НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

 

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА
Књига страдања и утехе
 

 
Свети Андроник Пермски
 
7. (20) јун
СВЕШТЕНОМУЧЕНИК АНДРОНИК, АРХИЕПИСКОП ПЕРМСКИ
 
Архиепископ Андроник (у свету Владимир Никољски) родио се 1. августа 1870. године у породици ђакона Јарославске епархије. Образовање је стекао у Јарославској богословији, где је примио и монашки постриг. Био је то у оно време редак случај који сведочи о младићевој великој одлучности и чврстини карактера. Након завршетка богословије уписао се на Московску Духовну академију; на другој години, на свој рођендан, 1. августа, био је пострижен у монаштво под именом Андроник. Након завршетка академије 1895. године рукоположен је у чин јеромонаха и постављен за помоћника инспектора Кутаиске богословије. Након годину дана јеромонах Андроник је био постављен за професора, а затим и инспектора Александровске мисионарске богословије. Богословија се налазила у малом месту Ардон на Северном Кавказу у Осетији. Усрдношћу њених оснивача и утемељивача она је ускоро стекла добру и поуздану репутацију међу сељацима Осетинима. Године 1896. оних који желе да уче у тој школи било је много пута више него што је она могла да прими[1]. Безусловно поверење сељака према мисионарима, жеђ за хришћанском просветом, свакодневно општење с тим једноставним људима у њиховом завичају међу цветним ливадама и пашњацима – све је то пружало младом професору огромну радост. Велика је срећа понети апостолско бреме међу народом који је жедан хришћанске просвете. Овде је постало јасно да треба некористољубиво давати и једноставно срце ће се само одазвати на речи Божије. Општење са сељацима деловало је на младог пастира надахњујуће. Међу децом он је и сам постајао дете. И већ је у машти замишљао: проживеће у том месту цео живот, радећи на њиви народне просвете. Већ се спремао за другу школску годину, када је у септембру 1897. године добио телеграм у којем је постављен за мисионара у Јапану. Опростивши се од професора и ученика, о. Андроник је отишао у Петроград. Након сређивања свих формалности повезаних с постављењем, он је отишао да посети родбину, а затим је боравио у Москви и Казану и опростио се од пријатеља и познаника. (О. Андроник је имао много познаника, јер је поседовао весео и дружељубив карактер.)
Путовање у Јапан му је одузело неколико месеци. Пловио је заједно с архимандритом Сергијем Страгородским који је такође одређен за мисију у Јапан[2]. Путовали су преко Италије, Грчке и Северне Америке. На о. Андроника ово путовање је оставило огроман утисак. Свуда где су се заустављали посећивали су древне хришћанске светиње, катакомбе и гробнице мученика, молили се крај моштију светитеља Николаја Мириклијског, или у рушевинама древног колосеума, прослављеног мноштвом хришћана који су у њему мученички пострадали. И свуда су се упознавали са савременим стањем хришћанства, у Италији с римокатолицизмом, у Грчкој са православљем. Запањио их је изврстан систем предавања код римокатолика, а нарочито код језуита, и незнање и сиромаштво код Грка. Изненадило их је како се много римокатолици труде, колико улажу напора у своје планове, и све то не ради Христа, већ ради римокатоличке идеје. Запањио их је несклад између великих хришћанских светиња које очигледно сведоче о служењу древних хришћана једном Богу, и савременог римокатоличког света који је још само по називу остао хришћански, све сво је напоре улажући у служење и угађање човеку. Сва сјајна делатност савремених проповедника, музика оргуља која се чује у црквама, па чак и читавих оркестара, све се то чинило ради угађања страстима савременог човека, да му се да готово иста она забава коју даје и безбожни свет, само бесплатно. У проповедима хришћанство је звучало само као тема коју је проповедник узео да би показао своје реторичке способности. Проповедници су се утркивали ко ће више да услужи своју паству. Тајна исповести се претварала у средство да се задржи паства у окриљу католицизма.
Молитва на камењу колосеума, заливеног мученичком крвљу, крај гробница првомученика хришћана, поређење њиховог живота са животом данас и властитим животом, увек недостојним, надахњивали cу на подвиг, на верност својој Мајци Цркви, која заслепљујуће блиста усред свеопштег разарања. – Сви ми хришћани – писао је о. Андроник, сећајући се подвига мученика – морамо да се побринемо да општа црквена свест за све буде промењена и постане потпуно своја, да црквено начело живота буде свето и потпуно начело за све нас. И што чвршће и јаче будемо себе доживљавали као оне који живе у Цркви, то ћемо бити непобедивији за свакојака лукавства сатане. Та ствар управо и јесте опет ствар крви хришћана“. Тада још није ни наслућивао да ће кроз свега 20 година крв хришћана потећи потоцима.
Стојећи у катакомбама крај гробова мученика, клањајући се душом тим светињама, човек мора и сам да се надахне на подвиг. „Овде, на костима мученика, стварао се и јачао црквени живот; овде, усред невоља и страдања изгнаника, испољила се сва сила вере Христове; овде су исповедници вере створили необориви зид и победили горди свет славном победом духа над телом… Поучно је обилазити ова места некадашње најјаче невоље за прве исповеднике вере Христове, који ништа нису имали са собом, осим управо те вере… Осећа се да је довољно да човек одсече своју самовољу и угађање себи, своју бригу о себи мимо Бога, поверује и каже себи једном заувек: ‘Бог нам је уточиште и сила’, и каже то тако да заувек сачува у срцу ту реч – и почеће други живот: живот светао, живот хођења светлим путевима Божијим“.
Он је и сам одавно већ живео том вером, потпуно се уздајући у Бога. И уздање га није разочаравало. Радошћу духовном је било испуњено за њега то време, радосни су били сусрети с људима, нарочито с православнима, са онима који су све земаљско оставили ради Христа, попут архиепископа Николаја[3], чије је правило о. Андроник прихватио, дошавши у Јапан. Занимљиво му је било да види међу јапанском паством резултате благодатних напора једног човека. Помоћ Божија је ту била очигледна.
По доласку о. Андроник се одмах бацио на мисионарску делатност. Временом се добро упознао с православним заједницама које су биле малобројне, али са чврстим темељем, живећи потпуно хришћанским животом, усред вишемилионског народа који се клања идолима. Јапанци су га поразили једноставношћу прихватања учења Христовог и дубином вере. Они су сами доживели на себи знамења и чудеса, као и исцелења која су молили с детињом вером – и добијали су их. Они су слушали вечне речи Господње: тражите и даће вам се, иштите и наћи ћете… Они су молили и добијали, искали и налазили. Проживети годину дана усред таквог народа, макар и у непрестаном раду била је велика срећа, те се касније са захвалношћу сећао времена које је провеоу Јапану.
5. новембра 1906. године о. Андроник је био хиротонисан за епископа Кјотског и постављен за помоћника архиепископа Николаја Касаткина.
Дошавши у Осаку затекао је православну заједницу у жалосном стању. У храм није ишло више од 10 људи, за певницом је читао и певао један чтец. Хришћани су, чинило се, били распршени и невидљиви у том огромном паганском граду. Тако не може даље да траје, одлучио је владика Андроник, треба лично да идем пастви. И у радне дане сваке вечери од пет поподне, он је почињао обилазак хришћанских домова. У то време људи су завршавали своје послове и бивали слободни. Епископ се упознавао с целом породицом. Распитивао се где су и под каквим околностима примили хришћанство, ко је и када крстио децу. Ако то нису били староседеоци, он се распитивао где су живели пре досељења, који узрок их је подстакао да се преселе на ново место, какав су живот проводили на старом месту, редовно ли посећују цркву итд. И постепено се пред владиком указивала све јаснија слика њиховог живота, целог породичног и економског начина живота, колико су они чврсти у вери и како је велика њихова побожност. Разговор се одвијао за столом, домаћини су послуживали чај и разговор је са животних тема прелазио на религиозне. Теме неусиљених разговора су саме пружале повода за поучне беседе, охрабрења, а понекад и за разобличење и уразумљење. Дешавало се да неко заплаче, и епископ би заједно с њим заплакао и изјадао се. Разговор је прелазио на историју Цркве. Владика је причао о животу првих хришћана, о њиховој ревности и благочашћу. Причао је о светима, с молитви и како се треба молити, о хришћанским правилима и обичајима којих се треба држати у животу. И заједно са својим слушаоцима се радовао и тешио духовним разговором. Тако је током вечери све до 10 сати отприлике успевао да буде у три-четири куће. За две године епископ је знао све своје парохијане, њихове потребе и положај свакога. И постепено храм се напунио, и више није само један чтец појао за певницом, већ велики мешовити хор и то упркос томе што се у Јапану не признају православни празници и православни Јапанци морају да их славе радним даном.
