двери срца свакога од нас са пруженом руком у лицу гладних, морамо да учинимо све н да уложимо све напоре да бисмо спасли хиљаде оних који умиру од глади – и одрасле н децу.

    Зато благосиљамо верну децу свете Цркве Тверске да дају као прилог од црквене имовине за ову свету ствар све оно што није суштински неопходно ради вршења богослужења (суштински неопходно мора се налазити у храму – в. декрет од 23. фебруара 1922. године), све што није спојено са вршењем свете тајне Евхаристије и на шта пристаје савест верника.

    Што се пак тиче предмета неопходних за вршење свете тајне Евхаристије, предмета с којима је нарочито повезано религиозно осећање верника и са чијим се давањем не би мирила њихова савест, у односу на такве, у случају захтева комисије за одузимање, ми благосиљамо вернике да изражавају своје писмене протесте, да ступају у преговоре с представницима власти и да се заузимају за замену свештених предмета да бисмо, с једне стране, нашом самилошћу и коректношћу, а с друге, далековидим изласком власти у сусрет верницима, мирно вршили свето дело милосрђа – помоћ браћи и сестрама нашима који страдају.

    Али, чинећи добро по заповеди Господњој, морамо да погледамо на саме себе и на свој живот, да појачамо наш пост и молитву да бисмо покајањем и исправљањем свог живота умилостивили Бога и удостојили се да чујемо од Њега у онај дан: “Ходите благословени Оца мојега; примите царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах и примисте ме… Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте”. “Будите” љубљена у Господу децо Свете Цркве милосрдни “као што је Отац ваш небески милосрдан”.

    Благодат и мир са свима вама. Амин.

    Смирени Петар, епископ Старицки

    1922. год, месеца марта 18/31 дана, Твер

  3. Љубљеној у Господу верној деци Цркве Тверске,

    Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуси Христа.

    Молим вас, браћо моја љубљена, речју апостолском: “Не дајте се завести различитим и туђим учењима” (Јевр. 13:9).

    Свим осталим искушењима којима нас је посетио, Господ нам је додао још и оно најтеже н најболније за нас – поделу и смутњу у Цркви Православној. Неки су архијереји и свештеници, упркос одвајкада утврђеним правилима, погазили канонски закониту црквену власт и, одбацивши је, сами су освојили власт, образовавши своју тзв.”највишу црквену управу” и издвојивши се у посебну религиозну скупину коју су назвали “жива црква”. За свој циљ они су поставили реформисање свих страна црквеног живота, почев од преиспитивања догмата и канона, па све до обреда. И то реформисање они, опет насупрот одвајкада утврђеним правилима, намеравају да спроведу сада, пре сазивања законитог Помесног сабора Руске Цркве, мада се извесна питања, као преиспитивање и укидање догмата и канона, могу решавати само на Васељенском Сабору. Ова верска скупина је унела велику смутњу и раздор у живот верника. По дужности архипастирског старања о повереној ми од Господа духовној деци, сматрам неопходним да се као упозорење чвршћима у вери и као укрепљење слаби.х изјасним поводом скупине “жива црква”.

    По свом пореклу скупина “жива црква” је расколничка појава, а по својој суштини је секташка. НЦУ је самозвана установа и не може имати моралну снагу над онима који нису с њима. Народни комесар правосуђа према законима Руске Републике мора нас штитити од сваког њиховог мешања у наш верски живот – као од нама по духу туђе организације. С њима нама, као с јеретицима, не доликује да ступамо у било какво општење. Боље је пострадати, него огрешити душу. У животним питањима се још и могу дозволити извесни компромиси, али у питањима вере је то злочин. Ако све досада нисмо били лажљивци, ако смо убеђени у истинитост свега онога што смо исповедали и проповедали, како се онда можемо. макар и у најмањем делу, одрећи тога и остати часни и верни истини? Ако пођемо с њима, не значи ли то да су Цркву надвладала врата пакла, да је Христос Спаситељ рекао неистину, да Свети Дух није сачувао чистоту Цркве. Не, не и не. Потребна је обнова не Цркве, већ нас самих. Ми више не умемо, ми смо се одучили да усвајамо и разумемо благодатни ду.х црквених правила, па нам се зато и много од тога чини сувишним, непотребним и застарелим. А зашто нам свети угодници који су по целој земљи засијали у Православној Цркви, нису казали да је наша Црква у парализи или да је чак умртвљена? Или онда они нису свети? Црква је света, чиста и није јој потребна обнова, бивајући увек под вођством духа Божијег. Напротив, праведник и велики молитвеник о. Јован Кронштатски овако говори о нашој Православној Цркви: “Наша вера и Црква су слични најпоштованијој, светој, богомудрој, најчвршћој и вечно младој старици у којој увек живи младалачки, живи дух који оживљава њену верну децу”. Ми “нарочито морамо да поштујемо Цркву, да осећамо страхопоштовање пред њеном светошћу, старином, непоколебивом чврстином, пред њеном богопреосвећеном мудрошћу и духовним искуством. пред спасоносним њеним одлукама, њеним богослужењем. тајнама и обредима”. Светитељ Теофан Затворник Вишински у свом завештању духовној деци овако је писао: “Спасавајте се и спасите се у Господу. Не умем ништа бол,е да вам пожелим. Све ће бити када будете спасени. Пут спасења вам је познат, познато вам је и спасоносно устројство Божије. У том погледу довољно је да вас подсетим на речи ап. Павла: ‘О Тимотеју, предање сачувај’. Сачувајте оно што су Господ и Његови свети апостоли предали Цркви и оно што једно поколење хришћана преноси другоме. Принуђен сам да вас на то подсетим због тога што је сада много лажних учења међу нама. учења… која поткопавају темеље вере, која руше породичну срећу, разарају благостање државе. Причувајте се ради Господа тих учења. Постоји камен којим се испробава злато. Пробни камен за вас нека буде учење које се одвајкада проповеда у Цркви. А оно што није у складу са овим учењем одбацујте као зло, ма под каквим се привлачним именом оно прикривало. Ви само то сачувајте, а све остало ћe вам се само од себе додати. Ван Православне Цркве нема истине. Она је једина верна чуварка свега што је завештао Господ преко светих апостола и зато је истинска Апостолска Црква. Људи такву не могу да створе. Господ неће допустити да врата паклена надвладају Апостолску Цркву. Она јесте н биће по Његовом обећању до скончања века и то је наша Православна Црква”. Ето како су размишљали нама савремени велики праведници.

    Ма колико била жалосна појава раздора и смутње у Цркви, морамо да захваљујемо Богу због њих јер ће се у то време одвојити пшеница од кукоља и сваки ће се осврнути на себе и откриће у којој мери је православни хришћанин. Молим Бога да сачува у истинитој Цркви што више људи, иако и по Писму знам и из запажања о околном свету видим да ће остати мало правих верника томе води време: “Гле, убрзо долази” јасно се чује у свему. Будимо сви верни до смрти. Не издајмо ни у најмањој мери нашу Мајку Цркву, не прљајмо се општењем с јеретицима и отпадницима али се нећемо односити према њима онако како се они односе према нама; онај који има дух Христов у себи не врши насиље, не угњетава, не наноси увреде. Зар се из поступака обновљенаша не види којег су они духа? Нека нас сачува све Господ од овога духа лукавога.

    Немојте мислити из мојих речи како сам ја против Сабора, или да не желим савршени поредак у уређењу облика живота Цркве, или да не желим да расправљам о питању белог (ожењеног) епископата. Спреман сам да са свом ревношћу расправљам о свему томе. Али све мора бити благообразно и по чину, мора се решавати не од стране скупине лица која нико није овластио, већ од стране меродавних сабора, и Помесног и Васељенског. И ја чврсто верујем да ће такав меродавни Сабор својевремено бити сазван, јер он је неопходан. А пошто сада не постоји канонски законита Највиша црквена управа и све су епархије по благослову заменика патријарха митрополита Агатангела самосталне и пошто су међусобно разједињене и, по причи, неке у већој мери, друге у мањој пометене н колебају се због појаве реформаторског покрета у Цркви, позивам све да не журе да се колебају и да пре сазива меродавног Помесног сабора заузму сопствени став и мирно раде на свом спасењу, руководећи се Светим Писмом, свештеним канонима и уставима наше Православне Цркве.

    Код тих живоцрквеника-обновљенаша нема ничег религиозног; они се религијом само прикривају, они су политичари, мада многи од њих то ни сами не схватају. Мн политиком не треба да се бавимо, то није наш пocao. Ми морамо да признајемо совјетску власт, да јој се покоравамо no хришћанској савести, да не дозвољавамо са своје стране ништа уперено против власти, да се држимо строго декрета о одвајању Цркве од државе.

    Код обновљенаша је све климаво и несигурно, јер је све засновано на лажи и на свесној обмани. Већ су се епископи Антонин и Васијан одвојили од њих и састављају нову скупину “препород Цркве”. Али ни с том скупином не можемо имати ничег заједничког. Ми не можемо и не смемо да верујемо оним лицима која су била чланови “живе цркве” тј. погазила своју архијерејску и свештеничку заклетву, показала се као кривоклетници и подлежу суду меродавног Сабора. Они ће се несумњиво и даље цепати, као протестанти, и расуће се у ситне секте. Само је страшно то што људи пропадају за вечни живот. По речима св. Јована Златоуста. нема већег греха од греха црквеног раздора. Тај грех се, по његовим речима, не може спрати ни крвљу мучеништва.

    Зато вас молим, пастири Христови, не пропуштајте да објављујете људима сву вољу Божију, пазите на себе и на цело стадо у којем вас је Дух Свети поставио као чуваре пастве Цркве Господа и Бога коју је Он стекао крвљу Својом. бдите, појачајте своје молитвене подвиге, држите се устава свете Цркве, не уводите никакве новотарије у богослужбене чинове и својом чврстом и непоколебивом истрајношћу за истину дајте добар пример својој деци у Господу, јер тешко нама ако због наше немарности или, још горе, због наше саблазни погине нека душа хришћанска.

    Молим и вас, верна децо свете наше Цркве. будите чврсти и непоколебиви у вери, не смућујте се никаквим ветром учења, будите верна деца ваше Мајке Цркве која вас је одгајила, не идите за расколницима и заједно се са својим пастирима молите Спаситељу нашему да не упаднемо у напаст, да нас укрепи у правоверју и да нам да… да непоколебљиво бранимо истину.

    Увек ћемо имати на уму речи ап. Павла: “Само живите достојно Еванђеља Христова, да вас када дођем видим или ако вам не дођем да чујем за нас да стојите у једноме духу, једнодушно борећи се за веру Еванђеља. И ни у чему да се не плашите од противника; то је њима знак погибељи, а вама спасења и то од Бога. Јер је вама даровано од Христа не само да верујете у Њега, него и да страдате за Њега” (Фил. 1:27-29).

    Сматрао сам за своју дужност да вам кажем ово. браћо и оци, као упозорење против ове погибељне појаве смутње и раздора да као што Еву превари змија лукавством својим, да се тако и мисли ваше не одврате од простодушности (2 Кор. 11:3). Не будите више мала деца коју љуља и заноси сваки ветар учења, обманом људском и лукавством ради довођења у заблуду (Еф. 4:14). Већ будите чврсти, непоколебљиви (1 Кор. 15:37). Бдите, стојте у вери, мушки се држите, снажите се (1 Кор. 16:13), чувајући јединство духа у савезу мира, и Бог истине, мира и љубави биће с вама. Амин.

    Божијом милошћу смирени Петар,

    Епископ Старицки управитељ Тверске епархије,

    Твер 6/19 септембар 1922. године

  4. Васкршњи колач – прим. прев.
  5. Има се у виду обавезност помињања на богослужењу имена патријарха Тихона, упркос томе што је овај привремено предао црквену власт митрополиту Агатангелу.
  6. Партесно појање, од латинске речи партес – делови, деонице; вишегласно појање које се у Русији развило у 17. веку под утицајем западноевропске црквене музике – прим. прев.
  7. Љубљеној у Господу деци Православне Вороњешке Цркве,

    У име Оца и Сина и Светога Духа!

    Још за живота свога у Богу почивши високопреоспећени Владимир,митрополит Вороњешки, притиснут годинама старац, слаб телом, али крепак духом, чврсти и непоколебиви стуб наше православне вере, изразио је жељу да мене има за свог наследника на Вороњешкој архиепископској катедри. И митрополитова жеља се испунила. Многобројни православни хришћани који су се окупили на његовој сахрани, чак и из удаљених места, по древном су црквеном обичају, у храму, једнодушно мене изабрали за епископа Вороњешког и Задонског. Али пошто су православни хришћани, с једне стране, жалили и жале због тога што је током последњих година почело да се појављује много нових верски.х скупина које не наилазе на симпатије међу верницима, а с друге, болно су доживљавали и доживљавају као грађани то што између грађанске власти и православног свештенства постоји некакав неспоразум који изазива неповерење власти према православном свештенству, приликом избора мени су верници предложили услове које морам обавезно да испуњавам: 1) да не ступам ни у постојеће, ни у поново настајуће верске групације које се одвајају од истинског Православља које 19 векова исповеда Васељенска Црква н 2) да искрено признајем совјетску власт, да будем у односу према њој потпуно лојалан и коректан, да не иступам против ње ни речју, ни делом, да не учествујем ни у каквим контрареволуционарним организацијама и да будем апсолутно аполитичан. Пошто су ови услови у потпуности одговарали и одговарају мојим уверењима и мом духовном ставу, ја сам искрено, и то у писменом облику, преузео на себе обавезу да се чврсто и непоколебиво придржавам услова које су ми понудили верници.

    Сада, ступивши на управу многобројним православним парохијама готово целе Вороњешке епархије као највиши духовни руководилац и чврсто се надајући с помоћу Премилосрдног и Свемогућег Бога, молитвама епископа наших Митрофана и Тихона, да доведем у мир и добро уредим Вороњешку епархију уз сложни и једнодушни заједнички рад са мном свештенства и мирјана, ја – ваш духовни руководилац позивам све да свето н непоколебиво извршавају услове које су ми поставили верници и које сам прихватио: 1) да се чврсто и непоколебљиво држе Православне вере која се непроменљиво исповеда током 19 векова, памтећи да је “ова вера апостолска, ова вера отачка, ова је вера православна, ова вера васељену утврди”, и 2) дајући Божије Богу. да дају и кесарево кесару, тј. задржавајући своја религиозна убеђења, у исто време да са свим трудбеницима признају совјетску власт, коју сам и ја признавао и признајем, да буду према њој лојални, да извршавају њене законе п да нипошто не мешају политику у верске послове.

    Непоштовање ових услова од стране свештенства и мирјана прети светој Православној Цркви многим несрећама. Али да не буде тога милошћу Божијом! Надам се да ће сваки верни православни хришћанин, а пре свега пастир, ово схватити и уложити сав напор да разјасни оно неповерење власти према нама које је до сада постојало. Позивајући све на непоколебиво извршавање понуђених ми услова. упозорава.м да ће ако приметим да неки од свештенства крше те услове, и с моје стране бити подвргнути новчаним казнама.

    Молим Господа и Његову Пречисту Матер да нас све благослови миром и да нам помогне да радимо за добро народа.

    Благодат Господа нашег Исуса Христа са свима вама, браћо. Амин.

     

    Смирени Петар, архиепископ Вороњешки и Задонски,

    Вороњеж, 19. мај/1.јун 1926. године,

    Редакцији “Вороњешке Комуне”,

    Архиепископ Петар

  8. Архимандрит Инокентије.

Comments are closed.