ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

 

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА
Књига страдања и утехе
 

 
ПОГОВОР
 
Пред нама је књига – сведочанство, збирка житија и мартиролог мученика, исповедника и подвижника Руске Православне Цркве 20. столећа. Слободно се може рећи да је тај протекли век био век највећих страдања i мучеништва руског народа, време у историји невиђене антрополошке катаклизме. Ова књига – избор из четворотомног дела игумана Дамаскина Орловског – само је мали делић историје једне руске и општељудске Голготе која пружа потресну слику гоњења хришћанства, гоњења које по дубини ужаса и размерама свирепости и подмуклости превазилази гоњења у римско доба и у време француске револуције. По речима Његове Светости патријарха Московског и целе Русије, Алексеја Другог, у предговору за четврти том: “На непрегледним пространствима руским успеле су се на своју Голготу стотине хиљада невиних страдалника и исповедника. Они су примили мученичку смрт за реч Божију и за сведочанство Јагњетово које има(Откр. 6:9). У сабору новомученика руских су епископи и свештеници, монаси и мирјани, мушкарци и жене, старци и деца. Они не само што су сами посведочили своју веру крвљу, него су и крепили малодушне, молили се за своје мучитеље. Својим исповедничким подвигом они су по ко зна који пут у историји посведочили да врата пакла неће надвладатиЦркву Христову (Мт. 16:18). Данас су они наши заступници пред Господом, моле се за наш многострадални народ, за нашу љубљену Отаџбину” (Мученици…, том 4. с. 4). Управо ово мученичко сведочење своје вере, непоколебљивост у одбрани Цркве и неустрашива спремност да се пострада за Христа представљају највећу вредност ове књиге.
До данас је написана огромна литература која узроке и последице руске револуције разматра са свих могућих научних и идеолошких аспеката. Наше је убеђење да се узроци руске трагедије могу објаснити само на религиозно-метафизичком плану, односно, са аспекта онога што се назива интегралном Традицијом. Руска револуција (као и свака револуција уопште) представља израз општег обезбожења света, његове десакрализације и секуларизације, једне универзалне деградације која од Бога Лепоте, Истине, Добра и Савршенства води изрођавању, пропадању, царству “Кнеза овога света”, ономе што готово све религије називају “земаљским паклом”. По том схватању ово наше време је врхунац тог пропадања, Геноново “мрачно доба”, поноћ светске ноћи у којој обездуховљено и дехристијанизовано човечанство маса уместо Небеског Женика ишчекује антихриста.
Како се могло догодити да се Света Русија претвори у безбожничку империју зла, Трећи Рим у Трећу интернационалу, Дом Пресвете Богородице у “синагогу сатане”? Одговор на ова питања је у одступању од Бога, од идеала хришћанске државе која је нашла најсавршенији израз у византијској теорији симфоније, односно, сагласју између Цркве и државе, између духовне и световне власти (тако на пример, цар Василије Македонац у својој славној Епанагоги пореди однос између свештенства и царства, између патријарха и цара са складним односом између душе и тела, што води добробити и процвату хришћанства и државе). Уколико се поремети однос симфоније неизбежно долази до пропадања и Цркве и државе. По мишљењу већине руских богослова “онај који задржава” да се јави безаконик о којем говори св. ап. Павле (2 Сол. 2:7) јесте хришћански цар, а такав последњи хришћански цар који је погинуо на бранику Православља јесте цар Николај Други Романов. Његовим уклањањем завладао је “безаконик”, чији је “долазак по дејству сатанином са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком преваре неправде међу онима који пропадају, зато што не примише љубав истине да би се спасли” (2 Сол. 2:910). А митрополит Московски Филарет говори о цару као помазанику Божијем: “Како је моћно помазање Божије! Како је величанствен помазаник Божији! Он је живо оруђе Божије. Сила излази кроз њега у васељену и покреће већи или мањи део рода људског на велики циљ свеопштег усавршавања” (архиепископ Серафим Собољев: Руска идеологија. “Суворин”, Петроград, 1992, с. 49). Руска империја је и представљала по својој суштини творевину израслу из византинизма који се стопио са словенском народном основом, попримивши и културне утицаје азијских народа који су такође поседовали империје. Још је Константин Леонтјев сјајно уочавао значај византинизма за Русију а посебно за њена два стуба: самодржавље и православље: “Желим да кажем да је наш царизам, плодотворан и спасоносан за нас, ојачао под утицајем православља, под утицајем византијских идеја и византијске културе.
Византијске идеје и осећања су сјединиле у једно тело полудивљу Русију. Византизам нам је дао снагу да издржимо татарску најезду и дуготрајно плаћање данка. Византијски лик Спаса на велико-кнежевској застави штитио је Димитријеву верујућу војску на ратном пољу на којем је Московска Русија први пут показала Татарима да више није она ранија, раздробљена и расцепкана Русија.
Византизам нам је дао снагу у борби са Пољском, са Швеђанима, са Французима н Турском. Под његовим окриљем, ако му останемо верни, имаћемо снаге да издржимо притисак целе интернационалне Европе, ако би она некада покушала, пошто код себе уништи све узвишено и лепо, да и нама наметне трулеж и смрад својих нових закона о малој земаљској свесрећи, о земаљској радикалној светривијалности” (Константин Леонтјев: Византизам и словенство, Логос ортодос, Београд, 1994. с. 30).
Реформе Петра Првог су означиле потпуни заокрету руској историји, радикални раскид са прошлошћу, побуну против вишевековне традиције руског византизма. Некритички се одушевљавајући Западном Европом и њеном културом, Петарје насилно европеизирао, позападњачавао Русију, отварајући свој чувени “прозор” према Европи кроз који су покуљали протестантизам, рационализам и секуларизам, масонство и атеизам. По свом психолошком типу, осим што се одликовао потпуном неуравнотеженошћу и изузетном суровошћу, Петар је био типичан протестант. Своју државу, велику евроазијску и телурократску силу, хтео је да потпуно преуреди по немачко-холандском обрасцу. Његов рационализам по питањима вере, религиозна недаровитост, неосетљивост за духовно-мистичну страну живота, утицали су на то да све подређује државном апарату, па чак и Цркву. Овај Лутеров обожавалац укинуо је патријаршију и поставио на чело Синода оберпрокурора да управља Црквом; овај је то често радио на груб начин, понекад чак није био ни православне вере. Немилосрдно газећи предањем утврђено канонско уређење Православне Цркве, цар је успоставио нови систем односа између Цркве и државе, систем који је уређен тзв. “Духовним регламентом” који се у суштини своди на програм руске реформације. Словенофил Јуриј Самарин је говорио о Петру: “Он није разумео шта је то Црква, он је једноставно није видео и зато је поступао као да је није ни било” (Весник Савеза православних братстава, број 30, с. 13). Овај Лењинов духовни предак је затварао манастире, одузимао њихова имања, прогањао црквене јерархе који су се супротстављали његовим богоборачким реформама. Монаштво је називао готованством и лицемерјем, ширење манастира у Русији “гангреном”, а молитву непотребним послом и губљењем времена. Још горе се Црква провела под његовим наследницама: Аном Ивановном и Катарином Другом. Ова последња је учинила исто што и бољшевичка власт 20их година 20. века: одузела је манастирима имања. Тако је, на пример, у време доласка на престо Катарине Друге у Русији било 954 манастира, а 1796. године, након њене смрти, остало их је свега 254. Био је то чин колико светогрдан, толико и противправан. Земљу коју су манастири поседовали завештали су им побожни мирјани, те је њено одузимање било кршење њихове воље. Изгубивши изворе прихода, манастири више нису могли да се баве просвећивањем народа нити духовно-културним радом у њему, више нису могли да издржавају школе и богословије, те је зато религиозност почела нагло да опада. Манастирска имања царица је поделила својим послушним великашима и фаворитима. Ко се томе супротстављао бивао је сурово кажњен, као мученички пострадали митрополит Ростовски Арсеније.
Тако је постепено образован узак слој европеизираног племства, културно и духовно потпуно отуђеног од народа, елите која се стидела и свог порекла и своје земље, а насупрот њој је стајала огромна већина народа сељаштва, ситног грађанства и свештенства – која је живела по свом верском и националном предању и инстиктивно мрзела ту њој туђу, свемоћну и позападњачену државу.
И премда се у 19. веку, нарочито под утицајем победе над Наполеоном 1812. године, руско самодржавље све више враћало својим националним коренима, а положај Руске Православне Цркве бивао све бољи, раскол у руском друштву се све више продубљивао. Интелектуална елита која се најпре одушевљавала идејама француске револуције, затим хегелијанством, па либерално-демократским идејама, на крају је почела да прихвата атеизам, анархизам и марксизам, постепено увлачећи у свој пројекат рушења хиљадугодишње руске државности и широке слојеве народа. Русијом се шире секте и атеистичка учења. Револуција се ближила попут неумољивог удеса, а Руска Православна Црква (“државни пртљаг” како ју је звао Пушкин) била је немоћна да јој се супротстави, као и Цар, њен последњи бранитељ који се нашао окружен издајницима у војсци и Државној Думи. Псеудоелита, чији су представници углавном били масони, спречавала је цара да спроведе неопходне промене и реформе, и у тежњи да по сваку цену задржи своје привилегије припремала је преврат и укидање “дотрајале” монархије. Уочи фебруарске револуције, Цар је резигнирано изјавио: “Свуда унаоколо су издаја, кукавичлук и обмана” (Татјана Миронова: Крв његова на нама и на деци нашој – у часопису ” Двери српске” с. 61).
Такоје крвави крај династије Романових 17. јула 1918. године у Јекатеринбургу и 18. јула исте године у Алапајевску био епилог једне драме која је трајала више од два века, био је то трагични завршетак петроградског периода руске историје. Божији помазаник и руски самодржац који се читавог живота држао највиших идеала благочашћа и наравствености, остао је потпуно усамљен, издан, па ухапшен, а затим мучен по прогонствима и кућним притворима, и на крају погубљен заједно с породицом на свиреп начин. Али након његовог изнуђеног одрицања од престола, његова војска која му се заклела на верност је ћутала. Ћутала је и Црква која му се такође заклела на верност. Ћутао је и народ. Тајна безакоња је почела да дејствује изазивајући саблазни. У то време било је чак и свештеника и епископа који су се радовали његовом паду, слали телеграме радости и подршке масонској влади Керенског и певали “јектенију” за “привремену владу”. Био је то врхунац потпуног духовног помрачења, те је зато октобарска револуција праведна казна Божија због одступања целог народа од идеала монархије као богоустановљеног поретка, казна због греха цареубиства. Комунистичка демонска оргија је била такође и последица кобне духовне и наравствене неуравнотежености, помањкања дисциплине и одговорности код руског народа, тријумф рушилачког начела у њему као израз оног “вишка езотеријског” (по изразу савременог руског мислиоца Александра Дугина) који тера руског човека да се из висина божанског са страшћу суновраћује у мрачне дубине демонског.
Али је, с друге стране, то био тријумф антируских и богоборачких снага у земљи, као и оних снага на Западу које су финансирале све три руске револуције и помагале да се крвави бољшевички режим одржи више од седам десетлећа. Данас више није никаква тајна да су револуцију помагали како Немачка, тако и амерички банкари (попут Јакоба Шифа – вође јеврејског финансијског света у Америци, или “трговца револуције” Хелфанда Парвуса) уз прећутну сагласност “савезнице” Енглеске. Уништавајући Русију и руску државност, њени непријатељи на Западу су хтели да елиминишу опасног привредног и политичког конкурента, као и да загосподаре њеним просторима ради исцрпљивања њених огромних природних богатстава. Уништавање пак традиционалних руских сталежа – племства, сељаштва, грађанства, свештенства и монаштва – обезбеђивало им је стварање једне обезбожене, обескорењене и безобличне масе која ће постати послушно робље произвођача и огромно тржиште потрошача западног “материјалног обиља”, гомила следбеника псеудорелигије обожавалаца прогреса.
Упркос паду тзв. “тоталитарних комунистичких система” ова политика није ни данас напуштена. Сада у служби мондијализма, наследници бољшевика, следбеници марксизма и левичара свих боја сада су и даље на власти у источној Европи. Пресвучени у “демократе”, они су у разним политичким странкама, како на власти, тако и у опозицији, држе кључна места у култури и информисању, откупљују за мали новац државну имовину, поткопавају државу, веру и нацију преко разних “невладиних организација”. Уједињени са својом левичарском сабраћом са Запада у Четврту интернационалу – Савет Европе, они остварују свој демонски глобалистички пројекат на основу истог идеала: интернационализма и космополитизма. Зашто не треба престати говорити н износити истину о комунистичким злочинима? Зато што њихови наследници и даље понављају лажи о “прогресивној природи” Октобарске револуције о “великом напретку” који је представљао Совјетски Савез у односу на “заосталу” царску Русију, о њеном “демократском карактеру” итд.
Да би читалац стекао што потпунију слику о правој природи совјетског режима навешћемо још неке чињенице које, уз оне садржане у књизи игумана Дамаскина, потпуно разбијају левичарску теорију о “прогресивности” Совдепије.
Лењинова руска социјалдемократска радничка партија (РСДРП) је тежила и радила на поразу Русије у два за њу тешка рата: у руско-јапанском, у којем је погинуло 50.000, и у Првом светском рату у којем је погинуло око 1.700.000 руских војника. За ту партију су, дакле, непријатељи Русије били увек савезници. Данас је већ непобитно доказано да је Лењина и његове планове за рушење руске државе од 1915. до 1917. године финансирала Немачка која је тада била у рату с Русијом. О томе говори чак и званични извештај министра иностраних послова Немачке фон Килмана цару Вилхелму Другом од 3. децембра 1917. године. Захваљујући новчаној помоћи Немаца, са задовољством је истицао фон Килман, бољшевици су успели да створе “јаку материјалну базу” и издају “један тако користан лист као што је ‘Правда'” (“Отаџбина”. 1990. бр. 11, с. 43). А у архиву америчког Хуверовог института сачувана је и фотокопија признанице коју је издао један од ондашњих Лењинових сарадника, “интернационалиста” А. Л. Хелфанд (Парвус), чувени “трговац револуције”: “29. децембра 1915. године примио сам милион рубаља у руским новчаницама за јачање револуционарног покрета у Русији од немачког представника… у Копенхагену. Др. А. Хелфанд (потпис)” (исто, с. 44). Заиста необична сарадња између кремаљских комунистичких вођа ” пролетерске државе” п њихових класних непријатеља, банкара са Волстрита. Такође је већ постало општепознато да се Лењин и раније у периоду од 1912. до 1914. године бавио подривачким радом против сопствене земље, радом који је финансирао аустроугарски генералштаб (није случајно совјетско руководство одбијало да повуче своје трупе из Аустрије, окупиране 1945. године, све док му се не преда архив тог генералштаба). Али ни то није све: још 1904. године у време руско-јапанског рата, Лењинов лист “Напред” издаван је јапанским новцем. Лењинова РСДРП је такође новац, добијен за издају, користила за уништење руске армије после октобарског преврата. Још пре склапања мира с Немцима и њиховим савезницима бољшевици су почели да врше саботажу путем демобилизације војника на фронту п том приликом разорили су читаву војну организацију, уводећи изборност командног кадра. Сада су Немци могли неометано да дођу до Пскова, Витебска, Белгорода и Ростова на Дону што су и учинили током фебруара и маја 1918. године.
Лењин је у марту 1918. године предао Немцима знатан део територије и 26% становништва Русије – били су то огромни уступци да Немци не би бољшевички режим заменили неким другим, још попустљивијим. Тај човек је цинично тврдио да поклањати или не поклањати шаком и капом руске земље јесте питање које “треба решавати… искључиво с тачке гледишта најбољих услова за развој и јачање социјалистичке револуције” (В.И. Лењин: Целокупна дела, т. 35, с. 349). Данашњи левичари свих боја и даље себе сматрају наследницима Лењинове партије која је наставила да тргује Русијом на све стране. Тако су од фебруара до октобра 1920. године бољшевици предали Финској округ Печенги у Заполарју, Естонији Ивангород и Печерски срез Псковске губерније, Летонији део Островског среза (сада Питаловски округ Псковске области). Циљ је био да Совдепија по сваку цену склопи мир да би се комунисти учврстили на власти, обезбеђујући услове за “развој и јачање социјалистичке револуције!”
Бољшевици на жртву револуцији нису приносили само руске земље, него и цео руски народ. Већ од самог почетка они су један део тог народа осудили на физичко уништење. Наводимо неколико одломака из материјала који је сакупила Специјална комисија Врховног команданта оружаних снага на југу Русије А.И. Дењикина 1919. године.
“У град Јекатеринодар бољшевици су ушли 1. марта 1918. године. Истога дана је била ухапшена група мирних грађана, пре свега интелектуалаца, и сви затвореници, укупно 83 лица, били су убијени, заклани и стрељани без икаквог суда и истраге… Међу убијенима су идентификована… деца од 14 до 16 година и старци преко 65 година. На жртвама су се иживљавали тако што су им секли прсте руку и ногу, полне органе и унакажавали лице”.
У истом Јекатеринодару под влашћу “Председника ЦИК кубаноцрноморске републике” Абрама Рубина “бољшевици су у пролеће 1918. године издали декрет… по којем су девојке од 16 до 25 година старости подвргаване ‘социјализацији’… Иницијатор овакве ‘социјализације’ био је комесар унутрашњих послова Јеврејин Бронштајн. Он је и издавао ‘мандате’ за ту ‘социјализацију’… На основу оваквих мандата црвеноармејци су похватали више од 68 девојака – младих и лепих, углавном из грађанских породица и ученица месних школа… Неке од њих су након разноврсних и сурових мучења, биле убијене и бачене у реке Кубан и Красун. Тако је, на пример, ученица петог разреда једне јекатеринодарске гимназије пуних 12 дана била изложена силовању од стране скупине црвеноармејаца, да би је затим бољшевици привезали за дрво, пекли ватром и на крају стрељали”.
У Ставропољу су у лето 1918. године бољшевици “свуда убијали људе: око њихових домова, близу железничке станице, у касарнама, лешеви су се налазили на улицама, у каналима, у оближњој шуми итд.; међу закланима било је цивила, официра, стараца, гимназијалаца… На свим лешевима откривене су многобројне ране нанесене ватреним и хладним оружјем, углавном по глави, лицу и очима, трагови удараца, ишчашења, па чак и дављења, многима су главе размрскане, а лица искасапљена…”
“Након извесног времена бољшевици су почели да излазе из школске зграде, сви умазани крвљу коју су спирали са себе и са свог оружја, са секира и лопата у коритима која су се налазила у дворишту, а затим су се поново враћали у школу да наставе свој крвави посао” (“Отаџбина”, 1990. бр. 10, с. 4113).
Бољшевици се нису устезали не само да проливају руску крв… него и да претварају Русе у индустријску шљаку… У јануару 1918. године у Таганрогу “црвеноармејци су у железари бацили у високу пећ око 50 војних питомаца и официра пошто су им претходно везали ноге и руке у полупресавијеном положају. Касније су остаци ових несрећника пронађени у шљаци железаре” (Исто, с. 45). Ево још двоје “напредних” учесника комунистичког покрета, чије “наслеђе” многи признају – Бела Кун (право име и презиме Арон Коган) и Розалија Земљачка (право презиме Залкинд). Први је члан РСДРП од 1916. године; партијски стаж друге траје још од 1896. када марксистичке организације у Русији још нису успеле да се стопе у јединствену партију. Само од новембра 1920. до јануара 1921. године под руководством председника Кримског обласног револуционарног комитета Куна и члана обласног револуционарног комитета Земљачке, на Криму је, по подацима удружења кримскнх лекара,” бнло убијено без суда и истраге око 120 хиљада људи – мушкараца и жена, од стараца до деце… Званични подаци наводе цифру од 56 хиљада”. “Сведочим – наставља очевидац ових догађаја, познати руски писац И. С. Шмељов да је на Криму била ретка руска породица која није имала једног или неколико стрељаних. Као што сам више пута имао прилику да чујем од званичника: ‘очистити Крим гвозденом метлом’. Они су се трудили ради ‘статистике’. Тако су се цинично хвалили извршиоци наређења – ‘треба дати добру статистику’. И дали су је” (Шмељов И.С.: Душа Отаџбине. Зборник. Париз, с. 187188).
Истребљивање десетина н стотина хиљада Руса ради статистике није ништа друго до најочигледнији геноцид. Намеће се питање: где су онда били борци за демократију и људска права да се супротставе бољшевичком терору и геноциду?
Ево још једног посленика “комунистичког покрета” који је ревносно спроводио геноцид над руским народом Јона Јакир… Члан РСДРП од 1917. године, кандидат за члана (1930-1934) и члан (1934-1937) ЦК СКП(б)… “У позадини наше војске – подучавао је у зиму 1919. године ратне комесаре члан Револуционарног ратног савета 8. армије црвених Јакир – и даље ћe избијати побуне уколико не буду предузете мере које у корену пресецају саму помисао на исте. Те мере су: уништење свих побуњеника, стрељање на лицу места свих који поседују оружје, па чак и процентуално истребљење мушког становништва” (“Отаџбина”, 1990. бр. 7, с. 43).
Оруђе овог геноцида нису била само стрељања на које је подстицао и друг Лењин (сетимо се његовом чувеног писма Политбироу из 1922. године поводом догађаја у Шуји), него и економска политика “ратног комунизма” који је овај спроводио од 1918-1921. године. Ту је руски народ принесен на жртву марксистичкој теорији која је захтевала потпуно подржављење економије, уништење приватне својине и трговине – по тој суманутој теорији држава he и без трговине расподелити међу људима све што им је потребно… Држећи се ове утопијске схеме, бољшевици су забранили слободну трговину житом, а сами нису успели да њиме снабдеју градове. Упропашћена од стране бољшевичког режима, индустрија није имала шта да понуди селу у замену за жито, те су зато почели да га силом отимају од сељака. Сељак је, наравно, пружао отпор пљачки и скривао је жито, смањивао сетву. А покушаје сељака да ступе у непосредну размену с варошанима, заобилазећи бољшевичке органе, чекисти су пресецали као “шпекулацију” и “контрареволуцију”. Резултат тога је да су руски градови почели да изумиру од глади коју су заправо систематски организовали комунисти (в. о томе у “Руски поредак”, бр. 79, 1996, с. 8 – чланак кандидата историјских наука Д. Волгина).
А онда су комунисти организовали глад и на руском селу из којег су одузимали целокупно жито. Године 1920. бољшевички режим је изазвао масовну глад чак и у најжитороднијим руским губернијама Тамбовској, Вороњешкој и Саратовској. Када су гомиле изгладнелих сељака долазиле властима с молбом да им дају барем мало жита, чекисти су по њима отварали митраљеску ватру… А када је због глади у тамбовском крају избио сељачки рат, власти су почеле да издају војсци и оваква наређења: “… заузети Коптево, конфисковати сву стоку, одузети инвентар, залихе жита и сву храну уопште… запалити село Коптево са четири стране… Уништити банду у Новосељску, конфисковати стоку, жито и сву храну” (“Војноисторијски часопис”,1993,бр. 1,с. 51).
А шта је потом било са житом које су бољшевици одузели од гладних руских сељака? Становници руских градова који су 1920. године умирали од глади нису га добили. Штавише, управо те исте године бољшевици су почели да силом приморавају раднике на рад у предузећима – јер је само тако било могуће задржати гладне људе од бекства на село… А шта је било са црквеним драгоценостима које су отели комунисти тобоже ради куповине жита у иностранству? Треба напоменути да је вредност отетих драгоцености износила 2,5 милијарди златних рубаља, а жито су купили само за једну милијарду.
Комунисти су драгоцености извозили пре свега у Америку и за добијени новац су набављали оружје помоћу којег су одржавали своју власт у Русији насиљем, борили се против беле армије и бавили се ширењем светске револуције. Осим тога, бољшевичке вође су отварале своје рачуне у страним банкама на којима су гомилале тај новац. Жито и новац су ишли пре свега црвеноармејцима и чекистима – тим џелатима руског народа. Треба подсетити и на то да се њихов значајан део састојао од људи неруског порекла Јевреја, Естонаца, Летонаца, Мађара, Чеха, Немаца, па чак и Кинеза. Генерал Руске армије А. В. Туркул се сећао црвеноармејаца Кинеза који су “на прстима носили златне бурме, скинуте са стрељаних, а у џеповима су им нађене табакере и часовници, такође од стрељаних” (“Стављам крст”, Москва, 1995, с. 147). У Црвеној армији је тада било око 300 хиљада таквих “интернационалиста”.
Погледајмо сада на пример, како је изгледао јеловник председника СЧК Ђержинског, несуђеног римокатоличког свештеника, који се сачувао у тајном архиву:
“Понедељак: дивљач, свежа лососовина, карфиол на пољски начин;
Уторак: чорба од гљива, телећи котлети, спанаћ са јајетом;
Среда: пире супа од шпаргле, кувана говедина, кељ;
Четвртак: бојарска супа, зелен, грашак…”
И тако даље, све до недеље (“Строго поверљиво”, 1996, бр. 5, с. 22). Дакле, у време када су дневно хиљаде људи умирале од глади у Русији, главни чекиста се сладио месом дивљачи, лососовином и бојарском супом.
Истих година у европским и америчким банкама су отворени и рачуни бољшевичких вођа.
На име друга Троцког (Бронштајна) отворен је рачун на износ од милион долара и 90 милиона швајцарских франака. На име друга Зиновјева (Апфелбаума) 80 милиона швајцарских франака. На име друга Ганецког (Фирстенберга) 10 милиона швајцарских франака. И најзад, на име друга Лењина – свега скромних 75 милиона швајцарских франака. Већ сам овај списак чланова “синагоге сатане”, односно, Лењиновог Политбироа, сведочи да су руски народ више десетлећа предводили, пљачкали и истребљивали најобичнији криминалци и џелати. А вођа “перманентне револуције” Троцки с ганутошћу прича како није могао да заборави како се 1917. године на њега сручило обиље црвеног кавијара: “Тим дивним кавијаром су обојене, и то не само у мом сећању, прве године револуције” (Тамо).
А што се тиче руског народа, погледајмо како је он живео још 1925. године, године коју многи воле да приказују као епоху некаквог изобиља које је настало “захваљујући Лењиновом НЕП-у”.То показују и неки наводи из писама која су припадала архиву ОГПУ. Из села Иљино Кузминске општине Липецког среза Тамбовске губерније: “И у нашем срезује већ 50% гладних”. Из Лодејног Поља: “Ствар са житом у Лодејнопољском срезу стоји врло лоше. Код приватних трговаца жита нема, а деоничарима дају по неколико фунти. Сељаци своје жито немају и иду десетине врста за две-три фунте”. Из Псковске губерније: “… Сељаци живе врло сиромашно. Становништво сиромаши и гладује”. Из Јарославске губерније: “Брашна нема… Куличи, Шумарово и друга места су без хлеба и готово сваки дан нас опседају са захтевима да им се достави печени хлеб”. Из Семипалатинска: “Село је страшно сиромашно, нико готово да нема хлеба. Нема шта да се сеје” (“Наука и живот”, 1994, бр. 3, с. 12,13,16). А “заостала” царска Русија је не само имала довољно жита да исхрани сопствено становништво, него гаје и извозила!
Треба поменути и то да је национални доходак још 1928. био 1215%, а рентабилност индустрије 50% нижа него 1913. године у “мрачној царској Русији” (“Питања”, 1990, бр. 11, с. 30). Производња индустријских производа по глави становника је 1928. била нижа него 1913. за 1720% (тамо). И то ако се још узме у обзир да се становништво земље знатно смањило у грађанском рату који су изазвали бољшевици и да је услед геноцида Русија изгубила 13 милиона људи (“Историја СССР”, 1990. бр. 2, с. 26).
Али бољшевицима ни ово није било довољно. Од 1929. до 1933. године они су предузели против руског народа нови талас геноцида путем тзв. “колективизације”. Тада су поново један одређени део руске нације осудили на физичко уништење – овога пута то је био најбољи део руског сељаштва који истовремено и у највећем броју је био православан и живео по верским и националним традицијама. Само у периоду од 1930. до 1931. године чекисти Генриха Јагоде (право име и презиме Генар Јехуда) разорили су и протерали у забиту тајгу у Сибиру 381 026 руских сељачких породица.тј. најмање милион и по људи (“Питања историје”, 1994, бр. 10, с. 54). Те људе који су били претворени у специјалне насељенике, очекивала је лагана смрт од глади, хладноће и робијашког рада у рудницима и на експлоатацијама шуме. Још неколико десетина хиљада руских сељака доживело је исту судбину у логорима ГУЛАГа који су припадали ОГПУ – под руководством Лазара Когана, Матвеја Бермана, Семјона Фирина и Зиновија Кацнељсона… Али Лењиновим наследницима и ово је било мало. Када су крајем 1932. године одузели сву храну сељацима на југу Русије, у родним областима настала је глад 19321933. године. То је било планирано и смишљено уништење руског народа, при чему су специјални одреди спречавали гладнима да дођу до житородних места; они су их терали натраг с циљем да тамо умру од глади. Према најскромнијим прорачунима, од ове глади коју су комунисти организовали помрло је 7 милиона руских сељака у Великој, Малој и Белој Русији (тамо, с. 56). И најзад, још неколико хиљада оних који су се супротстављали пљачки, члан Политбироа ЦК СКП(б) и Стаљинова десна рука Лазар Каганович који се, иначе, прославио тиме што је, пре него што је притиснуо дугме уређаја који ће подићи у ваздух цркву Христа Спаситеља у Москви, у заносу ускликнуо:” Задигнимо сукњу мајчици Русији!” – уништио је помоћу тенкова, авијације и отровних гасова. Према неким прорачунима само глађу 1932. и 1933. године комунисти су уништили приближно сваког петнаестог Руса – око 7% руског народа!
Уочи Другог светског рата, када је комунистички режим схватио да му је руски војник потребан ради одбране од Немачке, тај геноцид је задобио нешто блаже, али перфидније облике. Тако је, на пример, руском сељаку скраћиван живот тиме што му је снижаван животни стандард огромним порезима и ниским откупним ценама за жито, лан и кромпир. Али је можда једна од најужаснијих акција овог геноцида било свесно тровање руског народа радијацијом.
Када су 1949. године у комбинату плутонијума у Чељабинску40 (данас је то град Озерск у Чељабинској области) сви резервоари постали препуни радиоактивних отпадака, члан Политбироа ЦК СКП(б) Лаврентије Берија без оклевања је наредио да се ти отпаци бацају у речицу Течу, што је чињено све до краја 1951. године. При томе власт није ни на који начин ни покушавала да упозори народ на велику опасност. Као резултат тога у Чељабинској и Курганској области настрадало је више од 120 хиљада људи, од којих је 30 хиљада добило велике и тешке дозе радијације. Најгоре су прошли деца и омладина зато што се смртоносни стронцијум нарочито брзо скупља у младим костима које још нису ојачале” (“Наука и живот”, 1996, бр. 5, с. 35).
Али комунисти нису само вршили физички, него и духовни геноцид руског народа. Довољно је подсетити се безброј случајева како су брисали национално памћење и националну самосвест руског народа, како су прљали и газили његово национално сећање, веру и духовност, претварајући га у безобличну и обескорењену масу. Руском народу се сугерисало да не живи у Русији, већ у “међународној отаџбини пролетаријата”, да је патриотизам погрдна реч, да је споменик Мињину и Пожарском само гомила ” бронзе од шест хиљада пудова класних непријатеља…” О томе како су рушили цркве, манастире и споменике, мењали имена градовима, трговима и улицама, спаљивали књиге са “јатовима” и “јеровима”, постоји огромна литература у коју спада и ова књига игумана Дамаскина. Навешћемо још само један пример да би се схватиле размере овог духовног геноцида.
Било је то у граду Николајеву, у јесен 1926. године, на тргу крај Адмиралтејске саборне цркве која је осуђена на рушење. Комисија у саставу другова Барцевича, Фејермарка, Побељацког и Берловског руководи рушењем гробнице оснивача града, саборца славног Потемкина – Тавридског Михаила Фаљејева. Срушили су надгробни споменик и отворили гробницу. Сишавши у њу, представник НКВД Берловски је одмах почео да ломи Андрејевску заставу и заставу Русије које су биле прислоњење уза зид. Било им је стало да што пре униште те њима тако мрске симболе руске славе! Остатке Фаљејева су затим сахранили на другом месту. Међутим, славни херој Бородинске битке, кнез Петар Багратион, био је комунистима опасан чак и сахрањен на другом месту, те су зато 1932. године дигли у ваздух његов гроб! Опасан им је био и доживотни начелник Фаљејева кнез Потемкин који је Русији припојио Крим, који је створио Црноморску флоту, који је ојачао руску армију, који је оличавао снагу и величину Русије 18. века.
Зато су, ископавши Потемкинове остатке из гроба, изложили те остатке ради поруге у Херсонски антирелигиозни музеј. Тако су још 1932. године посетиоци тог музеја могли да прочитају натпис. “Лобања љубавника Катарине Друге Потемкина”.
У својој патолошкој мржњи према прошлости људима су надевали и нова гротескна имена потпуно у духу њихове безбожничке и анти-традицијске идеологије. Тако су се после револуције појавила следећа “модерна” имена: Трактор, Булдожер, Барикада, Петолетка, Домна (висока пећ) или имена постала од скраћеница: Боркомин (борац комунистичке интернационале), Велиор (велики организатор револуције), Ким (комунистичка интернационала омладине); треба се само сетити Солжењицинових јунакиња из романа “У првом кругу” које се зову Дотнара (кћи радног народа) и Динера (дете нове ере)!
Али уништење националне традиције је црвеним маговима и члановима ђаволског синедриона и у оваквом облику било недовољно. Њихова суманута утопијска свест их је нагонила да човекову суштину претварају у некакво дресирано човеколико, тачније, мајмунолико биће које се спарује искључиво по инструкцији “ватрених револуционара”: “Полно одабирање се мора градити на линији класне, револуционарно-пролетерске сврсисходности – поучавао је у књижици, коју је 1924. године издао Комунистичког универзитета ‘Свердлов’, извесни Арон Залкинд … полни нагон према класно непријатељском објекту је иста таква изопаченост као и полни нагон човека према крокодилу или орангутану” (“Отаџбина”. 1991, бр. 8, с. 44). “Социјализам носи собом одумирање породице” – тврдио је 1929. године још један теоретичар марксизма, С. Ј. Вољфсон (тамо, 1995, бр. 9, с. 55).
Ово се наставило и касније, дакако у ублаженом и перфиднијем облику. Још 80их година руском народу су уливали у главу да је он вредан само толико уколико представља део совјетског народа. Зато би било још понајбоље да се заједно с другим народима Русије сасвим раствори у тој анационалној маси. У вези са брисањем руске историје треба се сетити да је један од првих уништених руских споменика био споменик чувеном “Белом генералу” М. Д. Скобељеву у Москви који је уништен на Лењинову иницијативу.” Владимир Иљич – сведочи један комуниста који га је добро познавао – уопште није могао да трпи споменике царевима, великим кнезовима, свакојаким генералима који су се прославили под царем… Ми ћемо очистити сву ту старудију, изјављивао је он” (Т. М. Маљков: “Записи команданта Кремља”. Москва, 1967, с. 128).
То је, дакле, суштина бољшевичког богоборачког режима о којем толико потресно прича ова књига. Руски народ би у обрачунавању са овом пошашћу морао, на крају крајева, да учини још само једно: да извади из Кремља остатке свих бољшевичких вођа, почев од Лењина, да их спали и баци у канализацију!
У овом тренутку истински препород руског народа води кроз покајање враћању православној вери и васпостављању праве самодржавне царске власти. Јер без духовног оздрављења народа, нема ни националног, ни политичког, ни државотворног оздрављења. Остварењу тог циља ће свакако помоћи и монументално дело игумана Дамаскина. А у нашој средини која. нажалост, још увек нема оваквих подухвата, надам се, да ће подстаћи сличне напоре на послу истраживања и писања оваквих житија о српским мученицима и исповедницима православља који су у 20. веку, доживевши исту судбину као и руски народ, пострадали од комуниста, Хрвата и Шиптара. Вечан им помен!
 
Зоран Буљугић
12. новембар 2002. године Београд

Comments are closed.