НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

 

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА
Књига страдања и утехе
 

 
Свештеномученик Павле Светозаров
 
27. април (10. мај)
МУЧЕНИЦИ ШУЈСКИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИ ПАВЛЕ, ЈОВАН И МИРЈАНИН ПЕТАР
 
Живот Православне Цркве и верника у држави која је за своју религију прогласили безбожје, суштински се разликује од живота у држави у којој представници власти исповедају православље: ако су услови живота за Православну Цркву у царској Русији били слични условима живота у Византији, у совјетској Русији они се могу упоредити са суровим паганством Римске империје.
У манастирима су се исто онако као и раније, независно од промена у државном животу, молили, исто тако су у храмовима служили, и споља ништа није наговештавало оштре и одлучне промене. А у то време се у срцима безбожних властодржаца, срцима која су се све више приклањала злу, стварао подмукли план уништења Цркве. Овај план није зависно од услова стварности, па чак ни од мотива користи, већ често од самога зла, од мржње према Цркви. И где је ту човек могао да се одбрани од наоружане хорде безбожника који су ишли на храмове. Међутим, зачуђујуће је да планови безбожника нису ишли глатко, II требало се много трудити да се људи непрестано подстичу на све веће зло и на разарање, на пљачку храмова и манастира.
2. јануара 1922. године совјетска власт је издала декрет о одузимању музејске имовине – о пљачки културног наслеђа које су народи Русије скупљали хиљаду година. Али ни то бољшевицима није било довољно. Глад која је наступила омогућила им је да створе услове грађанског рата уз пљачку цркава и убиства свештенослужитеља. Бољшевици су хтели да униште одмах сву Православну Цркву, али пошто би то значило уништење већег дела становништва ондашње Русије, то се нису усуђивали, бојећи се масовних побуна сељака. Године 1922. становништво области угрожених глађу износило је 23 милиона. За бољшевике је то значило 23 милиона потенцијалних непријатеља које је глад избацила из борбе и који неће моћи да устану у одбрану Цркве, када наоружани одреди на њихов сигнал почну да пљачкају цркве и манастире.
Много пре него што су совјетске власти почеле да изражавају узнемиреност поводом глади која се приближава, у август 1921. године патријарх Тихон се обратио с молбом за помоћ православним патријарсима, римском папи, архиепископу Кентерберијском и епископу Јоркшком, као и православним људима Русије и целог света. То је био истовремено и плач, и молба, и вапај за помоћ.[1] Само је из дубине срца које дубоко пати, срца милосрдног и пуног љубави, и могла да се излије оваква једна молба. Тада је уз патријархов благослов био основан Сверуски црквени комитет за помоћ гладнима. У храмовима и међу верницима су почела прикупљања средстава; у време највеће невоље Православна Црква са убеђењем и ауторитетом се стављала на чело покрета за помоћ гладнима. Совјетској власти то није било корисно и она је захтевала распуштање Сверуског црквеног комитета и предају свих сакупљених средстава држави. Међутим и потпуно уклањање Цркве из помоћи гладнима такође није било корисно и у децембру 1921. године совјетска влада је предложила Цркви да поново започне прикупљање средстава ради помоћи гладнима. 19. фебруара 1922. године патријарх се обратио православној пастви с прогласом[2].
Бољшевици су хтели од патријарха овакав проглас и делотворно учешће Цркве у скупљању новчаних средстава, али они нипошто нису желели да се Црква стави на чело покрета за помоћ гладнима и да, као што је то бивало у прошлости, позива на жртвеност, милосрђе и љубав. 26. фебруара власти су издале декрет о одузимању „црквене имовине, предате на коришћење скупинама верника… свих драгоцених предмета од злата, сребра и драгог камења…“ рачунајући ту и све освећене предмете. Декрет је коначно уништавао добровољност прилога, а свештенство се принудно стављало у положај оскврнитеља светиња. Желећи да разреши недоумицу пастве и прими сав гнев бољшевика на себе, патријарх Тихон је упутио посланицу: „Ми смо допустили, због изузетно тешких околности, могућност издавања црквених предмета који нису освећени и немају богослужбену употребу. Позивамо верну децу Цркве и сада на овакве прилоге, желећи да се они само одазову срца пуног љубави на невољу ближњега и да пружају стварну помоћ нашој напаћеној браћи. Али ми не можемо да одобримо одузимање из храмова, макар и у виду добровољних прилога, свештених предмета, чију употребу ван богослужбених циљева забрањују канони Васељенске Цркве и које Она кажњава као светогрђе – мирјане одлучивањем од Ње, а свештенослужитеље свргавањем из чина (Апостолско правило 73, двократни Васељенски сабор, правило 10)“.
Совјетска влада је издала декрет о одузимању црквених драгоцености, али самом одузимању није приступала. Отвореног грађанског рата нигде није било, интервенција није била на помолу, ратни комунизам је био привремено укинут и није било убедљивог изговора за пљачку храмова, а за гладне Црква је била спремна да даје добровољно. И ствар је стајала.
Вођа целе акције је постао Лав Троцки. Не чекајући коначно стварање садржаја и плана деловања комисије за одузимање црквених драгоцености, он је још у јануару разаслао телеграме по губернијама, објашњавајући месним властима који су истински задаци и циљеви одузимања. Као што то често бива, месне власти су схватиле мисао бољшевичке владе дословно и 24. јануара председник Татарске ЧК Денисов послао је из Казана своје предлоге које су чланови бироа обласног комитета партије већ прогласили извршним:
„Узимајући у обзир изузетну државну важност и значај да се у рукама државе нађу златне и сребрне девизе и предмети од злата и сребра… Сасвим су могуће и прихватљиве у том погледу… конкретне мере:
Коришћење агитације свештенства: имајући конкретну могућност… привући на своју страну двојицу или тројицу истакнутих представника свештенства у Казану, преко њих пустити у осталу масу свештенства чисто хришћанску мисао… позвати грађане да помогну становништву које умире од глади… у време невоље и најезде глади на ‘православни народ’ (аналогија с Мињином и Пожарским); овде је могуће да се мало играмо са религиозним осећањима верника…
Путем агентурне мреже тачно разјаснити где се све налазе највреднија црквена богатства и да се започне рад на припреми и успешном експроприсању тог богатства путем разноразних провала и напада на цркве, ризнице црквене имовине и слично…“
Цинизам формулација пројекта и нескривени изазов бачен Русији, могли су да доведу до побуна. Заменик шефа агитационо-пропагандног одељења ЦК Јаковљев писао је Молотову:
„Пројекат… је политички неписмен и нетактичан… Идеја о спровођењу аналогије с Мињином и Пожарским је недопустива Идеја… о спровођењу кампање… помоћу ауторитета представника свештенства, може довести пре свега до штетног јачања утицаја тог истог свештенства… Неизбежно ће довести до огромног гнева верника… Представља легализацију пљачке која не може бити прихваћена као метод деловања совјетске власти у садашњем тренутку…“
До почетка марта била је створена тајна комисија Троцког. Он је био њен иницијатор и строго тајни шеф (јавни је био Сапронов). 11. марта, захтевајући да се приликом одузимања црквених драгоцености примени страховлада, Троцки је писао члановима Политбироа[3]:
„Рад на одузимању драгоцености из московских цркава је необично отежан због тога што је упоредо с раније створеним комисијама, Председништво СЦИК[4] створило своје комисије од представника Губернијских извршних комитета и Губернијских финансијских одељења. Јуче смо на седници моје комисије у саставу другова Троцког, Базилевича, Галкина, Лебедева, Уншлихта, Самојлове-Земљачке, Красикова, Красношчокова и Сапронова дошли до једногласног закључка о неопходности да се у Москви створи тајна ударна комисија у саставу: председник – друг Сапронов, чланови – Уншлихт (заменик – Медвед), Самојлова-Земљачка и Галкин. Ова комисија треба да тајно припреми истовремено политичку организацију и техничку страну посла. Фактичко одузимање треба да започне још у марту месецу и да се заврши у најкраћем року. Потребно је само да и Председништво СЦИК и Председништво Московског Совјета и ЦК за помоћ гладнима признају ову комисију као једину у том послу и да јој на сваки начин помогну. Понављам, ова комисија је потпуно тајна. Формално одузимање у Москви ће се вршити непосредно преко ЦК за помоћ гладнима, где ће друг Сапронов имати своје време за примање.
Молим да се што пре потврди ова одлука, као обавеза за све, да би се избегла било каква даља збрка.“
Тумачећи свој став у односу према Цркви и према свештенству, Троцки је писао:
„Цела наша стратегија у датом периоду мора бити срачуната на раскол мећу свештенством по конкретном питању: питању одузимања драгоцености из цркава. Пошто је то питање горуће, и раскол на тој основи може и мора имати веома горући карактер; зато оном делу свештенства који се изјаснио за одузимање и помоћи ће том одузимању, више нема повратка натраг у клику патријарха Тихона. Зато сматрам да се блок са овим делом попова може привремено увести у комитет за помоћ гладнима, тим пре што треба уклонити било каква подозрења и сумње како се наводно драгоцености из цркава не троше на потребе гладних“.
13. марта Политбиро је потврдио московску комисију Троцког и донео одлуку „о привременом пуштању ‘совјетског дела’ свештенства у органе Комитета за помоћ гладнима у вези са одузимањем драгоцености из цркава“. Али и после свих објашњења Троцког и стварања тајне комисије посао се лоше одвијао. Месне власти нису знале како практично да му приступе. Да ли треба доћи за време службе и почети разбијање храма и отимање икона? Да ли треба одузимати после службе? Нико није хтео да се суочи лицем у лице с побуњеном гомилом. Комисији комитета за помоћ гладнима, комисији званично проглашеној, пристизали су телеграми од месних комисија с питањима за која нису знали како да их реше[5].
На седницу Политбироа били су позвани представници комисије Троцког, комисије Председништва СЦИК и Комитета за помоћ гладнима. Између представника је избио спор, и Политбиро је донео одлуку: „Посао одузимања црквених драгоцености још увек није припремљен и захтева одлагање, барем на неким местима. Политбиро налаже другу Сапронову да затражи мишљење д. Троцког о организовању комисије, о њеном саставу и даљем раду“.
Сутрадан Троцки је поднео члановима Политбироа инструкцију о спровођењу одузимања црквених драгоцености. Она је и била основ читавог плана одузимања[6]. У Политбиро су са свих страна пристизали подаци од ГПУ о току одузимања црквених драгоцености из храмова[7].
Ове телеграме је читао и Лењин, истичући да одузимање пролази свуда мање или више глатко. Само из Ивановс-Вознесенска саопштавају нешто неразумљиво. Најзад је 18. марта одатле приспео подробан телеграм. Испоставило се да је „у Шуји 15. марта у вези са одузимањем црквених драгоцености, а под утицајем попова монархиста и слично, раздражена гомила извршила напад на милицију и вод црвеноармејаца. Део црвеноармејаца демонстранти су разоружали. Из митраљеза и пушака одреди ЧОН и црвеноармејци 146. пука растерали су гомилу, након чега је у болници регистровано 5 убијених и 15… Довече је у граду заведен ред…“
За Лењина је ово био срећан повод. Не губећи време, већ је сутрадан издиктирао своје чувено писмо: „Ми морамо… да заметнемо најодлучнију и најнемилосрднију борбу… са свештенством… с таквом суровошћу да они то не забораве… десетлећима… У Шују послати… дати му усмену инструкцију… Ова инструкција се мора сводити на то да се… ухапси што је могуће више… Лично послати извештај… На основу овог извештаја Политбиро ће дати… директиву судским властима, такође усмену, да се процес заврши… стрељањем веома великог броја најутицајнијих… града Шује… Москве и неких других духовних центара… Што нам више… свештенства пође за руком да тим поводом стрељамо, тим боље… Ради контроле хитног извршења… одредити… специјалну комисију уз обавезно учешће другова Троцког и Калињина, без икаквог саопштавања у јавности о раду те комисије…“[8].
На Лењиновом писму Молотов је додао резолуцију: „Слажем се, али предлажем да се кампања не прошири на све губерније и градове, већ само на оне где заиста постоје велике драгоцености…“[9].
Истога дана Молотов је послао свим губернијским комитетима телеграм[10], а у Иваново-Вознесенск посебан телеграм[11]. Следећег дана је на седници Политбироа с мањим исправкама прихваћен пројекат Троцког.
Троцки није само руководио одузимањем музејских и црквених драгоцености, него је био и оснивач монополског предузећа за продају драгоцености у иностранству. Троцком и Лењину се журило да опљачкају храмове. Троцки је 23. марта писао: „Нама је важније да добијемо током 22-23. године за одређену масу вредности 50 милиона, него да се надамо да ћемо 23-24. године добити 75 милиона. Офанзива пролетерске револуције у Европи, барем у једној од великих земаља, потпуно ће зауставити тржиште драгоцености: буржоазија ће почети да извози и продаје, радници ће почети да конфискују и тд, и тд. Закључак: треба журити до крајњих граница“.
Али ни свештеници Шује и Палеха, ни парохијани, па чак ни Вицинова среска комисија, ништа нису знали о тим далекосежним плановима Лењина-Троцког. Шујска комисија за попис и прикупљање драгоцености формирана је 3. марта; председник је био А. Вицин, а чланови – представник политичке управе И. Волков и шеф среског финансијског одељења А. Коњајева.
7. марта чланови комисије су први пут дошли у саборну цркву Св. Васкрсења. Они су обратили пажњу да служитељи скидају са иконе Шујске Смоленске Богородице свакодневну сребрну ризу с позлатом и одевају јој празничну ткану ризу украшену бисером. Упитали су председника црквеног одбора Александра Парамонова: – Зашто је замењујете?
Ми увек у ово време скидамо окове икона ради чишћења.
Комисија је, међутим, посумњала – замењују у нади да у храму неће скидати скупоцену ризу са иконе.
11. марта старешина саборне цркве протојереј Павле Светозаров добио је званичан извештај комисије да ће она започети с радом 13. марта у једанаест часова пре подне и позива представнике парохије ради учешћа у састављању пописа црквених драгоцености.
У недељу, 12. марта, одмах после Литургије, када је сав народ био још у храму, објављено је да ће се у 7,00 часова увече, одржати сабор верника ради избора у комисију представника православних. Сабор се одвијао под надзором представника совјетске власти – начелника среске милиције Башенкова, његовог помоћника Владимира Ушакова и милицијског агента Капнтона Филипова. Скуп је предложио да изабере своју комисију у име парохије. За председника су изабрали Николаја Николајевича Рјапцева. Отац Павле је рекао да он сам не може дати црквене предмете који имају богослужбени значај, јер је то светогрђе и нарушавање црквених канона. Али приликом одузимања драгоцености он нема намеру да пружа отпор владиној комисији. Након одласка комисије храм ће бити поново освештан, и у њему ће се обновити богослужење.
Парохијани, нарочито жене, почели су да моле да замене црквено богатство својим личним стварима.
– Црквене драгоцености – одговори Рјапцев – отићи ће у Америку, а ваше хаљине и мараме ће за њих бити најобичније крпе.
Један од парохијана, учитељ Борисов, предложио је да се заузме код власги за откуп црквених ствари. Власти су оставиле његову молбу без одговора.
Слични скупови су одржани и у другим црквама града. Сабор Тројнцког гробљанског храма (старешина седамдесетогодишњи протојереј Иван Лавров) најпре је одлучио да не бира представнике у комисију за одузимање црквених утвари и да се црквена имовина не даје, али када је ствар дошла до одузимања, све је било предато без отпора. У другим црквама, на пример у цркви Воздвижења Часног Крста у Шуји, парохијски сабор је донео одлуку да се у замену за црквене предмете дају добровољни прилози. Неке цркве, нарочито сеоске, биле су толико сиромашне, да из њих није имало шта да се узме – ни у виду црквених ствари, ни у виду откупа.
У понедељак, 13. марта великопосна служба се завршила у 11,00 часова пре подне. Народа је било мало, али око 12,00 часова људи су почели да пристижу, и када се појавила комисија, храм је био пун.
Петар Иванович Јазиков је ишао у фабрику. Пут је пролазио недалеко од саборне цркве светог Васкрсења; угледао је да се крај улаза у цркву скупља народ. Дознавши да ће доћи представници совјетске власти и да ће пописивати драгоцености, Петар Иванович је ушао у храм; ускоро се појавила комисија. Парохијани су пропустили комисију да прође. Зачуше се повици.
– Зашто сте дошли! Шта вам треба, па Црква је одвојена од државе! Када су чланови комисије пролазили Петар Иванович је видео да је Вицин, њен председник, пијан.
– Погледајте, ови људи су ушли у цркву пијани – рекао је онима који су стајали крај њега – то је увреда верника. Осим тога, они су наоружани. А с оружјем се не може улазити у олтар.
Комисија је, међутим, ушла у олтар, где су је већ чекали представници црквене комисије и старешина саборне цркве отац Павле Светозаров.
– Молим да очистите саборну цркву! – гневно је захтевао Вицин од старешине.
– Ја немам право да истерујем вернике из храма – одговори свештеник.
– Али вама је било познато да ћемо доћи и ви сте били дужни да унапред очистите храм после богослужења.
– Ипак вернике који се моле не можемо удаљити из храма.
– Па шта – претећи је изговорио Вицин – ако одмах не очистите храм, узећемо вас и вашу комисију као таоце!
„И узеће“ – помисли о. Павле. Већ је имао прилике да седи у затвору као талац. И он изађе на солеју и рече:
Владина комисија вас моли да се удаљите, јер јој сметате. У храму се одједном зачу са свих страна:
– Нећемо отићи, нека они оду одакле су дошли.
– Ваше понашање неће донети никакву корист – спокојно и достојанствено рече старешина.
За оцем Павлом су иступили чланови црквене комисије од којих је један, Медведев, замолио:
– Разиђите се, иначе ће ухапсити и нас, и оца Павла.
Некима се чинило да се са властима још може договорити, да се треба само разумно и чврсто држати. Тако је мислио и Петар Јазиков.
– Ако се бојиш да ће те ухапсити – рекао је он – скини са себе овлашћења, наћи ће се други који ће успети да разговарају са властима.
Преговори су се отегли, парохијани нису хтели да напусте храм, повода за хапшење старешине и чланова црквене комисије није било, али су се бојали и да приступе попису пред народом. Позвавши представнике црквене комисије начелнику среске милиције, комисија се удаљила, саопштивши да ће доћи 15. марта.
Отац Павле је одслужио молебан и предложио парохијанима да остану да се моле заједно с њим до почетка вечерњег богослужења. Молили су се до вечери. Након богослужења представници црквене комисије су пошли начелнику среске милиције. Ту су их обавестили да сви они сносе одговорност због тога што је после Литургије народ остао у храму, њима је било наређено унапред да храм после богослужења затварају, а кључеве да дају на чување неком од служитеља у цркви. О доласку владине комисије унапред се неће саопштавати и 15. марта, као што је најпре било одређено, неће доћи.