Након две године, 1908. године, Синод је опозвао владику Андроника у Русију и поставио га за епископа Тихвинског, викара Новгородске епархије. Дошавши у Тихвин, он се одмах латио посла да обилази све цркве које спадају у Тихвински викаријат. Само током септембра он је обишао Крестецки, Боровицки и Валдајски срез, посетивши 22 сеоска храма, бавећи се црквеним потребама општина, лично се упознавајући са људима, упознавајући се са потребама сваког парохијанина. Са преноћишта су кретали у 67 часова ујутру, да би што раније стигли у најближу парохију, и тако су путовали од цркве до цркве, заустављајући се у успутним селима. Места су тамо забачена и пут је толико лош да су га често упозоравали да се може догодити да не прође. али владика је ипак ишао. У сваком селу у којем се заустављао, епископ је проповедао што је свакодневно заједно са разговорима одузимало најмање шест часова. Морао је на таквим путовањима да спава највише шест часова, а у пролеће с наступањем раних свитања, и мање. Све је то захтевало огромно физичко напрезање, али владика је волео та путовања која обнављају душу и тело. С каквим дубоким поштовањем га је народ дочекивао „са крстом и барјацима у свом парохијском храму, доводећи собом и сву своју децу! – сећао се светитељ – Сви се побожно крсте, многи плачу од побожне радости; многи и тајно и отворено моле за савет, молитве, спремни су да одмах исповеде сву своју душу, моле да примим од њих поклон неко убрус, неко новац, неко чак иконицу или нешто друго донесено са светог места… И све то дира до дубине душе, усмерава је побожном и свечаном тону од сазнања благодатног царства Божијег које се разоткрива пред тобом из дубине смиреног. једноставног, наизглед грубог, а у суштини нежног и благог руског народа“.
То је Црква. Али не посећује храмове сав народ, неки су заборавили и када су били тамо. Епископ је гледао и угледао као у једном маху, Руску Православну Цркву и дух руског народа који се гаси, народа захваћеног најнижим страстима који тоне у отворено безбожје. Владика је писао: „Одсуство… знакова побожности тешко се одражава и на народни живот. Сви се жале на народно пијанство, на гнусно слављење сеоских празника којом приликом се чак дешавају и убиства и обавезно туче, теревенке, нарочито код омладине, на сеоска посела која често подстичу омладину на разврат, опадање породичних обичаја, као и поштовања и покорности млађих према старијима, а понајвише према родитељима, кицоштво, непоштење, распојасаност и хулиганство, осветољубивост и суровост, вероломство и лажљивост, све до лажног сведочења под заклетвом, што већ говори о губитку и саме вере, јер се прави верник боји да прекрши заклетву. Млади нараштај, па чак и деца, расту без икаквих позитивних и строгих правила живота: некаква духовна запуштеност се огледа и на њиховим лицима. А шта ће с њима бити касније, када и сурови живот удари на њих свој немилосрдни печат, нарочито ако се узме у обзир она трка за материјалним, или боље рећи – животињским – задовољством које је постало карактеристично обележје и дух последњег времена, ослободивши се духовних високих начела живота. То су све више него невесели и злослутни знаци које када човек види хвата га језа за будућност нашег народног живота“.
Године 1913. епископ је добио катедру у Омску, а након годину дана је премештен на катедру Пермску и Соликамску. Оно добро што је овде увео његов претходник епископ Паладије Добронравов – пастирско-мисионарска школа, сеоске црквено-парохијске школе где је био специјално постављен задатак васпитања деце у хришћанском духу и где су деца учила занате – све је то епископ подржао и развио, али под његовом управом је у Пермској епархији било започето и много тога новог. Градили су се храмови: у касарни је била саграђена црква посвећена Сергију Радоњешком од прилога војних лица Тројицко-Сергијевског пука; завршена је и изградња величанствене саборне цркве у Белогорском манастиру.
На почетку суноврата хиљадугодишње хришћанске историје Русије на Пермску катедру се успео подвижник и архипастир мисионар, сличан св. Стефану Пермском. Његов живот је био узор древног благочашћа. Био је то подвижник, молитвеник и нестицатељ, који је свако материјално благостање и богатство сматрао ни за шта. После његове мученичке смрти бољшевици су дошли да изврше претрес његове куће, сматрајући да ће наћи скривена блага, али су нашли свега неколико рубаља. Сва средства је владика давао за помоћ сиромашнима. Одевао се једноставно, никада није носио свилене мантије; и иако је био награђен многим орденима, те награде никада није стављао. Светитељ је био ревносни вршилац монашких правила и црквених обреда. Строго је постио: у посне дане хранио се само поврћем, а у мрсне се задовољавао малом количином хране, а у последње дане Страсне седмице употребљавао је за храну само просфору и чај. Уочи дана када је требало да служи Литургију, владика готово уопште није спавао, сву ноћ стојећи на молитви.
Владика је био средњег раста, мршав, тамносмеђ с једва приметним сединама у бради, проницљивих и пажљивих очију; имао је мек тенор и брз корак.
Више пута епископ је обилазио храмове епархије; током путовања са собом је узимао само протођакона, кључара и два ипођакона. Архијерејске кочије никада није користио, архијерејски коњи су били дати саборној цркви и њима је свештенство те цркве ишло да врши требе. Током радних дана владика је служио у цркви и тада је облачио једноставну свештеничку ризу н мали омофор. Када је био у Москви за време помесног сабора 1917/18. године, најчешће је служио у малој цркви Спаса на Бору крај кивота светитеља Стефана Пермског. Служио је сам, без ђакона, а певали су његови сапутници Пермљаци – архимандрит Матвеј[4], Андреј Гаврилович Куљашев и Николај Ивановнч Знамеровски[5].
Време светитељевог служења било је време процвата духовног живота у Пермској епархији; организована су предавања, разговори, скупови свештенства и мирјана; у слушаоници уз Стефановски параклис почели су с радом мисионарски и народно-појачки кружок; опремљена је добра библиотека из које су заинтересованима даване књиге да их носе кући; у свим храмовима града служени су акатисти након којих су се одржавали разговори. Перм се у то време одликовао изврсним проповедницима, у чију припрему је епископ уложио много труда.
При једном храму било је организовано „старатељство за сиромашне“; оно је имало своју народну кухињу, где су се ручкови давали по најнижој цени свима онима који то желе, а оним најсиромашнијим, на основу спискова старатељства, бесплатно. При фабрици за производњу свећа и у подворју Белогорског манастнра отворене су књижаре. При храму школе за слепе и у женском манастиру отворена су сиротишта. Црква Васкрсења је издржавала о свом трошку старачки дом у коме је живело око 50 стараца и старица. При саборној цркви је организовано Друштво носилаца хоругвеносаца које је бројало неколико десетина људи, а 1917. године био је створен одред за заштиту саборне цркве и архијерејског двора.
Владика је високо ценио духовну културу руског народа, онај духовно-наравствени идеал који је овај мукотрпно стекао током хиљадулећа и који је за многе почетком 20. века почео да бледи и нестаје. Желећи да подели с другима своје богато духовно искуство и многобројна запажања на мукотрпном путу, владика је издао књигу „Писма архијереја јерејима“. Књига је брзо распродата и он ју је поново издао, допунивши је новим поглављима. У овој књизи је епископ писао: „Сваком посматрачу који пажљиво прати народни живот пада у очи једна очигледна особеност народне руске културе. Наша народна култура је искључиво култура духа. По свом начину живота, обичајима, душевним трагањима, у народном, па чак и у књижевном стваралаштву, неизоставно постоји трагање за наравственом вредношћу живота, однос према животу управо с те стране. Све остало, чисто спољашње, има другоразредни и споредни смисао и значај, условљено је наравственим основама, као што то и треба да буде свуда и свагда…
За њу (културу – И.Д.) и сам живот нема вредности без вредности духа, без наравствених вредности. Само се с наравствене стране процењује човеков живот са свим његовим поступцима и намерама. Ако нема тих наравствених основа, неће бити смисла ни у највишим и најкориснијим човековим подухватима“.
Али спуштајући поглед с високог идеала, са онога што је још увек имало живу пројаву у људским душама, владика је с тугом посматрао савремени религиозни живот који се карактерише искључиво спољашњом побожношћу. “ Свуда и често када питам како одрасле, тако и децу – истицао је он – имао сам прилике да видим да они који себе називају хришћанима не знају не само јутарње и вечерње молитве, већ ни оне које се најчешће употребљавају и оне најједноставније. Очигледно је и да се не моле исправно, у породици се молитва не учи и молитвама нико не поучава. У школама се науче понеке молитве. Али оне очигледно не усађују потребу за молитвом, не васпитавају свето осећање молитве као нашег приближавања Богу, као нашег разговора с Њим. Без тог најважнијег само учење молитава ради одговора савршено ништа не значи, те молитве врло брзо ишчезавају одмах после завршетка школе и то већ током летњих месеци. Очигледно је да се ни сами родитељи више уопште не брину о томе да ли се њихова деца моле или не. Они ни сами нису томе научили своју децу, нити их надзиравају да ли се строго придржавају онога чему су их у школи научили… Исто тако се запажа да народ не зна житија светих, не знају ни житије свог светог, па чак ни дан када се он слави. Према томе, чак ни према своме светитељу немају никакав лични однос, осим што носе његово име. И то чак код оних који су учили у школи. Очигледно је да су од савременог поколења далеки сви високи примери хришћанског врлинског живота који су и без речи у стању да нас науче истоме… На житијима светих и на пролозима су се васпитавали старински Руси, па чак не из књига, већ преко речи других. Приче о светитељима биле су најомиљеније приче које су обузимале сву пажњу слушалаца и дубоко се урезивале у душе слушалаца. Људи су се навикавали да у својим размишљањима подражавају примере светих, па чак и да живе као да су у његовом блиском присуству… На највећу жалост, сада таквог примерног учења хришћанству и хришћанском животу на житијима светих нема, па према томе нема ни оног светог одушевљења које може дати сваки светли пример стварне врлине. Веру своју не познају, закон хришћански не схватају јасно, светле узоре вере и врлине немају у себи. И ретко да би неко успео да уверљиво, јасно и разговетно исприча своју веру ономе ко о њој пита. И то уз готово свеопшту писменост, уз општу приступачност јефтине књиге, уз свакојаке корисне издавачке куће! Човеку се и нехотице намеће питање које га збуњује: шта је онда у таквим људима преостало од хришћанства? Чак и по спољашњем понашању и обичајима понекад је тешко препознати хришћанина. Јер многи чак не умеју ни да се прекрсте како треба, машући руком уместо усрдног крсног знамења. Не познају православни обичај примања благослова код свештеника или архијереја – одвикли су се од тога. Дакле, верујућим срцем не схватају истинско значење и силу крсног знамења којим, као Крстом Христовим, демоне одагнавамо од себе; не схватају ни силу благослова свештеничког којим се благослов Божији призива. Шта онда после овога говорити о духовном животу, о благодати Божијој и осталим тајнама наше спасоносне вере?“
Пастирима Пермске епархије епископ је упорно саветовао да своја богослужења не врше само у храму, него и да служе по селима и приградским насељима, „да би сви имали могућност да се помоле. У зависности од месних услова, може се у једном селу служити увече бденије, а у другом селу ујутру друго бденије и Литургија. Увече се може отићи у друго насеље и тамо служити вечерња или акатист с разговором… Наравно, све то треба благовремено припремити, обавестити становништво да би сви знали и припремили се“. Саветовао је парохијским свештеницима да уведу у храмовима општенародно појање. Треба почети од свима познатих молитава и завршити тако да цело богослужење заједно с канонархом певају сами парохијани. „На тај начин и у живот ће ући црквене песме које су у старини испуњавале народни живот; тако ће оне потиснути све оне прљаве световне песме које су се намножиле у народу; научиће их и побожности у понашању“. Саветовао је пастирима да не проповедају само на литургији, него и за време других богослужења „треба барем кратку беседу о поуци из Еванђеља дати верницима и нахранити њихову душу хлебом Божијим. Осим тога, неопходна су и ванбогослужбена предавања и разговори у храму, у школи… На њима је умесно и треба увести хорско и општенародно појање. Ту ће бити и читање из божанствених књига, и приче из живота светих или из поучне историје. На овим предавањима је врло згодно вршити и саму катехизацију народа“.
Велики значај епископ је придавао братствима ревнитеља благочашћа. „Несумњиво је да ће се у свакој парохији, чак и у најпосећенијој, наћи много оних који се досађују и жале се на све оно ружно у животу. Ето управо нека од њих свештеник и започне посао црквене мисије. Нека окупи око себе такве ревнитеље побожности, хришћанске науке и доброг књижевног штива. Од њих се може саставити постепено као неки мисионарски кружок или кружок ревнитеља. Окупљајући их повремено заједно, треба разговарати о вери и животу, читати Реч Божију н тумачити је, покретати у њима самима ревност за то да се н други привуку у њихову заједницу, научити их како деловати на друге и на кога заправо и с какве стране, и шта предлагати другима да би се подстакла жеђ за духовним животом“.
У свом личном мисионарском искуству, својим очима је видео колико је велик и позитиван утицај разних врста поклоничких путовања и излета. „Сељаци су завршили своје пољске радове – сећао се владика – и цело село креће на пут из свих крајева Јапана. Путују и појединачно, али најчешће у великим скупинама ради удобности и јефтиноће. И сељаци и сељанке. н старо и младо, посећују све знаменитости у овом или оном граду, или округу земље, посећују сва своја заветна места и храмове, све гледају, обраћају пажњу на све чему се човек може поучити од других, и кући се враћају задовољни путовањем, богати успоменама и утисцима, доносе са собом реткости или корисне ствари и тд.“ За време свог служења у Новгородској епархији епископ је видео какву велику корист могу донети поклоњења и литије светињама. „Утицај на народ таквих народних свечаних путовања и литија веома је велик и несумњив. Нарочито ако се такви догађаји организују на време, уз претходну припрему и уз лично одушевљење свештеника. Треба користити сваку повољну прилику да се народ подстакне на то. Суша, дуготрајно кишовито време, помор стоке, црв је напао жито и сл., све то пружа свештенику повод да се обрати души својих парохијана, да подстакне у њима дух скрушености, тражење Божије заштите, жељу да се моле Њему или Његовим угодницима. На крају тога ће бити посебна молитва, подизање икона у селу, литија око села или у пољу итд. Ту је и место за проповед и општенародно појање, и давање обећања трезвености и усрдности за опште добру ствар и сл. На време организовано, све ће то имати веома важан значај и дуго ће се сачувати са страхопоштовањем у народном сећању. Исто такав значај имају и путовања по светим местима. Одвајкада је то било веома омиљено васпитно средство у Светој Русији. Нашим народним светињама носио је народ и тугу и радост. Крај народних светиња он је добијао и односио у живот све узвишено и свето“.
Владика је схватао да у свет не долазе социјалне, економске или политичке реформе, већ ново паганство. И ово „ново паганство у најразличитијим, привидно лепим и културним, облицима насрће на саме основе вере у Христа Спаситеља. Оно тежи да собом замени хришћански темељ живота хришћанских народа. Ради тога му је у интересу да привремено штити свако друго исповедање, свако секташтво, сваку другу веру, само да се у Русији сруши владајуће православље… у убеђењу да ће после тога са свим тим другим веровањима и учењима лако изаћи на крај… Дошло је такво време да се више не може добродушно ишчекивати да дође мисионар и својим беседама наговори све да остану у православљу. Не, нека се сваки свештеник у својој парохији сам потруди да све учини за хришћанску просвету пастве, за њихово упућивање животу по Еванђељу, за лечење оних који су ослабили у вршењу хришћанске дужности, за уразумљење збуњених и отпалих од Цркве, а према томе и од Христа Животодавца“
Епископ је много допринео народној просвети и уношењу мисионарског рада у живот. У губернији је било много старовераца, и на крају крајева су почеле да настају једноверске (староверачке парохије које су ушле у општење с Руском Православном Црквом; нап. прир) парохије. Том приликом услед недостатка пастира многе парохије су дуго остајале без свештеника. Трудом епископа у Перму су били основани пастирски курсеви, створени специјално за припрему једноверских свештенослужитеља. Обука се завршавала свечаним богослужењем. Епископ је лично служио Литургију у једноверском храму по служабнику из 16. века.
Пермска епархија је била једна од малобројних, где су архијереј и неки пастири, нарочито они међу мисионарима, са забринутошћу гледали на нагло ширење новог безбожја, овога пута у виду научног социјализма и марксизма. При томе се то учење народу најпре приказивало својом спољашњом, чак веома привлачном страном, која као да је позајмљена из хришћанског учења и говори о праведности; а унутра је оно било пуно одрицања свих моралних вредности, пуно отрова моралног анархизма, те је смртно погађало душу свакога ко би му се препустио. На просторе светске историје изашла је нова секта безбожника која је поседовала динамичност и енергију древних јеретичких секти које су потресале хришћански свет столећима и неретко и раније освајали државну власт. Године 1916. у Пермској епархији су основани мисионарски курсеви за разобличавање неверја и социјализма који су се одржавали под руководством пермског епархијског мисионара Андреја Гавриловича Куљашева. Курсеви су упознавали слушаоце са средствима борбе против неверја које се више није ограничавало на „интелектуално“ становништво градова, него се широко разливало по селима међу сељацима. Слушаоцима су се саопштавали подаци о савременом стању неверја у иностранству и у Русији, с научним постављањем питања о Богу, свету и човеку, при чему се обраћала посебна пажња на оне ставове по питањима вере које су оспоравали савремени безбожници.
За време тих предавања слушаоци су водили мисионарске разговоре са богомољцима, држали су празницима и недељом у црквама проповеди које су затим служиле као предмет разговора на предавањима.
За све време служења у Перму епископа Андроника током сваке недељне и празничне Литургије увек су се држале две проповеди. Прву је говорио епископ после Еванђеља, а другу после Литургије неко од свештеника по одређењу; проповеди се нису држале са амвона, већ са архијерејске катедре.
Уочавајући готово свеопште државноправно незнање и опадање вере у Русији, владика је сматрао да је немогућ прелаз са монархије на неки други облик владавине без рушења руске државности, али му то ипак није сметало да говори Цару истину, архипастирски изражавајући своје мишљење у односу на оно што је сматрао за самог Господара и за земљу некорисним. Епископ се изразито негативно односио према Григорију Распутину, који је то знао и бојао се владике. Путујући из Петрограда у Тобољск, Григорије се обично заустављао на два дана у Перму. Ишао је у саборну цркву, али је стајао подаље од архијерејске катедре, поред председника црквеног одбора, док је за време Андрониковог претходника епископа Паладија стајао увек напред крај десне певнице. Године 1916. владика је путовао у главни штаб Врховне команде са изасланством Пермске губерније. Тројицко-Сергијевски пешадијски пук који се налазио раније у Перму те године је доби назив „Пермски“, и Пермљаци су дали пуку нову заставу. После свечане церемоније пермско изасланство је примио Цар. Сутрадан је епископ Андроник служио Литургију у војној цркви при штабу главног команданта у присуству Цара и официра. Када је Цар целивао крст, владика га је замолио да говори с њим насамо. Цар се сложио и позвао га је у зграду штаба. За време сусрета епископ је почео да саветује Господара, говорећи му да је Григорије Распутин недостојна личност, да се о њему много тога неприличног и лошег говори, да његова блискост царској породици изазива мноштво сплетака и компромитује Господара.
Господар је ћутке саслушао светитеља и када је овај завршио, устао је из фотеље и позвонио.
– Грофе, испратите владику! – рекао је Господар министру двора грофу Фредериксу. И сам је кренуо ка излазу. На вратима се окренуо и рекао: – Довиђења, владико, саветујем вам да не верујете свакојаким бесмислицама.
Цар је био погођен овим приговором. Али светитељ није могао да не каже оно у шта је био убеђен, тражећи корист не за себе, већ за Цара и народ. Господарев одговор и немогућност отвореног разговора с њим били су му веома болни.
За разлику од многих архијереја и пастира који су равнодушно посматрали живот њима савремене државе, епископ је сматрао да је та равнодушност пастира за сваку осуду, а њен узрок је видео у лењости и одбијању да се потруди и проникне у суштину догађаја који се збивају. А ко је, ако не пастир дужан да види и познаје стварност вишестрано, да схвата њен духовни смисао и да уме да је јасно и у складу са Христовом истином и срцем људским растумачи својој пастви барем ради тога да је заштити од лажних учења погубних по душу. Ко ће збивања у свету да види тако јасно као пастир у чијем срцу је запаљена благодатна светлост свепросвећујућег учења Христовог, пред чијим је умом непристрасно еванђелско мерило. Политичари често личе на слепце који вуку једни друге у јаму. Зато је пастир дужан да поучи своју паству, да пробуди у срцу оних који долазе Христу чежњу за истинском просветом која им милосрђем Христовим и заузимањем Мајке Божије неће дозволити да пропадну ни у овом животу, ни у будућем.
Владику је већ одавно забрињавало у думском парламентаризму, који се тада рађао у Русији, готово потпуно одсуство стваралачког начела, необуздано махнитање страсти које разарају државне темеље. „У уставним земљама – писао је он – главна енергија се троши код свих и свакога на партијску борбу… Заборавља се све – вера, отаџбина, породица, посао – само да победи партија којој неко припада. За само три године овог уставног потреса наша земља се не може препознати – и све је кренуло не набоље, него нагоре: и вера, и обичаји су ослабили и срозали се до те мере да су безбожност, бестидни разврат, пијанство и просјаштво постали поражавајући по својој очигледности и отворености, а да не говоримо… о пљачкама и разбојништвима… Сва та страначка и изборна агитација је једно најобичније бунило којем се људи потпуно препуштају, заборављајући све остало.
Вера је запуштена толико да су чак и у верску комисију[6] били изабрани, осим неверника и слабих верника, Јевреји, Пољаци и муслимани. И то у земљи где је владајуће становништво руско, православно и верујуће?!“
У свим годинама Првог светског рата епископ је узимао делотворно учешће у животу народа. Од октобра 1915. године Пермска војна болница је почела да се попуњава рањеницима. Владика их је лично посећивао. Наредио је да се уведе у свим манастирима Пермске епархије „непрестано целодневно читање акатиста Господу, Мајци Божијој и светима“; благословио је да се након читања акатиста чита молитва за победу и молитва за упокојење војника који су свој живот положили за веру, цара и отаџбину. Благословио је све женске манастире епархије да издвоје по два човека ради скупљања прилога по селима за потребе војника, за издржавање војних болница и за васкршње поклоне.
Владика је користио сваку прилику да пробуди заспале, просвети неуке и обрати се народу речима поуке и савета. Архипастира је жалостило то што су према догађајима руске историје многи постали потпуно равнодушни. Он је организовао литије не само у дане црквених празника, него и у дане значајних историјских догађаја. Његовим благословом десетине хиљада православних са мноштвом литија су се окупљали у манастиру на Белој гори у спомен избављења од Пугачовљевих разбојника.
Болело га је то што значајне историјске догађаје народ доживљава као мало значајне. Оно чиме би се други народи одушевљавали, учинили предметом националног поноса, спомињали сваке године, оно што придаје националној култури историјски облик, све то ми потпуно потцењујемо и код нас се никада не налази довољан број образованих и разборитих људи да јасно објасне нашу прошлост. „У овој недељи белих поклада – писао је епископ, обраћајући се пермској пастви – у петак се навршава годишњица великог дана ослобођења од кметства које је извршио блаженопочивши и незаборавни цар Ослободилац и мученик Александар Други. Међутим, нажалост, деца и унуци ослобођених не сећају се на одговарајући начин тог великог дела милости царске… Не испољавају благодарност са дубоким страхопоштовањем… Нека сви храмови буду пуни верника. У Перму постоји и посебан храм у спомен ослобођења сељака – то је храм Васкрсења. Тамо ће тога дана бити одслужено свечано богослужење. Уместо неразумног банчења на хладноћи, узнесимо у храмовима молитве и благодарења Господу Богу…“
Избила је фебруарска револуција. Вести о државном удару стигле су до Перма 3. марта. Сутрадан је стигла вест да се Цар Николај Други одрекао престола. 5. марта у Спасо-Преображенској саборној цркви у присуству огромног броја верника на Литургији, након читања Еванђеља еппскоп је рекао: „Ви очекујете од мене беседу… Шта могу да вам кажем ја, многогрешни… Немамо више Цара… Цар који бескрајно воли народ и који му је бескрајно желео толико добра, скинуо је са себе царску круну; одрекао се наследног породичног престола… Нечасни царски саветници и слуге су у својим плановима скривали истину од царева срца и чинили све да разједине Цара с народом, и постигли су своје, али постигавши своје, они су први и напустили Цара, одбивши да му служе. И тако немамо више Цара… и Црква не сме да прогласи Цара за светињу руског народа која све уједињује у једног саборног човека. Око Цара су се Руси уједињавали као деца око оца. До овог тешког искушења су нас довели нечасни царски саветници; они су блатом упрљали скупоцену царску порфиру и изнели је ради поруге на улицу, помешавши царско име са баналношћу, својим бешчашћем понижавајући руски дух и светињу руског народа… Немамо више Цара… Као што су пре триста година, у тешко време, похарали Отаџбину подлаци и сурвали је у провалију, тако су и сада до истог тога довеле нечасне царске слуге… Нека им Господ буде судија и у овом и у будућем веку…
Шта да чинимо усред ових тешких искушења? Народ је осиротео… смутња ће се наставити и може уништити много тога; нека не искористи овај непријатељ наш метеж и нека не учини своје подмукло дело које је смислио још много година унапред… Шта да чинимо усред ових искушења? Пре свега, ми ћемо се у потпуности покоравати привременој влади, као законитој власти која је не без воље Божије узела власт, и свака душа властима да се покорава; јер нема власти која није од Бога; они који су на власти од Бога су постављени; па се зато треба покоравати не само због страха, него и по савести… Нека се не распаљују страсти и нека не избијају сукоби међу Русима, јер то непријатељство може у корену поткопати наш живот и претворити нас у оно ђубриво каквим нас сматрају Немци, желећи да га искористе ради свог тобожњег културног и просвећеног живота. Нека међу нама не буде подела. Сви се, као један човек, у ово страшно време одржимо у сталожености духа, да бисмо и даље са Христом једнодушно, у слози и спокојно пребивали сви у ово тешко време које нам је дато као искушење. Нека свако зна: Отаџбина је у опасности; она је уздрмана у својим темељима. Не препуштајмо се тузи, већ извршимо своју дужност, принесимо подвижништво у раду, чему нас призива Отаџбина… Нека нико не избегава никакав посао који служи на добро Отаџбине. Није време за нерад и забаве. Нашим непоштењем и бешчашћем нека се не оскврнави лице земље руске.
Писао сам смело своја молбена писма пре два месеца нашој највишој духовној власти; окарактерисавши сву тежину садашњег тренутка и храбро указујући на опасност која нам прети, молио сам да будем примљен у Министарски савет, у Државну Думу, у Државни савет и код самога Цара; молио сам да престане ова забава, овај пир за време куге, а да би се започела беспоштедна борба против лажи, нерада, неправде, злоупотреба, издаје, да се не би отворила на нас небеса Божијег гнева због овог плеса у братској крви. Људи плешу, смеју Се, купајући се у тој крви, радују се како она прска, светлуцајући на сунцу својим капима. Па то је злочин пред братском крвљу наше многострадалне војске. Али на ову своју молбу нисам добио одговор; вероватно су се само насмешили, као на обичан хир одвећ ревносног човека који види опасност тамо где је нема. И смешили су се тако до краја… а ми смо довели себе до оваквог тешког стања. Преостали су нам само јад и плач… и не зна се када ће престати.
И још једна моја, последња, реч о ономе о чему сам толико пута гласно говорио свима. Тешко смо сагрешили и одступили од Бога. Покајмо се. Оставимо ову бестидност. Сада је повољно време, иде пост, нека се сви обрате као један Господу Богу да види да себе сматрамо грешнима пред Њим. Отаџбина је у опасности, она је уздрмана и близу је пропасти. Само Свемогући Бог нас може извести из овог тешког стања и само нас Он може спасти и вратити нам ред, дати снагу духа и извести нам људе мудре и снажне који би наш народни брод смело и поуздано довели до тихог пристаништа, предавши нам Русију пуну духовних и материјалних добара.
Молим све вас, пренесите у моје име све што сте чули својим блиским људима и суседима вашим, надахњујте једни друге, у спокојству се покоравајући Господу Богу, да бисмо се сви сабрали у једно. Ти пак, Милосрдни Господе наш, Ти си тај који је у старини из расејања сабрао руски народ и уредио нашу Отаџбину, ослободивши је од татарског јарма. То си Ти у тешка времена пре триста година обновио снагу Русије, извевши људе мудре и снажне у борбу за спасење Отаџбине. Ти си тада, Господе, из расула извео руску земљу, поставио си над нама за цара бојара Михаила Фјодоровича. То си Ти пре сто година, када је Наполеон већ био у срцу Русије, у Москви, тада из огња и пламена спасао Русију, протеравши наше непријатеље. И нас, Боже, узведи у силу и славу, када угледаш наше покајање, када народ као деца пружи руке к Теби, имајући Тебе за свог помоћника и заштитника… Ти нас, Господе Боже, врати к Себи, уједини и помири све нас, да сви једним устима, као један човек, захвале Теби. Услиши молитву нашу. Изведи нам човека благодатног, да нас доведе потпуном јединству и спокоју, да се не подсмехне непријатељ нашој међусобној завади. Нека поверују у Тебе сви Руси, да не пропадне наш немоћни брат. Знамо, Господе, да нам нећеш дати уместо хлеба камен и уместо рибе змију. Од Тебе ћемо све примити и прихватити с трпљењем. Тако се молите Господу сами, учите тако децу да се моле и друге на то подстичите. Не хрлите у позоришта и биоскопе, већ у Цркву Божију; тамо припадните Владичици света да са свима светима умоли за нас разгневљеног Господа, и Господ Бог ће погледати на ово наше мољење и пројавити нам Своје свепраштање и милост. Тада ће нас заобићи расуло живота, заобићи ће опасност Отаџбину, и Господ ће нам, као нашим прецима, извести човека мудра и добра…“
У марту је Пермски извршни комитет послао телеграм оберпрокурору светог Синода са захтевом да се отпусти епископ Андроник од управљања епархијом „као опасан за јавну безбедност и као онај који омета свештенство у његовом праву да се организује.“
Сазнавши ово, епископ је упутио оберпрокурору протест. Том приликом је писао: „Моја делатност опасна за јавну безбедност, очигледно се састоји… у томе што лично присуствујући на скуповима свештенства градова Перма и Мотовилихе, скуповима које сам ја отворио, и дајући свима могућност да изнесу своје мишљење, сматрам за потребно да упозорим на горљивост и неоснованост неких беседника, који су очигледно похитали да се пожале комитету на мене, а највероватније – самом совјету радничких и војничких депутата, који управља по наређењу немачких и јеврејских провокатора свима и целом Русијом. Сада сам пак дозволио свештенству да се окупи и да размотри сва питања која их брину без мог личног присуства, уз подношење извештаја мени о темама предстојећих расправа, као и о већ одржаним расправама, чији записници су ми поднесени да их прочитам. Сада само због једног жалим: ако буде глупавих излагања на скуповима, свештенство ће само срозати свој углед у очима пастве која очекује управо од својих духовних отаца подршку и охрабрење усред тешких догађаја овог времена, догађаја који прете потпуном анархнјом… Извештавајући о овом, у случају постављања питања мог умировљења, молим Вас да неизоставно одредите строги и свестрани суд мојој опасној делатности да не бисмо препуштали ствар у руке терору, па макар као најбоље било прихваћено решење да одем у мировину“.
Митрополиту Московском Тихону, будућем патријарху, владика је писао: „Што више посматрам растућу подлост, тим више ми пада на памет да отресем прах с ногу својих и одем у мировину…
У предсаборском савету заступам и Вас. Али не верујем ни у какве конгресе и скупове – толико су се срозали људи… Тешко је гледати расуло Цркве и Отаџбине. Није ли близу већ и последњи противник Христа?“
Ускоро је почео са радом помесни сабор и епископ је отпутовао у Москву. На сабору био је изабран свети Синод од шест људи, а у случају смрти чланова Синода, било је изабрано шест заменика међу којима и епископ Андроник. На сабору је ушао у савет издавачког одсека и био један од најенергичнијих његових прегалаца. „Огањ пламтећи“ тако су га звали на помесном сабору. Издаваштво је наилазило на све веће тешкоће након што су бољшевици заузели власт и преузели све штампарије. Епископ је чинио све што може да се документи сабора и посланице и даље штампају. Гласу помесног сабора он је придавао огроман значај. У децембру 1917. године владика је био у Перму. Оно што је видео у епархији веома га је ожалостило, те се обратио пастви с прогласом који је молио да се чита не само у храмовима, већ и у свакој повољној прилици: „… Талас не само државног расула, него и безбожно-антихришћанског устанка против Цркве Божије запљуснуо је и нашу пермску земљу. Непријатељи Цркве који су развратили народ сада гурају и њене властите синове православне хришћане – да се изругују Цркви, вери и свештенству… Зато од велике туге и жалости срца објављујем свим православним хришћанима који још нису заборавили да су православни. Нека сви знају да све оне који насрћу на црквену имовину, све оне који чине насиља и бешчашћа свештенству, да све такве предајем строгом суду Свевидећег Бога Који боље од сваке власти зна ко је за шта крив и судиће таквима по Својој правди. А та правда је ево оваква: у једној епархији су житељи извесног села покосили сено на имању суседне женске обитељи, осушили га и кренули кући са сеном; али кад су дошли, видели су да њихово село пламти у пожару, те су сами схватили да их Господ кажњава за отимање манастирског сена; вратише они своје коње и све сено довезоше у манастир. Они који се не боје власти и закона људског, нека се боје овог суда Божијег… Драга браћо, православни хришћани! Зар вам је мало тога што се врши разбојништво и пљачка свуда у сред белог дана? Што се води страшан братоубилачки рат у нашој земљи коју пљачкају са свих страна руски људи? Преклињем сваког Руса који је још иоле сачувао веру у Бога и љубав према многострадалној и пропадајућој Отаџбини, преклињем свакога да устане у одбрану Цркве и Русије. Окупљајте се, православни, по парохијама око ваших храмова под руководством ваших духовних отаца и осталих трезвених људи. А ви, оци духовни, заклињем вас вашом јерејском заклетвом пред Богом, будите истински, добри и ревносни руководиоци својих хришћана које духовно напасате. Окупљајте их, поучавајте, надахњујте за исправну ствар одбране вере и Отаџбине“.
У јануару 1918. године епископ се обратио посебном посланицом пастирима Пермске епархије: „… Оци и браћо. Тешко је било до сада свима у Русији. Али је настао час још веће и страшније невоље, час који одлучује о судбини наше Отаџбине. Већ почиње готово отворено гоњење наше свете вере. Већ узвикују отпадници од вере да треба одузети цркве и манастире и претворити их у позоришта и томе слично. У најмању руку насрћу да одузму црквену имовину и драгоцености – свете дарове наших отаца и дедова. Може се претпоставити још горе насртање на свету Цркву. Време је страшно, време ако не и антихристово, онда му по својим обележјима оно претходи. А ми, зар ћемо мировати?! Нека не буде ове осуде на нама… Строго водимо рачуна о томе да смо постављени као чувари народа Божијег и да ћемо морати да дамо одговор за сваку изгубљену овцу. Ако не будемо руководиоци народне савести у овакво тешко време као сада, онда ћемо се показати као они који уопште немају никаквог смисла и назначења за народ. Нека нам је Бог свима нама на помоћи. Али упоредо с тим ставите себи у дужност да се пастирски бринете за неодложну организацију парохије, барем преко оних трезвених којих ће се наћи у свакој парохији и на које се можете ослонити у сваком добром делу. Сећате се како сам вам о стварању кружока и братстава ревнитеља писао од самог почетка мога ступања на Пермску катедру. Да сте ме тада послушали, у свакој парохији било би спремно језгро чврсте побожности која се препорађа, а можда би се преко таквих кружока окупила и цела парохија. Али мало је њих који су тај мој савет послушали. Ето, зато смо и доживели потпуно расуло нашег живота у којем не налазимо нигде подршку…“
Након кратког боравка у Перму, епископ се вратио у Москву. Почетком 1918. године био је уздигнут у чин архиепископа.
Од фебруара, након објављивања декрета о одвајању Цркве од државе, отворио се широки пут насиљима бољшевика. Затварали су се храмови, одузимале и пљачкале црквене школе, неки храмови су претворени у плесне дворане.
У фебруару бољшевици су извршили напад на женски манастир и подворје Белогорског манастира. Било је зверски убијених. Почела су стрељања бранилаца православља.
Не чекајући архиепископов долазак, пермско свештенство је донело одлуку да се окупи у слушаоници при параклису Св. Стефана ради састављања протеста због насиља над вером. Одмах је након овога неколико свештеника ухапшено. Уз подсмехе су их водили у затвор. Један од ухапшених је предложио да успут певају црквене песме, али црвеноармејци су повикали:
– Иди, иди, док си читав, а ако запеваш, одмах ћемо те послати на онај свет!
У затвору су их задржали преко ноћи, од неких су узели изјаву да неће организовати литије и да неће агитовати против совјетске власти. Неки су свештеници сутрадан били ослобођени, а други су задржани као таоци.
Архиепископ је о свим овим догађајима обавештен у Москви, али је успео да стигне у Перм тек 15. априла. Одмах по доласку владика је почео да припрема свештенство и народ за литију 9. маја са проповедима у разним деловима града.
29. априла код архиепископа је био извршен претрес. За време претреса један од оних који су га вршили, Гиљев, упитао га је: – Кога у својим посланицама подразумевате под разбојницима?
Светитељ је одговорио: – Све оне који пљачкају црквену имовину, даровану Господу Богу; тако ја верујем.
– Дакле, ви сте тим прогласом позвали непросвећене масе на оружани отпор совјетској власти?
– Читајте документ – одговори владика – о чему он говори. Моја вера и црквени закони ми заповедају да чувам веру, Цркву Христову и њено наслеђе. Ако то не будем вршио, ја престајем да будем не само архијереј, него и хришћанин. Зато ме можете одмах обесити, али ја вам ни копејку црквену нећу дати, а ви можете само преко мог леша да то учините, јер вам ја жив ништа црквено нећу дати. Тако ја сам верујем и поступам, и позивам православни народ да до смрти брани веру, Цркву и црквену имовину; на то ћу позивати – то је моја архијерејска дужност.
Сутрадан је архиепископ послао у Пермски извршни комитет писмо. „Постављен за чувара целог верног народа и црквене имовине од пљачке и отимачине и, будући у потпуној сагласности с верним народом епархије који броји милион и по људи – писао је он – изјављујем извршном комитету: предузмите хитне мере за престанак оваквих насртања на слободу Цркве и на црквену имовину; предузмите мере против по својим могућим последицама страшне увреде верног народа кроз претресе, незаконите новчане казне, контрибуције и хапшења свештенослужитеља. Против оваквих пројава насиља ја немам физичку снагу, али ћу бити принуђен да прибегнем најодлучнијим мерама које ми стоје на располагању, мерама духовног карактера, и тада ћете бити неизбежно присиљени да имате посла с верним народом који предводим и представљам“.
Месне новине су почеле да штампају клевету о владики, осећало се да ће га власти ускоро ухапсити; њему блиски људи су га наговарали да се сакрије, али архиепископ је одговорио да је све док стоји на бранику Цркве и вере Христове он спреман на све, спреман је да прими и смрт, али паству неће оставити.
Очекујући хапшење, поверивши своју судбину Промислу Божијем, владика је био спокојан, свакодневно се исповедао и причешћивао Светим Тајнама, и његово светло расположење га није напуштало. Са свима је био предусретљив и љубазан.
9. маја је одржана свечана општеградска литија на челу са светитељем. У њој су учествовале хиљаде људи. Вијориле су се многобројне заставе, цео народ је певао пасхалне ирмосе, свештеници су позивали на уједињење верника крај крста распетог Христа. Била је то потпуна победа православља. Архиепископ, поучавајући парохијске литије које су ишле ка својим храмовима, говорио је да су непријатељи хришћанства устали на Цркву Христову, али у Цркви је наша потпора која чува од разбијања и уништења нашу нацију. Непријатељи Цркве насрћу на црквену имовину коју је верни народ скупљао вековима и он, прејемствено добивши власт коју је Христос дао апостолима „да везују и разрешавају грехе људске“ одлучује од Цркве оне који насрћу на храм Господњи, све док се не поправе. А ако треба и смрт да прими, спреман је да умре.
Током свих црквених служби он је изобличавао нове совјетске власти због похлепе, због бестидне обмане народа, због свег оног безакоња и моралне пропасти које су они донели Русији. Хиљаде људи, чак и оних који уопште не верују, ишли су да слушају храбру светитељеву беседу. Одмах после освајања власти, бољшевици су разлили по Русији бујице лажи и измишљотина, али људско срце је тражило истину, и желећи да је чују, многи људи су ишли у храм.
Као одговор на декрет о национализацији црквене имовине, чије се остваривање претворило у пљачке цркава, архиепископ је у својој проповеди са амвона, обраћајући се агентима власти који су се скривали међу верницима, рекао:
Идите и пренесите вашим шефовима, да ће до врата храмова и ризница доћи само преко мене мртвога, а док сам ја ту неће добити ни пребијене паре.
Два дана после литије архиепископ је писао патријарху Тихону: „Нешто се ужасно помаља свуда и код нас. Ја сам још увек на слободи, али ћу вероватно бити ускоро ухапшен. Предзнаци потпуне анархије. У случају хапшења остављам одлуку о затварању свих пермских градских цркава. Нека се разрачунавају са самим народом. Н.А.Р.[7] је у Јекатеринбургу. М.А.Р.[8] је овде на слободи. Нека вас Бог чува. Захваљујем Вам што сте ми доделили чин архиепископа. На дописнице које сам послао многим архијерејима још увек нисам добио ниједан одговор. А треба да будемо обавештени једни о другима…“
Епархијски живот је ишао својим током, али оно што се догађало у држави већ се тицало сваке епархије и сваког храма. Један од архијерејских намесника послао је извештај владики да је „ноћу између 4. и 5. маја пре звоњаве за пасхално јутрење у селу Григорјевском житељ тог села Николај Гуљајев испалио из старог топа, да би, како је сам рекао, ‘погодио Христа’. Топ је експлодирао и убио на месту младог момка који је стајао поред њега, а самом Гуљајеву разнео ногу. Био је превезен у пермску болницу, где је након два дана умро у страшним мукама.“ Како се истицало у извештају, „Гуљајев у цркву никада није ишао, и никада није вршио хришћанску дужност светих Тајни исповести и причешћа“.
Одлука владике: „Тако је страшно ићи против Бога, против Цркве и благодатног свештенства! Нека се уразуме сви ђаволом заслепљени оскврнитељи свете наше вере и нека се у смирењу и покајању обрате милостивом Богу. Сви пак искрени верници нека помире с Богом оскврнитеље наше вере. Штампати у Епархијским новинама да би се сви хришћани с тим обавезно упознали“.
14. јуна власти су наредиле архиепископу да се јави да би одговорио на нека питања у вези са оптужбама на његов рачун. Народ, сазнавши за то, почео је да се скупља на тргу испред саборне цркве. Наређење је морало да се укине, и да би се народ потпуно умирио, владики су послали упитник за саслушање да га попуни код куће. Он је одговорио на сва питања и власти су, да би умириле становништво града, одговориле многобројним изасланствима (једно од њих је било муслиманско) да су потпуно задовољне одговорима владике. Поверовавши изјавама власти, људи су се разишли и умиривали друге.
Власти су оптужиле светитеља да је: 1. одлучивао од Цркве све оне који су насртали на црквену имовину и да је о томе штампао проглас у тиражу од 550 примерака; 2. позивао православне на одбрану цркава и манастира и штампао тај позив у 550 примерака; 3. разаслао те прогласе преко намесника Пермске епархије; 4. да је „незадовољан претресом извршеним код њега… дозволио себи да 30. априла ове године пошаље представку губернијском извршном комитету… у којем помиње наводне незаконите радње ванредног комитета, као и месног извршног комитета“; 5. „да је он, Андроник, 26. маја ове године са амвона саборне цркве, након читања Еванђеља о пет губавих говорио проповед отворено контрареволуционарног садржаја у којој је, између осталог, истакао да је Бог казнио руску државу због грехова; казна је постојећа власт која под изговором слободе и једнакости уводи насиље, угњетавања и гоњења…“
Власти су донеле одлуку: „Да позову на одговорност архиепископа Андроника као оптуженог… због тога што се… 1. издатим декретима… није потчињавао, 2. … организовао отпор заосталих и несвесних маса становништва… 3. трудио се да се супротстави постојећој власти…“
У свом извештају који је послао као одговор архиепископ Андроник је писао: „Моји прогласи су састављени у пуној сагласности, па чак као извршење одлука Сверуског црквеног сабора о томе, који у свом саставу заступа три четвртине свих чланова мирјана из целе Русије. Према томе, суђење мени је суђење Сверуском црквеном сабору и целом црквеном народу. Зато они који осуђују мене, црквени сабор и верни народ супротставили су се, па су чак постали и непријатељи целог верног народа. Такви, ако су православни хришћани, морају знати да су они по 121. правилу Црквеног Номоканона ‘анатемисани и изгнани из Цркве, јер су одлучени од Свете Тројице и биће послани на Јудино место’.
Поука коју сам изрекао у саборној цркви у Недељу узетог у стварности се нешто разликује од записа достављача. Рекавши да узети о којем приповеда Еванђеље јесте цела Русија, цео руски народ којем је због богохуљења и кривоклетства одузео Господ разум и вољу, и уподобивши њега, народ, с древним градитељима Вавилонске куле који су зато, насупрот Божијем промишљању о њима, изгубили јединство, и чак престали да разумеју једни друге и зато се разишли у непријатељској мржњи на разне стране света, говорио сам: ‘И сада су људи усхтели без Бога па чак и из мржње према Богу да направе рај на земљи, у којем би сви били једнако срећни и блажени. Али о том безбожном рају сада не може бити два мишљења. Сувише се одвратно у њему живи. Наша упозорења о том рају раније нису слушали сматрајући их мрачњачким и заосталим, и називајући нас због тога непријатељима народа, позивали су на обрачун с нама. А сада су већ без наших речи и уверавања сви доиста спознали све горке сладости рајског живота без Бога да би попут прародитеља – Адама и Еве који су због богоборства изгнани из раја Божијег, горко оплакивали своју беду и све несреће које доживљавају. Као врхунац свега још нам у том рају прети и смрт од глади, јер код нас више нема хлеба и осуђени смо на гладовање. Али немојте се усудити да тражите тај хлеб. Ако ви, не желећи да умирете од глади, за своју малу децу затражите хлеб, оптужиће вас да сте провокатори, саботери, контрареволуционари, а сви знају како се с таквима треба обрачунати… Али погледајте како је и сада помешао Господ језике савремених градитеља безбожног раја. Сада су људи прогласили свете речи и начела живота – једнакост и братство свих без Бога. Али уместо тога у стварности видимо само ужасну мржњу, сатанско непријатељство и братоубиство под заставом слободе. Сви већ препознају гнусну превару и лаж, али су им, као код узетога, ослабљени снага и воља, те ништа не могу да учине за раскринкавање преваре, за лечење живота. Сваки дан мени се православни сељаци и појединачно и у скупинама жале на гомиле насилника по селима који одузимају сада већ и народну својину – парохијске домове, који забрањују да се крштавају деца, да се људи венчавају и служи им се опело у цркви.
И то уз проглашену слободу савести и веровања! Какво изругивање злих, распамећених и безумних људи. Али духовно парализовани људи ништа не могу да учине са таквим дрским изругивањем насилника. Тако богоотпадници и кривоклетници сами себе кажњавају, да би на делу спознали како се може живети без Бога и против Бога. Рећи ћу отворено: ово што сада доживљавамо као поредак новог народног живота јесте најграндиознија контрареволуција. Искрено желећи потпуни препород народног живота, желим да се то изврши не путем спољашњог преврата, већ путем унутрашњег преврата, путем дубоког преврата народне душе. А ради тога из свег срца желим да сада владајући режим још господари извесно време. Хтели су људи рај на земљи да направе без Бога, онда нека се у пуноћи и изобиљу наслађују његовим безбројним добрима, нека до самога дна испију сву сладост савременог безбожног рајског блаженства да би сви затим свесно проклињали на свим раскршћима то гнусно безбожје. И када људи дођу до те свести, када се једнодушно покају пред Богом, тада ће Господ и вратити целом народу разум и вољу. Управо тада ће и спознати истинску једнакост и братство свих слободних људи пред Богом. Већ постоји почетак покајања, али за сада још увек слабог покајања које није општенародног карактера. А оно мора бити исто тако опште, какво је било народно безумље пре годину дана. Томе све нас и води Господ; и чини се, довешће нас најзад, оном глађу и помором што су већ почели готово по целој Русији и ускоро ће вероватно постати једина власт над животом и смрћу човечанства. И видим својим духовним погледом како се кају сви који су сада безумни и у отпадништву разарају живот Отаџбине. Видим како ће они у потпуној отрежњености припадати подножју крста Христова који су попљували, с вапајем за Божанском помоћи. Видим како ће се сви образовани који су развратили неуки народ, који су га гурнули на безбожност и побуну, али су се сада смирили због невоља које су доживели. надахнути на свети народни посао пред Богом, носећи овамо свој високи ум и богате духовне снаге. Нека нам се врате од Бога разум и сила, као исцељеном еванђелском узетом. Нека се сабере руска народна душа у Богу, да би збацила са себе сав опијум нашег времена и разборито ишла према животу… У проповеди ја не ‘позивам народ да се обрати попут узетога (а не губавог, као што је погрешно речено у копији одлуке) Богу да би се све вратило на старо’. Напротив, ја указујем да нас је богоотпадништво наше у староме и довело до савременог краха у безбожном рају, где је тако тешко свима да живе услед опште мржње и непријатељства све до братоубиства. Зато и позивам народ да се обрати Богу и покајању и тврдим да ће само онда, у Богу, и спознати сви себе у суштини, а не на речима, као једнаке и као браћу, као слободну децу Божију. Ради суђења мени… неопходно је… укинути декрет од 22. јануара о слободи савести који озакоњује моју личну слободу ‘да исповедам било коју религију’. Све дотле ја ћу се све до смрти придржавати закона и правила православне вере коју исповедам. На исто тако чврсту, чак све до смрти, борбу за веру, за Цркву и за црквену имовину позивам и позиваћу своју паству – верни народ. То је моја архипастирска дужност која ми налаже да неустрашиво изнад свега стављам вољу Божију и закон Цркве. И увек ћу тако поступати, онако како су поступали свети апостоли које су хапсили гонитељи. О апостолима Петру и Јовану у књизи Дела светих апостола… прича се како ондашње власти, ‘позвавши их, наредише им да нипошто не говоре и не уче о имену Исуса. Али Петар и Јован рекоше им као одговор: судите, да ли је праведно пред Богом да вас слушамо више него Бога. Не можемо да не говоримо оно што смо видели и чули. Они пак, припретивши им, отпустише их, не нашавши могућност да их казне због народа’, тј. бојећи се народа.
…Никакав ‘активни отпор непросвећених несвесних маса становништва да се супротставља одлуци радничко-сељачке власти’ ја нисам организовао… Моја дужност није да поткопавам, већ да јачам веру у народу. То сам чинио, чиним и чинићу све док ме Господ држи на бранику Цркве. Осим тога, сматрам недопустивом увредом верујућег народа када истражна комисија револуционарног трибунала народног суда назива тај верни народ којим ја руководим ‘непросвећеним несвесним масама становништва’. Гласно изјављујем и изјавићу на суду свој одлучни протест против оваквог тешког вређања верног народа од стране оних који себе називају представницима народне власти. Осим свега осталог, овакви представници власти се, ако не лично, онда преко својих агената, увек могу уверити да ме слушају, и оно што чују прихватају као руководство за извршење, верници свих сталежа и сваког образовања. Верници који слушају архијерејски глас несумњиво су у стварима вере и Цркве просвећенији далеко више не само од свих ‘свесних другова’ који устају против Цркве, него и од доушника који не разликују еванђелско штиво о узетом од еванђелског штива о десет губавих…
Поново на сав глас пред народним судом протестујем против неподношљиво увредљивог назива верног народа ‘несвесним слојевима становништва’, тврдим да никада нисам рекао ниједну реч не само о ‘повратку старог уређења’, него и о самом том ‘старом уређењу’, и да сам по дужности архијерејства бранио, браним и да ћу до смрти бранити веру и верни народ којем стојим на челу, којим руководим и који се састоји од лица и најпросвећенијих и мало просвећених.
Зато нисам благосиљао, не благосиљам и никада нећу благословити да се понижавају света вера и света Црква или да се расипа црквена својина – слободни жртвени принос само верног, а не било каквог народа. Жртвени принос таквог верног народа и појединаца, као жртва Богу, представља неотуђиву својину целе Цркве, тј. самог верног народа. Зато сам отворено проглашавао, проглашавам и проглашаваћу, и пред народним судом да чује цео народ прогласићу да се сви они који заузимају храмове Божије или отимају нешто црквено или свештено ради световне употребе и који проглашавају то својином неверног народа, по непроменљивим и божанским правилима црквеним одлучују од Цркве и наде у вечно спасење, осуђују се на вечну пропаст и одређено им је место где црв не умире и огањ се не гаси“.
14. јуна губернијски извршни комитет је добио молбу извршног комитета савеза Пермске епархије да дозволи архиепископу Андронику одлазак у Москву у вези послова савеза. Власти су то одбиле. У ЧК су се окупили представници власти и одлучили да архиепископа ухапсе и одмах стрељају[9]. Расправљали су о томе како да изврше хапшење. Одлучили су да уведу ванредно стање у граду и да доведу у стање ратне приправности све постојеће трупе. Начелнику коњичке градске милиције наредили су да постави по два коњичка милиционера наспрам прозора свих градских црквених стражарница у случају ако неко од звонара хоће да се попне на звоник; ако звонар не послуша наређење, издата је заповест да се стреља. Ради хапшења светитеља било је покренуто око хиљаду и по војника.
Касно иза поноћи 17. јуна одред чекиста је пришао саборној цркви. Поставили су око саборног трга страже, припремили коње, чекао је кочијаш. Договорили су се да чим Жужгов изведе архиепископа, одмах довезу фијакер да би се светитељ што је могуће брже одвезао из града. У мраку одред је пришао архијерејском двору, спољна врата су била закључана, чекисти су их брзо разбили и ушли унутра. Наишли су на друга врата. На куцање је изашао вратар.
– Где живи Андроник?
– Горе.
Наоружаног пратиоца су оставили крај спољашњих врата, а Малков, Иванченко[10] и Жужгов[11] су се попели у владичине одаје. Владика је заједно са двојицом свештеника бдео.
– Који је од вас архиепископ Андроник? – упита предводник.
– Ја сам – мирно одговори светитељ.
Милиционери су изјавили да треба да изврше претрес. Са звоника саборне цркве се зачу звоно на узбуну и разлеже се пред тргом; али је одмах неколико хитаца обуставило звоњаву. Владики су наредили да се одмах спусти доле. У мантији, с панагијом на грудима, камилавком и жезлом у руци изашао је светитељ према фијакеру који га је чекао. Жужгов је сео поред архипастира, неко од чекиста се узверао на кочијашко седиште, и фијакер је брзо кренуо према Мотовилихи. Преостали чекисти су похапсили свештенике који су се налазили у кући.
Ушавши у двориште мотовилихинске милиције, одлучили су да замене коње. За то време владику су сместили у канцеларију. Телефонирао је Мјасњиков3 и молио да се одложи стрељање архиепископа пре његовог доласка. У међувремену већ је почело да свиће, улицама је ускоро требало да крене саобраћај, и убице су се бојале да иду даље. Мјасњиков[12] који је дошао изјавио је да је одлучено да се стрељање укине. Владика није поверовао.
– Знам да ће ме стрељати – убеђено је рекао он.
Кад је свануло, архиепископа су одвели у просторију парног купатила и поставили стражара на вратима с наређењем да никога не пушта унутра. Жужгов му је предложио:
– Можда хоћете супу?
Супа је била скувана у милицијској кухињи и била је с месом. Архиепископ је одбио. Тада је Жужгов донео хлеба и млека, а сам је отишао у Перм да сазна зашто су одлучили да не стрељају. Он је био нестрпљив да се што пре погуби светитељ и бојао се да неко не укине пресуду. У ЧК су поново сазвали саветовање и потврдили стрељање.
У то време у граду се сазнало да су владика и свештеници који су били с њим ухапшени и да се владика налази у Мотовилихи. Испред зграде милиције почео је да се окупља народ, захтевајући ослобађање архипастира. Жужгов је наредио да се разиђу, али људи се нису разилазили и он тада рече:
– Њима треба Андроник, затворите их заједно са Андроником. Ухапшене су две жене, а остале су растерали. У то време је постало познато да су свештеници градских цркава и Мотовилихе одбили да служе. Жужговје дошао архиепископу да сазна узрок. Владика је рекао:
– Одлучили смо да ако некога од свештенослужитеља ухапсе да нико од нас неће служити.
Увече 18. јуна у Мотовилихинску милицију поново је дошао Мјасњиков. Жужгов је издао наређење да се припреме коњи и да се архиепископ вози на стрељање. Али Мјасњиков је почео да се супротставља стрељању владике. Жужгов је почео да се расправља. Тада је Мјасњиков инсистирао да се ухапшеник одвезе у Пермску ЧК. Ту се поново расправљало о судбини светитеља. Најзад је Мјасњиков пристао, али ноћ је већ била на измаку и стрељање су морали да одложе. Те ноћи власти су ухапсиле тринаест свештеника и ђакона. У ЧК од њих су захтевали изјаву да се обавезују да никада неће водити агитацију против совјетске власти и да ће ћутати поводом хапшења архиепископа Андроника.
Цео дан 19. јуна архиепископ је провео у ћелији Пермске ЧК. Џелати су већ и сами почели да се боје светитеља и, плашећи се његовог утицаја на стражаре, изабрали су такве стражаре који су налазили задовољство у изругивању и подсмевању над ухапшеником. Тако је прошао дан. Власти су одлучиле судбину светитеља, али су се бојале да му то саопште. Увече је председник Пермске ЧК Малков, знајући занимање свог пријатеља Сивкова за архиепископа Андроника, позвао овога да присуствује саслушању.
Архиепископ Андроник је ћутке заузео једну фотељу крај писаћег стола. Дуго није одговарао ни на једно питање, а затим, као да се одлучио на нешто, скинуо је панагију, увио је у велику свилену љубичасту мараму, ставио испред себе на писаћи сто, и, обраћајући им се, рекао отприлике ово:
– Ми смо отворени непријатељи и помирења међу нама не може бити. Када не бих био архипастир и када бих морао да одлучујем о вашој судбини, ја бих, узевши грех на себе, наредио да вас одмах обесе. Више немам о чему да разговарам с вама.
Рекавши то, он лагано разви мараму, стави панагију, мирно је поправи на грудима и, сав утонувши у молитву, више не проговори ни речи.
На стрељање светитеља пошли су чекисти Уваров, Платунов и тројица Летонаца. Између поноћи и један 20. јуна Уваров је ушао у двориште ЧК и наредио да се изведе архипастир. У обичној мантији, у камилавци, с панагијом на грудима и жезлом у руци изашао је светитељ. Из подрума је истрчао Жужгов и замолио Платунова да и њега узму да присуствује на „Андрониковој сахрани“. Платунов му је наредио да седне поред епископа у кочије. Тако пођоше. Путем је светитељ доброћудно приметио да му је било лакше у мотовилихинској милицији, јер му се тамо барем нису подсмевали.
У одговору на то Жужгов је злобно затражио:
– Повуците одлуку о штрајку.
Архиепископ одговори – Не, нећу је повући, знам да ме водите на стрељање.
Ишли су Сибирским друмом, прошли су пету врсту и скренули на леву страну према шуми. Прошавши око сто хвати, зауставили су коње[13]. Жужгов је одвезао од фијакера лопате, једну је пружио архипастиру и наредио му да копа гроб. Како није имао снаге, светитељ је копао споро и џелати су му помагали. Када су завршили Жужгов је наредио:
– Хајде, лези.
Гроб је испао сувише кратак, светитељ је копао дубље и легао по други пут, али и тада је био прекратак, те је поново копао продужујући га. Најзад, када је гроб био завршен, владика их је замолио да се помоли. Џелати су му дозволили. Архиепископ се молио десетак минута, затим се окренуо на све четири стране – благосиљајући или можда молећи се за сву пермску паству, џелати то нису могли да разумеју, и рекао:
– Спреман сам.
– Нећу те стрељати, већ ћу те живога закопавати, све док не повучеш одлуку – рекао је Жужгов.
Архиепископ одговори да никада то неће учинити. И џелати почеше да га засипају земљом. Жужгов је неколико пута испалио у њега. Тело је било непомично. Платунов је испалио још два пута. Жужгов још једном у главу – и почеше да затрпавају.
После погубљења џелати су поделили ствари које су остале од архипастира: гвоздени часовник, панагију и позлаћени ланчић.
Уочи хапшења архиепископа један свештеник му се обратио с молбом да га поучи: „Како спасти паству од вукова који је грабе, а сами да не упаднемо у очајање од поживотињења у народу и предстојеће поруге светиња?“
Владика је одговорио: „Верујте, оче, сва ова безбожност и разбојништво јесте ђаволски насртај, одвратни напад на руску добру и богобојазну душу. Због кривоклетства Бог је одузео народу разум и вољу, све док се не покаје… а када се покаје најпре постепено, а затим у целини, прогледаће сви духовно, осетиће и снагу и, као Иља Муромец, збациће тај ужас који је прекрио нашу земљу. Ми ћемо својом чврстом, јасном и сигурном речју разоткривати људима правилан однос према животу и пре свега према покајању, после чега ће нам се све од Бога вратити изобилно… Можда тада мене неће бити на овом свету, али ме не оставља нада и убеђење да ће Русија васкрснути својим повратком Богу. Храбрите све и мирите озлојеђене животом, уливајте у њих начела светлог живота по Христовом Еванђељу. Наш посао је да сакупљамо стадо Христово, да организујемо живе црквено-народне снаге по парохијама да би људи који су се разочарали у свакојаке странке, овде, у Цркви и међу верницима, нашли живо пристаниште и добар спокој. Васкрснуће душа народна, васкрснуће и тело њено – наша здрава државност. Нека вам помогне Премудри Господ. Молите се за грешног архиепископа Андроника који призива Божији благослов“.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свуда где су Руси оснивали православне богословије – у Осетнји, на Алтају, или у Јапану, оне су постајале истинска жаришта просвете месног краја. Нигде, ни у чему, руски народ преко својих најбољих представника није налазно веће задовољство и корист него да помаже другима.
  2. Архимандрит Сергије, познајући добро о. Андроннка, издејствовао му је да постане мнсионар у Јапану.
  3. Архиепископ Николај (у свету Иван Дмитријевич Касаткин, 1836-1912); Руска Православна Црква гаје канонизовала 1970. године.
  4. Стрељан 1918. године.
  5. Касније је примио монаштво са именом Стефан. Хнротонисан је у чин еппскопа 1924. године. Налазећи се у логору. 17. новембра 1941. године био је осуђен на смрт и стрељан.
  6. Аналог комитета за послове религија у условима думске демократије.
  7. Николај Александрович Романов – цар Николај Други
  8. Михаил Александрович Романов – велики кнез.
  9. На састанку су између осталих учествовали и председник Пермске ЦК Малков, Иванченко, Сорокин, Окулов, Жужгов.
  10. Василије Алексејевич Иванченко родио се 1874. године у породици кријумчара, протераног у Пермску губернију. Радио је у мотовилихинској фабрици. Године 1902. ушао је у РСДРП. За време немира 1905. године постао је члан револуционарне борбене организације. Године 1907. постао је члан банде „Шумска браћа“; због разбојништва и пљачке је ухапшен и осуђен на пет година затвора н две године прогонства. Године 1917. постао је начелник милиције у Перму, а од 1920. заменик председника Пермске Губернијске ЧК. Учесник убиства великог кнеза Михаила Романова. Умро је 1938. године у Перму.
  11. Николај Васиљевич Жужгов родио се 1877. године у Пермској губернији у породици мотовилихинског радника. Радио је мотовилихинској фабрици. За време револуционарних нереда 1905. године био је члан револуционарне борбене организације. Учесник банде „Шумска браћа“. Године 1906. за време пијане теревенке је изазвао тучу која се завршила пуцњавом: били су рањени он и један од учесника банде. У болници је за време саслушања Жужгов издао онога који је пуцао у њега, те је тај ухапшен и осуђен на вешање, а Жужгов је постао сарадник полиције. За злочине које је учинио за време док је припадао банди издржавао је затворску казну у Амурској губернији. Године 1918. бољшевици су га поставили за помоћника начелника милиције мотовилихинске фабрике. Учествовао је у многим хапшењима и стрељањима. Године 1919. је добио место помоћника начелника губерннјске милиције.
  12. Г. И. Мјасњиков се родио 1889. године. Године 1906. је радио као бравар у фабрици топова у Мотовилихи. Ушао је у РСДРП. Године 1917. је постао председник Мотовилихинског совјета радничких депутата. Учесник убиства великог кнеза Михаила Александровича Романова. Године 1921. ушао је у опозицију према Лењину и зато је био искључен из партије. Године 1923. Мјасњиков је ухапшен и осуђен на три године прогонства у град Ериван. Побегао је затим преко границе и преко Персије и Турске дошао у Француску. Радио је у Паризу као шофер. За време Другог светског рата се вратио у Совјетску Русију и био стрељан.
  13. Сада се то место налази на подручју града Перма.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *