ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

 

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА
Књига страдања и утехе
 

 
Свети Иларион Тројицки
 
15. (28) децембар
СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ИЛАРИОН ТРОЈИЦКИ, АРХИЕПИСКОП ВЕРЕЈСКИ, ВИКАР МОСКОВСКЕ ЕПАРХИЈЕ
 
Свештеномученик Иларион (у свету Владимир Алексејевич Тројицки) родио се 13. септембра 1886. године у селу Липице Каширског среза Тулске губерније у породици свештеника. Деда будућег светитеља, Петар Тројицки, службовао је у истом селу. Парохијани су сачували сећање на њега као необичног човека. Када је умирао, сви становници села су дошли да се опросте с њим и добију од њега последњи благослов.
Жена о. Алексеја Тројицког умрла је рано, те је морао сам да васпитава децу којих је имао петоро: три сина и две кћери. Два сина – Владимир и Димитрије – постали су епископи, а трећи син Алексеј свештеник. После смрти жене о. Алексеја велико учешће у васпитању сирочића преузела је њена неудата сестра Надежда, учитељица црквено-парохијске школе; када Владимира није имала коме да остави, она га је узимала са собом на наставу. Дечак је рано научио да чита, с пет година је стајао за певницом, читао часове и шестопсалмије.
Основно образовање будући светитељ је стекао у Тули – у духовној школи, а затим у богословији, након чега је послат о државном трошку у Московску духовну академију да настави образовање.
Владимир Алексејевич се уписао на академију 1906. године, “када су опијеност и бунило револуције који су продрли и иза зидова академије – како је о томе писао један савременик – тек почели да се губе, али још нису сасвим нестали”. Владимиру Алексејевичу је било тешко када је видео, како је говорио, “срамоту академије која је променила светле ризе чисте и трезвене науке за дречаве и прљаве разнобојне рите уличне политике”, срамоту оне академије коју је он волео као “своју љубљену невесту”… Али олуја није прошла без користи за Владимира Алексејевича: његов аналитички ум није могао да се смири док није пронашао узрок зашто је вихор захватио тако широке кругове образованог руског друштва: један од главних узрока који су одредили овакве размере покрета, била је, по његовом схватању, нецрквеност друштва које је изгубило везу с Црквом, и прекинуло с њеним исконским традицијама… Чим му је то савршено постало јасно, почео је да посвећује готово сва своја дела разраћивању питања о Цркви и црквености.
Тежња чистог срца, васпитаног у правилима дубоке црквености, у благодатној атмосфери православног богослужења и целовитости истине која може постојати само у Православљу (а све што се одваја од њега, подмукло саветује човеку да иде својим путем, ван Православља – све је то од греха који поробљава душу, од човекове ускогрудости и неслободе која нема у себи љубави и слободе Христове), је и учинила да му боравак у академији постане необично важан и драгоцен. Ту је нашао оно што је тражио – истину. Али трагања нису била лишена тешкоћа и разочарања. У академији је морао да се суочи с плодовима учености Запада који је излагао своје представе о Богу. Ништа безбожније и по душу погубније није читао. И колико се то разликовало од радова Светих Отаца који су писали о ономе што је за њих било смисао целог живота, штавише, питање вечног живота или вечне пропасти, чему је било немогуће прилазити само као систему искључиво умних теорија. То и јесте дивно у Православљу што је оно откривена истина и не захтева никакве логичке натегнутости или лукава извођења закључака да би ускладило приватан човеков живот са црквеним, а Цркву са истином, онако како ју је говорио Дух Свети кроз еванђелисте и предање Цркве. Сама та истина је била у светоотачком богословљу, иста у црквеном богослужењу, иста и у речи Божијој. Понекад је од те истине која освежава душу дух био обузет и човеку дође да отворено каже млаком свету који лежи доле одакле је дошао и на шта је спао. Студент четврте године Московске духовне академије Владимир Тројицки је на дан празновања 95. годишњице њеног оснивања овако изразио једну од својих заветних мисли:” С поносом често каже наш савременик: богат сам и обогатио сам се и ништа ми не треба; а не зна да је несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг (Откр. 3:17). И све то зато што је вера Христова престала да буде живот, зато што се људи не клањају Јединоме Богу, већ су направили себи безбројно мноштво идола, идола бездушних који не могу да одухотворе живот и да га учине садржајним.
Идоли све више и више потискују Христа из људског живота. Све што се тиче вере све више и више у данашње време постаје ‘приватна ствар’, чак нешто што треба стално скривати у најскривенијој ‘клети’, чему нема и не треба да буде никаквог места у животу. У наше дане хришћанство се појављује само као лично притајено благочашће, али је зато хришћански живот потпуно осиромашио. Хришћански живот је могућ само у Цркви: само Црква живи Христовим животом… Друштво више воли да иде на тржнице досадног света, да јури тамо у помрчини од једног варљивог пламена према другом, да пропада од духовне глади, да се храни рошчићима који доликују само свињама и неће да има изобиље хлеба у дому небескога Оца Који јесте света Црква Православна. А ако неки и говоре о учешћу у црквеном животу, под тим животом не подразумевају зидање Тела Христовог у заједничком братољубљу и духовним подвизима, не, под животом Христове Цркве подразумевају привређивање, управљање столовима мењача новца (Мт. 21:12) и борбу за некаква права. И на светом месту хоће да поставе свој бездушнн световни идол!
У односима према Цркви највише избија савремено идолопоклонство. Многи су се ражестили, кудећи једини пут Христов (Д. ап. 19:9), пут црквени. Стварају се ‘нови путеви’ са именом Христовим, али без Цркве, ‘крај зидова црквених’. За те ‘нове путеве’ се испоставља да су веома удобни управо ради тога да би се сачувало име Христово, а клањало се својим омиљеним идолима. Зато су толико и привлачни сви ти ‘нови путеви’. Они су лаки и повлађују страстима. Од стварне Христове вере која се садржи у светој Цркви, на тим путевима остају понекад благочастива, а чешће ружна маштања која немају никакве везе са животом… Многи избегавају да говоре о Православљу и јеретичким западним вероисповестима – католицизму и протестантизму – већ говоре само о некаквом општем хришћанству. Симпатисати јеретика, бити на страни непријатеља Христове Цркве, ко то сада сматра срамним и погубним преступом, цепањем нешивеног хитона Христовог?… Користећи мрачно незнање друштва по питањима вере и побожности, прикривајући се крупним, али потпуно празним речима, јеретици проповедају најнемогућнија, најбесмисленија и најодвратнија учења, а синови Цркве, нимало не размишљајући, јеретичку лаж стављају изнад православне истине. Онога ко је одлучен од Цркве због богохулних јереси отворено називају великим учитељем, приређују у његову част славља, иду му на поклоњење. Штавише, усуђују се још да вређају чуваре Христовог стада због тога што терају вукове од Богом им поверених оваца. Непријатељи Цркве засипају наслеђе Божије безбројним хулама од којих душа долази у стање ужаса, душа која воли Бога и свету Цркву…
Недостатак преданости Јединоме Богу заједно са жељом да се споји поклоњење Богу и идолима створили су у наше време, првенствено код западних јеретика, гледање на богословље као на некакво спољашње знање. Шта је то богословље? За многе је оно само знање богословских истина, али не и знање Бога. Знање Бога је пак искуствена (опитна) наука. Само чисти срцем ће Бога видети и зато истинско богословље мора бити побожност, па ће тек онда она донети плод по својој мери”.
Још као студент академије, Владимир Алексејевич је почео да се истиче као највећи руски богослов, усредсредивши своју пажњу на историјскодогматску апологију 9. члана Символа вере, тј. на разоткривању православног учења о Цркви. У академији је најпре као студент, а затим као професор, написао и објавио радове: “Хришћанство или Црква”, “Гностицизам и Црква у односу према Новом Завету”, “О црквености духовне школе и богословске науке”, “О нужности историјско-догматске апологије 9. члана Символа вере”, “Тријединство Божанства и јединство човечанства”, “Покајање у Цркви и покајање у католицизму” и друге.
Године 1910. Владимир Алексејевич Тројицки је завршио Духовну академију са звањем кандидата богословља и задржан на академији као професорски стипендиста, а након годину дана постављен за вршиоца дужности доцента на катедри Светог Писма Новог Завета. Од тада је почела његова педагошка делатност која је трајала све до самог затварања Духовне академије и донела много плодова како на пољу непосредног предавања, тако и у области богословског истраживања, јер је у њему Духовна академија добила дубоко православног научника-богослова. За време студија он се брижљиво спремао за предавања, али сада је одредио себи правило: написавши текст у свесци, он ју је увек остављао код куће и држао је предавање не користећи никакве белешке. У почетку се тога, наравно, прибојавао, али затим се тако навикао да му је ова навика чак давала и својеврсну сигурност, те је почео да се осећа на катедри – најпре Духовне академије, а затим и црквене – као потпуно одомаћен.
У тренуцима слободним од предавања Владимир Алексејевич је писао магистарску дисертацију на тему “Белешке из историје догмата о Цркви”. Овој теми је придавао огроман значај, видећи да је 9. члан Символа вере постао камен спотицања и саблазни за савремене људе. За њега је била од суштинске важности жива реч истине, његова душа је тражила ту реч и хранила се њоме; за њега није постојало формално знање, богословље је за њега било непосредно повезано са животом, било је оно без чега човек не може ниједног тренутка. У том смислу он је био православни Рус, а касније православни руски архијереј за којег су речи Христовог Еванђеља биле непосредна заповест упућена души. У њему уопште није било лукавства. За њега су апсолутни значај имале речи “Иштите најпре царства Божијег…” (Мт. 6:33) и “Какав ће откуп човек дати за душу своју” (Мт. 16:26). Имајући жив ум, будући дубоко образован човек, он је одмах обратио пажњу на то да је по значају средишње питање за савремене људе постало питање не о Божанству Исуса Христа, не о крсним страдањима Богочовека, већ о Цркви без које нема спасења, без које и сама вера постаје преласна и демонска. Признати католицизму или протестантизму да су и они Црква, значило би кренути путем или самоуништења, или лукавства недостојног имена хришћанина. А ко се онда у западним вероисповестима спасава? – питају маловерни људи, а чешће неверници. Али, авај, често људи уопште и неће да се спасу и да буду са Христом. Они у свом животу постављају било какве циљеве, желе било шта, само не живот у Христу, не живот с Богом. У таквим градовима као што су били Содом и Гомора, готово да и није било људи који су желели да живе благочастиво и који су тежили светом животу; и Јерусалим је тражио власт и богатство и, будући доследан у својим трагањима, разапео је Богочовека и Творца. С крајњом оштрином религиозног исповедања овај истакнути богослов је писао: “Ја никако не могу да мислим да су православље и римокатолицизам скоро једно исто, да су то две помесне цркве. Ја исповедам да је Црква једна, а римокатолици за мене нису Црква, па према томе, нису ни хришћани, јер хришћанства нема без Цркве”.
Можда је управо због тога што је за њега било толико важно то питање о значају Цркве касније обратио своју оштру пажњу на дела Алексеја Степановича Хомјакова и први пут међу црквеним богословима дао им објективну научно-богословску карактеристику, одредивши њихово место међу богословским делима и утврдивши њихову везу с богословљем древних учитеља Цркве, таквих као што су св. Игнатије Богоносац, св. Иринеј Лионски, Тертулијан, св. Кипријан Картагински, бл. Августин. “А. С. Хомјаков писао је он сакупио је и усвојио оно што су говорили на Истоку и на Западу током неколико векова разним поводима, применио је све то на западне вероисповести, допунио различитим веома дубоким философским и историјским мислима, и, најзад, изложио у савршено новом облику и надахнутим тоном. Хомјаков је све то рекао ‘на нов начин’, и у томе је његова огромна заслуга за богословску науку. Ризница светоотачке писмености је неисцрпно богатство и ко износи одатле на свет Божији барем неки део, таквоме можемо само захвалити.
На Хомјаковљева дела морају нарочито да обрате своју пажњу савремени полемичари који морају да воде борбу с јересима и заблудама. Носећи на себи снажан печат светоотачке полемике, Хомјаковљева полемика представља светлу и блиставу тачку на мрачној позадини полемике са западним вероисповестима.
Староцрквена полемика и Хомјаковљева полемика је принципијална, она сече дрво заблуде до корена. Тесно повезана са идејом Цркве, она се не задржава искључиво на појединачним заблудама, већ показује њихов заједнички корен у супротстављању догмату о Цркви, а одатле проистиче и одлучна морална осуда сваког одвајања од Цркве. Хомјаковљева полемичка дела представљају управо искуство примене принципа староцрквене полемике на западне вероисповести”.
У пролеће 1912. године Владимир Алексејевич је завршио магистарску дисертацију и предао је на читање рецензентима.
Већ неколико пута је за време летњег распуста ишао на путовања, најчешће у иностранство. Имајући радознао карактер, он је свуда хтео све да види и да сазна, како живе људи у свакој земљи, како доживљавају истину Христову и живе ли њоме уопште У лето 1908. године обишао је источноевропске земље и Балкан. Сада, 1912. године, посетио је Немачку, Швајцарску и Француску. Било му је стало да види плодове европске културе – католицизма и протестантизма; за њега је живот у потпуности био наставак богословља као науке, а побожност је била темељ за објективно виђење околног живота. Сва његова запажања и утисци су били веома тачни и показали су се као веома драгоцени када је почео рат с Немачком, рат између словенског и германског света, рат између хришћанског света и света који је имао слабу и неодређену представу о Христу, често туђу Господу. Путовање је трајало месец дана, али уз живост путниковог карактера, због тога што је хтео да све сам погледа и затим да промисли, време путовања као да му је било згуснуто, те му више није преостало ништа загонетно и занимљиво у Западној Европи. У свом техничком и културном развоју западноевропске земље су запале у ћорсокак, а њихов духовни развој је био толико плитак, да није имао чак ни сенке садржајне дубине.
Посетивши након путовања на Запад родно село, Владимир Алексејевич се вратио у Сергијев Посад, где се латио штампања магистарске дисертације коју је писао две године. Крајем новембра рецензенти – професори С.С. Глагољев и М.Д. Муретов – изнели су врло високо мишљење о ауторовом раду. У мишљењу Глагољева је стајало: “Овакве књиге као што је књига господина Тројицког не појављују се често у Русији. Њихова појава је празник богословске науке”. Свој одзив проф. Муретов је завршио речима: “Када би од мене зависило, без икаквих колебања бих признао да дисертација Тројицког у потпуности заслужује не само звање магистра, него и доктора наука”. 11. децембра 1912. године Владимир Алексејевич је успешно одбранио дисертацију. 16. јануара 1913. године свети Синод је потврдио његово звање магистра богословља и место доцента. За најбољи магистарски рад додељена му је награда Московског митрополита Макарија.
Али сам аутор се од оваквих мишљења, и од доделе награде, нимало није погордио. Имајући високе критерије какав треба да буде рад на једну тако одговорну тему, он је схватао колико још треба да учини и да проучи да би је разоткрио колико је могуће потпуно и достојно таквог драгоценог предмета као што је Црква. Као дубок богослов и смирен човек, био је прилично заштићен од гордости која погађа душу и која би могла да се испољи након високих похвала поштованих професора.
После одбране дисертације Владимир Алексејевич је кренуо на пут у Кијев и Житомир. Ту се срео с епископом Прокопијем Титовом с којим је био веома близак. Заједно с њим он је често посећивао архиепископа Антонија Храповицког према којем се, као и многи студенти Духовне академије, а нарочито они који су желели да приме монаштво, односио с великим поштовањем.
Дошао је и Велики пост 1913. године, дошло је и време да Владимир Алексејевич крене другим путем. У детињству је добио строго православно васпитање; може се рећи да је његова главна васпитачица била Православна Црква с њеним узвишеним богослужењем које се ни са чим не може упоредити и уставом који васпитава вољу за добро. Тек када је постао студент и почео да пише радове о Цркви, могао је да увиди и схвати оно што је осећао од детињства. Сада је знао зашто је волео православно богослужење, и та љубав, спојена са жељом да се осами, довела га је до мисли да прими монаштво. Одлуку да прими монашки постриг кочило је само једно: знао је да, ако постане монах, неће бити слободан у избору црквеног послушања и да може бити постављен на било коју црквено-административну дужност, за шта он није осећао у себи ни најмањег призвања. Усамљеност, молитва, бављење науком – ето за чиме је чезнула његова душа. Али у избору омиљеног животног пута постоји ризик – нашавши оно што желиш, наћи ћеш и оно чему се душа супротставља. Најзад се Владимир Алексејевич ипак одлучио и на дан празника Победе Православља поднео је молбу за пострижење.
Постриг је био одређен за 28. март у пустињи светог Параклита која се налазила недалеко од Тројице-Сергијеве лавре. Владимир Алексејевич је сам одабрао ову усамљену пустињу за свој постриг. Популарност младог доцента међу професорима академије и студентима била је толико велика да су на постриг дошли многи професори академије и студенти.
Након извршења пострига, ректор духовне академије, преосвећени Теодор Поздејевски је, изашавши на амвон, рекао новом монаху поучну беседу: “Истина Христова је једноставна и само су је људи отежали и отежавају је различитим световним и животним мудровањима. Та истина је у ономе што је највредније и најважније за живот то је разоткривање у свом унутрашњем човеку Христовог лика. Он, тај лик, бива таман, као што је таман лик на старој икони; али као што је искусни уметник може очистити од чађи времена и каснијих наноса, тако се и непропадиви лик Христа који живи у нама може ослободити од туђих наноса. То се може учинити сузама, трпљењем, борбом, при чему та борба може бити бескрвна, дакле, али не и без жртве. Треба бити спреман да се ради вишег циља жртвује све, ма како нам нешто било драго, ма колико нам се чинило важним. Ради тог следовања Христу треба жртвовати и науку, и академију, зато што су они без Христа ништа, а у Христу свако свугде може донети већу корист него у области науке. Пример за то су велики подвижници и старих и нових времена који су, ни сами то не желећи, постајали славни и у државним пословима, следећи само Христа и монашке завете!”
Пре него што је примио монаштво Владимир Алексејевич је писао својим рођацима: “Опростите ми, драги моји, због свих мојих преступа према вама, знаним и незнаним. Клањам вам се до земље и молим вас да ми заборавите све моје зло. Помолите се за мене, нарочито 28. увече (око 9 часова), када у Параклиту буде моје пострижење у монаштво. Полазим на свој пут светло и с радошћу. Сада већ чезнем да се што пре огрнем црним одеждама и да се заклоним од света који ме гони у стопу. Молим све вас да ми и даље указујете своју љубав. Опростите!” И након месец дана: “Дакле,ево већ је готово месец дана како сам монах. Много тога сам доживео, много осетио. Као да ме је неки високи талас подигао, па ме још увек није спустио. 28. марта у Параклиту је био мој постриг. Шта сам доживео не умем да испричам, али сам се после осетио као да сам се подмладио, као да сам дечак. У духовној радости био сам пет дана у храму. Вратио сам се у академију, али се још увек нисам вратио својим пословима. Почела је Страсна седмица, Васкрс… Све ми је то ове године било некако нарочито. На Велики Четвртак први пут сам прошао кроз Царске двери посвећен сам за јерођакона и почео сам готово свакодневну службу која ми сваки пут пружа велику радост. Током протеклих дана мог монаштва имао сам првенствено осећање радости и душевног спокојства.
Што сам сада свештено лице то ме готово уопште не чуди: као да је тако морало да буде – чак ми је почео да изгледа чудно некадашњи световни изглед. На ново име сам се навикао, иако ни оно световно нисам заборавио. И тако сам у радости дочекао Светли празник – ‘јер ме од смрти у живот Христос Бог преведе’.
Заједно с световном одећом збачено је нешто што ме је оптерећивало и збуњивало; осећам се лакше и спокојније. Искусни људи кажу да се то увек тако новом монаху даје да окуси душевни мир да би знао ради чега мора да се подвизава у свим будућим искушењима.
Па ипак својих ‘световних’ пријатеља сећам се веома често. Мислим да у односу према њима ни у монаштву немам разлога да променим свој став. Занимљиво ми је, наравно, шта мислите сада о мени: ‘пропао човек не зна се зашто’; ‘шта је учинио са собом?’; ех, свет, свет. Ја сам свет схватио и помирио сам се с њнм и веома ми је жао што свет неће да се помири с монаштвом. А треба само да призна: ‘ниједан облик живота не мора да буде исти за све’. Изабрао сам онај за који ми се чинило, а и сада ми се чини да ми највише одговара. Не жалите, већ се заједно са мном радујте, зато што се ја сада радујем. А шта значи име Иларион? Весели”.
11. априла је рукоположен у чин јерођакона; 2. јуна, на Тројицу, у чин јеромонаха. Прошло је свега два месеца од како је пострижен и десило се оно чега се он највише бојао и ради чега је одлагао постриг – 30. маја јеромонах Иларион је постављен на административну дужност инспектора Московске духовне академије. Од тада је изгубио мир и спокој. О овом времену свог административног рада владика Иларион се увек сећао као о некаквом кошмару, који је по тежини готово једнак затвору, када су монаха који је чезнуо за самоћом, неискусног у пословима административним и световним, одвукли на животно поприште, стављајући му у дужност да доноси одговорне одлуке у својству иако не толико велике, али ипак власти.
5. јула 1913. године уздигнут је у чин архимандрита; био је то најмлађи архимандрит и професор у Русији у оно време.
Добијањем новог звања његов живот се потпуно променио. Писао је рођацима: “Сада осећам на првом месту само једно: потпуно сам избачен из колосека, до темеља су срушени моји планови и намере у односу на непосредну будућност, а њу сам зацртао на читаве године. Расположење ми је потиштено. Имам гомилу послова, у стану ми је као на пијаци, долази ми дневно по педесет људи. Писма, телеграми… Морам да одговорим на њих, а понекад успевам једва да једно писмо напишем дневно. А не могу ни тако брзо да уђем у нови колосек. На лето ћу, у најмању руку цео јул, морати да седим у академији: у својој личности ћу спајати и ректора, и инспектора, и помоћника инспектора… Не ропћем, јер монах је црквена ствар. Личног живота он нема – он је сам. Куда те пошаљу тамо иди и ради. Већ три године како нисам имао распуст, а на овогодишњи сам рачунао, али опет није испало онако како сам ја желео. Слава Богу за све!”
Али догађали су се и тешки доживљаји повезани с неким налозима Синода. У лето 1913. године архиепископ Никон Рождественски је отпутовао на Атон да расправи ствар тамошњих монаха и с њим су хтели да пошаљу на пут и архимандрита Илариона, што овај никако није желео, али су срећом послали професора духовне школе С.В. Тројицког. Непријатни случај у вези с атонским монасима сустигао је архимандрита Илариона након годину дана. У марту 1914. године он је писао својим рођацима: “У последње време су почели да ми досађују налози највише власти. Када је требало да нешто напишем, ја сам прихватао налог ипак добронамерно, али ових дана сам добио такав налог од Синода да сам одмах изгубио мир и идем одавде. Мораћу да после Васкрса живим у Москви и водим случај убеђивања атонских монаха. Читав је случај уопште прилично прљав, крајње одговоран, мом духовном лику… мало одговара, захтева поприличну научну припрему коју ја уопште не поседујем, а имам и мало времена, и што је најважније, не знам како да изађем на крај с академским пословима. Овај налог ме заиста много притиска…”
Нипошто није хтео да има посла с тим случајем и Господ му се смиловао – након месец дана о томе је писао:” Случај атонских монаха се решава без мог учешћа. Могуће је да сам био без разлога узнемирен, али узнемирење је постојало и много времена ми је отишло на то. Јер до јуна преостаје нешто мало више од месец дана, а морам још да прочитам 44 семинарска рада (ове недеље сам прочитао осам!), пет кандидатских и још осам испита, а празници, службе… И нехотице почнем да размишљам само о томе како да дочекам јун месец када ће се хоризонт мало разведрити. А сада нека ми само Бог помогне!”
Годину дана након пострига, правећи кратки резиме онога што је проживео, архимандрит Иларион је писао рођацима: “Монаштво је добра ствар, али оно је муњевито промакло поред мене. Сва моја несрећа је у томе што немам самоћу, а без самоће ми је тешко да живим: губим мир. А најгоре је када немир и зловоља улазе чак и у твој стан… У науци је застој.. свакојаких грехова је нешто мало мање него пре, а душевни спокој се уопште не примећује. За то није монаштво криво, већ моје инспекторство. Ја сам лош инспектор…”
Уосталом, овде се одражавао не толико недостатак способности за вршење административне дужности, колико недостатак искуства захваљујући којем би могао да разликује важне догађаје који су захтевали примену административних мера од небитних. Ускоро је, међутим, све што се збивало добило једну посебну тежину – почео је Први светски рат који су у то време називали Отаџбинским и предосећало се да његове последице никога неће мимоићи. Првих месеци након почетка ратних дејстава архимандрит Иларион је понекад по читаве дане читао новине све док се фронт није стабилизовао и почео да се назире дуготрајни карактер рата. Те године академија је прослављала стогодишњи јубилеј. Сада су на основу службеног положаја архимандрита Илариона сви празници и јубилеји непосредно од њега зависили, али те године су због рата славља била укинута, па чак није било ни уобичајене годишње свечаности.
За време свенародног молебана на тргу у Сергијевом Посаду архимандрит Иларион се обратио окупљеном народу: “Православни Руси! Нисмо с радошћу овамо дошли: не, не с радошћу. Тежак облак народног јада и народне несреће надвио се над нашом отаџбином. Нису то капи кише, то су капи врелих суза, капи крви црвене и скупоцене падају из тог ужасног облака на родну земљу. Можда је суђено да се пролије читава бујица крви и суза. Отаџбина је у опасности! Отаџбина је у невољи и муци! Отаџбина захтева од нас жртве. Она је већ многима од нас узела рођене и блиске и – ко зна? – можда је узела и заувек. Она захтева наша имања, па чак и сам наш живот. У времену које је пред нама мораћемо много тога да препатимо срцем и душом.
Куца страшан час суда над руском земљом. Током последњих десет година ми смо много грешили. Ми, Руси, допустили смо да се неверје шири у нашој вољеној земљи. Код нас се раширио невиђени разврат и кварење нарави. Ми, Руси, грешни смо пред нашом славном историјом. Грешни смо пред успоменом и заветом наших предака. Грешни смо пред нашим рођеним светињама. Почели смо да губимо страх Божији. Одвикли смо се да волимо Цара и Отаџбину. Навикли смо да вређамо и хулимо све своје и домаће, а хвалимо и преузносимо све туђе.
Куцнуо је час да искупимо пред Богом наше народне кривице, наше народне грехе…”
Што је дуже трајао рат, то је теже и јасније било мучно предосећање у срцу. И пре свега зато што рат није разјашњавао оно што је главно и једино важно – његов значај и смисао за Русију, зато што се води рат између земље у којој је основа народног живота готово хиљаду година било Православље, и земље која је пре готово хиљаду година отпала од Цркве, чије су многе стране живота и културе постале непријатељске хришћанству. Несрећа није била у самој чињеници рата, него у томе што је већи део руског образованог друштва које је представљало наследника реформи Петра Првог, био у суштини анти-народни, непријатељски расположен према Христу и чезнуо је за пропашћу Отаџбине. Овакав став ондашњег друштва показало се да је за њега битнији и важнији од националних и општенародних интереса, и оно је било спремно да уништи и сам народ, само да не напусти онај западноевропски и свој сопствени став који се у то време састојао у безбожности и материјализму.
Овакво стање духа интелигенције утицало је и на део свештенства и изазвало је безбројне нападе на монаштво. Године 1915. свештенство у државној Думи је сачинило “Белешку” у којој су стајали следећи редови: “Данашње богословије не умеју да улију својим питомцима искрену веру и љубав према Цркви. Од многих недостатака духовне школе треба пре свега поменути незадовољавајући одабир руководилаца школе који се првенствено бирају међу монашким лицима, која су у већини случајева млада и немају довољно искуства у педагошком послу. Могу се поменути стотине случајева када се монах, који тек што је изашао из студентске клупе, са 2526 година, поставља за надзорника или инспектора школе”.
Лаж оновремених руских политичара била је толико огавна да је архимандрит Иларион сматрао за своју дужност да их оповргне. Да не би био неоснован, узео је статистику оберпрокурора за 1913. и 1915. годину. Из званичне статистике је следило да је монаха међу наставницима духовних школа било свега 2,7%, а остали су били бело свештенство и (највећим делом) световни људи. Према званичној статистици међу лицима која су заузимала у духовном школству административне дужности 1915. године световних лица је било 60%, белог свештенства 30%, а монаха 10%.
Навевши ове бројке, архимандрит Иларион је написао у закључку:” Где је првенствено постављање за руководиоце школа монашких лица? Где су обећаних стотине 2526-годишњих монаха на инспекторским и надзорничким дужностима?
Ако је одабир руководилаца духовних школа незадовољавајући, зашто су онда због тога криви само монаси, ако је њих на административним местима само 10%, а у духовно-школској служби свега 2,7%.
Али нема никакве сумње да ће се статистички оповргнута неистина непрестано понављати и у штампи и у јавности, а непријатна истина никоме није драга!”
У августу 1916. године у уводном предавању у Московској духовној академији архимандрит Иларион је рекао: “Сада опет доживљавамо тешки Отаџбински рат и поново пред очима видимо ружно наличје европске културе. Зар he и овај рат проћи бесплодно за руско друштво, као што је без користи био Отаџбински рат пре сто година? А код нас се чак и сада чују гласови како ми не ратујемо против западноевропске културе, већ само против пруског милитаризма. А овај рат, чини ми се, могао би да научи Русе многоме, пре свега томе да је за излечење рана које разједају руску душу неопходно покајати се за двовековни рат против Цркве, да треба сви да се врате вери отаца и да дају Православној Цркви некадашње место у животу државном и друштвеном. Пред почетак рата Црква је у Русији била понижена до крајности. Некада је, по Регламенту, Црква била потчињена Императору; то се могло још и оправдавати. Али руски монарх је увео уставне законодавне установе. Црквени живот по новом законодавству уопште није издвојен из надлежности представничких установа. Тако су сада добили право да разматрају и решавају многа питања чак и унутрашњег црквеног живота и Фридман и Чхеидзе. Поробљавање Цркве од стране државе достигло је завршницу. И то управо у време када су и расколници, и секташи, који су израсли из немачког семена и штетни за Русију, добили потпуну слободу. Отвориш новине и видиш како је лако расколницима да окупе свој сабор. Сетиш се како је и Фетлер, сада протеран из Русије, организовао конгресе баптиста у древној православној Москви. Али само Православна Црква не може да сазове сабор и на њему постави законитог поглавара по 34. апостолском правилу!
Понекад је тешко човеку да борави у Московском Успенском сабору. Тешко је када видиш тамо људе који се не моле, већ ‘разгледају знаменитости’. Ти људи се шетају по саборној цркви као по музеју. Чак им ни кивоти московских светитеља ништа не говоре и они пред њима не само што се не клањају, него се чак и не прекрсте. Али ове године сам имао прилике да служим у Успенском сабору рану Литургију. Једва сам дошао до олтара, толико је саборна црква била пуна обичног народа. Бескрајни редови богомолника су ишли и побожно целивали мошти великих светитеља у сва четири угла цркве. Схватио сам да је још увек жива руска душа и да се древна саборна црква још увек за њу није претворила у беживотни археолошки музеј, каквим га сматрају интелектуалци који су далеко од црквеног живота! Али још ми је болније него икада било да видим празан патријаршијски трон! Хтео сам да узвикнем: докле, Господе! Када ће се попети на тај трон врховни пастир руског народа, узети у своје светитељске руке свиралу и палицу и окупити у једно Христово стадо све Русе, укључујући и оне овце уграбљене у гори које су се разбежале сада по Врапчијим брдима и пасу на туђим и штетним пашњацима?”
Добро схватајући да рат има религиозни карактер, да људи умиру или за веру, или борећи се против вере, архимандрит Иларион је узео живо учешће у мисионарском и противрасколничком раду. По налогу светог Синода он је делимично редиговао, а делимично сам саставио 24 полемичка летка против уније и штампао их у 600 хиљада примерака. Нарочиту недоумицу код њега је изазивало када је неки професор и стручњак, на пример за савремено секташтво, прожет патриотским осећањима, подносио молбу да буде отпуштен из академије да би учествовао у војним операцијама на ратишту. Тако је професор недавно основане катедре за разобличавање руског секташтва А. В. Ремизов поднео молбу да му се дозволи да крене на инжењерске курсеве ради каснијег служења у војсци. Оваква дозвола му је била дата. Архимандрит Иларион је тим поводом изнео потпуно негативно мишљење. Он је писао: “Дужност патриотизма захтева да останемо на свом месту и да се бавимо својим послом на који смо постављени и за који смо припремљени.
Борба против Немаца се не води само на бојном пољу, она се води и у трговини, и у индустрији, и у науци. Борба против секташтва, против те ‘немачке вере’, јесте борба са истим тим непријатељским духом и непријатељским мишљењем. Та борба је непосредна дужност господина Ремизова и за вршење те дужности он ће несумњиво бити кориснији, будући да има припрему већ по свом образовању”.
Од 7. до 14. јула 1917. године с благословом светог Синода у Московској духовној академији је одржан конгрес научног монаштва на којем је присуствовало око 70 монаха. На заседањима конгреса се расправљало о положају научног монаштва у школској и ваншколској служби. Одлучено је да се створи братство монаха научника, потврђена је одлучност да то братство има своје манастире и школске установе. Расправљало се такође и о томе да се духовна академија претвори у чисто монашку уз одабир професора међу монасима.
Ватрени присталица овакве реформе бноје епископ Теодор Поздејевски. Пред његовим очима је лебдео идеал потпуно монашке, аскетске и строго православне школе. Тај идеал, та страсна жеља онога чему се надао заклањала је сагледавање стварности и чињенице да је руски живот постао далек од овог идеала и покушај да се он постигне административним путем није могао ни до чега довести. Већином од 30 гласова, против 19, уз остале који су били уздржани, усвојена је резолуција коју је он предложио: “Конгрес научног монаштва сматра неопходним да црквени сабор као заштиту чистоте православно-богословске науке од опасности која јој прети приликом реформе академија на начелима аутономности, остави барем једну од постојећих академија коју неће захватити та реформа, реорганизовавши је на начелима строго црквеним у смислу устава, дисциплине и начина живота и снабдевши је професорима од лица свештеног чина (првенствено монашких), а једнако и мирјана строго црквеног живота, и учинивши је органом рада братства”.
Професори Московске духовне академије архимандрит Иларион и јеромонах Вартоломеј Ремов који су гласали против ове резолуције изнели су своје издвојено мишљење: “Сматрајући пожељним да црквена власт организује једну Духовну академију са посебним уставом који уређује њену управу и начин живота на строго црквеним начелима, не налазимо, напротив, никакву могућност да се сложимо с резолуцијом коју је прихватио конгрес. Резолуција предлаже посебну академију ‘као заштиту чистоте православно-богословске науке од опасности која јој прети приликом реформе академија на начелима аутономности’. У тим речима резолуције изражена је осуда постојећих начела академија, осуда коју ове нипошто нису заслужиле, зато што нема никаквих довољних разлога сматрати професоре академија непријатељима православне вере. Историја академске науке нас приморава да с великом опрезношћу упућујемо професорима академија оптужбу за неправославност, јер су општепознате чињенице да су ставови из научних радова који су овако брзоплето проглашени штетним за Православље ускоро постајали општеприхваћене истине. Православној богословској науци не прети ни нека посебна опасност од академске аутономије која се уводи у живот, зато што на академијама и даље предају исти професори, и аутономија их неће учинити непријатељима Цркве, што они ни раније нису били…
Признајући корисност оснивања посебне црквене академије, не можемо, међутим, желети да та академија буде претворена у орган делатности монашког братства. У последње време црквена власт је спречавала образовање научног монаштва у ужем смислу те речи, усмеравајући академске монахе обично путем црквено-практичне делатности и не пружајући монасима могућност да дуго времена остану на академским професорским катедрама. Зато се мора признати чињеница да научно монаштво данас уопште није блиско богословској науци, већ се често, нажалост, односи према њој без дужног поштовања. Онај програм рада који се предлаже за оснивање монашког братства, има првенствено практични карактер. Зато ми то братство и не можемо сматрати довољно ауторитетним у очима широке црквене јавности да би као свој орган имало, између многих других, и високу богословску школу. Ми се веома бојимо да братство већ у првом раздобљу свог постојања, лативши се посла коме није дорасло, не пружи радост онима који му не желе добро”.
После фебруарске револуције 1917. године отворен је Помесни сабор. Архимандрит Иларион који је активно учествовао у његовом раду, овако је описивао атмосферу у којој је почињао сабор на страницама “Богословског весника”: “Црквени сабор… Последњих дванаест година ове речи нису силазиле са уста свих црквених људи, нису силазиле са страница духовне и световне штампе, чуле су се с висине парламентарних трибина. Но међутим… сабора ипак није било. Као да је неко проклетство висило над саборним животом Руске Цркве. Царева одлука од 31. марта 1905. године поводом извештаја светог Синода о сазиву сабора: ‘Сматрам немогућим да се у ово данас немирно време обави толико велики посао који захтева и мир и промишљеност, какав је сазивање Помесног сабора. Остављам себи да, када настане време повољно за то, по древним примерима православних царева, покренем тај велики посао и сазовем Сабор Сверуске Цркве ради канонског разматрања предмета вере и црквене управе’. Године су пролазиле; у нешто промењеним условима државног живота положај Православне Цркве је постајао неподношљив. Црквени живот је доспевао све више и више у стање расула. За Руску Православну Цркву су се бринули чак и њој туђи људи. Верске заједнице које су некад биле забрањене добиле су слободу. У старој православној Москви неометано су заседали сабори расколника, окупљали су се конгреси баптиста. За Православну Цркву пак још није настало повољно време. Царско самодржавље, устројено по идеалу Петра Првог, све време је било непријатељско према самосталности руске националне Цркве и у том погледу, себи на пропаст, остало је верно себи до самог краја. Био је потребан стихијски преврат, обарање самог царског престола, па да настане и за Православну Цркву повољно време да сазове сабор којег је она била лишена 235 година. Однос царске династије према Православној Цркви је историјски пример незахвалности. Пре 300 година Црква је тражила националну династију, одбацујући иноверну династију. Првосветитељ Руске Цркве, свјатјејши патријарх Гермоген, је претрпео због идеје националне династије мученичку смрт. А та династија се ускоро претворила у потпуно туђу руском народу, уништила је патријаршију, ударила пастира Руске Цркве и лишила расејане овце могућности да се саберу у једно, довевши самим тим Цркву у крајње жалосно стање. Петроградски период руске историје се завршава у виду ужасне срамоте и тешке свенародне несреће…
Састав сабора је исто тако шаролик и разноврстан као и сама стомилионска Руска Православна Црква…
И радосно је било видети ту разнолику масу саборских чланова и истовремено и страшно и мучно. Радосно зато што се најзад остварио сан многих нараштаја руских православних људи о враћању Цркви канонске саборске управе, која је у њој тако дрско обешчашћена од Петровог времена. Страшно је зато што тако дуго није било сабора, тако се много у црквеном телу накупило неспоразума, узајамног неразумевања, понекад чак и непријатељства и злонамерности. Ти људи су толико разноврсни, толико удаљени једни од других, тако су се одвикли једни од других – да ли се они могу ујединити у заједничкој љубави и једнодушности, разумети једни друге, оценити једни друге, опростити једни другима прошлост ради боље будућности? Сва та забрињавајућа питања су непрестано узнемиравала мисао и стварала неспокојно стање духа.
Било је тренутака нарочитог духовног узлета. Такав је био тренутак отварања сабора након Литургије на Успење. Из целе Москве су се окупиле литије на челу са епископима. На уздигнутом месту насред саборне цркве у пуном одејању стајало је неколико десетина епископа Руске Цркве. Њима се придружило мноштво архимандрита, протојереја и јереја. Чланови сабора мирјани су такође изашли на средину саборне цркве. Првосветитељ Кијевски митрополит чита кратку посланицу о отварању сабора. Чланови сабора су запевали Символ вере. Тренутак је био потресан, многима су у очима биле сузе. Одмах су у виду поворке чланови сабора изашли из цркве и, дошавши код светитеља Алексија у Чудов манастир, упутили се на свенародни молебан на Црвени трг. Ведар, сунчан дан, трг прекривен многим хиљадама народа, читава шума хоругви се уздиже изнад гомиле која се црни. По посебном чину је одслужен молебан на Лобном месту, и под хоругвама (црквеним заставама; нап. прир) су се чланови сабора кроз Никољску капију вратили у Кремљ. Око других барјака су стајале готово целе парохије православних Московљана са својим духовним пастирима. Друге парохије су дочекивале чланове сабора који су пролазили поред њих певањем тропара. За све време пута сузе су и нехотице навирале на очи. То су биле сузе гануте радости која загрева срце и смекшава душу…”
За догађаје који су се одвијали на сабору занимала се онда цела академија, њени професори и студенти. Када се прочуло да сабор намерава да обнови патријаршију, мишљења су се у академији поделила. Део професора и студената су сматрали непожељном обнову патријаршије која може спречити започете “слободе” и довести да постављања уместо смењеног “цара земаљског” – “цара црквеног” који може да узурпира власт сабора. Сазнавши да се у академији износе мишљења против обнављања патријаршије, архимандрит Иларион је хитно отпутовао у Сергијев Посад и увече истога дана одржао у академији предавање на тему “Да ли је потребна обнова патријаршије у Руској Цркви?” На предавању које је трајало око три часа присуствовали су готово сви професори и сви студенти. Архимандрит Иларион је говорио о патријаршијском периоду у Руској Цркви, а затим о томе какве су несреће потекле од уништења патријаршије: тиме као да је озакоњено мешање у послове Цркве световних људи, чиновника, од којих су многи били иноверци, често каријеристи спремни да забораве на Цара Небеског ради угађања цару земаљском, а понекад и потпуни неверници. Одвраћајући онима који су се бринули због граница патријаршијске власти архимандрит Иларион је рекао:” Сада настаје такво време када патријаршијски венац неће бити царски венац, већ пре венац мученика и исповедника који ће морати да самопрегорно руководи бродом Цркве у његовој пловидби по бурним таласима животног мора”.
Предавање се завршило бурним аплаузом присутних међу којима тешко да је још остало људи убеђених у неопходност старог уређења РПЦ. Архимандрит Иларион је могао да се мирне душе врати у Москву на сабор.
Испуњавале су се наде о. Илариона о обнављању канонског уређења РПЦ. Али на сабору је патријаршија имала и својих противника који су често гледали на Православну Цркву не као на Богом основану и управљану Духом Светим, већ као на земаљску установу и организацију за коју су важни оквири права и дужности које имају пре земаљски, правни карактер. Архимандрит Иларион је наступио на сабору с говором у одбрану патријаршије. “Свугде и увек – говорио је он – мењају се облици највише управе помесних Цркава, мењају се и саме помесне Цркве, али се увек чува непроменљивим онај закон највише управе на основу којег је на њеном челу првојерарх. Имена и обим власти првојерарха се мењају, али непоколебиво остаје начело првојерарха у свакој помесној Цркви.
Наша несрећна Руска Црква са својим Синодом представља тужан и жалостан изузетак. Сва Васељенска Црква Христова до 1721. године није познавала ниједну помесну Цркву којом се управљало колегијално, без првојерарха. Ни Руска Црква никада није била без првојерарха. Нашу патријаршију је уништио Петар Први Коме је она сметала? Саборности Цркве? Но, није ли баш у време патријараха било код нас нарочито много сабора? Не, није саборности и није Цркви засметала код нас патријаршија. Коме онда? Московском самодржављу којег је Петар претворио у неорганичено самодржавље, њему је сметала руска патријаршија. У сукобу са државном влашћу привремено се угасила руска патријаршија и на чело Руске Цркве постављен је целој Христовој Цркви непознати колегијум у којем је ускоро завладао дух монарха зато што је од оберпрокурора наметнути неки хусар ‘сабором архијерејским, као ескадроном на вежби, командовао’. Оснивање колегијума било је у сваком случају новотарија у Цркви Христовој; та новотарија је била створена по холандско-немачким узорима, а нипошто ради црквене користи…
Хтео бих да се обратим свима онима који због нечега још увек сматрају да је потребно упућивати приговоре против патријаршије. Оци ибраћо! Не нарушавајте радост наше једнодушности! Зашто преузимате на себе незахвалан задатак? Зашто говорите безнадежне речи? Јер ви се борите против црквене свести. Бојте се да се не покажете као богоборци (Д. Ап. 5:39)! Ми смо ионако сагрешили, сагрешили смо тиме што нисмо добили патријаршију пре два месеца када смо дошли у Москву и први пут се срели једни с другима у Великој Успенској саборној цркви. Зар неко од вас није осећао бол до суза што види празан патријаршијски трон? Зар није било понижавајуће да види да је Московски митрополит за време свеноћног бденија пред Успење стајао негде испод скела? Зар није било горко видети на историјском патријаршијском трону прљаву даску, а не патријарха? А када смо целивали свете мошти чудотвораца московских и првопрестолника руских, зар нисмо онда чули њихов прекор због тога што је код нас двеста година обудовела њихова првосветитељска катедра?
Москву зову срцем Русије. Али где у Москви куца руско срце? На берзи? У трговачким радњама? На Кузњецком мосту? Оно свакако куца у Кремљу. Али где у Кремљу? У окружном суду? Или у војничким касарнама? Не, у Успенској саборној цркви. Тамо, крај предњег десног стуба треба да куца руско православно срце. Орао петровског, по западном узору устројеног самодржавља, је кљувао руско православно срце. Богохулна рука безбожног Петра збацила је првосветитеља руског с његовог вековног трона у Успенској саборној цркви. Помесни сабор руски од Бога датом му влашћу поново ће поставити патријарха на његово законито и неотуђиво место. И када уз звоњаву московских звона најсветији патријарх буде пошао на свој историјски свештени престо у Успенској саборној цркви, тада ће бити велика радост на земљи и на небу”.
У знатној мери захваљујући иступању архимандрита Илариона престале су расправе поводом патријаршије, гласови противника су замукли под утицајем храбро изнесених речи истине, и сам говор, иако га је изговорио један човек, зазвучао је као глас Цркве против којег су могли да негодују само њени отворени непријатељи.
Зиму 1918-1919. године архимандрит Иларион је у целини посветио предавањима на Духовној академији, службама у московским црквама са обавезном проповеђу, као и раду у комисији за организовање светске конференције хришћанства на којој је заступао јасан и чврст став. У свом писму секретару комисије за организацију светске конференције хришћанства Гардинеру архимандрит Иларион је писао: “По Вашем убеђењу све заједнице које себе називају хришћанским сачињавају једну Христову Цркву, али само ослабљену у свом јединству… Овакво учење о Цркви је потпуно немогућеприхватити, јер оно је свакако потпуно непознато древној Цркви која није познавала никакав разлабављени појам јединства Цркве… Основну истину хришћанства, његову велику тајну – ваплоћење Сина Божијег признају све хришћанске вероисповести. Али само то их не може спојити у једну Цркву. Јер и ђаволи, по апостолу Јакову, верују (2:19), и веру своју су по сведочанству Еванђеља исповедали попут апостола Петра (Мт. 16:16; Мк. 1:24; Лк. 8:28)”.
Знајући да се одржавају некаква саветовања поводом приближавања Православне Цркве и римокатолицизма, студент Духовне академије Сергеј Волков поставио је питање архимандриту Илариону, није ли предвиђено сједињење цркава. “Ови скупови се одржавају под мојим председништвом – одговорио је архимандрит – те тешко да се од њих може очекивати неки позитивни резултат… Уосталом, ако се Рим покаје, онда…” почео је он да говори али није завршио реченицу, јер уопште није веровао у покајање Рима.
После доласка на власт бољшевика одмах су почела гоњења Цркве и већ 10. марта 1919. године архимандрит Иларион је ухапшен и затворен у Бутирски затвор. Својим блиским људима писао је из затвора: “Честитам вам празник. Дошао бих и ја на празник, али ме не пуштају. Сутра ће бити тачно два месеца како сам ухапшеник, и даље сам у том стању, а колико ми остаје да будем, то не знам. Позивали су ме код иследника. Мој ‘случај’ се и њему показао смешним и никакву кривицу није нашао. ‘Сутра ћу’ каже – ‘о томе обавестити колегијум’.
Авај, после саслушања је прошло 16 дана, а ја ништа не знам. Питање: зашто? У нашој славној републици такво питање је потпуно неумесно.
Као и пре живим добро. Овде сам се потпуно навикао, као да тако и треба. Овде сам се чак п поправио, угојио, физички се осећам сасвим добро. Да бих појачао циркулацију крви почео сам да идем на посао, на пример, да извлачим воду из затворских подрума. Добро је што могу неколико часова да проведем на ваздуху и мало да развијем мишиће. За рад још додају фунту хлеба. У данашње време храним се изврсно. Време пролази неприметно; чак ми је криво, што књиге споро читам. Одвија се уједначен и правилан живот. Када би то било у неком лепом крају, било би као санаторијум. Пролеће се некако споро помаља у природи, те скоро да ми и није криво што сам иза зидова и решетки…
Код нас су сада у ћелији три професора. С времена на време држимо предавања; завршили смо курс стенографије. Искрено ћу рећи да сам ова два месеца проживео не без користи, па чак и занимљивије него што сам живео ван затвора”.
Ова његова прва затворска казна је трајала око три месеца.
24. маја 1920. године у подне, у храму Тројицког патријаршијског подворја одржано је наречење архимандрита Илариона за епископа. Приликом наречења архимандрит Иларион је, обраћајући се патријарху Тихону и присутним архипастирима, рекао: “У овај дан наречења захваљујем Богу који ми је дубином мудрости човекољубиво све удесио и увек оно корисно давао.
Захваљујем Богу који ме је из небитија увео у постојање и дао ми као насладу највиши дар Своје љубави и доброте – биће обасјано свешћу.
Благословен Бог који просвећује и освештава сваког човека који долази у свет и мене, бесловесно дете, препородио бањом препорођења, спојивши ме са Собом изабраним Својим стадом које се спасава.
Захваљујем Богу Који ми је показао ову чулну светлост у дому служитеља Свога, Који ме је довео у овај свет од духовних предака, због чега сам од свог детињства био близак Његовом светом храму и тамо нисам познавао друго место осим певнице и олтара.
Нека је благословено име Господње због тога што нисам имао размажено васпитање у свом детињству, одрастајући мећу ливадама, пољима и шумама мог завичаја у дивној једноставности радне свакодневице, због чега, ако се и стидим просити, копати могу (Лк. 16:3), и потребама мојим могу да ми послуже ове моје руке (Д. ап. 20:34).
Захваљујем Богу Који је од детињства отворио мој ум, ставивши у њега тежњу за знањем и Који ме провео не кроз другу какву школу, већ кроз школу духовну.
Највише и непрестано захваљујем Богу за то што ми је даровао велику радост и срећу да живим и учим у Московској духовној академији. Лишивши се у детињству мајке, у младости сам стекао у академији мајку-васпитачицу која ме ево већ четрнаест година храни не само млеком, него и тврдом храном богословља. Највећа ми је жеља да до краја живота будем последњи њен служитељ и да имам у изобиљу хлеба, неголи да будем неко ко је далеко од ње и ко је лишен тога.
Захваљујем Богу Који ме је удостојио да много година проживим под благодатним кровом игумана руске земље – преп. Сергија, да видим тамо веру народну, да будем понекад и до суза дирнут њоме, да видим тамо духовну жеђ и сам да будем разбуктан жељом да дам жедном народу макар кап духовног пића.
Добро је што си ме смирио, Господе, да се научим наредбама Твојим (Пс. 118:71), јер сам био горд и брз на гнев да осуђујем туђег слугу (Рим. 14:4), и Господ који све оне који ходе у гордости може смирити (Дан. 4:34), дао ми је разум да грешне људе разумем, с грешним људима да саосећам, и грешним људима да опраштам.
Слава Богу и за све оно што сам доживео и промислио током последњих година буре и пометње, када је земља предана у руке нечастивога (Јов. 9:24), када је руска држава, одвојивши се од Христове Цркве, ступила у најтешњи савез са синагогом сатане (Откр 2:9). Тих година је само ојачала моја вера у Цркву и учврстило се моје срце у нади на Бога. Када до темеља руше стари свет да би на његовим рушевинама изградили нови фантастични свет, када се много тога од људских дела показало да је саграђено на песку, када падоше многи силни (2 Цар. 1:25,27),тврди темељ Божији (2Тим. 2:19)Црква Божија, стоји непоколебиво, само украшена као хаљином од пурпура и висона[1], крвљу нових мученика. Што смо знали из црквене историје, о чему смо читали код старих, сада видимо својим очима: Црква побеђује, када је нападају (Иларије, Одл. 7:4). Непријатељи би хтели да нас сматрају преживелима, умрлима, али ми смо живи (2 Кор. 6:9), и жива ће бити душа наша (Пс. 118:175). Не само што верујемо, него и видимо да су врата паклена немоћна пред вечним Божијим саздањем. Међу ветровима лажних учења, међу мутним побеснелим таласима злобе, лажи и клевете помамних непријатеља као стена стоји Црква, она Руска Православна Црква о којој су тако волели донедавно да понављају како је она у парализи, како је само одржава полицијска сила државе. Али ево, силе државе су се подигле против Цркве и наша Црква је дала више мученика и исповедника него издајника. Посматрајући све то и размишљајући о свему томе, осећам да се испружише преда мном кораци моји (Пс. 17:37) и на камену постави Господ ноге моје (Пс. 39:3), да не ослаби срце моје (Пон. зак. 20:3).
Ово последње Божије доброчинство никако не могу у овом тренутку да сакријем, када стојим пред сабором вашим, архипастири Цркве, призван епископском служењу. Млади во тресе главом када му стављају јарам зато што на тај јарам није навикао. И за мене је нов тај јарам који ми ви сада стављате и врат мој дрхти од њега. Од детињства сам се определио за служење Цркви и све до сада сам само њој служио колико ми је дозвољавала леност моја. Сав свој научни и професорски рад сам сматрао као служење Цркви и у томе сам видео највиши и једини смисао целог нашег академског рада. Али оно служење Цркви које сам обављао до сада, оно је сасвим другачије од предстојећег ми епископског служења. Раније сам читао књиге, а сада морам да читам срца људска, та најмудрија и често сасвим неразумљива слова. Онда сам писао мастилом на папиру, од сада ћу благодаћу сликати лик Божији у људским душама. Раније сам поучавао, а сада морам да водим спасењу. Раније сам могао да останем скровит, а сада ме стављате на свећњак црквени. Раније сам могао да се скривам од људи и да уживам у повучености, од сада морам да светлим људима светлошћу добрих дела. Свом душом сам волео академски живот, одвојен од света, узвишен изнад света, усамљен као пустињачки. Највише сам у последње време жалио због тога што сам изгубио своје једино благо – вољену пустињу. Сада ми одузимате наду да се у ту пустињу поново и у потпуности вратим. Епископ мора бити увек у вртлогу људског живота. Око њега се сваки дан скупљају људи, а то скупљање се може назвати свакодневним притиском људи (2 Кор. 11:28), свима мора бити све (1 Кор. 9:22), свима себе да учини робом (1 Кор. 9:19), слабима да постане као слаб (1 Кор. 9:22), са слабима да буде слаб (2 Кор. 11:29), једне да теши, друге да поучава, а неке и да разобличава (2 Тим. 1:9).
Навикнувши на претходно своје служење и свом душом га заволевши, бојао сам се архијерејства и увек сам доста говорио против свог епископства. А сада стојим пред вама, архипастири, примивши звање ваше и нимало се не противим, јер је чврста моја нада у Господа. Сада видим јасно да је велика потреба за посленицима на њиви Божијој. Сада чврсто знам да воља Божија управља Црквом и да се у Цркви постављају епископи не без воље Божије. Чујем пророчку опомену: благо човеку када узме Јарам у младости својој (Плач 3:27), и приклањам свој врат под епископски омофор. Милосрдни Господ да прими душу моју, ову малу лепту која се ставља у ризницу цркве да би се употребљавала на општу корист. Воља Господња да буде (Д. ап. 21:14).
Али исповедам и оно што сада збуњује моју јадну душу. Био сам грешни мирјанин, постао сам грешни монах, па постао грешни јереј, али да постанем грешни архијереј – дрхтим од страха. ‘Чиме је толико сагрешила црква Божија, чиме тако разгневила свог Владику када је предата мени, најпрезренијем од свих и подвргнута оваквом посрамљењу? Тако кличе Јован Златоуст (О свештенству. 6,12). Какве ћу речи изрећи ја, грешни и најјаднији човек? Како ћу се усудити да отварам уста своја, знајући страшну реч псалма: грешнику рече Бог: Зашто говориш наредбе моје? Разобличићу те и ставићу пред лице твоје грехе твоје (Пс. 9:16). А греси моји као тешко бреме оптеретише ме, усмрдеше се и загнојише се духовне ране моје од лица безумља мога (Пс. 37:56). Више од блуднице безаконовавши, реке суза никако не принесох. Човекољупче милосрдни, од прљавштине дела мојих избави ме, да не будем плен ни храна туђему, и проповедајући другима да не будем сам одбачен (1 Кор. 9:27).
Молим вас и преклињем, светитељи Божији, непрестано се за мене молите Христу Богу да ме удостоји да се причестим благодати архијерејства не на суд или на осуду, да загрева та божанска благодат угљевље огњено у савести мојој, спаљујући трње свих мојих сагрешења у преостало време живота мога и да не будем бачен због грехова својих на место мучења, када завршим поље овог привременог земаљског живота”.
Сутрадан је архимандрит Иларион хиротонисан за епископа Верејског, викара Московске епархије. Од тога дана његов живот се потпуно променио. Ако је пре хиротоније још и имао времена за бављење науком, читање духовних књига, налазећи непрестано у њима поткрепљење својој души, сада више није имао времена: служио је готово свакодневно, ујутру и увече; дешавало се да је морао на дан да одржи по две проповеди. Кући је долазио дању само на два часа које је користио за одмор пред вечерњу службу, а догађало се да по неколико дана уопште не ноћева код куће. Посећивао је са службама храмове и манастире Верејеског округа и те посете су прерастале понекад у путовања која су трајала по месец дана. Ако је имао слободан дан од богослужења, од јутра до касне вечери владика је примао људе који су му долазили да реши њихове насушне проблеме. И све то није могао да избегне.
То је било архипастирско служење када је речју и примером подржавао колебљиве и малодушне и поучавао оне који мало знају. За годину дана свог архијерејства одслужио је 142. Литургије, више од 140 свеноћних бденија и одржао 330 проповеди, и то узимајући у обзир и то да је те године два месеца боловао од тифуса, при чему је месец дана боравио ван куће. Болест је изазвала проблеме на срцу и касније се то поново јављало приликом сваког премора.
Говорећи о себи, епископ Иларион је писао својим блиским: “Потпуно сам изгубио слободу. Као ухапшеник прикован за своја теретна колица – тако и ја живим. Не само што немам слободних дана, немам ни часа слободног, када бих могао да се позабавим оним што хоћу, а не оним што је хитно. Бар кад би ме бар узели у Бутирку на одмор. То је нама једини приступачни летњиковац или санаторијум. Не знам, али некако још увек имам снаге, иако ми често снаге понестаје и дух малаксава”. “Цело лето (1921. године И.Д.) прошло је у непрекидним обиласцима Москве и Московске губерније. И у Москви има крајева који су удаљени више од 10 врста. Времена уопште немам довољно и стално журим. Често се уморим. Добро је што се, кад се уморим, брзо се и опоравим – види се да сам још млад.
А током последњег месеца опет проблеми у животу: поново је ухапшен преосвећени Петар (Пољански И.Д.), и опет сам сео за његов сто да примам људе који чекају… првенствено развод. Немам ни јутра ни вечери… Немам времена да читам, немам времена да пишем, немам времена… чак ни да грешим. Ради трећег ми можда Господ и одређује овакав живот”.
Активни црквени рад светитељев, његове проповеди на богослужењима и помоћ патријарху Тихону, његове сјајне наступе на јавним расправама власт је дочекала с бесом. 22. марта 1922. године епископ Иларион је ухапшен. Оптужен је да је извршавао налоге патријарха, примао у патријаршијском подворју посетиоце који су долазили по савет у вези с црквеним пословима, организовао јавне расправе и, поседујући велику ерудицију у богословским питањима, дискредитовао своје опоненте-безбожнике који су иступали против њега. 22. јуна Колегијум ОГПУ је донео одлуку о протеривању епископа у Архангељску губернију.
4. јула 1922. године епископ Иларион је заједно с робијашким транспортом дошао у Архангељск и 10. јула је ослобођен из затвора. После свакодневне преоптерећености, после истраге и транспорта прогонство му се учинило као неочекивани одмор. Велики град, кућа скоро у центру у којој су му домаћини доделили посебну собу с прозорима који гледају на сунчану страну. У прво време је готово читаве дане ишао по кеју величанствене Северне Двине, уживајући у свежем ваздуху, миру и слободи. Уживао је у томе што не треба стално да себе приморава и присиљава само на то како да уради све што је потребно, нешто што се више не може одложити, а за чије извршење више нема снаге. Истина, природа је била сурова, са свих страна су опкољавале насеља шуме или мочваре и готово да уопште није било отвореног простора.”Да би се направила ливада или поље, треба усред мочваре потражити сув брежуљак: тамо је шума. Шуму треба посећи и добиће се ‘чистина’ – на њој се прави ливада или поље. До њега треба направити пут кроз мочвару: насипају се струготине, пребацују даске, штапови итд. и добија се својеврсни пут. А мочвара је или с кржљавом и проређеном шумом, или чиста мочвара.
Има свих врста маховина. Први пут сам видео како расте јаребика… Замислите како је све покривено једним тепихом од светломрке маховине, и по њему су разбацане, до пола нестајући у њему, црвене јагоде величине мале вишње… Када их има много, изгледа као да је неко просуо по маховини јагоде”.
Једно је било тужно и забрињавајуће – немогућност да као прогнанику стално служи у храму и прима вести о црквеним догађајима.
Рођацима је епископ писао: “Служим врло мало. 15. јула сам сасвим тихо у цркви крај куће одслужио, а данас у саборној цркви. И само то.
Морам признати да ми је на празник досадно без службе, иако радним даном немам никаквог посла. Једном речју, у мом животу је много и доброг, а главно је слободно време и што могу да учим. Да ли ће ми то учење икада затребати не знам. Али, учим барем за себе! Хоћу да се школујем за рачуновођу: течај предавања из рачуноводства већ лежи на мом столу.
А Цркву нека ‘оживљавају’ други; наши су се путеви разишли. Занимљиво је шта су све смислили на конгресу ‘оживљавања’: 1) да се архијереј жени, 2) да се монаси жене уз задржавање чина, 3) да се жени свештеник удовицом, 4) да се жени свештеник други пут, 5) да се жени свастиком, 6) да се жени сестром од тетке или стрица. Дакле, шест ‘да се жени’ – и то је све! Како то једноставно испада! Е, па наздравље! А нама је боље да се злопатимо по прогонствима, него да се приклањамо дрскости, бешчашћу и глупости. Та ствар није Божија, те ће зато пропасти пре или касније.
Главна гнусоба је потпуна политичка провокација. Увек су наши либерали били одмах први после полицајаца…
Жива црква у Москви и Петрограду се и међусобно и са свима посвађала, тако да се показала врло viva. Одлука конгреса личи на бунцање неких другова… ‘Новопеченима’ се по канонима не може признати чин, зато што су све њихове одлуке незаконите. Оваквог гледишта се и придржавам. Путем ‘оживљавања’ не могу да идем – касно је, већ сам неупотребљив за то, ‘оживљеница’ ће побећи”.
“Јесен је код нас изузетно топла и лепа, до сада се температура није спуштала испод четири степена; дрвеће још стоји са зеленилом, на пример, тополе. Сада, на пример, пишем (пола дванаест увече) са отвореним прозором. Седим наспрам прозора у старом платненом подраснику. За сада немам и не помишљам да заптијем прозоре, јер бих се угушио. Нипошто нисам очекивао овакву јесен. За све то је заслужна Голфска струја. А и Нова Земља помаже, затварајући улазе у Карско море. Сад сам овде географију Севера проучио из разних књига, понекад из врло озбиљних. Имам довољно времена. Уосталом, и не баш толико. Књига је много и не могу одмах све да их прочитам. А треба ми и много времена за систематски рад. Никако њега да се латим. Иако докторска титула има за шта да ми се додели, још увек дуго нећу моћи да је браним. Овде се ништа не може урадити. Може се нешто урадити само у академској библиотеци. Опет морам да чекам куда ће да ме пошаљу.
У Москви су потпуно полудели. Окупи се тридесетак, четрдесетак случајних људи са улице и почну: ‘Хајде да направимо живу цркву! Хајде! И готово!’ Какви идиоти? А и жива црква се састоји све од самих афераша. Кажу да су Тројицки Посад претворили у праву крчму. А колико само најгнуснијих гадости! Ја све то пратим. А оно што се објављује у разним новинама, и тамо има много тога занимљивог. Али наравно, веза са ЧЕК-ом пружа самозванцима привид снаге. Кукавице! А шта се тек ради у провинцији? Права збрка! ‘Пометња језика’. На пример, на једној архијерејској служби у једном губернијском граду епископ помиње НЦУ, протођакон такође, други ђакон и појци патријарха. Биће још много свакојаких гадости. Изгледа да је тако суђено. Руси су преживели и овакво понижење и срамоту од својих јуда и од издајника. Но, надам се да никада нећу ступити у општење с НЦУ и с разним самозванцима, па макар и морао да много година тумарам по прогонствима…
Са овдашњим епископом[2] имам добре односе. Често код њега долазим (на неколико минута), разменимо новости. За ова три месеца сам служио свега пет пута. За сада овде никаквих гадости није било. Али сваки дан се може појавити или доћи…”
Како је живео владика у архангељском прогонству 1922. године и шта је обузимало његове мисли, добро се види и из писама Јелисавети Аполоновној Воронцовој, његовој познаници из Сергијевог Посада.
5/18, на дан Преп. Сергија: “На данашњи дан не могу у мислима да будем нигде, осим Посада и лавре. Од јутра се налазим стално тамо, сећам се прошлих дана… Ви можда већ знате куда је Господ управио моје стопе. После прилично тегобног и исцрпљујућег живота током три и по месеца у Москви доспео сам на крајњи и прилично негостољубиви Север. У овом догађају свог живота видим очигледну милост Божију, зато што не знам шта би се могло догодити да сам остао у Москви. Бездан лудила није очигледно исцрпљен до дна. Са дна су се подигли најгушћи остаци муља… Још себи нисам све разјаснио, није ми све познато, али већ видим много глупости и нискости, лажи и неправде. А за сада ми почиње време које сам дуго и узалудно очекивао. Собица (шест са три аршина), књиге и слободно време. Господ ми је помогао да се и овде средим, тако да могу да живим без досадних брига, а сиромаштво покућства нимало не погађа моју пролетерску душу…”
4. августа: “Ни сам не знам разлог зашто сам дошао овамо. Никаквог ‘случаја’ није било. Све је прошло без ‘суда и истраге’. Изгледа да је тако потребно. Промисао Божији може да делује и кроз злочинце. Они мисле да они своју злу вољу чине, а уствари је супротно, они врше добру вољу Божију. Тако је и са мном, мени је несумњиво добро већ због тога што сам се сакрио од људског метежа… Што се тиче смутње црквене, осим глупости и гнусобе, у њој ништа више не видим. Незгодно је да пишем подробно о томе… Знам и неке нове ‘посленике’. Очекивати од њих добра је исто што и ићи у најгушће коприве и тражити малине. Зла од тих посленика ће бити веома много. И многи од њих ће морати да пострадају, јер имају власт и да на смрт осуђују. И то уз одвојеност Цркве од државе. Мислим да је у мом личном животу садашњи мој положај тек почетак болести[3] и да ћу вероватно много година провести по затворима, у потуцањима, у невољи и лишавањима. Али, знајући црквену историју, нимало нисам пометен, бирам да ми је боље да ‘страдам с народом Божијим’, него да се називам ‘сином кћери фараонове’…”
У јесен исте године: “Управо сам мислио како сте Ви, Јелисавета Аполоновна, отишли некуда на обале Волге, а испоставља се да сте стално код куће. И ја сам стално овде, само сам неколико пута направио шетње по околини, више по води. Овде је копно веома лоше, одмах упаднеш у мочвару. Иако сам далеко, о московским приликама сам добро обавештен из разних извора и сви ти подаци нарушавају миран ток мог живота. Могу да будем равнодушан према сопственој судбини и животу, али ствар Цркве ће ми увек бити драга и блиска. Сада видим само једно: сатана ради без предаха и завртео је мозак некима, чак и разумним људима. Истина, међу новим ‘посленицима’ огромна је већина авантуриста и афераша, од њих се ништа и не може очекивати осим глупости, гадости и неваљалства. Али ми је жао што су неки које сам сматрао часним из неких разлога полудели. Надам се да нећете овога пута поновити свој савет како наводно треба заједно с њима радити. Не, боље је живети у прогонствима и у изгнанству; али играти се с Црквом и њеним законима, говорити глупости – то не. За све је крива, наравно, Ваша љубљена пред којом се тако слепо клањате,тј. совјетска власт. Она је на вештачки начин изазвала расуло црквене управе, похапсивши људе који немају никакве везе с политиком. Она насупрот својим сопственим захтевима подржава скупину глупака… А где је закон о одвајању Цркве од државе? Па они све време непрестано причају о тим законима. Какво лицемерје, каква безочност. А очигледно је гоњење свих оних који су верни светом Православљу…”
“Тежак, па чак и исцрпљујући, живот који сам по вољи Божијој водио последњих пет година имао је за последицу смиривање страсти у мом личном животу, ако не и потпуно, онда веома знатно… После дванаест година службе ништа немам и немам никаквих жеља. Неко други би се ужаснуо, видећи ме како седим у овој убогој соби и рекао би: И то си добио за дванаест година службе! А ја сам врло задовољан и драго ми је што живим овде, а најважније ми је што имам слободно време и књиге. Вести о московској смутњи долазе до мене и чудим се људској нискости и крајњем кукавичлуку људи који су ради свог благостања спремни да потпишу нешто са чиме се не слажу. То значи да ти људи немају никаквих убеђења. Ја се пак надам да својим гресима нећу додати још и отпадништво, па макар још морао много да лутам…”
“Сада се може јасно рећи да је одузимање (црквених) драгоцености било непотребни подухват. Судећи на основу статистике, драгоцености нису вределе више од двадесет милиона златних рубаља. А сада израчунајте колико кошта само одузимање, превоз, претапање (са мањком у тежини и… губљењем метала). Та на неким местима су сандуци за паковање коштали исто онолико колико и саме драгоцености. Томе додајте још и трошкове за држање у затворима хиљада ухапшених тим поводом. Трошкови истраге и судова… Бојим се да је то све превише коштало… У новинама су лагали да су у храмовима такве милијарде да ће се драгоцености превозити у возовима дугим седам врста (то су тако писали бестидници)… Нечасни диоклецијани, нерони и декији су отворено говорили: не можете бити хришћани, иначе ћемо вас побити. А Ваши љубимци говоре и трубе на сав глас пред светом: код нас је највећа слобода савести, код нас је одвајање Цркве од државе. А у исто време у пракси: нећете да се покоравате Красницком, молим лепо, онда изволите у бувару, у прогонство. Само дајте слободу савести и жива црква ће црћи, али управо те слободе нема… Покров сам провео у тузи и јаду. На свеноћном бденију које сам служио у једној парохијској цркви чак сам се расплакао када су запевали: ‘О, велика заштитница уцвељених јеси, Богородице чиста’. Понављам речи 136. псалма, примењујући их на оне који су срушили наш Сион. Ви имате ‘Књигу правила’. Погледајте… и видећете тамо да сви црвени попови и нови јереји немају никакав свештенички чин и да се с њима не може имати никакво општење. То је за мене једино поуздано ма шта се догодило при нашој ‘слободи савести’…”
“Мене уопште не занима моја лична судбина зато што спољашње стање за мене нема никакву важност… Али не могу да не патим и не говорим ватрено, видећи и увиђајући страдање Руске Цркве. Смутња коју су извели неваљалци… на чему се држи? Она се држи само на томе што је сада злочиначки укинута слобода савести и поништено одвајање Цркве од државе, који су зајемчени у основним законима… Има људи које протерују у удаљене крајеве управо као православне јереје, уступајући њихово место разним подлацима. Ово безочно изругивање државним законима људи заслепљених својом глупом и тупом мржњом према Православној Цркви погађа ме до дна душе. И зар се то уопште може оправдавати? То је просто гнусно и ништа више. Покварених људи је било увек, али никада они нису имали такву слободу не само да делују, него и да руководе и ‘управљају’… Тужна размишљања о црквеним стварима често нарушавају мој спокој. Тако да у последње време имам некакву неурозу па се у сну свађам са самозванцима и отпадницима, ретко када их не сањам. Понекад ми и док читам одвлаче пажњу од књиге. Али захваљујем Богу за све. Како је код мене тихо, на пример, сада, касно увече, и целог дана сам слободан. Служим само два-три пута месечно, више не смем из разних разлога зато што нема слободе савести, тј. вероисповести. Живим врло скромно и сиромашно, али душа моја се насићује за обилном трпезом књига из руске црквене историје. А ето у Нижњем јерес влада. Евдоким је један од издајника који је узео белу камилавку из прљавих и поганих руку живе цркве. С таквима се не сме молити…”
Тако је епископ Иларион проживео у Архангељску до краја године. Настао је Велики пост 1923. године, а после њега Пасхални дани, а после њих је већ био близу крај рока издржавања казне.
Владика је писао рођацима:” Прву недељу сам добро провео. Читао сам канон у храму и уопште био сам на службама као чтец и као појац. Сада живим доста добро; уосталом, ко уопште може да зајемчи макар и један једини дан нашег живота?
‘Самозванштина’ нам је пред вратима, али још је нема. Јер у живој цркви најглавније је самозванство њених управљача које нико није изабрао и нико није поставио и који никоме нису потребни. Зато самозвани архијереји данас имају исто онолико благодати колико и било који Татарин. С њима никада нећу ступити у општење, шта год било. А шта ће бити? Ето мало ћу још лутати пет, а можда и десет година. Па шта? И лутање може бити добро. Онако како ја овде живим, још увек се може живети…
Кућа нам није богата, али се пирог у њој пече. Доносе га добри људи. Уопште, никада у животу толико пирога нисам јео, колико овде. На празник, на пример, имао сам прилике да једем око пет различитих врста – са лососом, бакаларом, младицом, јаребиком, са свежим харингама: ове године је био до сада невиђени улов рибе на ушћу Двине. У последње време се нешто значајно повећао број мироносица и разних приноса. Пост, изгледа, умекшава срца”.
Епископ Иларион је у то време добијао много писама; део њих је долазио преко посредника, а део поштом. Обимна преписка је била узрок тога што је ГПУ одлучио да ухапси владику и изврши код њега претрес. Прочитавши налог за претрес и хапшење, епископ упита: “Дакле, ви ме хапсите без обзира на резултате претреса?” Добивши потврдан одговор, владика је остао потпуно миран. Видећи да сарадник ГПУ одлаже писма, епископ је приметио да то узалуд чини зато што су сва писма прошла кроз ГПУ и да су прегледана; баш ових дана је добио врло неуредно залепљено писмо, што јасно показује да су га у ГПУ већ прочитали. Митрополит Серафим Чичагов, који се такође налазио у прогонству и у време претреса дошао код владике Илариона, приметио је да је то вероватно некакав неспоразум који ће се сигурно разјаснити и да ће владику ослободити. Епископ Иларион само одмахну руком – ма какав неспоразум.
Али упркос свим покушајима да направе оптужницу против епископа, то им није успело и он је био ослобођен из затвора. Али ГПУ се није одрекао намере да ухапси епископа и неколико дана пред истек рока прогонства, 13. јуна 1923. године, у његовом стану је поново извршен претрес. Овога пута уопште ништа нису нашли осим неколико бројева часописа “Наука и религија”. Један од сарадника ОГПУ упита:
А где су писма која сте добијали?
Писма сам одмах читао, писао одговор и уништавао – одговори епископ.
Дан уочи завршетка прогонства, увече 21. јуна, преосвећеног Илариона су позвали у Архангелски ОГПУ и ту му саопштили да му је дозвољено да оде.
5. јула је већ био у Москви. Истога дана у 6 часова увече служио је свеноћно бденије у храму Сретенског манастира, где су пре тога служили обновљенаши. Пред почетак богослужења владика је извршио чин освештања. Обраћајући се свештенству и монаштву манастира, он га је позвао да се покаје због обновљенаштва и супротстављања патријарху, и то да принесе покајање пред народом; непокајанима неће дозволити да служе и неће им допустити да улазе у олтар.
Следећег дана на празник Владимирске Мајке Божије у Сретенском манастиру је служио патријарх. Народа се окупило толико да није могао да стане у храм, те су многи стајали у манастирској припрати. У проповеди је владика говорио о празнику, о савременом црквеном животу, о обновљенаштву, о епископима самозванцима. Утисак од проповеди је био такав да су људи почели да узвикују да признају само патријарха Тихона, а многи су плакали. Служба која је почела ујутру завршила се тек у шест часова увече, након што је патријарх благословио сав народ.
Реакција обновљенаша је била брза. Три дана после богослужења у Сретенском манастиру, 9. јула 1923. године, Московски епархијски савет (обновљенашки) у саставу епископа Леонида Скобејева, “епископа” Јоаникија Чанцева, “епископа” Георгија Добронравова и неких других поднео је захтев ГПУ. У њему је стајало: “Московски епархијски савет овим саопштава да наступи епископа Илариона (грађанина Владимира Алексејевича Тројицког) за време његовог служења у храмовима Москве имају отворено контрареволуционарни и погромашки карактер; својим иступањима поменути епископ хушка један део верника против другог, у својим говорима се оријентише на крајње реакционаре и подстиче их на активна дејства. Као резултат његових говора у гомили се покрећу разговори о нужности обнављања монархије. ‘Једног смо господара нашли, наћи ћемо и другог’. Наводе се у разговорима цитати из Апокалипсе како се након повратка пастира мора јавити и кнез. Отворено се воде разговори о неопходности погрома Јевреја и тд, да је први непријатељ руског народа совјетска власт, а други обновљенашки црквени покрет. Отворено се износе очекивања о скором паду власти. Као резултат његових говора долази до сукоба између различитих скупина, а негативни односи и расположења тихоновске гомиле расту свакога дана, те се у најскорије време могу очекивати улични сукоби. Сматрајући за своју грађанску дужност да о томе обавести Државну политичку управу, епархијски савет скреће пажњу на друштвену опасност говора епископа Илариона”.
Истога дана један од руководилаца обновљенашког покрета, свештеник Владимир Красњицки, написао је ГПУ: “Усрдно вас молим да обратите пажњу на крајње провокаторску контрареволуционарну делатност Тихоновог асистента Илариона. Проповедајући 6. јула у Сретенском манастиру, он је одржао такав погромашки говор, да је у гомили на улици дошло до сукоба и ствар се завршила хапшењима.
Током последњих десет дана тихоновци су се изузетно избезобразили, понашају се изазивачки и спремни су да се физички разрачунавају, и то расположење – јасно погромашко и отворено антисовјетско – ствара он, епископ Иларион.
Ако његовој очигледној контрареволуционарној делатности не буде учињен крај, неизбежни су јавни нереди и убиства црквених обновљенаша”.
Одмах после повратка епископа Илариона из прогонства патријарх Тихон га је уздигао у чин архиепископа. Најближи помоћник патријарха, преосвећени Петар Пољански, у то време је још увек био у прогонству и архиепископ Иларион је постао патријархов помоћник.
У лето 1923. године обновљенаши су почели да воде преговоре о помирењу с православнима и о сазивању црквеног сабора на којем је било предвиђено да се патријарху Тихону предложи да оде у мировину, те да се тако заузме црквена управа. Ако патријаршијска Црква не би пошла на помирење, тада би сама чињеница вођења преговора православних са обновљенашима, иза којих је стајала држава, ишао на руку овим последњим, пошто би то могло међу православнима изазвати пометњу и поткопати ауторитет како самог патријарха Тихона, тако и његових најближих помоћника.
Православну Цркву су на тим преговорима заступали архиепископи Серафим Александров и Иларион Тројицки, као и протојереј
Василије Виноградов. Од стране обновљенаша били су архиепископ Евдоким Мешчерски и неки Новиков. До сусрета је дошло 26. августа 1923. године на имендан патријарха Тихона, када је у Москву дошло да би честитало најсветијем неколико десетина архијереја. Сам он је тога дана служио у великој саборној цркви Донског манастира.
Сусрет са обновљенашима је трајао око два часа. Углавном је говорио архиепископ Евдоким који је захтевао да се патријарх ради мира и добра Цркве одрекне власти и да чланови патријаршијске делегације поднесу патријарху такав предлог. Саслушавши његов “предлог”, чланови православне делегације су одговорили да им је наложено да воде преговоре о помирењу обновљенаша с патријархом, а не да расправљају питање о патријарховом одрицању. Једино што они могу да учине је да пренесу са што већом тачношћу садржај говора архиепископа Евдокима и самим тим информишу патријарха о стварним гледиштима њега и његове управе.
Након повратка у Донски манастир делегација је известила патријарха о дрским и провокативним предлозима обновљенаша. Патријарх Тихон је, саслушавши их, са доброћудним осмехом рекао: “Ја сам и предвиђао превару; од Евдокима се друго и није могло очекивати”. Тада је патријарх благословио да се архијереји који су се окупили, а нису стигли да се разиђу по епархијама, саберу да би их чланови делегације обавестили о поступцима обновљенаша. Истога дана у Михајловској цркви Донског манастира одржан је сабор 27 архијереја на којем је архиепископ Серафим Александров по патријарховом налогу, испричао архипастирима о резултатима сусрета са вођом обновљенаша.
И премда ни о каквом помирењу са обновљенашима под таквим условима није могло бити ни говора, њихов циљ је ипак делимично био постигнут: дошло је до сусрета њиховог вође с православним архијерејима и обновљенаши су заједно с Тучковом, користећи средства државне штампе, могли о њему да пишу шта хоће, док православни нису могли да одговоре, пошто им је на располагању остала само усмена и рукописна реч.
Истога дана архиепископ Евдоким је написао на име своје рјазанске управе, као и на име митрополита Антонија Храповицког писмо које је ускоро било објављено у листу “Известија” и изазвало поприличну пометњу међу православнима: “У Донском манастиру је почело потпуно распадање и пометња. Тихон нам је послао већ три изасланика с молбом за примирје н помирење. На заједничкој седници чак су и његове присталице донеле резолуцију: ‘Одрећи се свих овлашћења и предати се на суд сабора епископа’. Резолуција је већ уручена Тихону… Бивши патријарх Тихон се потпуно изгубио и, схвативши то, поднео захтев свештеном Синоду за помирење са свештенством и народом који су се одвојили од њега. Мешовита комисија му је, чак и преко његових ватрених бранитеља (Иларион Тројицки) поднела следећу резолуцију: одрећи се свих овлашћења, удаљити се у манастир, чекати суђење сабора епископа. Резолуција је уручена”.
Крајем октобра обновљенаши су поново предложили сусрет, претходно уверивши православне да неће бити постављани никакви неиспуњиви услови. Обновљенаше су на преговорима заступали архиепископи Алексије Баженов и Серафим Руженцев. Православни архиепископи Серафим Александров и Иларион Тројицки. До сусрета је дошло 20. октобра 1923. године. Представници обновљенаша су пре свега изјавили да саопштења архиепископа Евдокима о току преговора не одговарају стварности. Штавише, они више уопште не настојавају на поменутим условима. Православни јерарси су захтевали од обновљенаша забрану свештенослужења ожењеним архијерејима, другобрачним и трећебрачним клирицима и признавање најсветијег патријарха за законитог поглавара Руске Цркве. Делегација обновљенаша је изнела уверавања да је сагласна с таквим условима. Али већ након недељу дана архиепископ Евдоким је обавестио архиепископе Илариона и Серафима да даље преговоре сматра могућим само ‘под условима које сте раније прихватили и то:
а) удаљавање бившег патријарха Тихона од управљања Црквом,
б) удаљавање бившег патријарха Тихона да буде све до сабора у Гетсиманском скиту,
в) преношење коначног решавања случаја бившег патријарха Тихона на сабор”.
Гневу православних архијереја који су добили провокативну хартију није било граница. Истога дана су уз благослов патријарха учесници преговора – архиепископи Серафим Александров, Иларион Тројицки и Тихон Обољенски, послали архиепископу Евдокиму одговор у којем су описали стварни садржај и ток преговора. У њему су, између осталог, писали: “Сматрамо да пре било каквих нових преговора мора бити исправљена штета која је нанесена црквеном миру Вашим вестима, супротним истини. По нашем убеђењу, једноставна морална дужност обавезује Вас и Ваш синод да објавите објашњење о томе да Ваше вести о непостојећој изјави најсветијег патријарха и непостојећој резолуцији која је њему наводно била уручена, не одговарају стварности.
Осим тога, не можемо а да не обратимо пажњу на окружницу коју је разаслао Ваш Синод и која је сада штампана у броју 1 “Весника светог Синода”, страна 16. Ту се против најсветијег патријарха износи очигледна неистина како он наводно обједињује реакционарне друштвене снаге ради нове политичке побуне и немира и како наводно управља црностотинаштвом и белогардејштином… Никакве политичке тежње нас не наводе да се окупимо око најсветијег патријарха, већ само жеља да сачувамо верност свом архијерејском обећању и да сачувамо у непоколебивости канонски поредак јерархијског прејемства. И у нашим преговорима с Вама и с другим представницима Вашег синода нама је руководила искључиво једна жеља – да поново ујединимо са светом Црквом оне који су отпали од њеног јединства за време жалосне црквене смутње. Ова жеља нас подстиче да не избегавамо даље преговоре, упркос тешким непријатностима које су нам изазвале горе наведене чињенице; али ти преговори, по нашем уверењу, могући су само у случају уколико такве чињенице не само што се неће више понављати, него ће и оне које су се већ догодиле бити по могућности исправљене…”
Разуме се, обновљенаши нису хтели да објаве деманти, а сви покушаји православних да саопште истинско стање ствари наилазили су на отпор ГПУ.
Тучков је, међутим, наставио енергични рад на разарању Цркве. Сада је смислио да направи у Православној Цркви раскол увођењем у богослужбени живот григоријанског календара. Ево како описује те догађаје протојереј Василије Виноградов. Совјетска власт је тражила да Православна Црква пређе на нови календар, јер радници “фабрика празнују и не раде на велике црквене празнике по новом календару (тада су бољшевици још сачували те празнике у свом законодавству), али када ти празници наступе по старом календару, они тих дана масовно и самовољно напуштају посао: држава због тога трпи огромну економску штету”. Али и патријарх се успротивио: “Увођење новог календара би значило одвајање Руске Цркве од целе Источне Православне Цркве, од јединства црквеног живота са свим источним патријарсима и помесним Црквама”.
Године 1923. у Константинопољу је одржан “Свеправославни црквени конгрес” под председништвом Константинопољског патријарха Мелетија. Иако није имао законитих овлашћења, конгрес је усвојио одлуку да се уведе нови календар у службени живот Православне Цркве. Представници совјетске власти су добили од патријарха службену копију те одлуке и уручили је патријарху Тихону, сакривши од њега да је нису прихватили сви источни патријарси и патријаршије.
“По налогу патријарха архиепископ Иларион је саставио одговарајућу патријаршијску посланицу у којој се увођење новог календара мотивисало одлукама ‘Свеправославног конгреса’ под вођством Константинопољског патријарха, и нужношћу да се сачува јединство богослужбеног живота с целом Православном Црквом која је већ прихватила нови календар. До објављивања ове патријаршијске посланице дошло је 1. октобра по старом календару на празник Покрова Мајке Божије, приликом службе коју је служио патријарх у московском Покровском манастиру. Све до самог тренутка ‘запричесног стиха’ нико од оних који су саслуживали патријарху није знао коме ће поверити читање своје посланице… Али патријарх одједном позва најстаријег јереја по положају… протојереја Виноградова и, предавши му рукописни… текст посланице, предложи му да одмах прочита посланицу пред народом. Будући да је имао слаб глас, о. Виноградов је покушао да одбије, позивајући се на то да ће због његовог слабог гласа и лоше акустике огромног храма мало ко чути његово читање. Али патријарх му је с његовим уобичајеним осмехом узвратио: ‘Ништа зато, ништа, прочитајте ви, прочитајте’. Због недовољно гласног читања о. Виноградова, само су први редови богомољаца могли, и то само делимично, да разумеју нешто из посланице; до огромне већине богомољаца дошле су само поједине речи из којих су могли да схвате само да се ради о новом календару; а шта им се поводом њега објављивало, остало им је нејасно…
Да би се што безболније фактички увео нови календар у црквени живот, неопходно је било да посланица буде штампана и разаслана епархијским архијерејима уз указ светог Синода, а по свим парохијама свих епархија уз указе одговарајућих епархијских управа, и то о року, да примерци посланице и пропратни укази доспеју свуда благовремено…
Након што је патријаршијска посланица о новом календару била свечано проглашена на богослужењу у присуству самог патријарха и пред масом народа, и након што су ту вест саопштиле све совјетске новине, како престоничке, тако и провинцијске, и у московским црквама свуда почели да служе по новом календару, Тучков је закључио да је сада већ патријарх направио неопозиви корак, такав корак којим је себе већ неповратно обавезао пред руским народом и целим светом да фактички уведе нови календар. Тучков је одлучио да постави ствар тако да народ пружи поводом увођења новог календара што је могуће већи отпор патријарху. А како су се сви разлози за такву опозицију врло убедљиво отклањали садржајем патријаршијске посланице, Тучков је одлучио да лиши патријаршијску управу могућности да разашаље заједно са указима о увођењу новог календара и патријаршијску посланицу која објашњава цело ово питање. По његовом налогу штампарија је задржавала штампање из дана у дан, правдајући се недостатком времена… Посланица није била штампана ни у совјетским новинама. А уместо тога је у престоничким совјетским листовима, по инспирацији Тучкова, за то време штампана белешка… У тој белешци се саопштавало да је тзв. ‘Свеправославни конгрес’ који је донео одлуку о увођењу у црквени живот новог календара био обновљенашког карактера, а да је патријарх који га је сазвао био обновљенаш. На тај начин се народу уливало у свест да увођењем новог календара патријарх Тихон и сам прелази на страну обновљенаша… Патријаршијска управа је послала Тучкову делегацију с протестом против објављивања ове белешке… На питање зашто се посланица још увек не штампа, уследио је равнодушни одговор: ‘Да, говорио сам им, али ме они због нечега нису послушали; разговарајте сами са штампаријом’. Делегација је упитала зашто се он односи сада према томе тако равнодушно, док је све време упорно тражио од патријаршије да се тренутно уведе нови календар, обећавајући чак за то и легализацију патријаршијске управе? Тучков је одговорио: ‘Раније сам ипак мислио да ћете престати да будете контрареволуционари, али сада сам изгубио наду у то’. Делегација је поменула да ће, ако се у року од неколико дана посланица не штампа, бити већ касно и да ће доћи до повратка на стари календар. Будући потпуно убеђен да је враћање на стари календар за патријарха сада већ потпуно немогуће. Тучков је одговорио истим равнодушно-хладним тоном: ‘Радите како ви хоћете… то је ваша ствар’. Када се испоставило да ни до 5. новембра по новом календару посланица још увек није штампана, Патријаршијска управа је, ослањајући се на неопрезно изречену Тучковљеву фразу делегацији ‘радите како хоћете’, сматрала да има право да се врати на стари календар.
Уз сагласност патријарха, а на основу одлуке архиепископа Илариона (као управитеља Московске епархије) Московски епархијски савет је око поменутог датума разаслао по московским црквама указе у којима је стајало да се услед задржавања штампања патријаршијске посланице увођење новог календара одлаже на неодређено време. Добивши овакве указе, све московске парохије које су пре три недеље, премда и потпуно мирно и покорно патријарховој вољи, прешле на нови календар, сада су се с великом радошћу вратиле на стари…”
Након што је 8. новембра 1923. године патријарх поништио своју одлуку о увођењу у црквену употребу новог календара, агенти ГПУ су по Тучковљевом наређењу одузели из патријархове канцеларије текст посланице, штампали је у штампарији и излепили по огласним таблама, надајући се да ће на тај начин довести у забуну црквене људе који су долазили у Москву из провинције.
“Али и ту је Тучков имао мало успеха. Сви црквени људи који су долазили у Москву, збуњени оним што су читали у посланици, хитали су да се обавесте у најближу московску цркву, а тамо су им свечано изјавили да је то ‘било па прошло'”.
Суочивши се с немогућношћу да направи нови раскол у Православној Цркви ни кроз “помирење” са обновљенашима, ни кроз увођење новог календара и вероватно оптужујући за то патријархове најближе помоћнике, Тучков је позвао најсветијег у ГПУ. Ту му је у оштрим изразима поставио ултиматум. Патријарх Тихон је морао одмах да прими “митрополита” Евдокима и заједно са њим да изради декларацију о помирењу. Одбијање помирења совјетска власт ће посматрати као контрареволуционарни чин услед чега ће патријарх бити ухапшен.
Патријарх је категорички одбацио све Тучковљеве предлоге, оштро изјавивши да му нико неће наметнути оне поступке која одбацује његова савест.
За све то време архиепископ Иларион је активно учествовао у свим предавањима и расправама које су се тада одржавале у Москви. 17. августа 1923. године архиепископ је одржао у слушаоници Политехничког музеја предавање на тему: “Тихоновци и обновљенаши. Шта их раздваја?” Предавање је трајало од 9 часова увече до поноћи с паузом од 15 минута. Архиепископ је оценио обновљенаштво као покушај дела свештенства да избегне прогон власти помоћу одласка у раскол, испричао је на какве су кривотворине подло ишли обновљенаши у борби против Цркве. Говорећи о конгресу белих епископа на Тројицком подворју, владика је изјавио да епископи Православне Цркве не признају тај конгрес, јер се на њему окупило свештенство обновљенашког покрета, чији су многи епископи били посвећени уз кршење устава Православне Цркве.
Ускоро је после предавања, 4. септембра, у слушаоници Политехничког музеја одржана трибина на тему: “Обновљенашки сабор 1923. године”. Начин излагања је био овакав: најпре је архиепископ Иларион прочитао реферат, а затим је дата реч опонентима – свакоме по 10 минута. Као опоненти иступили су обновљенаши, православни, староверци и секташи-толстојевци. Архиепископ је издвојио неколико карактеристичних црта обновљенашког покрета: “Прво, кривотворење својих овлашћења, од чега је почела иницијативна скупина белогсвештенства, ‘жива црква’јесте присвајање административне црквене власти, док је патријарх пристао само на посредовање тих лица након предаје његове патријаршијске канцеларије заменику којег је он одредио, што није засметало тим лицима да присвоје власт и уведу у заблуду друге; друго, обмањивање јавног мњења – штампање победничких извештаја о тобоже свеопштем обновљенаштву, о преласку у обновљенаше низа епископа; треће, кривотворење јерархије, које се изразило у постављању самозваних архијереја, у смењивању и кињењу осталих епископа; четврто, с тачке гледишта Православне Цркве неканонско и недопустиво понашање конгреса ‘живе цркве’, одржаног у августу 1922. године. На том ускопартијском конгресу који није представљао већину Цркве, усвојен је низ одлука крупног карактера које су се затим на све могуће начине спроводиле у живот. Уопште, примећује се изразито професионални карактер конгреса: јединствена црквена благајна, питање о поновним браковима свештенства итд.
Ти моменти су прилично упадљиво разоткрили суштину целог обновљенаштва. Постепено се од њега удаљавају сва лица која су му пришла било услед свог заноса тим покретом, било ‘страха ради јудејског'”.
Затим је владика истакао да је инструкција за избор чланова сабора била састављена тако да обезбеђује већину оснивачима. Према инструкцији забрањивало се да на сабору присуствују лица која су била оптужена црквеном суду због противобновљенашке делатности. Било је обавезно присуство на сабору обновљенашких централних комитета, представника НЦУ и самог НЦУ, што је износило 180 људи од приближно 480 присутних. А и сам сабор је одржан у нимало свечаној атмосфери као што то описује “Рад сабора”. Од самог почетка су избили неспоразуми са сибирском јерархијом. У Сибиру су три епископа која су била под забраном рукоположила два ожењена епископа. Они су рукоположили за епископа Петра Бљинова који је затим сам рукоположио 16 епископа. Сви су они затим дошли на сабор, иако, по мишљењу самих обновљенашких архијереја, нису имали право да учествују у богослужењу које је претходило отварању сабора. Епископ Антоније Грановски је протествовао против учешћа Бљинова у свештенослужењу. Пошто у складу с канонима Цркве само два епископа могу да посвете неког за епископа, а Бљинов је то извршио сам, епископ Антонин је сматрао да је само половина благодати на тим епископима, и за време службе у Заиконоспаском манастиру извршио је њихово “дорукоположење”. Обновљенашки сабор се може упоредити са Другим ефеским сабором који је назван разбојничким. Главно питање лажног сабора из 1923. године је било питање о лишавању чина патријарха и суђења њему. Али суђење патријарху нема правно дејство већ самим тим што оптуженом нису послали позив, нити су га чак обавестили. Обновљенашки сабор је усвојио резолуцију у којој се каже да се Помесни сабор из 1917. године састојао од племића, лица која су припадала привилегованом сталежу, и по злу познатих контрареволуционара. “Иако је на њему било и племића – рекао је архиепископ – они нипошто нису чинили већину. Негативан однос сабора према октобарској револуцији је настао због тога што је цело друштво тада јасно видело страшно лице те револуције, уплашило је се и није могло јасно да схвати шта се догађа. А и ко је тада – упита владика, обраћајући се дворани – могао да замисли да ће се та власт тако дуго одржати? Није могао тај сабор да излази у сусрет власти, у чији дуготрајни опстанак није веровао. Обновљенашки сабор је одиграо ружну улогу – он је санкционисао злочине према Цркви, учињене у различито време од стране представника скупине ‘жива црква’ и других обновљенаша. Али са саборима се увек понавља једно те исто: постоји некаква тајанствена сила која приморава вернике да одлуке једних сабора призна, а других да одбаци. Та сила је против сабора из 1923. године”.
Излагање високопреосвећеног Илариона се завршило уз аплауз целе дворане, после чега је објављена пауза.
После паузе као бранилац обновљенаштва је иступио бивши оберпрокурор Синода Лавов, чија је појава била дочекана таквом буком да је једва могао да говори. Затим је иступио епископ Серафим Мешчерјаков који је изашао у одрпаној црвеној мантији. Његово излагање нису прекидали. Он је рекао даје почев од 4. века административна црквена власт потпала под утицај државе и да су се често за епископе постављали недостојни људи. Тако је било и код нас у Русији од времена Петра Првог. И зато су епископи које је постављао Синод, оберпрокурор, световна лица, били чак и мање достојни људи од живоцрквеничких епископа.
Наступио је затим православни свештеник из Московске епархије који је испричао о методима увлачења у живу цркву сеоског свештенства, о томе како су му обновљенаши на Тројицком подворју предлагали да потпише протест против осуде свештеника на стрељање, а на предњој страни тог папира била је штампана формула прихватања НЦУ и презиме, име и име по оцу свештеника.
Староверац је говорио о неозбиљности спора између тихоноваца и обновљенаша и предлагао им да се помире. Толстојевац се пожалио да су најпре обновљенаши звали све секташе на сабор, обећавајући им свакакве повластице, желећи да уз њихову помоћ себи обезбеде већину на сабору, али када су они дошли на сабор, тамо их нису пустили.
13. октобра у згради Политехничког музеја одржана је трибина на тему:” Ко су непријатељи Цркве?” Расправа је трајала од 8 часова увече до поноћи. У њој су учествовали архиепископ Иларион и обновљенашки свештеник Александар Веденски. Први је иступио Веденски. Он је рекао да је обновљенашки покрет почео још под монархијом и да су свештеници под монархијом били чиновници државне безбедности, а сабор из 1917. године скуп контрареволуционара.
Његово излагање су прекидали бука и повици, а када је он почео да говори о патријарху Тихону да је био повезан с контрареволуцијом у иностранству и био противник помоћи гладнима, у дворани је избила бура протеста и бука је трајала четврт часа. Том приликом сваки пут када је Веденски говорио “Тихон” дворана је заједнички викала “Патријарх”.
Одмах после Веденског је иступио архиепископ Иларион. Његова појава је била дочекана аплаузима. Када је он почео да говори настала је потпуна тишина. Владика је рекао да је било свакако и у старом државном поретку недостојних свештенослужитеља, али нису сви били такви, и већина је служила искључиво Цркви. Обновљенаши кажу да су против сваке политике, да су слободна црква, а међутим, када је служио на 15 врста од Москве, обновљенашки свештеник је претио да ако у храму буде служио архиепископ Иларион, парохијски савет и сам архиепископ ће бити ухапшени. Тешко да им је власт дала оваква овлашћења, већ би се пре рекло да они сами присвајају политичку власт. Говорећи о патријарху, архиепископ је рекао да патријарх Тихон није контрареволуционар и да никада није био противник одузимања црквених драгоцености, али је сматрао да се не смеју давати освећени предмети. Своје излагање архиепископ Иларион је закључио речима да патријарх никада од својих обећања неће одступити и да неће са обновљенашима ићи на компромисе.
На крају трибине Веденски је изјавио, обраћајући се православнима: “Ми смо се с вама свађали и свађаћемо се”. За време његовог излагања нису му дали да говори и део слушалаца је почео да одлази. Сутрадан је поново била трибина коју су организатори назвали “Зашто су Тихон и Иларион непријатељи Цркве” у којој су учествовали архиепископ Иларион и Александар Веденски.
Често су се расправе у Москви водиле између народног комесара просвете Луначарског и вође обновљенаша Веденског који су сва питања унапред решавали. Али се слика потпуно мењала када је у расправама било дозвољено да учествује архиепископ Иларион. Владика се држао једноставно, озбиљно, с достојанством, у његовом говору се осећала непоколебива вера у исправност свега онога што је говорио; чинило се да само дели своја знања и искуство; слушајући архиепископа, присутни су заборављали и на народног комесара просвете Луначарског и на издајника Цркве Веденског. Једном је, желећи да искуша архиепископа, Луначарски упитао овога:
– Како је могуће да сте ви, служитељи култа, потпуно огрезли у противречностима. С једне стране, за вас је Свето Писмо нешто неоспорно, а с друге, тамо се више пута каже да нема власти која није од Бога. А совјетску власт ви не волите. А совјетску власт ви грдите, незадовољни сте њоме. Како ћете ви, грађанине Тројицки, одговорити на ово.
– А зар ми говоримо да совјетска власт није од Бога – рече архиепископ – да, наравно да је од Бога! Као казна за наше грехе…
15. новембра 1923. године архиепископ Иларион је ухапшен.
20. новембра најсветији патријарх Тихон је упутио писмо 5. одељењу Народног комесаријата правде у којем је стајала молба за испитивање узрока хапшења архиепископа Илариона и за убрзавање његовог ослобађања, зато што је патријарху “због његових година и здравственог стања… његова помоћ као енергичног и високообразованог епископа, крајње нужна и незаменљива”. Затим је патријарх изражавао бојазан да тај чин, ако није изазван озбиљним државним разлогом, “може створити без икакве потребе непожељно узнемирење међу верујућим становништвом”. Тучков је на ово писмо одговорио одбијањем: “Тројицки је ухапшен због контрареволуционарног рада који се изразио у антисовјетској агитацији на трибинама, предавањима која је организовао и због ширења контрареволуционарних гласина, тако да не налазим могућим да удовољим молби бившег патријарха Тихона”.
7. децембра комисија НКВД за административна прогонства осудила је владику на три године затвора на Соловцима.
У јануару 1924. године архиепископ је доспео у етапни затвор на Поповом острву. Ту га је затекла вест о Лењиновој смрти. У време када су у Москви смештали у привремени маузолеј сандук с Лењиновим телом, затвореници су по наређењу логорске управе морали да стоје ћутећи пет минута. Владика Иларион је лежао на лежају док је усред бараке стајао строј затвореника међу којима је било и свештенослужитеља. “Устаните, ипак је био велики човек, а и казниће вас ако вас примете” – убеђивали су га затвореници. Све се, међутим, завршило срећно, и владика је, обраћајући се свештенству, рекао:” Помислите, оци, шта се сада збива у паклу: лично се Лењин тамо појавио, какво је то славље за демоне!”
Дошавши на Попово острво, владика је сазнао да обновљенаши преко совјетске штампе шире “податке” о његовом тобоже помирљивом односу према њима. Да би избегао ширење саблазни архиепископ се 17. јуна 1924. године обратио православнима одговарајућим писмом: “Пастирима и деци Православне Цркве! С крајњим негодовањем сам сазнао из новина о томе како ме је безочно оклеветао вођа обновљенашке цркве, бивши епископ Евдоким који је на свом нечастивом зборишту изјавио како сам ја наводно дао неку молбу у којој се кајем за неке непознате заблуде и признајем њихов самозвани синод.
Призивајући Бога за сведока, својом архијерејском савешћу уверавам вас да је изјава бившег архиепископа Евдокима безочна и очита лаж; никакву молбу никоме нисам подносио и њихов самозвани синод никада нисам признавао и не признајем, јер се, чувајући верност свом архипастирском обећању, налазим у потпуној послушности једином законитом првосветитељу Руске Православне Цркве најсветијем патријарху Тихону.
Дрска и бестидна лаж вође самозваног раскола показује да они који су отпали од истинске Цркве губе благодат Духа Светога и налазе се у потпуној власти ђавола који се у истини није одржао, већ говори лаж (Јн. 8:44).
Клевета против мене је свакако имала за циљ да посеје саблазан и пометњу међу православннма. Будите опрезни, знајући да су расколници који су отпали од Цркве у стању да иду на сваку, чак и на отворену лаж, за коју ће им Бог бити судија”.
Крајем јуна 1924. године након отварања бродске линије архиепископ Иларион је отпремљен на Соловецко острво; ту је плео мреже на Филимоновом ловилишту рибе, био је шумар, чувар у Филиповој пустињи. За њега је почео нови трновити пут искушења – овога пута то није било слободно изгнанство, већ окови и концентрациони логор. Али владика је и на ово искушења био потпуно припремљен. Оно што је за неког другог могло бити камен спотицања и тешко страдање, за њега, православног богослова, постало је украс душе.
Писао је верним женама које су му помагале за време његовог прогонства у Архангељску.
30. октобра 1924. године: “Било ми је врло драго када сам добио од Вас тако опширно и занимљиво писмо. Изражавам Вам за њега и уопште за сећање Ваше на мене дубоку захвалност. Господ да Вас сачува од сваког зла. Да сачува и цркву архангељску од таквих искушења које неће бити у стању да поднесе. Ја сада одавно више не радим; одмарам се и живим мирно на Соловцима. Мој живот овде је врло срећан. Никакве невоље, туге и ограничења не доживљавам. Архангељску годину памтим, и често је се сећам. Сећам се са осећањем захвалности свих добрих архангељаца… Срдачно захваљујем свима на поклонима. Све сам их добио и сви ме толико подсећају на дивни Архангељск… О мени знајте само то да живим врло добро, да ми је здравље добро, да сам бодрог духа…”
12. новембра:”Дубоко поштована Катарина Ивановна! Хвала Вам на Вашим писмима с подробним вестима. Нека Господ помогне Архангељцима да победе нечисту силу самозванштине. Пренесите мој поздрав свима онима који ме се сећају и помињу ме. Овде живим потпуно срећно, далеко боље него што живе многи на тзв. ‘слободи’. Мени се овде много свиђа и готово да не осећам никакве тегобе. Осећам физичку и моралну лакоћу…”
9. децембра: “Цењена Катарина Ивановна! Обавештавам Вас да сам све Ваше пошиљке примио. Оно што је било намењено другима, предао сам. За све изражавам захвалност Вама и свима који ме се сећају и који желе да ми помогну. Живим у потпуном благостању и добром расположењу. Соловци су ми се веома допали и не видим нарочиту тешкоћу у томе што живим овде. Никада нисам мислио да ћу се тако добро осећати у соловецком прогонству. Мој московски живот је био далеко тежи, тамо сам све време био заузет и страшно сам упропашћивао своје здравље и своје нерве. Овде сам спокојан. Таква је, изгледа, воља Божија, да за сада овде радим, а не да служим светој Цркви…”
У логору је владика задржао монашко нестицање, детињу незлобивост и једноставност. Он је простодушно давао свима све што су му тражили. Ни на какве увреде никада није одговарао, чинило се да их и не примећује. Увек је био миран и весео, и ако га је чак и нешто оптерећивало, он то није показивао. Из свега што му се дешавало увек је тежио да извуче духовну корист, те му је на тај начин све служило на добро.
На Филимоновом ловишту рибе десет километара од главног Соловецког логора, био је заједно с двојицом епископа и неколицином свештеника. О овом свом послу говорио је доброћудно: “Све даје Дух
Свети: раније је рибаре учинио богословима, а сад је обрнуто – богослове је учинио рибарима”.
Совјетска власт је у то време свима давала једнаке рокове издржавања казни: и истакнутом архијереју који се истакао заједно с патријархом Тихоном у борби против злих непријатеља Цркве – обновљенаша, и младом јеромонаху из Казана, чији се “злочин” састојао у томе што је скинуо орар са ђакона-обновљенаша и није му дозволио да заједно с њим служи.
“Јер овај дивни Господар – говорио је тим поводом архиепископ Иларион – прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овога дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени и принос хвали”.
Архиепископ Иларион, као истински хришћански богослов који се трудио да види Бога свуда, на сваком месту и у свако време, и сам Соловецки логор је прихватао као строгу школу врлина – нестицања, кроткости, смирења, уздржања, трпљења и трудољубивости. Он се није ничим могао растужити – и то његово стање духа је подизало дух људи око њега.
Према свима се односио са истинском љубављу и разумевањем. У сваком човеку је видео образ и подобије Божије, за живот сваког човека се занимао искрено. Сатима је могао да разговара и са официром, и студентом, и професором и представником криминалног света, с неким непознатим лоповом којег је с радозналошћу испитивао о његовом “послу” и животу. Владика је свима био приступачан. Његова једноставност је ублажавала и смањивала недостатке његових саговорника. Заиста је био кротак и смирен срцем, налазећи у томе спокој не само за своју душу, него уносећи мир и спокој у сметене душе људи који су га окружавали.
Они који су га познавали у Соловцима, писали су о њему: “Он је свима био приступачан… с њим је свима лако. Најједноставнија спољашњост – ето шта је био владика. Али иза ове уобичајене форме веселости, могла се постепено сагледати дечија чистота, велико духовно искуство, доброта и милосрђе, она дивна равнодушност према материјалним добрима, истинска вера, права побожност, високо морално савршенство. Његов уобичајени изглед је скривао од људи његово унутрашње делање и спасавао њега самога од лицемерја и таштине. Био је одлучни непријатељ сваког лицемерја и спољашње побожности. Сваког свештеника који би дошао у Соловецки логор подробно је испитивао о свим околностима које су претходиле његовом хапшењу.
– Зашто су вас ухапсили? – упита владика игумана неког манастира који је доспео у логор.
– Служио сам молебане у свом дому, када су манастир затворили – одговори овај – али, народ се скупљао, па су се чак дешавала и исцелења…
– А тако дакле, чак је и исцелења било… Колико су вам дали година на Соловцима?
– Три године.
– Е па то је мало, за исцелења би требало дати више, совјетска власт је направила пропуст…”
Сада је владика био далеко од црквених догађаја. У логору је сазнао за смрт великог светитеља РПЦ патријарха Тихона, ту је сазнао да је поглавар Руске Цркве постао високопреосвећени Петар, митрополит Крутицки, према којем се архиепископ Иларион односио са огромним поштовањем и уважавањем и радовао се оваквом избору Божијем.
У то време совјетска влада и ОГПУ су планирали у Цркви нови раскол. Овога пута он је требало да буде предвођен архиепископом Јекатеринбуршким Григоријем Јацковским с којим је Тучков већ повео преговоре и овај је дао пристанак да постане вођа одговарајуће скупине јерарха. У ту скупину је било пожељно увести архијереја који је поседовао неоспорни ауторитет и за којим би пошли и други јерарси. И наравно, најбоље би било ако би се тај архијереј у датом тренутку налазио у затвору, тј. дуго времена бно лишен свих података и обавештења о црквеним догађајима, након чега би био делимично обавештен о њима, чак и помоћу оригиналних црквених докумената.
Желећи да увуче архиепископа Илариона у раскол, Тучков је издао наређење да се он премести из Соловака у Јарославски ОГПУ, да му се да засебна ћелија, могућност да се бави научним радом, да води преписку и добија књиге које хоће, а за то време је хтео да покуша да га наговори на сарадњу са ОГПУ.
5. јула 1925. године архиепископ Иларион је премештен из Соловецког логора у Јарославски политички изолатор. Из затвора је писао својој рођаци: “Питаш ме када ће се завршити моје муке? Одговорићу овако: муке не признајем и не мучим се. С мојим ‘стажом’ мене затвор не може да изненади и уплаши. Већ сам навикао не да седим у затвору, већ да живим у затвору, као што ти живиш у свом стану. Наравно, било је у мом животу много тога и има много тога бесмисленог, али бесмислено је за мене смешније од мучног. Због тога имам и повластице у свом животу због којих сам спреман да трпим и разне бесмислености… Заиста. Имам овде посебну ћелију с добрим осветљењем, с готово довољним грејањем – и то све бесплатно. Треба трошити само неколико рубаља месечно да пансион буде прави – наравно, за таквог човека који је тако равнодушан према таквим стварима као што сам ја. Али главно је… најдраже ми је то што могу без сметње да се препустим својој првој и вечној љубави – науци с којом ме је изгледа живот сасвим раздвојио… Овде… ме нико и ништа не узнемирава. Осим два часа шетњи дневно и неколико минута за ручак или чај, преостало време проводим с књигама. Себи сам поставио огромну тему која се за десетак година једва може разрадити. Најважније питање је свакако питање литературе. У прво време користим књиге које могу да набавим. До сада ми књиге нису недостајале. Скоро сваког месеца добијам од пријатеља из Москве по сандук књига и сваког месеца их враћам, направивши одговарајуће изводе. Само се у мом садашњем положају може човек латити читања сабраних дела које броје хиљаде, па чак и десетине хиљада страница. До сада сам простудирао више од десет хиљада страница. Неке књиге су десетак година лежале код мене и никада нисам имао времена да их прочитам. И још ако књига има хиљаду, хиљаду двеста страна немачког текста! А сад је и на те књиге дошао ред.
Једном речју, моје расположење и духовни садржај живота је исти онакав какав је био пре петнаест година. Само ми једно недостаје академска библиотека! Кад бих имао академску библиотеку, замолио бих да ми овде пруже уточиште, не до краја ове године, већ барем до краја овог десетлећа. Шта да се ради када је место за науку, које је од интереса и важности за мене, само у затвору? Ја ту ни за шта нисам крив.
Ево како уређује Господ (преко ОГПУ) мој живот: живим без потреба и без брига ево већ четири године. Само мислим о томе које књиге да набавим и како. И по мојим наруџбинама добри људи ми успешно то испуњавају. Ево и данас сам добио пошиљку: читав пуд књига је дошао, а уза зид стоји сандук с прочитаним књигама спремним за слање. Ето то су све моје бриге! А безбрижност ми је најдража ствар!
Све поздрави и свима испричај како сам пронашао своју судбину у затвору”.
Тучков се два пута сретао с архиепископом Иларионом. Први пут му је Тучков дошао у ћелију, где је разговарао о црквеним пословима и црквеном животу. Али пошто владика није био обавештен о црквеним догађајима последњих година, провевши то време у концентрационом логору, што је он и поменуо, разговор је испао празан. Други пут Тучков је позвао архиепископа у затворску канцеларију и ту је поново почео разговор о црквеним догађајима у последње време и између осталог предложио му да га ослободи и врати на Московску катедру, али под условом да подржи једну од скупина свештенства, имајући у виду григоријанце. Архиепископ је одговорио да мора најпре да поразговара с њима, зато што су му неки непознати, а о другима зна сувише мало. Затим се разговор дотакао савременог положаја Православне Цркве, нарочито организације Највише црквене управе. Владика је рекао да по садашњим околностима НЦУ може бити само привремена, али да је организација такве привремене управе веома пожељна. Том приликом она у свом почетку не сме бити самозвана, тј. мора се организовати уз сагласност патријаршијског месточувара. Та црквена управа мора деловати у сагласности с епископатом и уједињавати епископат. Она ни у најмањој мери не сме подсећати на карактер рада тзв. обновљенашког НЦУ 1922-1923. године. Православна црквена управа мора свој задатак сматрати ограниченим: њен задатак је сазивање сабора којем ће припадати пунота црквене власти. Што се тиче сабора, он мора бити окупљен, а не покупљен, као што је то било учињено са НЦУ 1923. године. Сабор мора организовати сталну црквену управу и при томе он мора распршити сумње да се иза религиозне православне спољашњости скривају политичке тежње.
Саслушавши архиепископа, Тучков је предложио да и писмено изложи своје погледе на црквене потребе у садашњем тренутку, што је овај и учинио. Написао је документ у два примерка: један је био намењен Тучкову, а други заменику месточувара митрополиту Сергију Страгородском.
Текст ове “декларације” нимало није задовољио Тучкова. Преговори нису довели ни до чега. Владика је био непомирљив према обновљенашима, одбио је да подржи григоријански раскол, истицао је захтеве да нова црквена управа обавезно има благослов месточувара.
Архиепископ Иларион и Тучков су готово по свим тачкама имали различита гледишта. Владика је предлагао представницима државе да сарађују с Црквом, али на основу независности Цркве, на основу позитивног раста и духовне снаге саме православне пастве, чији су чланови такође и грађани државе па, према томе, представљају и његову снагу. Тучков је хтео да издејствује сарадњу јерараха на основу потпуног потчињавања Цркве држави, и на крају крајева је захтевао непосредни обавештајни рад, као да је владика био један од сарадника ОГПУ. Тучков је пре физичког уништења свог непријатеља хтео да га уништи морално. Архиепископ је одговорио на те предлоге оштрим и категоричким одбијањем. Видећи да му не полази за руком да привуче на своју страну тог истакнутог јерарха, Тучков је злурадо рекао: “Пријатно ми је да разговарам с паметним човеком. А колики вам је рок издржавања казне у Соловцима? Три године?! За Илариона три године! Тако мало?”
26. фебруара 1926. године архиепископа су преместили из засебне ћелије у заједничку ћелију затвора у Коровњицима. 15. марта владика је писао рођаци о променама које су му се догодиле у животу: “Ту има и плусева и минуса. Плусеви: слободнији живот, неограничена преписка… Минуси: изгубио сам своју драгу усамљеност, а заједно с њом и могућност да радим онако као што сам радио раније. Дању је овде још и добро: у огромној ћелији остаје само шест људи и може се мало читати и писати, али увече се скупља читавих двадесет људи и тада почиње таква забава да је то просто страшно. Ћелија у коју су ме сместили сматра се најбољом, у њој је више ‘интелигенције’, али авај! – сада се и интелигенција мало разликује од дивљака по свом начину живота.
Занимљива ствар! Нико ме није осудио на затворску казну, а ипак седим у затвору, где сви седе на основу неких судских пресуда. Али… већ сам одавно престао да се чудим. Али зашто се само мени такве ствари дешавају? Јер у целом затвору нема никога без пресуде осим мене. Сви остали наши мирно живе у Соловцима, а ја сам већ пребачен на друго место. Какво ли ће ми још изненађење приредити време? Имам неких разлога да очекујем нешто ново, али да ли ће то све бити на добро – не знам. И уопште, већ сам стекао навику на овакав ненормалан и бесмислен живот. Као што сам ти, сећаш ли се, писао, ја не седим, већ живим у затвору”.
Владикин однос према обновљенашима и расколницима свих врста остао је непомирљив. Један од обновљенашких архијереја, Гервасије Малињин, желећи да истакне ту непомирљивост најближег помоћника патријарха Тихона, писао је о њему у обновљенашком часопису: “Срео сам се у шетњи двориштем у Јарославском затвору ‘Коровњици’ с архиепископом Иларионом Тројицким. Препознао ме је и зачудио се зашто сам доспео у затвор.
Он ми рече: – Зашто сте се одвојили од патријарха Тихона и нарушили ону заклетву коју сте давали приликом хиротоније за епископа, да нећете имати ничег заједничког с тзв. живом црквом?
На то узвратих: – Заклетву нисам нарушавао. Са живом црквом нисам имао и немам никакве везе.
– Ви сте отпали од Цркве – рече ми архиепископ Иларион.
– То није истина, већ сте ви, тихоновци, фактички отпали. Источни патријарси нису с вама, већ с нама.
– Какви смо ми тихоновци, зашто олајавате име покојног најсветијег патријарха Тихона. Ми смо православни, источни патријарси су с нама, то знам по документима. Обновљенаши лажу. Ваш Веденски је претерао у лагању…”
Нисам имао прилике да дуго разговарам с архиепископом Иларионом, зато што ме је затворска администрација позвала и био сам ослобођен из затвора. На растанку архиепископ Иларион ми је рекао: “Пре ћу иструнути у затвору, него што ћу променити свој став…”
1. априла архиепископу Илариону је постало јасно да ће га већ следећих дана отпремити у робијашком транспорту на Соловке. Сазнавши за то, писао је рођацима: “Ова селидба ми изгледа прија. Јер мени уопште не приличи да седим одвојен од људи. А тамо је далеко слободније. А и сва места су ми тамо позната. Тамо имам масу пријатеља. С њима желим и да се видим. Само ми једно није нарочито пријатно – путовање. По свој прилици да ћу све до самог Васкрса лутати до обале, тј. до Попова…
И зашто су ме само вукли овамо? Изгледа да су нешто хтели са мном да разговарају, и разговарали су, али као да им се нису баш моје речи допале. Али, ма шта Бог радио, све је на најбоље. Надам се да ће н овога пута бити управо на најбоље…”
У етапни логор на Попово острво владика је доспео нешто пре Васкрса. Ту је требало чекати почетак успостављања пловидбе, када су затворенике пребацивали на Соловке. Ту је дочекао и велики празник Васкрс. Ево како описује овај догађај свештеник Павле Чехранов.
“Око нас шума, бодљикава жица, на високим стубовима осматрачнице… У насеље су сатерали огроман број људи. Услед пролећне непроходности путева експлоатација шуме је обустављена. Више од хиљаду људи се враћало натраг у логор. А у логор може да стане осамсто људи. Клуб је затворен и претворен у стамбену просторију с дашчаним лежајима. У осталим баракама пролази су испреграђени лежајевима, двоспратни лежајеви су претворени у троспратне. Чак су и у привилегованој канцеларијској бараци сада лежајеви на спрат и уместо 60 људи тамо је стало 120. Врелу воду врло често не дају, јер се сви казани користе за ручак и вечеру.
Приближавао се Васкрс. И како смо хтели, макар и у оваквим приликама, да одслужимо службу. ‘Како човек – мислио сам ја – чак и сада када је тешко и да се прогура кроз гомилу да би поразговарао, да не отпева ‘Христос васкрсе!’ у пасхалну ноћ?’ И ја сам одлучно да припремим своју братију. Поразговарао сам с најдоброћуднијим епископом Нектаријем Трезвинским, епископом Митрофаном Грињевом, епископом Рафаилом Гумиљовом и епископом Гаврилом Абалимовом. Последњи није ни сумњао шта му се спрема. Од остале братије били су обавештени о. Филумен и стални друг владике Илариона Тројицког, шахиста о. Аркадије Маракулин.
Али само су архиепископ Иларион и епископ Нектарије пристали на пасхалну службу у недовршеној пекари, где су само прозорски отвори били направљени, није било на њој ни врата, ни прозора. Остали су одлучили да одслуже у својој бараци, на трећем спрату лежајева, испод саме таванице, насупрот просторије команде чете. Али ја сам одлучио да ван бараке отпевам пасхалну службу, да макар у тим тренуцима не чујем псовке и скаредности.
Договорили смо се. Настаде Велика Субота. Затворско двориште и бараке су биле као сардине набијене логорашима који су дошли са сече шума. Али нас је задесило ново искушење. Дошло је наређење команданта командирима чете да се нипошто не дозволи никаква црквена служба и да се од осам часова увече не пушта нико из других чета. С тугом су ми епископи Митрофан и Гаврило саопштили ову вест. Али ја сам упорно наваљивао на своју ‘парохију’: ‘Ипак покушајмо да одржимо службу у пекари’. Епископ Нектарије је одмах пристао, а архиепископ Иларион нерадо, али ипак је замолио да га пробудимо у поноћ.
Око поноћи сам се упутио у бараку у којој се налазио владика Нектарије. Врата су била широм отворена и мени је, када сам брзо ушао, препречио пут дежурни.
– Забрањено је да се пушта било ко из других чета. Зауставих се неодлучно, али владика Нектарије је био спреман.
– Сад ћу, сад ћу – рече ми он.
Кренух к владики Илариону. Ушавши брзо у бараку, прошао сам поред дежурног који ми се учинио нешто познат и благонаклон према мени.
– Молим вас, што пре обавите и одлазите, забрањено је… Климнух му главом, приђох владики Илариону који је лежао и спавао колико је дугачак. Повукох му чизму и владика се придиже.
– Време је – рекох му шапатом. Цела барака је спавала. Изађох.
У пролазу ме очекивао владика Нектарије. Ускоро нам се придружио владика Иларион и ми смо један за другим тихо кренули према задњој страни барака. Иза пута је стајао костур недовршене пекаре са отворима за прозоре и врата. Привукли смо му се један по један. Нашавши се унутар зграде, изабрали смо зид који нас је више скривао од погледа пролазника и чврсто смо се прибили уз њега; с лева владика Нектарије, у средини владика Иларион, а ја с десна.
– Почињите – проговори владика Нектарије.
– Јутрење? упита владика Иларион.
– Не, све по поретку, од полуноћнице – одговори владика Нектарије.
– Благословен Бог наш… – тихо изговори владика Иларион.
– Волноју морскоју… – запевасмо ми полуноћницу.
И чудно, чудно су одјекивале у нашим срцима те речи које дубоко дирају душу. гонитеља, мучитеља под земљом сакривши…’ И сва трагедија фараона прогонитеља у тим нарочитим приликама урезивала су се у наша срца дубоко као никада до тада. Бело море с белим леденим покровом, подне греде на којима смо стајали као за певницом, страх да нас стражари не примете. А срце је дисало радошћу што се пасхална служба одржава, упркос строгом наређењу команданта.
Отпевасмо полуноћницу. Архиепископ Иларион благослови јутрење.
– Да васкрсне Бог и развеју се непријатељи Његови… – не рече, већ прошапта, загледајући се у ноћну маглу, владика Иларион.
Запевасмо ‘Христос васкрсе!’ Да ли да плачем или да се смејем од радости, мислио сам. И тако сам хтео да отпевам дивне ирмосе гласно! Али опрезност нас је обуздавала. Завршили смо јутрење.
– Христос васкрсе! – рече владика Иларион и ми се сва тројица целивасмо. Владика Иларион прочита отпуст и оде у бараку. Епископ Нектарије је пожелео и часове да прочита после Литургије. И ми смо то учинили нас двојица сами. Само што сам ја био служитељ, а владика Нектарије појац, тако је сам хтео, јер је знао све песме као и читања напамет.
Ова васкршња служба је остала у сећању владике Илариона… Године 1927. у мају он ми је писао: ‘Сећам се прошлогодишњег Васкрса. Како се он разликује од данашњег! Како смо га свечано одслужили онда!
Да, прилике на Васкрс 1926. године биле су необичне. Када смо га нас тројица служили у недовршеној пекари, у то време је тамо, у Ростову, у саборном храму обасјаном електричним осветљењем (храму који су заузели обновљенаши – И.Д.) уз учешће дивног хора градско свештенство такође служило свечано богослужење. Али!… Мислимо да је наш кемски Васкрс у пекари без прозора и врата, уз светлост звезда, без митри и брокатних риза дражи био Господу, него величанствени и раскошни ростовски”.
С почетком успостављања пловидбе архиепископ Иларион је упућен на Соловке. У то време је тамо с благословом архиепископа Евгенија Зернова написана црквена декларација која је, по мишљењу њених састављача, требало да одреди положај Православне Цркве у новим историјским условима, као и међусобне односе Цркве и државе. Када је владика дошао на острво, текст декларације је већ одобрила већина архијереја. Исто мишљење имао је и архиепископ Иларион, само што је изразио сумњу неће ли бити некоректно да се поучава заменик месточувара митрополит Сергије, али након размишљања се сложио да ће та посланица имати за митрополита значење савета који он може али и не мора да прихвати.
О сусрету с владиком у то време Олег Волков је у својим успоменама писао: “Понекад ме је Георгије водио код архиепископа Илариона који је живео у Филиповској пустињи, на три врсте од манастира. Тамо је радио као стражар. Георгије ме је убеђивао да се чак и логорска управа и нехотице односила с поштовањем према овом истакнутом човеку и дозвољавала му је да живи сам у својој ћелији.
Преосвећени нас је дочекивао срдачно. У једноставности његовог опхођења било је прихватања људи и разумевања живота. Чак и љубави према њему. Љубави аскете који је сматрао да су му његове радости послате с неба.
Приђосмо његовој руци, он нас благослови и одмах нас, као да брише сваку границу између архиепископа и мирјана, дохвати за рамена и привуче столу. И био је тако неусиљен… да је човек заборављао на његову ученост и изузетност које су га истакле на једно од првих места међу ондашњим православним јерарсима.
Познавао сам места код Серпухова одакле је владика Иларион био родом. Сав је сијао, сећајући се младости. Затим је неизбежно прелазио… на размишљања о црквеним стварима у Русији.
Треба веровати да ће се Црква одржати – говорио је он – Без те вере се не може живети. Нека се сачувају макар сићушни пламичци који се једва светлеједном ће од њих све поћи поново. Без Христа ће људи прождрети једни друге. То је схватао чак и Волтер… Ето ову зиму сам овде проживео када не видиш дан – када је стално мрак по цео дан. Изађеш на трем – около шума, тишина, мрак. Као да им нема краја, као да је свуда пусто и глуво… Али ‘што је ноћ мрачнија, то су сјајније звезде…[4] Добри су то стихови. А како иду даље, ви се сигурно сећате. Мени, монаху, пристаје да знам Писмо”.
У новембру се истицао трогодишњи рок затворске казне архиепископа и пред крај њеног трајања превезен је са острва на копно. 19. новембра 1926. године Посебно веће при Колегијуму ОГПУ је поново осудило владику на три године затвора на Соловцима. Оптужили су га да је разгласио садржај разговора с Тучковом. Дошавши на Соловке, владика се шалио: “Понављао сам годину”.
Својим помоћницама из Архангељска владика је писао у то време: “8. август. Многопоштована Олга Павловна! Шаљем Вама и Катарини Ивановној свој срдачни поздрав. Захваљујем вама и осталим добрим људима због добре успомене на мене. Милошћу Божијом већ пету годину живим на обалама Белог мора и потпуно сам се сродио са Севером који је ваш завичај. Увек ми је драго да чујем нешто о Архангељску и тамошњем животу, а највише о драгом нам црквеном животу. Надам се да ће сачувати све вас Господ од претераних искушења. Ја сам жив и здрав. Живим добро, чак и боље него што сам рачунао раније, када сам први пут долазио овамо… Четврта година је протекла откако сам се растао од Архангељска, а чини се као да сам тек недавно отишао из њега…”
У јесен 1927. године почела је нова пометња у црквеном животу, делимично повезана са објављивањем декларације митрополита Сергија. Архиепископ Иларион који се одликовао великом уздржаношћу и мудрошћу, поседујући широк историјски видик, окупио је у “келији архимандрита Теофана петнаестак епископа од којих су неки почели да се саблажњавају смутњом која се догађа на слободи и убедио је епископе да ни по коју цену не иду на раскол. ‘Никаквог раскола!’ рекао је он. Ма шта нам буду говорили гледаћемо на то као на провокацију!'”
У лето 1928. године архиепископ је писао тим поводом: “Шта да кажем о томе? Само то да са свима онима који се одвајају не симпатишем нимало. Сматрам да је њихов подухват потпуно лакомислен, суманут и крајње штетан. Не одређују узалуд канони 1315 двократног сабора црту после које је одвајање чак и похвално, а до те црте одвајање је црквени преступ. А према условима текућег тренутка тај преступ је веома тежак. Ова или она административна одлука, макар и очигледно погрешна, уопште није ‘casus belli’. Исто тако и све оно што се тиче спољашњег права Цркве (тј. оно што се тиче односа према државној политици и слично) никада не сме бити предмет раздора. Ја заиста ништа не видим у деловању митрополита Сергија и његовог Синода што би превазилазило меру снисхођења или трпљења. Но, узмите делатност барем Синода од 1721. до 1917. године. Тамо је, по свој прилици, било више сумњивог, па ипак се онда нису одвајали. А сада као да су разум изгубили, невероватно је колико се ничему нису научили током последњих година, а време је, одавно је време… Често се темеље на бапским причама… Шта да се ради. Лукавства ђавола су веома разнолика. А што је најважније, постоји tertius gaudeus[5] и њему као да су се сви унајмили да пружају свакојаку радост. Да, ми немамо културу и дисциплину. То је велика несрећа…”
Почео је нови трогодишњи рок издржавања казне, поново је морао да преживи зиму на Соловцима. Иако заједно са архијерејима пријатељима, таквима као што су архиепископ Херсонски Прокопије Титов, али ипак у заточеништву. Заточеништво је чинило непоузданим и несталним сваки подухват. Таман човек почне истраживање, употребио је много времена и снаге ради његовог успешног напретка, а сутра га премештају на друго место, макар и у област истог Соловецког острва, па надзорници праве претрес и од радова не остаје ни трага. Радити или било шта записивати у таквим приликама било је готово исто што и трудити се написати књигу, налазећи се на броду за време непрестане олује. Једина утеха је било можда то што се могло сићи на празник Богојављења на реку и видети како су се на обали три јелена зауставила и гледају у то чудо освећења воде.
У то време архиепископ је писао рођацима:” До сада ме нико још није назвао дедом. Али понекад се дешавало да ме назову старцем и то мије чудно да чујем. Већ ме јако брада одаје – поседела је, не знам како. Али осећам да ми душа још увек није остарила. У њој живе и рађају се свакојака интересовања. Та интересовања морам да задовољавам читањем, зато што за прави рад, разуме се, нема одговарајућих услова. Често ми се намеће зловољна мисао: ето кад бих имао толико слободе од рада и толико слободног времена у академској атмосфери! Али мало се љутим, љутим, и затим се све на то и сведе. А затим отворим књигу озбиљније, испоставља се, не може се увек читати, пажња ми је расејана оним што се дешава око мене и уопште ми није занимљива.
Са спољашње стране мој живот је релативно подношљив – нисам гладан, у стану се не смрзавам, имам шта да обучем (мада сам често тако обучен да ме не би препознала), имам с ким да поразговарам, немам готово никаквих брига на души. Видиш колико предности имам! Али, наравно, сувише дуго живим на Белом мору…
Стихија ме је избацила на далеко острво. Али се трудим да не изазивам сажаљење у својој души, да не обраћам пажњу на оно што се збива око мене, а живот да испуњавам оним што је могуће. И тако сам се током дугих година навикао да живим и не жалим се. У боље се не надам, од горег се не одричем. Каква је о мени воља Божија, тако нека и буде”.
Ближио се крају и овај рок затворске казне. Крајем лета и у јесен 1929. године владика је писао рођаци: “Живим као и пре, сасвим добро, без потреба и брига. Никуда се не мичем с места. Већ има две године како живим у једној истој кући, усред шуме, између морског залива и језера… О својој непосредној будућности, наравно, ништа не знам. Иако ништа добро не очекујем. Ето сада се не осећам премореним, зато што ми је овде лакше да живим, него што је то било раније, али нисам нимало духовно порастао, већ сам само оглупео. Али у томе нема само моје кривице, иако је кривица моја. Вероватно су се могле проживети ове године с већом коришћу…”
” Добио сам од тебе вест о Липицама… Да ли ћу икада имати прилику да поново видим завичајна места, где је тако много промена, где су једни порасли, други потпуно нестали. Не знам, али понекад бих тако желео да обиђем сва та места. Истина, до тзв. истека рока остаје свега месец дана: али то савршено ништа не значи. Значи само једно: узми своје ствари у завежљај, пребаци га преко рамена и почни да луташ и то на најнепријатнији и најгори начин…
Живим без потреба, али живот је невесео и празан. Само ми време тако узалудно пролази и понекад ми падају на памет овакве мисли. Ето, на пример, за шест година од 1906. до 1912. године прешао сам цео академски пут. Колико сам наука прошао, колико радова написао. Чак сам и магистарску дисертацију одбранио. Од дечака који је дошао из Туле, постао сам одрастао човек. А за последњих шест година шта сам урадио? Само јад, само туга. Пропале су најбоље године, а њих ми више није много остало. Више је остало иза мене. Управо тај губитак је ненадокнадив. И колико ће их још пропасти!
Ето такве ми мисли понекад навиру и, разуме се, од њих ми постаје невесело. Али умирујем се тиме што за све то нимало нисам крив. Очигледно је да сам доспео у такво историјско раздобље у којем живот мора да пропадне без дела и без користи. Имам једино утеху у томе што нисам само ја у таквом положају, већ су други чак и у горем. Јер ја још увек не водим борбу за комад хлеба, а колико људи у тој борби уништава свој живот…”
Нешто пре окончања рока казне и одласка са Соловака архиепископ је писао рођацима:” Доживео сам већ јесен ове године. Само што је код нас јесен заиста чудесна. До сада нема ни хладноће, ни снега. Понекад кишица сипи и сипи, а понекад је сасвим суво. А претходних година у исто време сам увек ишао по леду језера. 15. новембра ће се напунити пет година откако лутам – ако се, наравно, рачуна да сам у лето 23. године живео тако што сам боравио на једном месту (а то је веома сумњиво). Сада сам у стању прилично непријатне потпуне неизвесности: да ли ћу отићи одавде или ћу опет остати. Ако одем, то ће бити брзо, али да ли ћу у том случају доћи од зла на горе – такође не знам. Једном речју, унутар мене је неизвесност и неодређеност. Шта да пожелим самоме себи – такође не знам. Јер у неком другом погледу код нас је овде боље него код вас, а и навикао сам се током многих година. Само што душа тражи нешто ново…”
14. октобра 1929. године Посебно веће при Колегијуму ОГПУ осудило је архиепископа на три године прогонства у Казахстан. Најмучније је било то што је сада од Белог мора преко целе земље до најјужнијих граница морао да пређе у робијашком транспорту, више пута се заустављајући на неодређено време у етапним затворима. У поређењу са оним што му је сада предстојало, Соловци су били одмор. Готово одмах након упућивања на обалу покрали су га и у Петроградски затвор је доспео у ритама које су врвеле од паразита. Испред њега је био нови казнени рок. Али Господ је имао свој рок праведниковог живота. У етапном затвору владика се разболео од тифуса и 19. децембра је смештен у затворску болницу до које је, измучен болешћу, дошао пешке. Из болнице је писао: “Тешко сам се разболео од тифуса, лежим у затворској болници, изгледа да сам се успут заразио: у суботу, 28. децембра, решава се моја судбина (криза болести), тешко да ћу преживети…”
У болници су му рекли да га треба обријати; владика је одговорио: “Радите сада са мном шта хоћете”. У грозници је говорио: “Ето сада сам сасвим слободан, нико ме неће узети…”
Неколико минута пре смрти дошао му је лекар и рекао да је криза прошла и да сада може да почне да се поправља. Светитељ му је једва чујно одговорио: “Како је добро! Сада смо далеко од…” истим речима је тихо преминуо.
Било је то 28. децембра 1929. године. Митрополит Серафим Чичагов који је тада био на Петроградској катедри издејствовао је да светитељево тело буде предато из затворске болнице ради црквене сахране. Тело покојног владике у белим архијерејским одеждама било је положено у припремљени сандук и превезено у храм Новодевичјег манастира у којем је одржано опело. У опелу и сахрани светитеља учествовали су митрополит Серафим Чичагов, архиепископ Алексије Симански, епископ Амвросије Либин, епископ Сергије Зенкевич и мноштво свештенства.
Опело је завршено у четири часа поподне. После тога су подигли сандук и понели га на гробље Новодевичјег манастира уз појање ирмоса “Помоћник и Покровитељ би ми на спасење…” Дошавши до гроба, поставили су сандук, одслужили последње молитве, поклонили се усопшем архипастиру и почели да спуштају сандук у гроб. Епископ Амвросије је први бацио грудву земље на сандук. Брзо је израсла невелика хумка и постављен бели крст с натписом:” Архиепископ Иларион Тројицки”. Затим су сви почели да се разилазе с гробља; и у то време су свечано и празнично почела да брује звона. Један од учесника на сахрани се сетио речи псалма које су се чуле на опелу:” Господња је земља и све што је на њој, васељена и све што живи у њој. Јер је он морима основа и посред река утврди је. Ко ће изићи на гору Господњу? И ко ће стати на светом месту Његовом? У кога су чисте руке и срце безазлено, ко не изриче имена његова узалуд и не куне се лажно. Он ће добити благослов од Господа и милост од Бога спаса својега” (Пс. 23:1-5). И тада је схватио због чега је та звоњава која као да је васкршња “то су се анђели на небу радовали новоме светоме…”
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Висон – врста памука – прим. прев.
  2. Епископ Архангељски Антоније Бистров.
  3. Тих су година речју “болест” означавани у писмима хапшење и затвор.
  4. Што је ноћ тамнија, то су сјајније звезде, Што је дубља туга, то је ближи Бог. (А. Мајков)
  5. Tpeћи који се радује (лат.), тј. човек који извлачи корист од сукоба двеју страна.

Comments are closed.