Истога дана увече окупило се ванредно заседање председништва Извршног комитета и донело је одлуку:“… увести ванредне мере, повезане с ратним стањем које се заводи у губернији одлуком СЦИК од 12. маја 1920. године, те зато треба:
1) Забранити било каква јавна незаконита окупљања, како у граду, тако и у срезу.
2) Лица која изазивају и подстрекавају нереде… одмах ухапсити и предати суду Револуционарног трибунала.
3) Сви овакви случајеви морају се разматрати без одлагања.
4) Начелнику гарнизона и начелнику милиције… према лицима која нарушавају ред… да примењују одлучне мере све до употребе оружја“.
Овом одлуком је било условљено и све оно што се даље догађало. Сада се могао испровоцирати народ на отпор – и угушити га силом оружја као контрареволуционарну побуну. Одлучили су да и датум одузимања драгоцености не померају, већ да остане претходни.
У среду, 15. марта, на тргу испред саборне цркве, од ујутру је почео да се окупља народ, углавном жене. Око 10,00 часова у управу милиције је дошао Вицин и саопштио да комисија иде да одузима црквене драгоцености и да милиција треба да растера гомилу окупљену око саборне цркве. Начелник милиције Башенков је послао осам коњичких милиционера. Растеривали су бичевима, али се жене нису разилазиле; неко је почео да ломи и вади кочеве из ограде да се одбрани, а из гомиле је на милицију полетело камење. Начелник милиције је послао појачање. Послали су 14 наоружаних црвеноармејаца који су покушали да растерају гомилу. Људи су захтевали да се милиција и црвеноармејци повуку од саборне цркве. Милиционери су почели да туку бичевима жене, па чак и децу. Неко је плакао, неко се усрдно молио, а неки су говорили:
– Ионако треба да умремо, умрећемо за Мајку Божију.
Начелник гарнизона је донео одлуку о слању црвеноармејаца 146. пука под пуном ратном спремом у броју од 40 људи под командом Колоколова и Зајцева.
Док су црвеноармејци ишли према тргу, људи који су их сретали наговарали су их да не растерују народ, али, развивши се у стрелце, војници су кренули на гомилу.
Нико од клира или парохијана није смео да се попне на звоник и да зазвони. На звоник су се попели дечаци. Мајке су их бодриле и помагале. Старији гимназијалци су зазвонили у велика звона, а деца од 1112 година у мала, и зачула се прилично јасна звоњава.
Ускоро су дошли аутомобили с митраљезима и почела је пуцњава. Пуцали су најпре изнад глава, а затим и у гомилу.
Први је био убијен парохијанин храма Николај Малков. Пролазећи тргом, он се зауставио недалеко од куће о. Павла Светозарова и повикао: „Православни, браните веру!“ – и био одмах убијен хицем у слепоочницу.
Палом младићу су дотрчала деца, али су их милиционери потиснули. Један од безбожника је рекао:
– Ако не одете, пуцаћемо.
Деца су побегла у двориште и тамо се спасла од милиционера који су их потискивали коњима.
Друга је била убијена девојка Анастасија. Тога јутра док је ишла у фабрику зауставила се крај саборне цркве, попела се заједно са другима на њене степенице и тамо је била убијена хицем. Били су убијени и Авксентије Калашњиков и Сергеј Мефодијев. Тек кад је угледао људе како падају под мецима, народ се повукао и разбежао.
У то време служба у храму се завршавала. Имајући на уму да су власти обећале да неће вршити одузимање 15. марта, о. Павле је изашао на амвон и рекао:
– Никакве комисије данас неће бити, можете мирно да се разиђете кућама.
Иступили су и чланови црквене комисије, наговарајући све да се разиђу. Али након онога што се догодило крај цркве. нико није веровао да неће доћи да одузимају. У храму се окупило више од триста верника. Како се још могао избећи даљи сукоб? Једино се могло отићи. У одсуству старешине можда се неће вршити одузимање. И он је пошао својој кући која се налази на истом тргу око 50 корака од храма.
Протојереј Павле Михаилович Светозаров родио се 1866. године у породици ђакона који је служио у цркви села Картмазово Малиновске општине Судогодског среза Владимирске губерније. Већ од малих ногу је желео да постане свештеник. Завршио је Кијевску духовну академију и ступио као чтец у цркву села Картмазово. Имао је намеру да се замонаши, али га је старешина Шујске саборне цркве наговорио да се ожени његовом кћерком и да прими старешинство. Ускоро му је жена умрла, оставивши га с малом децом. Пре преврата 1917. године предавао је веронауку у Шујској гимназији, а када је била забрањена, почео је да држи веронауку при саборној цркви.
Даровити проповедник, о. Павле је привукао срца верника. Нова власт је то запазила и тражила је повод да га ухапси. Први пут је био ухапшен 1919. године, по оптужби да се не потчињава одлукама Совнаркома. Године 1921. је био ухапшен и задржан у затвору по наређењу ЧК у вези са Кронштатским устанком као политички непоуздан. Неколико пута су га хапсили због пропзведи. Да би надзиравали свештеника власти су му убациле у кућу као подстанарку шпијунку Швецову. Много пута је она покушала да ступи с њим у разговор да би нашла против њега неку оптужбу, али без успеха.
Тога дана, видевши да о. Павле улази у кућу, она продорно повика: – Убијају!
Да се није нешто догодило? Он журно уђе у њену собу.
Подстанарка је стајала крај прозора и показујући на трг, гласно изражавала свој гнев према православнима. Све што је говорила било је толико увредљиво да о. Павле није издржао.
Зар нисте ви криви за ове изгреде? – рече он. – Ви припадате партији која проповеда непрекидни рат и мржњу, и сада се та борба и мржња изливају на ваше главе.
Пуцњавом, бичевима и коњима гомила је растерана испред храма. Лешеви убијених су стављени у припрату, никога нису пуштали да им приђе. На молбу парохијана свештеник Николај Широкогоров је одслужио молебане Смоленској Мајци Божијој, Николају Чудотворцу и Јовану Војнику, а затим су чланови црквене комисије замолили парохијане да се разиђу. Лешеви убијених су били развезени, а рањене су пребацили у болницу. Одузимања црквених драгоцености тога дана није било.
У 3 часа ноћу на ванредном заседању окупило се председништво Шујског извршног комитета и биро среског комитета комунистичке партије и донели су одлуку: ради ликвидације немира створити, доделивши им ванредна овлашћења, револуционарну петорку у саставу председник среског извршног комитета Осинкин, начелник гарнизона Тјуљењев, начелник среске милиције Башенков, секретар среског комитета комунистичке партије Едељман и некакав Жохов. Упутили су захтев председништву губернијског извршног комитета, а овај је наредио да се петорка распусти и уместо ње да се организује истражна комисија.
Од стране верника пострадало је 22 човека, од њих четворо убијено. Од црвеноармејаца ниједан није био убијен, ни тешко рањен.
На седници Политбироа, 20. марта, уз учешће Камењева, Стаљина, Молотова, Троцког, Цјурупе и Рикова одлучили су да прихвате предлог Лењина-Троцког и истога дана пошаљу у Шују комисију ради истраге у саставу: Смидович, Н. И. Муранов и И. И. Кутузов 23. марта комисија је сачинила закључак о протеклим догађајима, сматрајући да су поступци Вицинове комисије били правилни и усклађени са одлукама центра, а дејства месних власти против гомиле која се окупила код храма „правилна“, али недовољно енергична. Комисија је предложила „губернијама и среским властима да предузму мере за брижљиву истрагу… а случај да се пренесе ради коначне одлуке и примерног кажњавања у Револуционарни трибунал“.
Случајем се позабавио ГПУ из Ивановс-Вознесенска. Из Москве је био послат као специјални изасланик Врховног трибунала СЦИК Јаковљев[12].
17. марта о. Павла Светозарова су позвали ради саслушања и ухапсили. Одузимање драгоцености из Саборне цркве изведено је без њега 23. марта.
Истрага у складу са инструкцијом Лењина-Троцког од самог почетка је покушавала да докаже постојање завере свештенослужитеља, чији је циљ супротстављање одузимању црквених драгоцености. Били су брижљиво испитани администрација и радници Шујске мануфактуре и утврђено је непобитно да завере није било.
На основу наредбе СЦИК почела су масовна хапшења. За отпор одузимању црквених драгоцености била су оптужена четири свештеника: Павле Светозаров, Иван Рождественски, Иван Лавров, Александар Смељчаков[13], председник црквене општине шујске саборне цркве Александар Парамонов и двадесет мирјана. Након окончања истраге на суд је изведено 19 људи.
Свештеник села Палех Иван Степанович Рождественски родио се 1872. године у селу Пармос Судогодског среза Владимирске губерније. Био је ожењен, али није имао деце, и сву снагу и време је трошио на парохијане и храм. Двадесет пет година је ревносно служио о. Иван у цркви св. Воздвижења часног Крста и парохијани су га волели.
У недељу 19. марта о. Иван је огласио посланицу патријарха Тихона – по својој обавези и дужности.
Одслуживши након Литургије молебан, о. Иван је рекао:
– Чули сте патријархову посланицу. Знате за декрет централне власти о одузимању црквених драгоцености. Позивам вас, своје парохијане, да се не супротстављате одузимању у случају доласка владине комисије. Лично ја као свештеник по канонима не могу да предам свештене предмете. А да присуствујем када их буду одузимали други нећу и не могу.
Саслушавши проглас патријарха Тихона неки Кољесов је захтевао да се све ствари сместа одузму.
– Али у цркви има историјских и археолошких предмета – благо се успротивио свештеник.
– Историјски предмети ће остати у цркви, а предају се само материјалне вредности.
Присутни професор уметничке школе Венијамин Васиљевич Ришков је потврдио да је Кољесов у праву.
Отац Јован је предложио Ришкову као члану Археолошког института да изврши научну експертизу археолошких вредности цркве.
Следеће недеље у Шујски ГПУ приспела је достава да је свештеник Иван Рождественски „у виду проповеди обзнанио проглас патријархаТихона“. 24. марта код о. Ивана је био извршен претреси одузета је патријархова посланица; сутрадан је био ухапшен и оптужен због читања посланице.
На саслушање су били позвани као сведоци парохијани и иконописци који су тог дана били на служби, и сви су говорили да је о. Иван саветовао да се народ не супротставља одузимању драгоцености. 2. априла 1922. године парохијани цркве св. Воздвижења часног Крста су упутили молбу властима о ослобађању о. Ивана, јер је његово хапшење неспоразум: „Политичке теме свештеник Рождественски није дотицао током читаве своје двадесетпетогодишње делатности“ и последњи пут је позивао на мир.
Истрага је притискала ухапшеног свештеника да призна одакле је добио посланицу; о. Иван је настојао на томе да ју је добио поштом, али одакле је она била и какав је био печат на коверту и где је коверат – он се не сећа.
Истрага је трајала три недеље, и 11. априла 1922. године свим оптуженима су уручене оптужнице.
17. априла парохијани Крстовоздвиженске цркве села Палех послали су Врховном Револуционарном трибуналу молбу: „Потврђујемо својим потписима да свештеник нашег храма о. Иван Рождественски 19. марта ове године након читања патријарховог прогласа није подстрекивао парохијане да се супротстављају одлукама совјетских власти у вези са одузимањем црквених драгоцености, напротив, убеђивао је народ да прихвати одлуку владе, и у исто време објашњавајући парохијанима да је свештенство села Палех предузело све могуће мере да задржи оне црквене предмете који имају посебан археолошки значај.“
Сутрадан су парохијани Палеха окупили сеоску скупштину и саставили још једну молбу Врховном Револуционарном трибуналу коју наводимо у целини: „Узимајући у обзир да је о. Иван Рождественски много радио као јавни и прогресивни радник у корист наше парохије и целог Палешког среза и стекао свеопште поштовање, ми овде окупљени не можемо да останемо равнодушни према оптужби да је агитовао у проповеди против радничко-сељачке власти. Да не бисмо били неосновани у тврђењу да о. Иван поседује репутацију прогресивног јавноградника, сматрамо неопходним да обавестимо Револуционарни трибунал барем о томе да су захваљујући напорима и енергији о. Ивана у селу Палеху у различито време биле отворене следеће друштвено-корисне установе, као на пример: 1) Палешко друштво потрошача, 2) Палешка библиотека и читаоница која постоји и данас и 3) Палешко кредитно друштво. Отац Иван је много допринео ширењу просвете међу сељаштвом. Палешка школа другог степена, расадник знања неколиких општина среза, дугује своје отварање пре свега њему, о. Ивану. То су само његове главне заслуге пред државом и месним сеоским становништвом“.
Судском процесу је придаван велики пропагандни значај. За то време су оптужени били пребачени из Шује у Иваново-Вознесенск. Суђење је према првобитном плану требало да се одвија у згради бивше женске гимназије, али због недовољног броја места претрес је био пренесен у месно позориште. Судско веће је заказано за 21. април. Судило је Судско веће изван судске зграде Врховног трибунала СЦИК. Председник је био заменик председника Врховног трибунала Галкин[14], чланови – Њемцов и председник Иваново-Вознесенског Губернијског Револуционарног трибунала Павлов, и тужилац Смирнов.
Претрес је започео у 5 часова поподне. Судска већања су се одвијала од 21. до 25. априла. О. Павле није признао кривицу. Није се супротстављао одузимању; ради помоћи владиној комисији је п била изабрана комисија верника.
Суд је упорно хтео да сазна да ли је о. Павле добијао инструкције од свог епархијског руководства и да ли сматра патријархове одлуке обавезујућим.
– Никаквих инструкција од свог непосредног руководства нисам добијао. Посланице поглавара Цркве патријарха Тихона сматрам обавезујућим и извршним. Било ми је јасно да се морају предати драгоцености, али их ја нисам могао предавати својим рукама. Нека узму, ми то нећемо спречавати, али ми не смемо да их предајемо својим рукама.
Исто тако независно и чврсто се држао свештеник Иван Рождественски. Одбио је да призна да је крив, потврдио је само то да је заиста читао посланицу патријарха Тихона и одржао своју помирљиву беседу.
Петар Иванович Јазиков[15] није признао кривицу, поновивши исказе које је дао у истрази.
– Да ли сте говорили да је владина комисија пијана? – упитао је Галкин.
– Када је поред мене пролазио Вицин, запахнуо ме је алкохолом.
– Да ли сте говорили о томе?
– Ако сам и говорио, само сам делио своје утиске са онима који су стајали поред мене.
– Да лн сте верник? – упитао је са своје стране Смирнов.
– Верник сам.
– Какав је ваш однос према одузимању?
– Могу се одузимати само вишкови.
Након завршетка судске истраге председник Галкин је почео упорно да предлаже оптуженима средство за ослобађање – самооптуживање и сарадњу са судом.
– Мислим да ће у последњој речи – рече он – неки оптужени изнети своје покајање пред влашћу због својих злочиначких радњи. То може допунити судску истрагу и осветлити потпуније протекле чињенице. Ето, Рождественски може да каже одакле је добио писмо с патријарховом посланицом.
Не знам одакле сам добио писмо – одговори свештеник. Тужилац Смирнов је тражио стрељање за четворицу оптужених.
Галкин још једном предложи:
– Признање и искрено покајање су најбоља одбрана. Суд ће то сигурно узети у обзир.
Стојећи пред смртном казном – рече о. Павле – ја не могу да лажем. И понављам да нисам учествовао у отпору одузимању. Ако сам због нечега и крив, то је само због свог неодређеног става. Мој положај је био између власти и Цркве. Власт је тражила своје, а од Цркве није било потпуно јасних објашњења како треба поступити. Али у мени није било никакве крвожедности о којој говори тужилац. Молим да се на мене не примењује најтежа казна – не ради себе, ја сам спреман да умрем, већ ради деце, јер ће моје погубљење највише погодити децу која неће имати оца, као што немају ни мајке.
У последњој изјави о. Иван Рождественски није признао кривицу. Изјавио је да не зна одакле је добио посланицу патријарха Тихона. На отпор властима приликом одузимања драгоцености није позивао.
25. априла у 18 часова и 15 минута била је прочитана пресуда:“… а) грађанин Коровин Сергеј Иванович, свештеници Лавров Иван Степанович и Смељчаков Александар Феодоритович осуђују се на казну затвора у трајању од две године, али због њиховог покајања и поодмаклих година ова казна постаје условна;
б) грађанин Парамонов Александар Михајлович се осуђује на казну затвора у трајању од годину дана;[16]
в) грађани Шаронов Јефим Фјодорович и Гурејев Иван Иларионович осуђују се на казну затвора у трајању од две године;
г) грађани Медведев Михаил Владимирович, Горшков Александар Агејевич, Корзењев Александар Андрејевич, Трусов Алексеј Васиљевич, Бугров Константин Михајлович осуђују се на казну затворау трајању од три године;
д) грађани Борисов Харитон Игнатјевич, Крјуков Иван Васиљевич и Олга Столбунова осуђују се на затворску казну у трајању од пет година;
ђ) грађани Јазиков Петар Иванович, Похљепкин Василије Осипович, свештеници Рождественски Иван Степанович и Светозаров Павле Михајлович осуђују се на најтежу казну – казну стрељања, али узимајући у обзир искрено покајање Похљепкина и његову наивност, њему, Похљепкину, казна стрељања се замењује петогодишњом затворском казном“.
Била је упућена молба СЦИК о помиловању осуђених на стрељање.
26. априла узнемирени парохијани Палеха су послали Врховном трибуналу телеграм с молбом да се не изврши пресуда пре одлуке СЦИК. Истога дана СЦИК је захтевао копију пресуде и закључак истражног судије.
Размотривши случај, Президијум СЦИК је донео одлуку о помиловању осуђених на стрељање. Калињин се обратио за дозволу помиловања Политбироу. 2. маја Стаљин је донео одлуку да испита чланове Политбироа поводом предлога о помиловању. Лењин, Троцки, Стаљин и Молотов су гласали за стрељање. 4. маја на седници Политбироа смртна пресуда је била и званично потврђена. Председништво СЦИК, повинујући се одлуци Политбироа, потврдило је смртне пресуде.
10. маја председник у Иваново-Вознесенском трибуналу Павлов упутио је хитни телеграм председнику Врховног трибунала В. Т. Криљенку: „Пресуда над Светозаровом, Јазиковом, Рождественским извршена је 10. маја у 2 часа ујутру“.
Причају да су пред стрељање свештеници себи и мирјанину Петру служили опело и да су се држали храбро. Последња молитва о. Павла била је за његову сироту децу. И Богје услишио свештеникову молитву. Његова деца су проживела под благодатном Божијом заштитом. Све невоље и несреће су пролазиле мимо њих. Оно што је требало да уништи њихову судбину као деце стрељаног свештеника нимало није утицало на спокојство њиховог спољашњег живота. Млађа ћерка о. Павла Светозарова умрла је 80их година у дубокој старости у родитељском дому са благодарним сећањем на оца мученика. И из очеве куће исто онако као и пре 65 година пружао се поглед на величанствену и лепу саборну цркву у којој је отац цео свој живот служио као свештеник и одакле ја за време Великог поста 1922. године почео његов крсни пут на Голготу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. НАРОДИМА СВЕТА И ПРАВОСЛАВНОМ ЧОВЕКУ

    Превелика несрећа је погодила Русију. Пашњаци и њиве читавих њених области које су раније била житница земље и које су давале вишак другим народима спржени су сунцем. Насеља су опустела и насеобине се претвориле у гробља несахрањених мртваца. Ко још има снаге бежи из тог царства ужаса и смрти главом без обзира, свуда напуштајући родна огњишта и земљу. Ужаси су небројени. Већ сада се страдања гладних и болесних не могу описати и многи милиони људи су осуђени на смрт од глади и помора. Већ сад нема броја жртвама које је несрећа однела. А у следећим годинама она ће постати за целу земљу још тежа: остављена без помоћи, земља која је недавно била у процвату и рађала жито претвориће се у бесплодну и безљудну пустињу, јер незасејана земља непосејана не рађа и човек без хлеба не живи.

    Теби је, православна Русијо, упућена моја прва реч:

    У име и ради Христа зове те устима мојима Света Црква на подвиг братске самопрегорне љубави. Похитај у помоћ невољницима с рукама пуним дарова милосрђа, са срцем пуним љубави и жеље да се спасе брат који умире. Пастири стада Христовог! Молитвом крај престола Божијег, крај завичајних светиња измолите опроштај неба за земљу која је сагрешила. Зовите народ на покајање: нека се умије покајничким заветима и Светим Тајнама, нека се обнови верујућа Русија, крећући у свети подвиг и вршећи га – нека се он узвиси у молитвени.жртвени подвиг. Нека звуче надахнуто н неућутно подстакнути вером у благодатну помоћ с неба ваши позиви на свето дело спасења унесрећених. Паство рођена моја! У време великог позива Божијег благосиљам те: ваплоти и васкрсни у садашњем подвигу твом света и незаборавна дела твојих благочастивих предака који су својом бескрајном вером н самопрегорном љубављу у време најтежих несрећа сабирали у име Христово духовну руску моћ и оживљавали руску земљу и живот. Носи н сада спасење њој – и удаљиће се смрт од своје жртве.

    Теби човече, вама, народи васељене, упућујем глас свој:

    Помозите! Помозите земљи која је увек помагала другима! Помозите земљи која је хранила многе а сада умире од глади. Не само до вашег слуха него и до дубине ваших срца нека допре глас мој. болни јаук осуђених на смрт од глади милиона људи, и положи га на вашу савест, на савест многих. У помоћ одмах! У широку, дарежљиву и несебичну помоћ!

    Теби. Господе, узноси измучена земља наша свој вапај: поштеди и опрости; Теби, Свеблаги, пружа Твој народ који је сагрешио своје руке и молбу: опрости и помилуј.

    У име Христово чинимо оно што је потребно: Господе, благослови.

  2. Приликом читања вести о стању гладних човек доживљава ужас од којег се душа леди: Гладни више не једу чак ни сурогате, јер њих одавно нема“. Стрвине су за гладно становништво постале посластнца, али се више ни та посластица не може набавити. По путевима н јаругама.у снегу. леже десетине умрлих од глади. Мајке остављају своју децу на мразу. Јауци и вапаји се чују са свих страна. Долази чак н до људождерства. Губитак становништва је од 12 до25%. Од 13 милиона становништва које гладује само2 милиона добијају помоћ у храни („Известија СЦИК“, бр. 5,22. ове године).

    Морају сви ко год то може да прискочи у помоћ становништву које страда од глади.

    Добивши тек ових дана потврду Централне комисије за помоћ гладнима при СЦИК Законску одредбу о могућем учешћу свештенства н црквених заједница у послу пружања помоћи гладнима, ми се поново обраћамо свима којима су блиски и драги Христови завети, с ватреном молбом да олакша положај гладнима.

    Ви, православни хришћани. одазвали сте се својим прилозима за гладне на наш први позив.

    А невоља од глади је достигла крајњи степен. Пружите своје руке у помоћ изгладнелој браћи и сестрама и не жалите за њих ништа, делећи с њима и комад хлеба и одећу по Христовим заветима. Узимајући у обзир тежину живота за сваку појединачну хришћанску породицу услед њених малих средстава, дозвољавамо могућност свештенству и парохијским саветима, уз сагласност заједнице верника, на чијем се старању налази црквена имовина, да искористе драгоцене ствари које се налазе у многим храмовима, а које немају богослужбену употребу (привесци у виду прстења, ланчића, наруквица, огрлица н други предмети који се дају као дар за украс светих икона, ломљено злато и сребро), ради помоћи гладнима.

    Призивајући на све благослов Божији, моли православни руски народ, децу Христове Цркве, да се одазову на овај наш позив. Који има две хаљине нека да ономе који нема; и који има хране нека чини исто (Лк. 3:11). Будите, дакле, милостиви као што је и Отац ваш милостив (Лк. 6:36).

  3. Лењину, Молотову. Камењеву и Стаљину.
  4. СЦИК – Сверуски Централни Извршни Комитет – совјетска влада (1918-1937), руска скраћеница ВЦИК – прим. прев.
  5. Витебск: Месна комисија моли да се разјасни начин разјашњавања сукоба у вези са захтевима скупина верника да се остави део драгоцености.

    Суџи: Питају за дозволу да уместо црквених драгоцености прикупљају жито од појединих лица.

    Петроград: Постигнут је споразум са свештенством које се обавезује да ће подстаћи вернике да добровољно дају црквене драгоцености.

    Вологда: Питају за могућност замене црквених драгоцености домаћим стварима, раскошним предметима и предметима из домаћинства.

    Владимир: Питају за могућност замене црквених драгоцености одговарајућом количином злата н сребра.

    Ставропољ: Траже дозволу да се део одузетих предмета додели месном фонду Губернијског извршног комитета за набавку хране.

    Пенза: Скупина верника моли да јој се оставе ризе чудотворних и посебно поштованих икона, а у замену се обавезује да ће дати у противвредности жито или друге сребрне производе.

  6. У односу на одузимање црквених драгоцености президијум СЦИК учинио је углавном све да би онемогућио кампању. Представник президијума д. Лебедев ниједном није окупио комисију за време мог одмора. Декрет о одузимању био је издат и објављен потпуно независно до тока припреме и показао се као маневарски метак који је упозорио попове на нужност озбиљне припреме за отпор. Одсуство било каквог рада централне тројке (Лебедев, Красиков, Сосновски) довело је до потпуне неуједначености у провинцији. Мислим да се ствар може поправити ако се постави у центар пажње партије. Предлажем следеће конкретне мере:

    1) У центру и губернијама створити конкретне комисије за одузимање драгоцености по типу московске комисије Сапронова-Уншлихта. У све те комисије мора обавезно да улази или секретар губернијског комитета, или шеф агитационо-пропагандног одељења.

    2) Централа комисија би се могла састојати од члана секретаријата ЦК или шефа агитационо-пропагандног одељења ЦК или од другова Сапронова, Уншлихта, Красикова. Винокурова и Базилевича. Комисија има канцеларију која ради сваки дан (представник ЦК, Сапронов. Уншлихт). Једном недељно комисија заседа уз моје учешће.

    3) У губернијски.м градовима у састав комисије улазе комесар дивизије, бригаде или начелник политичког одељења.

    4) Упоредо са овим тајним и припремним комисијама постоје званичне комисије или одсеци при комитетима за помоћ гладнима за формални пријем драгоцености, за преговоре са скупинама верника и сл. Треба строго водити рачуна да национални састав тих званичних комисија не даје повода за шовинистичку агитацију.

    5) У свакој губернији треба прогласити незваничну недељу агитације и претходне организације за одузимање драгоцености (разуме се, не објављујући о таквој недељи у јавности). У ту сврху треба изабрати најбоље агитаторе, а нарочито. војна лица. Агитацији треба придати карактер који је далеко од сваке борбе против религије и Цркве, карактер који је у целини усмерен на помоћ гладнима.

    6) Истовремено треба унети раскол у свештенство. показујући у том погледу одлучну иницијативу и узевши под заштиту државне власти оне свештенике који ћe отворено иступити у корист одузимања.

    7) Разуме се, наша агитација и агитација лојалних свештеника нипошто не треба да се стапају, али у нашој агитацији ми се позивамо на то да је знатан део свештенства покренуо борбу против злочиначког и шкртог односа према драгоценостима од стране нечовечних и похлепних „кнезова цркве“.

    8) За све време кампање, нарочито током недеље, неопходно је обезбедити потпуну обавештеност о свему што се догађа у различитим скупинама свештенства. верника и сл.

    9) У случају да почну да се испољавају у својству организатора отпора буржоаски трговачки елементи, бивши чиновници и сл., треба хапсити њихове коловође. У случају потребе, нарочито ако би црностотинашка агитација отишла сувише далеко, треба организовати манифестације уз учешће наоружаног гарнизона с плакатима: „Црквене драгоцености за спас живота гладних и сл.“

    10) Истакнуте попове, ако је могуће, не дирати до краја кампање, али потајно, незванично (путем дописа преко губернијских политичких одељења) упозоравати их да ће у случају неких ексцеса они први одговарати.

    11) Упоредо с агитационим радом мора се водити и организациони рад: треба припремити одговарајући апарат ради пописа и одузимања, тако да тај посао буде обављен у најкраћем року. Одузимање је најбоље почињати од неке цркве. на чијем челу се налази лојални поп. Ако таквога нема, треба почети од најзначајнијег храма, брижљиво припремивши све детаље. (Комунисти морају бити на свим суседним улицама. не допуштајући окупљање, искусна јединица. најбоље ЧОН. мора бити у близини итд.)

    12) Свугде где је то могуће треба правити наступе у црквама. на скуповима, у касарнама представника гладних са захтевом да се што пре одузму драгоцености.

    13) Попис одузетих црквених драгоцености при комитетима за помоћ гладнима треба да врше у губернијама и у центру представници лојалног свештенства широко обавестивши о томе да ће становништво имати пуну могућност да прати да ниједна мрвица црквене имовине не добије другу намену осим за помоћ гладнима.

    14) У случају да неке скупине верника предложе откуп за драгоцености, изјавити да такво питање може бити размотрено у сваком појединачном случају у ЦК комитета за помоћ гладнима, ни у ком случају не обустављајући при томе рад на одузимању…

    15) У Москви се посао мора обављати већ утврђеним редом тако да се са одузимањем започне најкасније 31. марта.

    16) Сматрајући да се за Петроград може успоставити исти приближни рок у договору са д. Зиновјевом, нипошто не форсирајући превише кампању и не прибегавајући примени силе, све док политички и организационо цела операција не буде у потпуности обезбеђена.

    Што се тиче губернија, губернијски комитети морају на основу ове инструкције, управљајући се према роковима одређеним у Москви, и под контролом Централне комисије да одреде свој сопствени рок, с једне стране обезбедивши брижљиву припрему, а с друге стране, не одуговлачећи с послом ни за један дан више. и то тако да најважније губерније буду на првом месту.

  7. Харковска Губернија (Преглед ГПУ Украјине бр. 941/3 т ТОРГПУза 1/3) Током последњих дана се запажа силно узнемирење дела становништва због одлуке Совнаркома о одузимању Харковско-Николајевске цркве из надлежности православног свештенства и предаји Савету аутокефалиста; пред црквом се окупљају велике гомиле које се углавном састоје од жена. Под утицајем агитације контрареволуционарног карактера гнев против аутокефалиста и Јевреја расте. Шире се свакојаке провокативне гласине о томе да тобоже под изговором помоћи гладнима украјински Јевреји хоће да се дочепају црквених драгоцености. Предузете су одлучне мере за забрану окупљања и хапшење агитатора.

    Оверава: Секретар Шестог СОГПУ Шестом одељењу

    Извод из дневног рапорта бр. 53 Московског губернијског одељења при ГПУ од 4. н 5. марта ове године. За москвовецки округ

    5. марта свештеник цркве Ивана Војника – Христофор Надеждин одржао је проповед контрареволуционарног карактера на тему о „некада моћној држави руској која пропада“ с позивом верницима да збију редове с црквом и супротставе се политици совјетске власти која, по његовим речима, доприноси пљачки руске државе. Проповед је оставила на слушаоце снажан утисак.

    6. одељење ИЗВОД Телеграм:

    Шифра ВХГПУ 015933/289911/III22 г.

    Из Иваново-Вознесенска 4/В 2451031445 Москва.

    Тајно одељење ГПУ Иваново. Политички партијски извештај, време 3/111 до 10/111

    22. г.

    Међу свештенством се разматра питање о одузимању драгоцености. У вези са издатим декретом а поводом иницијативе свештенства у ИвановоВознесенску био је сазван уједињени скуп представника парохијских савета на којем је поводом предстојећег одузимања драгоцености одлучено да се ово питање размотри у парохијама, претходно проверивши имовину на основу пописа, након чега треба окупити општи сабор парохијана по парохијама, да представници парохијана не би били увређени зато што се са њима нико није посаветовао. Ми смо у односу на то преко обавештајаца сазнали да приликом спровођења декрета о одузимању драгоцености неће доћи до већих немира међу верницима.

    10/11122 г. бр. 11/111 представника губернијског одељења ГПУ: Шорохов

    Начелник СОЧ: Колесанов

    Свим члановима Политбироа:

    Друговима Лењину, Троцком, Знновјеву. Калињнну, Молотову и Стаљину.

    Копија копије

    Телеграм

    Шифра Вх. ГПУ 017685/333920/1II 198/ш 135/24/ш 17/3 1735 лит. А. Москва ГПУ нз Смоленска СЦИК другу Калињину

    Покушај да се приступи фактичком одузимању драгоцености Смоленске саборне цркве није имао успеха. Гомила верника се и дању и ноћу налази у саборној цркви и не дозвољава комисији рад. Сви преговори с представницима верника нису довели ни до чега. О том питању смо разговарали с Троцким. Од њега су добијена рукоподна упутства која смо спроводили. Саопштите да ли треба деловати одлучно. Дешифровано предати.

    17/322 787 Представник омладинског губернијског извршног комитета Булатов Иваново-Вознесенска губернија (државни информативни извештај бр. 22 15/1II) У Иваново-Вознесенском срезу комисија за одузимање црквених драгоцености почела је с радом. У Шујском срезу комисији за одузимање црквених драгоцености гомила народа није дала да ради, било је покушаја насиља над члановима комисије. Сукоби се смирују, комисија he ових дана почети да ради. У Тејковском срезу је однос становништва према одузимању црквених драгоцености негативан. У Лежњевском срезу сељаци се према одузимању црквених драгоцености односе непријатељски. Сељаци су истукли представника општинског извршног комитета. Радници Лежњевске фабрике се према одузимања црквених драгоцености такође односе негативно.

    Владимирска губернија (Државни информативни извештај бр. 72 16/1II) Комисија за одузимање црквених драгоцености није почела да ради свуда. Однос становништва према одузимању црквених драгоцености је непријатељски. Калушка губернија (Државни информативни извештај бр. 19 16/Ш) Рад комисије за одузимање црквених драгоцености у већини се одвија нормално, у неким местима су послови већ завршени.

  8. Тамо.

    Наводимо Лењиново писмо у целини. Строго поверљиво

    Другу Молотову за чланове Политбироа

    Молим да се копија нипошто не прави, већ да сваки члан Политбироа (д. Калињнн такође) направи своје примедбе на самом документу. Лењин

    Поводом догађаја у Шуји који је већ стављен на разматрање Политбироа, мени се чини да је неопходно сада донети чврсту одлуку у вези са општим тоном борбе у датом правцу. Пошто сумњам да ће ми успети да лично присуствујем на седници Политбироа 20. марта, своје ћу мишљење зато изложити писмено.

    Догађај у Шуји мора бити доведен у везу са саопштењем које је недавно РОСТА послала листовима не ради штампања, већ заправо као саопштење о отпору који припремају црностотинаши у Петрограду против декрета о одузимању црквених драгоцености. Ако се упореди с том чињеницом оно што преносе новине о односу свештенства према декрету о одузимању црквених драгоцености, а затим оно што нам је познато о нелегалном прогласу патријарха Тихона, већ је потпуно јасно да црностотинашко свештенство на челу са својим вођом савршено смишљено спроводи план да нам наметне одлучујућу битку управо у датом тренутку.

    Очигледно је да је на тајним скуповима најутицајније скупине црностотинашког свештенства овај план смишљен и усвојен прилично чврсто. Догађаји у Шуји су само једно од испољавања тог општег плана.

    Мислим да овде наш противник прави огромну грешку, покушавајући да нас увуче у одлучну борбу сада, када је она за њега посебно безнадежна п нарочито некорисна. Напротив за нас је управо дати тренутак не само изузетно повољан, него и уопште једини тренутак, када можемо са шансама од 99% у потпуни успех да потучемо непријатеља до ногу и обезбедимо за нас неопходне позиције за много десетлећа унапред. Управо сада и само сада, када у местима где се гладује једу људе н по путевима леже стотине, ако не и хиљаде лешева, ми можемо (и зато морамо) да извршимо одузимање црквених драгоцености са најжешћом и најокрутнијом енергичношћу, не либећи се гушења било каквог отпора. Управо сада и само сада огромна већина сељачке масе биће или за нас, или барем неће бити у стању да подржи иоле одлучније ону шачицу црностотинашког свештенства и реакционарске градске ситне буржоазије који могу и хоће да испробају политику насилног отпора совјетском декрету.

    Ми морамо по сваку цену да извршимо одузимање црквених драгоцености на најодлучнији и најбржи начин, чиме можемо обезбедити себи фонд од неколико стотина милиона златних рубаља (треба се сетити огромних богатстава неких манастира и лаври). Без тога се никакав државни рад уопште, никаква привредна изградња, а посебно никаква одбрана своје позиције у Ђенови, уопште не може замислити. Присвојити тај фонд од неколико стотина милиона златних рубаља (а можда и неколико милијарди) морамо по сваку цену. А то се успешно може урадити само сада. Сви разлози говоре да нам касније то неће поћи за руком, јер нам никакав други тренутак, осим страшне глади, неће обезбедити такво расположење широких сељачких маса, тренутак који би нам или обезбедио симпатију тих маса, или би нам, барем обезбедио неутралисање тих маса у том смислу што ће победа у борби против одузимања драгоцености бити апсолутно и у потпуности на нашој страни.

    Један паметни писац је у вези са државним питањима тачно рекао да, ако је за остваривање одређеног политичког циља потребно учинити низ суровости, треба их учинити на најенергичнији начин н у најкраћем року, јер дуготрајну примену суровости народне масе неће поднети. Ово мишљење је нарочито поткрепљено и тиме што ће се према међународном положају Русије за нас, највероватније, после Ђенове испоставити или се може испоставити да ће сурове мере против реакционарног свештенства бити политички нерационалне, можда чак одвише опасне. Сада је победа над реакционарним свештенством обезбеђена у потпуности. Осим тога, главном делу наших иностраних противника међу руским емигрантима, тј. есерима и миљуковцима, борба против нас ће бити отежана, ако управо у датом тренутку, управо у вези са глађу изведемо с максималном брзином и суровошћу гушење отпора реакционарног свештенства.

    Зато извлачим неоспоран закључак да морамо управо сада наметнути најодлучнију и најсуровију битку црностотинашком свештенству и угушити његов отпор с таквом окрутношћу да они то не забораве неколико десетлећа. Саму кампању спровођења овог плана замишљам на следећи начин:

    Званично са свим могућим мерама треба да иступа само друг Калињин – никада и ни у којем случају не сме да наступа ни у штампи, нити на било који други начин пред јавношћу друг Троцки.

    Телеграм о привременом обустављању одузимања који је већ послату име Политбироа не сме бити повучен. Оно нам је корисно. јер ће посејати код противника представу како се ми тобоже колебамо. како му је успело да нас заплаши (за тај тајни телеграм, управо зато што је тајни, противник ћe, наравно, убрзо сазнати). У Шују треба послати једног од најенергичнијих, најпаметнијих н највештијих чланова СЦИК или других представника централне власти (боље једног него неколико), при чему му треба дати усмену инструкцију преко једног од чланова Политбироа. Ова инструкција се мора сводити на то да у Шуји ухапси што је могуће више, најмање неколико десетина представника месног свештенства, месног грађанства н месне буржоазије по оптужби за отворено или посредно учешће у пружању насилног отпора декрету СЦИК о одузимању црквених драгоцености. Одмах по завршетку овог посла он мора да дође у Москву и лично поднесе извештај на седници Политбироа или пред два овлашћена за то члана Политбироа. На основу овог извештаја Политбиро ће дати детаљну директиву судским властима, такође усмену, да процес против шујиских побуњеника који се супротстављају помоћи гладнима буде изведен с максималном брзином н да се заврши никако другачије до стрељањем веома великог броја најутицајнијих и најопаснијих црностотинаша града Шује, а по могућности не само тог града, него и Москве и неколиких других духовних центара.

    Самог патријарха Тихона мислим да је целисходно да не дирамо, иако је он несумњиво на челу целе те побуне робовласника. Што се њега тиче, треба дати тајну директиву Државној политичкој управи да све везе тог црквеног лица буду што је могуће тачније и подробније праћене и откриване, управо у датом тренутку. Обавезати Ђержинског и Уншлихта да лично подносе извештај о томе Политбироу сваке недеље.

    На конгресу партије основати тајно веће свих или готово свих делегата по том питању заједно са главним радницима ГПУ, НКЈ и Револуционарног трибунала. На том заседању спровести тајну одлуку конгреса о томе да одузимање драгоцености, а нарочито најбогатијих лаври, манастира и цркава, мора бити спроведено с немилосрдном одлучношћу, апсолутно се ничега не устручавајући и у најкраћем року. Што нам већн број представника реакционарне буржоазије и реакционарног свештенства пође за руком да тим поводом стрељамо, то боље. Треба управо сада научити памети то друштво да се на неколико десетина година не усуди ни да помисли на било какав отпор.

    Ради праћења најбржег и најуспешнијег спровођења ових мера треба одредити одмах на конгресу, тј. на његовом тајном већу, специјалну комисију, уз обавезно учешће другова Троцког и Калињина, без икаквог објављивања у јавности о тој комисији, и то на општесовјетски и општепартијски начин. Треба одредити нарочито одговорне и најбоље раднике ради спровођења ове мере у најбогатијим лаврама, манастирима и црквама.

    Лењин

    Молим друга Молотова да се постара да разашаље ово писмо члановима Политбироа вечерас (не правећи копије) и молим да се она врате Секретару одмах након читања, са кратком примедбом о томе да ли се слаже у основи сваки члан Политбироа или писмо изазива неке несугласице.

    Лењин

  9. Тамо.
  10. 19.03.22. г. Због тешкоћа које су се десиле у вези са одузимањем црквених драгоцености, ЦК предлаже да се убудуће до посебних саопштења ЦК обустави спровођење одузимања црквених драгоцености. Додатне директиве ЦК ће дати 20. марта. Овај телеграм не поништава оно што сте утврдили заједно с Троцким.
  11. 19.03.22. г. Секретару Иваново-Вознесенског Губернијског комитета РКП.

    Поводом догађаја у Шуји, молим да се благовремено саопштавају даљи подаци о политичком стању у губернији и мерама које се предузимају. Ради објашњења у Шују ће 19. марта доћи комисија СЦИК

  12. Истовремено је он био члан Централне комисије за одузимање црквених драгоцености, представљајући у њој ЦК партије бољшевика.
  13. Свештеници Иван Лавров и Александар Смељчаков били су касније ослобођени, али само зато што су у потпуности признали да совјетска власт има право да одузима црквене драгоцености и изјавили да им црквени канони који оцењују таква одузимања као светогрђе нису познати.
  14. Он је истовремено био и члан Централне комисије за одузимање црквених драгоцености створене no предлогу Троцког. У прошлости је био свештеник. После револуције је скинуо мантију.
  15. Петар Иванович Јазиков родио се 1881. године у граду Шуји Владимирске губерније. Васпитао се у благочастивој породици, од детињства је ишао у цркву и певао на певници. У младости је завршио занат ливца и радио у Шујској фабрици најпре као радник, а затим као шеф ливачке радионице.
  16. Он је био оптужен да није зауставио децу када су ова звонила у звона.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *