ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

 

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА
Књига страдања и утехе
 

 
Свети Гермоген Долганов
 
16 (29) јун
СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ГЕРМОГЕН, ЕПИСКОП ТОБОЉСКИ И СИБИРСКИ
 
Свештеномученик Гермоген, епископ Тобољски (у свету Георгије Јефремович Долганов) родио се 25. априла 1858. године у породици једноверског свештеника Херсонске епархије који је касније примио монаштво.
Основно образовање Георгије је добио у духовној школи родне епархије. Затим је полагао матурски испит у класичној гимназији града Анањева Херсонске губерније и уписао се на Новоросијски универзитет где је завршио Правни факултет. Ту је слушао и предавања на Математичком и Историјско-филолошком факултету. Дубоко религиозан од раног детињства, Георгије је рано осетио тежњу према подвижничком животу. Одлучујући корак у том правцу помогао му је да направи архиепископ Херсонски Никанор Бровкович. Коначном избору је допринело и бављење наукама, јер онога који савесно и смирено тражи истину, науке ће довести до Бога.
Завршивши универзитет Георгије се уписао на Петроградску Духовну академију и ту примио монаштво под именом Гермоген. Посвећен у чин ђакона, а затим 15. марта 1892. године у чин јеромонаха, он се много потрудио као проповедник, узимајући велико учешће у кружоку студената-проповедника. Након рукоположења он је својим ревносним богослужењем у академском храму стекао много поштовалаца. Студенти су видели у њему монаха по призвању и будућег градитеља Руске Цркве.
Године 1893. јеромонах Гермоген је завршио академију и постављен је за инспектора, а затим ректора Тифлиске богословије при чему му је додељен и чин архимандрита. Не желећи да повлађује духу времена које се изражавало у анти-црквености и недуховности, архимандрит Гермоген je чврсто усмеравао живот школе у колосек црквености, чији дух се трудио да улије професорима и студентима. Не задовољавајући се само просветном делатношћу у оквиру богословије, он је отварао црквене школе и доприносио ширењу мисионарства међу становништвом пограничног подручја Русије.
14. јануара 1901. године у Петрограду је у Казанском сабору извршена хиротонија архимандрита Гермогена за епископа Вољског, викара Саратовске епархије. Чин хиротоније су извршили: митрополити Петроградски Антоније Вадковски и Московски Владимир Богојављенски, и епископ Гдовски Венијамин Казански.
Приликом уручивања епископу Гермогену архијерејског жезла, митрополит Антоније је рекао: “Размишљајући о нашем уласку у нови, 20. век… и нехотице се заустављамо на спајању у животу и историји привременог и вечног начела, променљивог и непроменљивог начела… Времена пролазе и смењују се, а Богом установљени темељи црквеног живота остају непромењени. У том непроменљивом начелу Божијих речи и заповести се и састоји највиши смисао живота без којег би он био бесмислен и ништаван.”
Том највишем смислу живота – Христу и Његовој Цркви, свештеномученик Гермоген је служио читавог живота, трпећи гоњења од рођења све до своје мученичке смрти. Кратко је био викарни епископ, а 1903. године је постављен за епископа Саратовског и исте године позван ради учествовања у светом Синоду.
Поставши владајући архијереј, он је одмах изнео свој програм: “Радити, радити и радити на добро пастве, у савезу мира и љубави, у послушности власти, у потпуном јединству снага и једнодушној тежњи сарадника да донесу корист онима за које раде”. Нарочиту пажњу светитељ је поклонио развоју мисионарства. Грађене су нове цркве, скитови, молитвени домови и параклиси. У манастирима су увођене уставне црквене службе и појања, позивана је братија са Атона и из других обитељи које су се одликовале строгошћу живота и поштовањем устава. Мисионарском раду епископ је привукао много верника међу којима је било много оних с високим образовањем. Почело је издавање брошура и летака по питањима вере за широку распрострањеност у народу, који су се бесплатно делили по црквама и школама. Организована су религиозна предавања и ванбогослужбени разговори, чији програм је састављао сам епископ и лично руководио њима.
Често обилазећи парохије своје епархије, светитељ је служио с таквом побожношћу и молитвеним расположењем, да су сељаци из једног села говорили свом свештенику: “Наши дедови и прадедови нису овако нешто видели. Никада нећемо заборавити овакво светло славље, него ће се из нараштаја у нараштај, од отаца деци, од деце унуцима преносити наше приче о доласку владике Гермогена у наше село”.
За време службе у саборној цркви многи су плакали од ганутости и духовне радости, тако се дубоко побожно и трепетно молио владика у олтару пред Престолом Божијим. Сваке среде епископ је служио вечерње са акатистом Свемилостивом Спасу на којем су појали сви присутни. На тим вечерњима се окупљало мноштво верника.
За време револуционарних немира 1905. године владика је чинио све што је у његовој моћи да отрезни народ пометена духа. Упркос слабом здравственом стању, он је скоро сваки дан вршио богослужења и држао надахнуте проповеди. У њима је молио и преклињао да се делује на изазиваче нереда мерама саветовања, а ако оне не донесу корист, да се клоне изазивача јавних нереда, молећи Бога да уразуми непријатеље Цркве и Отаџбине; при томе не треба нипошто примењивати мере насиља.
Епископ је говорио: “Чврсто се држи, православна паство, вере Христове као котве спасења, и Он ће те увести у твоју нову отаџбину… не заборави своју мајку – Цркву Православну. Она вас неће научити ничем лошем, она ће вас сачувати од вукова који се у овчијој кожи појављују међу вама… Они обећавају много, али у ствари, ништа не дају – осим смутње и нарушавања државног уређења. Увек имајте на уму да су молитва и рад истинска нада истинских синова свете Цркве и наше земље руске. Памтите увек и то да блаженом животу не воде радости и задовољства, већ невоље; Царство небеско не можемо достићи широким вратима, већ уском стазом, уз добровољно ношење свога крста”.
За време богослужења су се делили леци религиозно-наравственог садржаја. На молбу православног становништва града светитељ је држао литије. При томе се сваки пут број њихових учесника повећавао, и ускоро су оне обухватиле цео град.
За време револуционарних немира епископ Гермоген је предложио радницима да се окупљају ради решавања питања религиозног и друштвеног живота. Ти скупови су се одржавали уз његово учешће: на једном од њих је одлучено да се сагради нови храм који би припадао радницима.
У јануару 1905. године, када су након петроградских догађаја немири и штрајкови избили и у Саратову, епископ је иступио са објашњењима протеклих догађаја. Многи радници су били насилно избачени од стране штрајкача с посла и претрпели губитке; владика им је понудио помоћ – благословио је да се сакупи новац и у томе је и сам учествовао својим прилогом.
6. фебруара 1905. године светитељ је одслужио помен убијеном великом кнезу Сергеју Александровичу[1], рекавши да су за његову крваву смрт криви не само терористи него и руско друштво, чији многи чланови мало верују, не извршавају, па чак и одбацују државне законе и начела.
У свим градским црквама су се за време револуционарних немира по благослову владике држала свакодневна вечерња богослужења, држане су проповеди које су објашњавале суштину догађаја и раздавале су се књиге, тако да је народ прилично брзо схватио суштину догађаја, те су немири престали.
Саратов је и после 1905. године остао град “напредне јавности” и револуционарне интелигенције; године 1908. саратовска дума је одлучила да назове две основне школе именом Лава Толстоја. Епископ се обратио губернатору с молбом да укине одлуку думе, али овај је то одбио.
С великом љубављу и поштовањем односио се према епископу Гермогену свети праведни Јован Кронштатски који је говорио да је за судбину православља спокојан и да може мирно да умре знајући да ће епископи Гермоген и Серафим (Чичагов) наставити његово дело и да ће се борити за православље. Проричући мученичку смрт светитеља о. Јован му је писао 1906. године: “Ви сте у подвигу; Господ отвара небо као архиђакону Стефану и благосиља Вас”.
Истински пастир, епископ Гермоген, попут светитеља Василија Великог и Јована Златоуста, није могао да не брани православље од проповеди безбожништва и разврата које су почеле гласно да се разлежу са позорница.
Иступио је против постављања на сцену у Саратову комада ” Анатема” и ” Анфиса” Леонида Андрејева, обративши се с молбом преко предводника племства саратовском губернатору да заштити православне,али добио је одговор да “у тим комадима нема ничега таквог… а и губернатор нема права да забрањује комаде које је дозволила цензура”. Владики је постало јасно да се власт одриче заштите моралних темеља народног живота, темеља који имају за свој једини извор православље.
14. новембра 1910. године у саратовској саборној цркви епископ је одржао беседу поводом постављања на сцену комада ” Анатема” и “Анфиса”, завршивши је обраћа?Бем световној власти с молбом да предузме све могуће мере да се прекине огавно богохуљење на позорници (у “Анатеми”), као и огавна проповед разврата (у “Анфиси”).
“Иступајући с пастирском беседом против комада – писао је касније владика – уопште нисам имао у виду ову или ону њену уметничку вредност, јер је она, по општем признању, ништавна – имао сам у виду тај комад као гнусну пашквилу против Божанског Провиђења и свих оних ствари вере које су драге и свештене сваком хришћанину. Јер већ сама чињеница увреде Божијег Лица и Божијег Промисла,
Божијег дела у човечанству мора до дубине душе да увреди и разгневи оне (православне), који малтене на неколико корака од позоришта славе истог Тог Господа Бога и сва Његова чудесна дела и спасоносно промишљање о човечанству!”
Већина образоване јавности која се још само по имену називала хришћанском, устала је против владике због његове одбране хришћанске истине и наравствености, тако да је светитељ морао поново да даје објашњења. “Моје ‘иступање’ нипошто није било изазвано некаквом непромишљеном, да тако кажем, стихијском ревношћу – писао је он – оно као да је било потпуно озбиљан и духовно промишљени корак: имало је за своју основу углавном каноне свете Цркве и учење Светих Отаца и учитеља Цркве.
Православна Црква се увек односила негативно према позоришним паганским представама, а нарочито према онима које су се давале у недељне дане и друге дане које поштује хришћанска Црква, забрањујући да присуствују на њима не само ‘они који припадају свештеничком чину и монасима’ (24. правило Картагинског сабора), и не само ‘деци свештеника’ (18. правило Картагинског сабора). У случају да се позоришне представе и ‘представе јавних игара’ уопште буду давале ‘у недељу и у друге светле дане хришћанске вере’, 72. правило Картагинског сабора препоручује обраћање хришћанским царевима с молбом да се забране игре у те дане. Исто то говори и учење Светих Отаца и учитеља Цркве. Каква је корист – говори св. Јован Златоуст ићи на представе безакоња, посећивати заједничку школу бестидности, јавну школу неуздржања, седати на седиште пропасти. Неће погрешити онај ко позорницу, то најпогубније место пуно свакојаких болести, ту вавилонску пећ, назове седиштем пропасти и школом разврата, и училиштем неуздржаности, и свим оним најсрамотнијим. Заиста, ђаво убацује град у позориште као у какву пећ, затим је потпаљује одоздо, не стављајући суво грање, нити нафту, нити кучине, нити смолу, већ нешто далеко горе од тога – блудне погледе, срамне речи, развратне стихове и најпоквареније песме’.
‘Позориште гаси веру и хришћански живот говорио је о. Јован Кронштатски – учећи испразности, лукавству (или умењу да се живи у свету), подсмевању; оно васпитава лукаве синове овога века, а не синове светлости. Позориште је противник хришћанског живота; оно је пород духа овога света, а не Духа Божијег. Истинска деца Цркве га не посећују’.
‘Позориште је школа овога света и кнеза овога света – ђавола; а он се понекад преображава у анђела светлости; да би што лакше преварио кратковиде понекад убаци, рекло би се, и наравствени комад да би сви непрестано понављали и трубили о позоришту како је оно наравоучитељна ствар и да га треба посећивати ништа мање од цркве, а можда и више: зато што је тобоже у цркви све једно те исто, а у позоришту разноврсност и комада, и декорација, и костима, и глумаца”.
Епископ Гермоген је припремио и прочитао у св. Синоду извештај, где је наводио доказе о неопходности да се неки руски писци одлуче од Цркве. На иницијативу аутора извештај је био штампан и разаслат је члановима Државног Савета и многим утицајним лицима. Реакција државних чиновника била је недвосмислено равнодушна. Сви су се малодушно бојали да не погоде друштвене идоле, иако су многи државни чиновници сматрали себе православнима.
На наредној седници св. Синода крајем 1911. године епископ се оштро разишао у мишљењима са оберпрокурором Синода В. К. Саблером због покушаја да се у Православну Цркву уведу чин ђаконисе и чин заупокојеног мољења за инославне. Епископ је иступио у одбрану црквених канона против оберпрокурора и синодских чиновника који су често били потпуно равнодушни према судбини православља. Оберпрокурор Саблер је уз прећутну сагласност архијереја који су сачињавали Синод истрајао на свом мишљењу. 15. децембра 1911. године епископ Гермоген је послао телеграм Цару, као врховном заштитнику и чувару темеља православне државе. Он је писао: “У последње време у св. Синоду журе да што пре оснују неке установе и донесу одлуке које су отворено против-канонског карактера… Свети Синод уводи чисто јеретички чин ђакониса… У Синоду је изгласано увођење у Православној Цркви изразито против–канонског чина заупокојеног мољења Православне Цркве за инославне јеретике… тиме показујући отворено повлађивање и самовољно и непромишљено снисхођење према противницима Православне Цркве.”
Оберпрокурор Синода Саблер је поднео Цару извештај с молбом да ослободи епископа Гермогена од присуства у св. Синоду, наредивши му да се упути у епархију. 7. јануара указ о отпуштању био је објављен преосвећеном Гермогену. 12. јануара чланови Синода под председништвом оберпрокурора су разматрали телеграм епископа Гермогена и одлучили “да оптужба на рачун св. Синода од стране просвећеног Гермогена… јесте неправедна… значи стављање себе у изузетне услове приликом одбране својих гледишта… и… оцрњивање пред Господарем Императором одлука и мишљења св. Синода јесте поступак који заслужује осуду.”
Епископ је поводом свог отпуштања писао: “Сматрам да су узрок мог отпуштања углавном оне несугласице које су се догодиле између мене и већине чланова Синода приликом разматрања најважнијих питања на текућем заседању Синода.
Више пута сам скретао пажњу члановима Синода на потребу да се размотре одлуке оберпрокурора, а не само да се оне спроводе у живот у складу са жељама и мишљењима световне власти, јер сада, када се у Цркви запажа потпуни неред, глас Синода мора бити чврст, јасан, одређен и строго усаглашен с канонима и учењима Цркве.
Својим иступањем у Синоду почео сам борбу не против епископа, оних који заседају у Синоду – њихов положај ја разумем, већ са оним чиновничким односом према пословима Цркве који се запажа у Синоду током последњег времена, и због мог критичког односа према пројектима које је покретао оберпрокурор, што се пре свега није свидело самом оберпрокурору, те је на његов захтев и дошло до мог удаљавања.
Ако се моје удаљавање доводи у везу с телеграмом, онда је то телеграм који сам послао Највишој власти (Императору – И.Д.). Подробно сам излагао своја гледишта о оним питањима која су се разматрала у Синоду и доказивао нужност њиховог решавања према строго канонским начелима Цркве”.
15. јануара Цар је у телеграму на име оберпрокурора захтевао да преосвећени Гермоген одмах напусти град. Оберпрокурор је пренео епископу да најкасније следећег дана отпутује у Саратов. Епископ је био болестан и молио је да му се дозволи да остане у Петрограду још три дана. Али оберпрокурор је то одбио.
Истога дана предвече епископу Гермогену су дошли епископ Полтавски Назарије Кирилов и епископи Вологодски Никон Рождественски и Кишињовски Серафим Чичагов и убеђивали га да одмах оде из града у своју епархију.
Сазнавши да архијереј није отпутовао, Саблер је молио Цара да ослободи преосвећеног Гермогена од управе Саратовском епархијом и да га протера у Жировицки манастир. Цар је пристао и истога дана, 17. јануара, потписао указ о његовом отпуштању из епархије са одређењем места боравка у Жировицком манастиру.
Приближавајући се Жировицама, владика је још из даљине чуо звоњаву звона. Старешина и братија су изашли да сачекају светитеља. Манастирско двориште је било препуно народа и обраћајући се свима, владика је рекао:
– Не сматрам себе протераним, већ човеком који жели да се у потпуности преда служењу Господу Богу.
Населивши се у две мале собе на првом спрату каменог здања, он је увео за себе уобичајени начин живота подвижника; легао је касно, али је устајао увек у седам часова и често је служио. На његове службе у манастиру долазило је много народа из села и из града Слоњима.
Након неколико година, налазећи се у Тобољску у кућном притвору, Цар Николај Александровнч је молио старешину Саборне цркве Владимира Хлинова да пренесе епископу Гермогену свој поклон до земље, и молбу да опрости, њему, Цару, то што га је одстранио са катедре. У одговору владика му је пренео поклон до земље и са своје стране молио опроштај.
Удаљавање архијереја с катедре од стране световне власти без икакве расправе и саборске одлуке, као да је Црква била једна од световних установа које спадају у одређено одељење државног ресора, вређало је епископово срце, као и срца многих верника, јасно им стављајући до знања да је Сабор неопходан, да је неопходна обнова патријаршије и укидање оберпрокуратуре.
Светитељу је било жао када је дошао у Жировице, али та туга није била за себе и за своју судбину, већ за будућност Православне Цркве, Русије и царске породице. Дешавало се да је, покривши лице рукама, дуго и неутешно плакао, и тада говорно:
– Иде, иде девети талас[2]; смрвиће, почистиће сву трулеж, сву стареж; збиће се оно најстрашније од чега се леди крв – погубиће Цара, погубиће Цара, неизоставно ће га погубити.
За време боравка у манастиру у светитељу је за многе приметно почео да се испољава дар прозорљивости. У књизи митрополита Мануила Лемешевског “Руски православни јерарси” о томе се прича следеће.
Једној жени је допуштењем Божијим услед врачања умрла кћи, а друга се разболела. Мајка је одлучила да пође епископу Гермогену да моли од њега савет и молитве.
Ујутро је дошла у храм у коме је служио владика. Када се служба завршила, он је изашао из олтара и упутио се право уцвељеној мајци. Ова није стигла ни да изнесе архипастиру свој јад, а он јој се обратио и рекао:
– Дошли сте с великим јадом, вама је једна мала ћерка умрла, а друга је болесна. Мила моја, то су учинили зли људи и Господ је то допустио. Проћи ће мало дана и та мала болесница ће умрети. Пред саму њену смрт ће вам доћи жена која ће ћутке ући у собу и после тога ће умрети болесница. Али не узнемиравајте се, без допуштења Божијег ништа се не дешава.
Његове речи су се у потпуности испуниле. Након неколико дана дошла јој је непозната жена и одмах изашла. Ускоро је болесна девојчица умрла.
У августу 1915. године епископ је премештен у Николо-Угрешки манастир Московске епархије.
После фебруарске револуције 1917. године епископ је био постављен на катедру у Тобољск. Привремена влада, исто као и она претходна, била је незадовољна храбрим епископом, и 7. септембра 1917. године министар вера је молио св. Синод да не пушта епископа у Тобољск, давши му неки налог који би га задржао у Петрограду или у Москви. Али преосвећени Гермоген је ипак допутовао у Тобољск. “Ја искрено и из дубине душе захваљујем Свемилостивом Господу што ми је дао да боравим управо у Тобољску – писао је он касније патријарху Тихону. То је уистину град-скит, утонуо у тишину и спокојство, барем за сада”.
Овде, у Тобољску, светилник Христов је чистотом истинске вере засијао пред свима. Непоколебиво бранећи истину за време владавине православног монарха, он се с тим већом ревношћу супротстављао лажи и насиљу државног безбожја. Своју тобољску паству он је позивао да “сачува верност вери отаца, да не приклања колена пред идолима револуције и њиховим савременим жрецима који захтевају од православних Руса брисање и кварење руске народне душе космополитизмом, интернационализмом, комунизмом, отвореним безбожјем и животињски гнусним развратом”.
Нарочита брига владике били су војници који су се вратили с ратишта. Искварени бољшевичком пропагандом, они су у суштини били одбачени од стране друштва, а властодршци су гледали на њих као на оне који се опет могу претворити у топовско месо, који се могу подстицати на пљачке и разбојништва, да би их тако крвавим злочинима што јаче везали за себе.
Крајем фебруара 1918. године у архијерејском двору је одржана седница Јовано-Димитријевског братства под председништвом епископа Гермогена. На скупу је владика одржао ватрени говор у којем је оцртао психологију војника и ратника, истакавши да војник страдалник очекује од друштва помоћ, а не осуду, и позвао све да помогну војницима који се враћају с ратишта. Одлучено је да се у ту сврху организује посебно одељење при братству.
Епископова брига о војницима довела је бољшевике до беса; они су се трудили да војнике што више разјаре, а ту се неко о њима брине и пружа им помоћ, позива их на мир.
Обраћајући се војницима повратницима с ратишта, светитељ је писао: “Савремени властодршци захтевају од вас да се клањате бездушном идолу, да презирете Отаџбину и да је уопште и немате, да презирете и да се на све могуће начине изругујете православно-хришћанској вери и Цркви, да мрзите, прогањате и некажњиво се ругате православним свештеницима и архијерејима, да ништа не чините што би могло допринети општем добру, општем миру, како целог становништва, тако и појединих његових слојева, да се трудите да одмах с великим гневом нападате и рушите свако добро дело, усмерено задовољавању вапијућих потреба становништва или појединих његових слојева, да се трудите да што је могуће свестраније остварујете принцип: што горе, то боље”.
У јануару 1918. године донесен је декрет о одвајању Цркве од државе који је ставио вернике ван закона, а Цркву враћао у време паганске државе.
“Браћо хришћани – обратио се светитељ тобољској пастви након издавања декрета – Подигните ваш глас у одбрану црквене апостолске вере, црквених светиња и црквене својине. Чувајте светињу ваше душе, слободу ваше савести. Никаква власт не може захтевати оно што је супротно вашој вери и вашој религиозној савести!”
Штампани су леци са чланком о декрету, где је његово усвајање окарактерисано као почетак свирепог гоњења Цркве[3]. Владика је благословио да се они раздају по храмовима и ускоро су се проширили по граду. Сутрадан су му пренели да су бољшевици неописиво побеснели поводом ширења летака. 11. априла у месним новинама они су објавили против епископа претећи чланак. Владики блиски људи су му рекли да се против њега нешто спрема. Светитељ је као и увек био весело расположен н није обраћао пажњу на мржњу бољшевика.
У то време су се бољшевици све више спремали за епископово хапшење: одузели су од становништва три десетине коња и припремили фијакер да након хапшења одмах одвезу владику из града.
У четвртак, 12. априла, отварајући седницу савета Јовано-Димитријевског братства, епископ је рекао да на основу података којима располаже, једне од следећих ноћи ће бити ухапшен и одвезен из Тобољска.
Његове речи су оставиле велики утисак на присутне, те су почели да говоре да те гласине не одговарају стварности и да се у граду неће наћи рука која ће се подићи на архипастира. Али тачност података је била доказана и присутнима је овладао немир; неки чланови савета су почели да настојавају на томе да владика пређе у Знаменски манастир, недалеко од Тобољска, где је живео викарни епископ Иринарх Сињеоков-Андрејевски са братијом.
У два часа ноћу епископ је дошао у Знаменски манастир да би размотрио са владиком Иринархом новонасталу ситуацију. Разговарали су до јутра. Владика Иринарх је саветовао да се стави под заштиту пастве, објавивши јој да се припрема насиље. Али средство није било поуздано. Бољшевици ће обавезно изјавити да никакви њихови планови за архијерејево хапшење не постоје, а проглас ће назвати агитацијом против власти. Око шест часова ујутру владика је изашао из манастира у град.
Патријарх Тихон је благословио да се обаве литије у целој земљи. ” Ето и нама ће – рекао је епископ Гермоген – Бог показати дан да одржимо у нашем граду литију, и ми ћемо испод светих барјака, са светим крстом и светим иконама поћи да прослављамо Бога у песмама духовним, отворено пред лицем непријатеља вере и свете Цркве да исповедимо верност вери отаца и Мајци Цркви”.
Литија је била одређена на Цвети, 15. априла 1918. године.
Увече 13. априла, за време богослужења у свом придворном храму, светитељ је рекао да сваког тренутка очекује насиље над собом и да ће до обрачуна вероватно доћи ове ноћи. Епископови пријатељи, позивајући се на примере из црквене историје, када су пастири Цркве морали да се скривају од гонилаца, молили владику да се, барем на неколико часова док се не разјасне околности, сакрије под њиховим кровом. Он је пристао, одлучивши да избегне хапшење ноћу. Нека га ухапсе дању пред народом.
Исте ноћи, око једанаест часова, у архијерејском двору се појавио одред бољшевика.
– Где вам је архијереј? Где је Гермоген? – упитали су они све с којима су се сретали.
Сви су одговарали да не знају.
Извршен је претрес у оба придворна храма. Летонци протестанти су се шетали по олтару с капама, дотицали жртвеник и свети престо, подсмевали се православним светињама. Претпоставивши да се владика можда скрива испод престола, они су га са смехом гурнули и високо подигли. У четири часа ујутру претрес у архијерејском двору се завршио и кочијаш, који је по наређењу власти још од вечери стајао крај архијерејског двора да би одвезао владику, био је отпуштен.
Исте ноћи је извршен претрес у Знаменском манастиру, углавном у одајама епископа Иринарха и у Михаиловском скиту који се налази на осам врста од града.
Сутрадан, у суботу 14. априла, три члана месног извршног комитета – Хохрјаков, Писаревски и Дуцман појавили су се у архијерејском двору, где је било у току заседање епархијског савета и расправљало се о догађајима од претходне ноћи.
Они су хтели да’поразговарају насамо са епископом Иринархом; овај је пристао под условом да резултати преговора буду одмах саопштени члановима епархијског савета. Совјетски представници су изразили незадовољство што се епископ Гермоген скрива и почели су да уверавају да му никаква опасност не прети и да је претрес извршен искључиво у циљу одузимања докумената.
Владика Иринарх је упитао, да ли су тачне гласине о предстојећем хапшењу епископа Гермогена и његовом одвожењу у Јекатеринбург, Члан извршног комитета Хохрјаков је одговорио да су те гласине бесмислица, да никакво хапшење епископу Гермогену не прети, да им је он потребан само ради саслушања које ће због наступајућег празника, Цвети, бити одложено до понедељка, али је пожељно да у те дане ћути поводом претреса и околности које су га пратиле.
Преосвећени Гермоген је дошао у саборну цркву пред почетак свеноћног бденија. За време богослужења у олтар је ушао члан епархијског савета Гаврилов и упозорио владику о захтеву власти.
Владика је одговорио:
– Сматрам да у наравственом смислу немам права да говорим са црквеног амвона о оним скрнављењима која су се догодила приликом претреса у храмовима, а у своју неповредивост уопште не верујем. Нека ме сутра убију, али ја као епископ, као чувар црквене светиње не могу II не смем да ћутим.
За време свеноћног бденија владика је одржао проповед коју су забележили слушаоци. Због важности свега што се тиче успомене на овог свештеномученика, навешћемо је у целини.
“Благодарим Господа Бога што ме је удостојио да пострадам за Његово свето Име и Цркву. Моја страдања су се показала ништавним у поређењу са другим страдалницима за Христову веру. Како се то догодило сматрам за своју дужност да објасним. И раније сам говорио, и у приватним разговорима и у проповедима, да се политике нисам дотицао, не дотичем се и нећу се дотицати. Ја је презирем, јер је сматрам неизмерно нижом од узвишеног Христовог учења. Ја сам само молио и молићу да се они који су на власти не дотичу Цркве Божије и молитвених скупова. Имао сам прилике да и под старим режимом будем гоњен због својег одбијања да понижавам своје узвишено епископско звање и апостолско служење за љубав привремених земаљских политичких интереса. Због тога сам више од пет година био заточеник старе власти, али остао сам веран својој истини. Можда ме је због тога Господ поново удостојио да се успнем на катедру епископског служења у Тобољској епархији. Ако овде има неког од представника садашње власти, ја у њиховом присуству изјављујем пред вама, православни, да је мој рад далеко од политике. Прича се о некаквој мојој преписци с бившим царским домом, али то није истина. Никакве преписке није било. Али ако би ми се неко писмено обратио с молбом за моје епископске молитве, неко ко ме одавно познаје, зар сам ја онда за то крив и зар ја, као епископ, не могу да се молим за све оне који страдају, ма од чега та страдања потицала[4]. Покушавају да ме оптуже како сам наводно хтео да стекнем симпатије војника с ратишта. Оптужују ме што сам давао и своју лепту и сакупљао прилоге у корист унесрећених војника који су се вратили без средстава с ратишта. Ја сам увек ватрено волео нашег руског војника. Дубоко га поштујем и волим и сада, упркос несрећном крају рата, јер је тачно да се та несрећа догодила с допуштењем Божијим због грехова наших, а не кривицом обичног руског војника испробаног у својој храбрости. Милиони њих су положили своје животе за спасење Отаџбине. Милиони су се вратили нарушеног здравља у своје разорене, а често и потпуно осиромашене породице. Зар сваки од вас не осећа да је дужност свакога човека који је остао у кући за време рата да пружи руку помоћи осиромашеном војнику? Обраћали су ми се за помоћ, а и да се нису обраћали, сматрао бих својом дужношћу да им заједно с паством пружим сву могућу помоћ. Где је ту моја кривица? Судите и сами, колико су у праву они који виде у мојој помоћи жељу да поткупим војнике. На то сам ја гледао као на извршење заповести Божије о љубави и узајамној помоћи, а да је било тако, најбоље је упитати за то оне који су од мене добијали ту помоћ. Али ма шта говорили и ма шта чинили против мене, Бог им је судија: ја сам им опростио и још увек им опраштам. Још једном изјављујем да је моја епископска делатност далеко од сваке политике. Моја политика је вера у спасење душа верника.
Моја платформа је молитва. Са овог пута нећу скренути и можда ћу бити лишен могућности да ову ноћ спокојно проведем у свом дому…”
Након завршетка свеноћног бденија владика је, окружен гомилом народа, изашао из саборне цркве и упутио се у свој двор. Због празника и великог броја људи власти су се бојале да га одмах ту ухапсе: око два часа ноћу донели су му позив на саслушање у понедељак. Тиме су хтели епископа да умире да се после недељне службе не би скривао.
Један од очевидаца, Н. А. Сулима-Грудзински, овако се сећа последњих дана боравка владике Гермогена на слободи.
– Ја од њих не очекујем милост – рекао је светитељ – они ће ме убити, штавише они ће ме мучити и ја сам спреман већ сада. Не бојим се за себе, нити због себе самога жалим, већ ми је жао града, бојим се за народ и онога што ће учинити с њим.
И осенио је себе широким крсним знамењем, пришао прозору архијерејског двора и побожно почео да благосиља све четири стране града и његове житеље – и вернике, и гонитеље, и своје будуће убице.
Завршивши благосиљање, он се окренуо, а у његовим кротким очима пуним љубави блистале су сузе.
На сам дан Цвети, причестивши Светим Тајнама свештенослужитеље и помоливши се, отишао је на десну страну иконостаса и лагано сео на архијерејски трон.
Израз лица му је био спокојан, као да је најзад добио одговор на питање које га је силно мучило.
Позвавши Сулиму-Грудзинског себи, благословивши га, епископ упита:
– Чули сте да организујем литију. Шта ви на то кажете?
Владико, ви ћете себе уништити – одговорио је овај сав збуњен. Одговор није задовољио епископа, он се нагло подигао, три пут се поклонио светом престолу, и затим, осењујући се крсним знамењем, свечано, величанствено и надахнуто изговорио:
– Да васкрсне Бог и развеју се непријатељи Његови!
Према светитељевом наређењу у литији је учествовало цело градско свештенство. Пред почетак литије одржао је у саборној цркви проповед, позивајући у њој све православне Русе да узнесу свенародно мољење Господу Богу за спасење отаџбине од пропасти.
Литија је привукла мноштво верника, створена је свечана молитвена атмосфера. Црквена поворка се из саборне цркве упутила у део Тобољска који се налази испод брда. Дошавши до цркве Св. Архангела Михаила, владика је служио молебан и наредио да се враћају натраг, али су га молили да иде даље централним улицама града, пролазећи поред свих храмова. На путу натраг, редови верника су постепено почели да се проређују и на брдо се попело знатно мање народа. На целом путу су их пратили пешадијски и коњички одреди црвеноармејаца, наоружани до зуба.
Литија се завршила у пола пет увече. Архипастир је био веома уморан и лагано ишао окружен богомолницима, упућујући се свом двору. Пред улазом у двор пришао му је војник. Био је без оружја и упорно је молио владику да га прими. Епископ је дуго одбијао, позивајући се на умор. Овај се није повлачио и владика је најзад упитао:
– Ви,вероватно, хоћете да ме ухапсите?
– Не брините, нећемо вас хапсити – улагивачки је изговорио војник – Видите да немам чак ни оружје. Ствар је у томе што је део војника за вас, а већина против. Ми хоћемо да вас заштитимо од насиља. За то време он је направио знак, и иза хрпе наслаганих дрва појавило се мноштво војника који су кундацима почели да растерују вернике. Народ је појурио према архијерејском двору, али војници су препречили пут, те је само око тридесетак људи успело да дође до зграде. Окупљени око улаза су осетили да се нешто лоше спрема. Чули су се повици:
Шта хоћете да учините с нашим епископом? Не дамо га! Неки су запевали: “Да васкрсне Бог”. На звонику поред архијерејског двора огласило се звоно за узбуну. Бољшевици су отворили ватру по звонику и оборили звонаре. Једна монахиња је потрчала на звоник саборне цркве, али војници су је сустигли и кундацима збацили са степеница.
Саборни трг су опколили летонски стрелци и почели су да га чисте од народа. Чуле су се псовке на рачун владике.
Владика се нашао опкољен војницима дошавши до собе за пријем, упитао их је шта им треба. Један од њих је изашао напред и прочитао наређење о кућном притвору епископа.
– Али за шта сам крив? – упита светитељ – У политику се не мешам и нисам се мешао. Говорио сам и старој власти да не чини насиље над Црквом, и због тога сам био заточен пет година у манастиру. Исто то молим и сада.
– Шта га слушате – повика неко од бољшевика, – Ухватите га одмах и готово.
Међу верницима се зачуше протести и војници почеше да умирују гомилу, уверавајући да ће епископ бити здрав и читав и да ће се као и пре молити са својом паством.
Одмах после тога бољшевици су наредили да сви буду истерани напоље. Када је светитељ остао сам, опхођење с њим је постало грубо и изазивачко. Осећајући се уморно и болесно, хтео је да узме лек. Војник који је стајао поред њега, уперио је револвер у њега и рекао даје забрањено лечити се за време хапшења. Затим је епископу било наређено да се одмах спакује.
Владика се пресвукао, исповедио се код јеромонаха Германа који је служио при владичанском двору и изашао на трем, где су га већ чекали коњи. Под стражом је био допремљен у штаб црвене армије.
Ушавши након архијерејевог одласка у двор, економ је угледао два непозната човека од којих је један скривао испод шињела футролу са епископовом панагијом. Отац економ је покушао да задржи лопова, али војници су му припретили стрељањем ако се буде бунио и ако буде подбуњивао народ “лажним гласинама”.
Вест о епископовом хапшењу брзо је обишла град и власти су пожуриле да предузму мере у случају избијања народног незадовољства. Био је прекинут саобраћај између горњег и доњег дела Тобољска, по улицама су почеле да се крећу патроле које су растеривале окупљене скупине грађана.
Епископ Иринарх је након завршетка вечерњег богослужења у Знаменском манастиру одмах пошао у извршни комитет да би се обавестио о догађају, и ако је могуће, олакшао судбину ухапшеног владике.
Председник трибунала Дегтјарев је позвао у својству обавештеног лица некаквог Крекова.
– На основу чега је ухапшен хришћански епископ и то после обећања да неће бити узнемираван саслушањима два дана? – упитао је владика Иринарх.
– Епископ је за време свеноћног бденија 14. априла одржао изазивачку агитациону проповед.
– На основу расположивих података проповед није садржала ништа криминално и одликовала се умереношћу тона – успротивио се владика.
– Велику улогу је одиграла литија – рекао је Креков.
– Како ја схватам, литија је била најбоље средство за умирење народних маса, када су верници видели да је епископ Гермоген здрав и читав и да слободно иде у поворци улицама града, па су, дакле, све гласине о опасности која епископу прети и о насиљу које му се припрема, лишене основа.
– Можда сте ви и у праву, али су литијом били незадовољни месни Јевреји који су почели да подбадају војнике против епископа.
– На основу чије одлуке је епископ лишен слободе? Присутни нису одговорили и владика је захтевао да телефоном разговара с председником совдепа Хохрјаковом и упитао га је:
– На основу чије одлуке је епископ Гермоген затворен?
– Одлука је донесена, а чија је – није важно – одговори Хохрјаков.
– То је веома важно, јер о догађају морам хитно да обавестим најсветијег патријарха, а ипак је и вама важно да информације које ћу саопштити одговарају стварности.
– Е па, рецимо да сам ја донео одлуку, мени је дато то право бесно одговори Хохрјаков.
– Молим вас да ми дозволите да посетим затвореног епископа.
– Два-три дана епископу никога неће пустити. А када то буде могуће обавестићу вас телефоном.
Сутрадан после хапшења епископа Гермогена Тобољски извршни комитет је обавестио житеље града и околине да је његово хапшење изведено из политичких разлога и има за циљ очување јавног реда и поретка, а епископу блиски људи не морају да се брину, јер је тај поступак према њему само упозорење
Комисија коју је формирао патријарх Тихон за истраживање насиља које је причињено епископу Гермогену, замолила је Тобољски извршни комитет да јој пошаље документарни материјал на основу којег су састављене оптужбе против владике.
Нови председник извршног комитета Дислер је одговорио да је епископ Гермоген ухапшен одлуком Централног извршног комитета као црностотинаш и погромаш, али да немају никаквих документарних података који разобличавају његову криминалну делатност.
Бољшевици су одузели осам коња од сељака села Анисимово и у један сат ноћу тајно одвезли владику Гермогена из Тобољска у Тјумењ путем који је због пролећних киша био непроходан. “Ко год вам крене у сусрет, пуцајте” такво је наређење било издато стражарима. Кочијаши су дошли до Иртиша. Пролећна поплава је била толико велика да је било незамисливо прелазити реку на коњима.
Епископ је изашао из кочија и пошао пешке преко реке у пратњи стражара који су му се целим путем подсмевали.
У Јекатеринбург је владика дошао 18. априла и одмах је смештен у затвор близу Сенског трга, поред цркве Св. Симеона. Врата ћелије су водила у посебан ходник, под правим углом према главном ходнику и одвојен од њега слепим вратима са резом. Надзор администрације је био врло строг, ћелија је била стално под катанцем, могао се пронети само ручак који се достављао из месног женског манастира, вода за чај и једна или две књиге наравствено-религиозног садржаја, али за то је требала сваки пут дозвола комесара.
За време једне од првих шетњи владике комесар Оплетин је наредио да се сви затвореници оставе у ћелијама, а у шетњу да се пусте само епископ и нека жена. Затим се заједно са стражарима комесар подсмевао епископу и његовој принудној сапутници говорећи свакојаке гадости специјално за затворенике који су гледали из својих ћелија двоспратног затворског здања. После тога владика је одбио да иде у шетњу.
У затвору је светитељ или читао, или писао, али се највише молио и појао црквене песме. Читао је првенствено Нови Завет у преводу Константина Победоносцева и житија светих.
Милошћу Божијом му је успело да преко старца стражара Семјона Баржова успостави преписку са свештеником Симеоновске цркве Николајем Богородицким, а преко њега са епископом Јекатеринбуршким Григоријем Јацковским и делегацијом која је дошла у име епархијског сабора – протојерејем Јефремом Долгановом, братом епископа Гермогена, свештеником Михаилом Макаровом и адвокатом Константином Александровичем Мињатовом.
Ево неких веома карактеристичних редова из епископових писама који сведоче о његовом непромењеном молитвеном расположењу.
“Скоро сваки дан сам на Литургији у храму угодника Божијег Симеона, Верхотурског чудотворца. Како? За време звоњаве у мислима крај жртвеника помињем све оне који се увек и сада помињу, живе и покојне.
После звоњаве ‘За све’ изговарам: ‘Благословено царство’ – а затим целу Литургију до отпуста; и занимљиво је да ми је ‘достојно и праведно’ успевало да певам или изговарам баш када звоне за ‘достојно'”.
Упркос тешким затворским условима и поодмаклим годинама, владика је био бодар духом и добродушно је подносио искушења. Био је свим задовољан и срдачно је захваљивао за бригу коју су му поклањали његови блиски људи.
Тешећи своју “побожно вољену и незаборавну паству” владика је писао:
 
“Драги у Господу!
Нека вас утеши, просветли и развесели Господ. Поново вас из свег срца молим, не тугујте због мене поводом мога затварања у тамницу. То је моја духовна школа. Хвала Богу Који даје тако мудра и благотворна искушења мени коме су крајње потребне строге и јаке мере утицаја на мој унутрашњи духовни свет…
Упоредо с тим та видљива и привидно веома тешка искушења чине у суштини природни и законити круг услова и околности, нераскидиво повезаних с нашим служењем. Молим само ваше свете молитве да бих поднео ова искушења управо тако као да су од Бога послана, с најискренијим побожним трпљењем и простодушним благодарењем Господу Свемилостивом… што сам се 1) удостојио да пострадам за служење које ми је Он поверио, и 2) што су страдања тако дивно смишљена (иако их чине непријатељи Божији и моји) ради унутрашњег, скривеног, људском погледу невидљивог потреса од којег лењ и сањив човек постаје свестан и забринут, почиње да се отрежњава, да буде будан не само у спољашњем животу, него најважније у свом унутрашњем животу у области духа и срца; од тих потреса (између живота И смрти) не само што се просветљава унутрашња дубока свест, него и јача и учвршћује се у души спасоносни страх Божији тај дивни васпитач и чувар нашег духовног живота… Зато доиста слава Богу за све… Ако је Господу угодно, И учини вам да ускоро поново ступим у служење, слава и велико благодарење Богу, а ако не, нека буде Његова Премудра Света Воља и Промишљање”.
У затвору је владика написао патријарху Тихону писмо у којем је изложио све догађаје и смирено га молио да га остави на Тобољској катедри, а боравак у затвору и свако друго насилно задржавање ван епархије сматра продужетком служења.
Делегација која је дошла у име епархијског сабора почела је да ради на ослобађању епископа уз кауцију.
Совјет депутата је тражио за кауцију своту од сто хиљада рубаља.
Сазнавши то, владика је написао:” Драги у Господу, о. Николају, о. Јефреме, о. Михаиле и Константине Александровичу![5]
Милост Божија да буде са свима вама. Сазнао сам да је моје ослобађање могуће под условом залога, тачније откупа (јер ‘једном дат новац више се не враћа натраг’ како се свуда каже) од сто хиљада рубаља!!!
За мене је то свакако огромна количина новца; сто рубаља ја бих још и дао од своје старе и мршаве плате – чак можда и до триста рубаља (то је крајња граница). Ако ме паства буде откупљивала, какав сам ја онда ‘отац’ који ће уводити децу у такве огромне трошкове уместо да за њих стиче или да им даје. То је нешто неспојиво с пастирством. Ја уопште нисам преступник, тим пре нисам политички преступник… Затим, може ли се зајемчити да ме они, узевши сто хиљада, неће поново ухапсити већ сутрадан…
Ако сам ја ‘преступник’ за њих из црквене средине, да ли ће ме они престати сматрати таквим сами преступајући сва правила и законе црквене, рушећи Цркву и приморавајући ме да иступам у одбрану Цркве?”
Обласни народни комесаријат је почео да се цењка и смањио је своту откупа на десет хиљада рубаља. Новац је уз помоћ месног свештенства добијен од велетрговца Д. И. Полирушева и предат властима. Хохрјаков је дао признаницу за добијени новац, али уместо да пусте епископа, власти су похапсиле чланове делегације: протојереја Јефрема Долганова, свештеника Михаила Макарова и Константина Мињатова када су ови дошли да траже његово пуштање на слободу и изгледа да је њихова мученичка смрт претекла светитељеву смрт.
Од владике Гермогена су се трудили да сакрију хапшење депутације, али је он ускоро наслутио право стање ствари.” Драги оче Николају – писао је он – много сам узнемирен за моје госте и заступнике што већ много дана од њих немам никаквих вести. Заиста се бојим да их нису ухапсили због мене непотребног…”
Велика и непрестана брига за светитеља било је причешће Светим Тајнама.
Мисао о таквој могућности дао је о. Николај Богородицки.
Владика је у поруци од 27. маја одговорио: “(Добио сам) Вашу најрадоснију истински пасхалну вест о могућности да издејствујете за мене или да 1) одем у храм (што је неупоредиво боље у оваквим околностима) ради причешћа светим Христовим Тајнама или 2) да Ви дођете код мене са Светим Тајнама…”
Дозвола за причешће у ћелији добијена је уочи празника Св. Тројице.
На дан Светога Духа након завршетка Литургије о. Николај је узео Свете Дарове и заједно са тројицом клирика упутио се у затвор. Владика Гермоген их је давно очекивао. Када је почела исповест, троје појаца закључаних у малом ходнику, чули су плач и уздахе светитеља.
После причешћа служили су молебан на којем је било дозвољено да присуствују и други затвореници. Епископ је служио с великим молитвеним жаром. Нарочито је био дирљив тренутак када је након завршетка молебана давао сваком благослов и опраштао се. Говорио је присутнима: “Зар је ово затвор? Тамо где је апостол био затворен, то је био затвор, а ово је благодарење Господу, школа побожности!”
Сви су плакали. Дирнути владика, радујући се као дете, захвалио је клирицима за њихов труд и упркос на одлучном одбијању, приморао је хоровођу да узме неколико рубаља “и да их појцима”.
Сутрадан предвече, епископ Гермоген је одвезен из затвора. С њим су заједно одвезли још неколико људи међу којима и свештеника села Каменског Јекатеринбуршке епархије Петра Карелина, бившег жандармеријског подофицира Николаја Књазева, гимназијалца Мстислава Голубева, бившег шефа полиције Јекатеринбурга Генриха Рушинског и официра Јершова.
На железничкој станици рођаци су се заувек опростили од ухапшених, само епископа Гермогена нико није пратио. Али то га није нимало растужило, он је схватао да им свима ускоро предстоји мученички крај и, спремајући се за њега, био је духовно чврст и савршено спокојан.
Ноћу 13. јуна воз је дошао у Тјумењ и затвореници су пребачени на брод “Јермак”. Следећег дана увече брод се зауставио крај села Покровског и ту су све, изузев епископа и свештеника пребацили на брод “Ока”, затим су их искрцали на обалу и стрељали.
Спремајући се за окршај с трупама Сибирске владе, бољшевици су правили на броду ” Јермак” утврђења и приморали епископа и свештеника да на њима раде. Владика је био одевен у мантију сиве боје, кафтан од сирове свиле са широким кожним појасом, а на глави баршунасту скуфију. Био је физички изнурен, али снага духа га није напуштала. Вукући земљу, тестеришући даске и забијајући их ексерима, владика је све време певао пасхалне песме.
15. јуна у десет часова увече епископа и свештеника су пребацили на пароброд “Ока”. Прилазећи покретним бродским лествама светитељ је тихо рекао кормилару брода ” Јермак”:
Пренесите, слуго крштени, целом великом свету да се за мене помоли Богу.
На броду су ухапшенике ставили у прљаво и мрачно бродско складиште; брод је пошао низводно у правцу Тобољска. Око поноћи бољшевици су извели о. Петра Карелина на палубу, везали му два тешка гранитна камена и бацили га у воду. Око пола један ноћу епископа Гермогена су извели из бродског складишта на палубу. До последњег тренутка се молио. Када су џелати везивали конопцем камен, он их је кротко благословио. Свезавши владику и привезавши му на кратком конопцу камен, убице су га бациле у воду. Пљусак воде од пада тела заглушио је дивљи кикот зверски помахниталих људи.
Чудо и посебно промишљање Господње пратили су свештеномученика и после смрти. Његове часне остатке вода је изнела на обалу и 3. јуна су га пронашли сељаци села Усољског; сутрадан их је сахранио сељак Алексеј Јегорович Марјанов на месту налажења; ашовом пресекавши конопац Алексеј Јегорович је положио у гроб и камен.
Ту је епископово тело остало до 21. јуна, када су га ради истраге ископале судске власти Сибирске владе, а затим је било превезено у село Покровско и смештено у привременом гробу на Покровском гробљу. 23. јула тело је поново било прегледано и чланови комисије су дошли до необоривог закључка да пред њима заиста леже часни остаци свештеномученика Гермогена Тобољског. Након завршетка прегледа остаци су у литији били пренесени у црквену припрату и положени у привремени гроб.
27. јула епископово тело је извађено из земље и пренесено у Покровски храм, где су га свештенослужитељи обукли у архијерејске одежде; затим је у литији уз огроман број верника пренесено на брод “Алтај”.
Пришавши месту, где су били пронађени светитељеви часни остаци, пароброд је пристао уз обалу; одслужили су помен и на месту првог гроба свештеномученика поставили велики дрвени крст са натписом: “Овде су 3. јула 1918. године пронађени часни остаци мученика епископа Гермогена, убијеног 16. јуна 1918. године за Веру, Цркву и Отаџбину”.
Сутрадан увече брод је пристао код Тобољска. На пристаништу је сандук са светитељевим телом дочекала литија свих градских цркава и више хиљада верног народа.
Последњи пут је обишао свештеномученик у литији своје пастве улице катедралног града, и најзад је сандук с његовим телом смештен у Софијски Успенски сабор. Тамо је стајао пет дана, не одајући никакав задах труљења. Уочи погребења паства се дуго опраштала од свог архипастира, с највећом побожношћу целивајући руке мученика који и након свог престављења није престајао да је благосиља на подвиг неустрашиве одбране црквених светиња православне апостолске вере.
2. августа после божанствене Литургије епископ Иринарх је уз саслужење огромног броја свештенства, у присуству војних и грађанских представника Сибирске владе и мноштва молнтвеннка извршио чин погребења.
Свештеномученик Гермоген Тобољски је био погребен у гробници која је саграђена у параклису св. Јована Златоуста на месту првог гроба св. Јована, митрополита Тобољског.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Губернатор Москве; убио га је терориста Каљајев на путу у губернаторски дворац.
  2. Највећа опасност, врхунац невоље – прим. прев.
  3. Свим православним верницима, нарочито христољубивим војницима, православним сељацима и радницима. Објављен је декрет о одвајању Цркве од државе. потпуно нетачно назван “Декрет о слободи савести” у црквеним и религиозним заједницама.

    Према члану 3. декрет наводно има у виду обезбеђивање религиозне слободе верника, а заправо он покреће гоњење Православне Цркве и то само и искључиво ње, гоњење свирепо и немилосрдно.

    У ствари, нико од нас није читао у новинама, нити је од кога чуо да се било где на основу тог декрета затварају муслиманске џамије, староверски храмови, католичке ип протестантске цркве, али сви знамо жалосне случајеве пљачкања и затварања православних храмова у неким градовима и насељима. Светост храмова се скврнави; свуда се пљачкају црквене ризнице, чије се благо скупљало прилозима верника; богослужење се обуставља; свештеници се лишавају средстава за живот, хапсе се, прогоне, па чак и убијају.

    Безбожни састављачи декрета су извршиоце своје воље пронашли мећу нашим војницима који су се, из незнања и на подстрек својих руководилаца. усудили да дигну своју руку на светињу својих предака и почине дело, достојно велике Божије осуде. Они су учинили исто оно штосу учинили и они који су разапели Христа – али и на њима нека се испуни молитва Христова: “Оче, опрости им јер не знају шта чине”.

    Православни хришћани! Ако вам је драга Света Црква, ако у вашим срцима није коначно угушена вера у Христа коју су вам предали ваши родитељи и коју вам је завештао читав сабор руских светих, послушајте глас разума и хришћанске савести и схватите да декрет о Цркви садржи у себи очигледну проповед неверја и представља проглас некажњене и немилосрдне борбе против православне вере и свих верника.

    Антихришћански декрет проглашава “религију за приватну ствар” личну ствар сваког Појединци, али не и друштва или државе;у тим речима се састоји највећа неистина и највећа штета за сваку религију уопште, а нарочито за светску хришћанску религију и за Васељенску Цркву Христову, за Сверуску Цркву Православну. А хришћанска вepa је у суштини вepa друштвена, саборна и васељенска.

    Хришћанин се не може спасти сам, одвојено од других: Где je двoje или троје сабрано у моје име, рекао је Христос, тамо сам и ја међу њима. Хришћанин се спасава у Цркви – у заједници верника: тој црквеној заједници је дата благодат Светога Духа која дејствује и даје се верним људима само у Цркви, ради заједничке црквене вере и љубави, ради заједничког добра.

    Црквена заједница је слична човековом телу: у телу су сви удови међусобно повезани, они живе и делују заједно. Када се раскине веза измећу појединих удова, тело се распада и пропада. Исто тако, пропада и човек, ако одлази из црквене заједнице, ако неће да се спасава заједно с другима, ако жели да буде аутономно лице, непотчињено духу н правилима црквено законитог јединства свих верника

    Хришћани се не могу спасавати без заједничке молитве, без вршења заједничког богослужења, без општенародног учешћа у тајнама, без вршења заједничким снагама добрих дела: општецрквеног доброчинства, просвете, старања једних о другима и томе слично.

    Декрет проглашава религију за приватну ствар зато што његови састављачи не желе да признају Православну Цркву за божанску установу, они се труде да је разједине, да разбију хришћане, чак штавише, да ставе све осумњиче у некакав кућни притвор, са забраном да долазе у храмове на заједничке црквене молитве, да убију веру у срцима, да их учине безбожницима!

    Знајући да Православна Црква не може без храмова да поучава и спасава вернике и да је вера руског народа тесно повезана с поштовањем црквених светиња, декрет одузима Православној Цркви право да стиче својину и располаже н,оме и тиме лишава Цркву могућности да гради и одржава храмове, одржавајући њихову лепоту. Ако декрет буде спроведен у живот, руска земља ће се ускоро лишити храмова којима се она све до сада украшавала и била славна мећу другим народима: њени храмови ћe се претворити у рукама безбожника у места за увесељавање или ће доћи у стање потпуног сиромаштва н запуштености; на њиховом светом месту, по речи Писма, “биће гнусоба опустошења”! Зар су наши преци градили великим радом и жртвама све те храмове због тога да бисмо их ми, њихови недостојни потомци, претворили из прекрасног станишта Божијег у пећину разбојничку и уместо службе Божије приређивали у њима разне представе и игре на срамоту и развраћање руског народа, на срамоту и подсмех Русији пред очима свих народа света?!

    Антихришћански декрет проглашава имовину светих храмова “народном имовином”. Али зар својина наших храмова и до сада није била народно власништво: све што има храм, увек је било ч јесте власништво целог верног народа, сви верници су доносили своју лепту од чистог срца. добровољно и с љубављу, доносили су Богу, ради дела Божијег, ради спасења својих душа. Они су знали да је дар њихове љубави угодан Христу Који је примио изливање мира на ноге своје од жене блуднице, да ће се тај дар њиховог зноја н труда трошити на дело спасења њихових душа, и да другу намену неће имати. Они су били у праву: сви приноси њихови су се чували, умножавали и користили само за црквене потребе.

    Нека и сада као н пре имовина храмова буде имовина свих верника, нека они. Верници располажу том имовином у складу с њеном наменом; право на то им даје црквена власт, а црквени Сабор, чији су половина чланова мирјани, подробно је одредио и доделио мирјанима право учешћа у располагању црквеном имовином под руководством црквене власти. Али ви не можете дозволити да црквеном имовином располажу људи који не припадају Цркви или који су чак потпуни неверници. Непријатељи Цркве клевећу свештенство: они кажу да је оно пљачкало црквену имовину, да ју је користило за своје потребе. То је очигледна лаж. Свештенство није корнстило оне дарове који су били намењени храму, иако је могло, по речи Писма, “да се храни од олтара”, живећи од награде за свој рад коју је добијало од парохијана. Имовином храма оно је располагало уз знање и сагласност лица изабраних од стране парохијана – председника црквених одбора, чланова старатељства, према 72. правилу свети.х апостола и 10. правилу Константинопољског двократног сабора. По овим правилима црквена имовина је Божија имовина н може се употребљавати само за црквене потребе за дела спасења људи; њена употреба пак за световне потребе се сматра највећим преступом.

    Антихришћански декрет нарушава црквена правила: он одузима Божију имовину од храмова, предаје је у руке световних власти, тиме се свештена имовина светих Божијих цркава претвара у световну имовину!

    Браћо хришћани! Подигните ваш глас у одбрану црквене апостолске вере, црквених светиња и црквене имовине. Заштитите ваше право да верујете и исповедате вашу веру онако како сте научили из старине, како су вас научили апостоли, свети мученици, богомудри оци Цркве, хришћански подвижници. Чувајте светињу ваше душе, слободу ваше савести. Реците гласно да сте навикли да се молите и спасавате у храмовима, да су вам црквене светиње драже од самог живота и да је без њих спасење немогуће. Никаква власт не може захтевати од вас оно што је супротно вашој религиозној савести и вашој вери: “Богу се морамо покоравати више него људима” – тако су говорили свети апостоли, тако морамо да говоримо и ми. Апостоли су с радошћу страдали за веру. Будите спремни и ви на жртву, на подвиг, н памтите да је физичко оружје немоћно против оних који се наоружавају силом вере у Христа. Вера брда премешта, “вера хришћана је победила безочност паганску”. Нека буде и ваша вера смела и храбра!

    Христос је разорио пакао, разориће Он и лукавства непријатеља наше Цркве. Верујте и непријатељ ће побећи од лица вашег. Устаните у одбрану ваше вере и са чврстим надањем реците: “Да васкрсне Бог и развеју се непријатељи Његови”!

  4. Ради се о писму једне благочастиве жене с молбом да се моли за Цара с потписом “Марија” у којем је била наведена и њена адреса. Али представници совјетских власти су мислили да је то “писмо царице Марије” и у таквом облику су га објавили у новинама “Toбољски радник” у убеђењу да то нико неће проверавати. Приликом бекства бољшевика из Тобољска ово писмо је заједно с другим епископовим папирима било бачено као непотребно.
  5. Протојереј Николај Богородицки, протојереј Јефрем Долганов, свештеник Михаил Макаров и К. А. Мињатов.

Comments are closed.