ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

 

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА
Књига страдања и утехе
 

 
Свети Сергије Сребрјански
 
23. март (5. април)
ПРЕПОДОБНОИСПОВЕДНИК СЕРГИЈЕ СРЕБРЈАНСКИ
 
Преподобноисповедник Сергије (у свету Митрофан Васиљевич Сребрјански) родио се 1. августа 1870. године у селу Трехсвјатском Вороњешког среза Вороњешке губерније у свештеничкој породици. Годину дана после рођења сина о. Василија су преместили у село Макарије три километра од Тресхвјатског. Као и већина свештеничке деце, Митрофан Васиљевич је завршио богословију, али није одмах постао свештеник.
Део образованог друштва оног времена био је настројен против Православне Цркве и онај ко је горео од жеље да послужи свом народу и ко није био равнодушан према моралним питањима, прилазио је друштвеним покретима, најчешће социјалистичким.
Под утицајем народњачких идеја Митрофан Васиљевич се уписао на ветеринарски факултет у Варшави. Ту је међу студентима равнодушним према вери, у католичкој Пољској, почео усрдно да посећује православнн храм. У Варшави се упознао са својом будућом женом, Олгом Владимировном Исполатовском, кћерком свештеника који је служио у Покровском храму у селу Владичња Тверске епархије; она је завршила Тверску гимназију, спремала се да ради као учитељица и долазила је у Варшаву да посети рођаке. 29. јануара 1893. године они су се венчали.
У Варшави је Митрофан Васиљевич поново почео да размишља о правилности избора свог пута. У души му је била ватрена жеља да служи људима, али да ли је довољно задовољити се спољашњим служењем, постати стручњак и помагати народу, сељацима, и то само у вођењу газдинства? Младићева душа је осећала непотпуност овакве врсте служења, те је одлучио да ступи на поље свештеничког служења.
2. марта исте године епископ Вороњешки Анастасије је рукоположио Митрофана Васиљевича у чин ђакона Стефановске цркве предграђа Лизиновке Острогошког среза. У чину ђакона о. Митрофан је служио кратко. 1. марта 1894. године је постављен за свештеника 47ог драгонског Татарског пука, а 20. марта епископ Острогошки Владимир рукоположио га је у свештенички чин.
15. јануара 1896. године о. Митрофан је премештен на упражњено место другог свештеника Двинског војног насеља у саборној цркви и 1. септембра исте године ступио је на дужност вероучитеља
Двинске основне школе. 1. септембра 1897. године о. Митрофан је премештен у град Орел и постављен за пастира 51. драгонског Черњиговског пука, чији је покровитељ била њено царско височанство велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна.
Од тог доба је почео релативно дуготрајни период живота о. Митрофана у Орелу. Ту је он целога себе предавао служењу Богу и духовној помоћи пастви. Био је утешитељ многих, изврстан и озбиљан проповедник, чију су реч слушаоци упијали као што жедна земља упија кишу. Паства је пошла за искреним и ревносним пастирем, створена је јака парохија и то је омогућило о. Митрофану да предузме тежак посао изградње храма који је он са успехом завршио. У парохији је основао библиотеку и школу. Сва средства која је добијао од добротвора о. Митрофан је давао за храм, школу и библиотеку. Године 1900. био је награђен златним напрсним крстом са драгим камењем.
У лето 1903. године у Сарову је било свечано прослављење преп. Серафима. На тим свечаностима је учествовао и о. Митрофан. Ту је био представљен великој кнегињи Јелисавети Фјодоровној и оставио је на њу најповољнији утисак – својом искреном вером, једноставношћу и одсуством било каквог лицемерја.
Године 1904. почео је руско-јапански рат. 11. јуна 51. драгонски Черњиговски пук кренуо је у поход на Далеки Исток. Заједно с пуком кренуо је и о. Митрофан. Свештеник није имао ни сенке сумње нити помисао да избегне своју дужност. Током седам година служења као пуковски свештеник у Орелу он се толико саживео са својом војничком паством, да је она постала за њега као некаква породица, с којом је делио све тегобе војничког живота. Свуда где му се пружала могућност, он је са својим помоћницима постављао војничку цркву и служио. Заједно с пуком учествовао је у биткама. У службеном формулару о. Митрофана записано је кратко: “Био је у биткама: 1) код ЛаоЈанга – 1315.8.1904. г.; 2) код Шангаја – 25.9.7.10.1904.; 3) приликом напада на Инкоу 25.12.19047.1.1905; 4) код Мугдена 15.2.7.3.1905; 5) код села Сан Вај Ђи од 1718.6.1905. г. у Свим поменутим биткама под непријатељском ватром је вршио богослужења, причешћивао рањенике и сахрањивао убијене”.
За време служења у војсци о. Митрофан је водио подробни дневник који је штампан у часопису “Весник војног свештенства”, а затим је објављен као посебна књига. Дневник пружа пуну представу о њему као смиреном пастиру, верном својој свештеничкој дужности. Ту, у условима ратних недаћа и тешких бојева, где су војници и официри ризиковали живот, он је видео колико руски човек воли своју отаџбину, с каквим смирењем даје за њу свој живот, видео је и то како разорно по последицама и супротно стварности описују престоничке новине оно што се дешава на ратишту, као да то не пише руска, већ непријатељска, јапанска штампа. Ту је видео колико се дубоко поделио по вери руски народ, када су православни и неверници почели да живе као два различита народа.
15. марта 1905. године о. Митрофан је као искусни пастир и духовник постављен за ахијерејског намесника 61. пешадијске дивизије и у тој дужности прослужио до завршетка рата. 2. јуна 1906. године заједно с пуком се вратио у Орел. За изузетне пастирске заслуге које је показао за време рата, о. Митрофан је 12. октобра 1906. године уздигнут у чин протојереја и награђен напрсним крстом на Георгијевској ленти.
Године 1908. велика кнегиња, преподобномученица Јелисавета, много се трудила на послу стварања Марто-Маријинске обитељи. Неколико лица је дало предлог за оснивање те обитељи. Дао је свој пројект и о. Митрофан; његов пројект се толико допао великој кнегињи, да је управо њега узела за основу обитељи. Ради његовог остварења позвала је о. Митрофана на место духовника и старешине храма у обитељи.
О. Митрофан је навикао да служи у Орелу, где је имао дивне односе с паством којој је давао све своје време и снаге и нити је он хтео да се растане с њом, нити она с њим. ” Дешавало се, завршим да дајем крст на целивање после Литургије, а народ стално иде и иде. С једним поразговарам, други моли савет, трећи жури да исповеди свој јад – и тако сатима… моја жена ме чека на ручак, али ја пре пет сати поподне никако не могу да дођем из цркве” – сећао се о. Митрофан.
Не смејући да одбије предлог преподобномученице Јелисавете о. Митрофан је обећао да ће размислити и касније одговорити. На путу из Москве у Орел он се сетио своје вољене пастве коју је много волео и замислио је како ће им бити тежак растанак. Од тих размишљања и успомена његова душа је дошла у стање пометености, те је одлучно да одбије предлог велике кнегиње. Истог тренутка када је то помислио, осетио је да му се одузела десна рука. Покушао је да подигне руку, али без успеха: не може ни прсте да помери, ни да савије руку у лакту. О. Митрофан је схватио да га то очигледно Господ кажњава због супротстављања Његовој светој вољи, те је одмах почео да моли Господа и обећао је да ће, ако оздрави, прећи у Москву. Мало му се рука повратила и након два часа све је прошло.
Дошао је кући потпуно здрав и био је принуђен да каже парохијанима да их напушта и прелази у Москву. Чувши ову вест, многи су почели да плачу и да га моле да их не оставља. Видећи како то тешко преживљава паства, добри пастир није могао да их одбије, те је, иако су га упорно звали у Москву, стално одлагао одлазак. Чак је поново одлучио да одбије предлог и остане у Орелу, тим више што се бринуо да неће моћи да изађе на крај с новим и сложеним обавезама у обитељи, где се од њега очекује духовно искуство које он као породични свештеник не може имати. Ускоро после тога приметио је да му је без икаквог видљивог разлога почела отицати десна рука, и то је почело да му причињава тешкоће у служби. Обратио се за помоћ једном од својих рођака, доктору Николају Јаковљевичу Пјасковском. Прегледавши руку, лекар је рекао да никаквих узрока за ту болест не налази, нити може да у том случају да било какво медицинско објашњење и да му, према томе, помогне.
У то време су из Москве у Орел довезли чудотворну Иверску икону Мајке Божије. О. Митрофан је пошао да се помоли и стојећи испред чудотворне иконе обећао је да ће безусловно прихватити предлог велике кнегиње и отићи у Москву. С дубоком побожношћу и страхом је целивао икону и ускоро је осетио да му је рука била боље. Схватио је да за његов прелазак у Москву и долазак у МартоМаријинску обитељ постоји благослов Божији који мора прихватити.
После тога, желећи да добије благослов стараца, пошао је у Зосимову пустињу. Срео се са схијеромонахом Алексијем и другим старцима и испричао им о својим сумњама и колебањима: неће ли бреме које преузима на себе бити претешко за њега. Али они су га благословили да прихвати подухват.
О. Митрофан је поднео молбу да буде премештен у обитељ и 17. септембра 1907. године свештеномученик Владимир, митрополит Московски, поставио га је за старешину Покровске и МартоМаријинске цркве на Великој Ординки, пошто је МартоМаријинска обитељ почела с деловањем тек 10. фебруара 1909. године, када је велика кнегиња Јелисавета прешла у кућу која је била додељена манастиру.
Сама преподобномученица Јелисавета је у преласку о. Митрофана у тек основану обитељ видела знак нарочитог благовољења Божијег. “Господ је благословио овај наш подухват преко свештеника писала је она Цару – којем су у Орел из далека људи долазили по утеху и подршку – и ето, он мало по мало напредује”.
Населивши се у обитељи, о. Митрофан се одмах латио посла, предавши му се свом душом – као што је то било у Орелу, када се бавио грађењем цркве, оснивањем школе и библиотеке, као што је то било и за време рата, када је постао отац духовне деце која су се свакодневно излагала смртној опасности. Често је служио и неуморно поучавао оне још малобројне сестре које су дошле да живе у обитељи.
” Оних неколико сестара – писала је преподобномученица Јелисавета – које живе са мном добре су девојке, врло религиозне – али и цело наше служење је засновано на религији и живи од ње. Отац свештеник их поучава, три пута недељно имамо изврсна предавања на која долазе и гости. Затим још на јутарњем правилу отац чита из Новог Завета и држи кратку проповед… Пијемо чај сви заједно, и свештеник са својом женом такође, и чај се завршава разговором о вери…
Очева предавања су врло занимљива, једноставно изузетна, јер он није само дубоки верник, већ још и бескрајно начитан човек. Он почиње из Библије, завршава црквеном историјом и све време показује како ће и шта сестре моћи да говоре и чиме да помогну онима који доживљавају душевна страдања… Овамо многи долазе из далека у нашу малу цркву и добијају снагу на његовим дивним, једноставним проповедима и на исповестима. То је широк човек у коме нема ничег од ограниченог фанатика, човек који је у целини утемељен на бескрајној љубави у Господу и свепраштању – истински православни свештеник који се строго придржава наше Цркве, за наш подухват он је благослов Божији, јер је ударио темељ какав треба да буде. Колико њих је он вратио вери, упутио на пут истинити, колико људи ми захваљује због великог добра да имају могућност да га посећују”.
Игуманија обитељн је у потпуности схватила и оценила свештеника којег им је послао Господ. Писала је о њему Цару:” Он ме исповеда, даје ми духовну храну у цркви, пружа ми огромну помоћ и даје пример својим чистим, једноставним животом, тако скромним и узвишеним по његовој бескрајној љубави према Богу и Православној Цркви. Поразговаравши с њим само неколико минута, човек види да је он скроман, чист и човек Божији, Божији слуга у нашој цркви”.
О. Митрофан је у потпуности делио хришћанско стање духа велике кнегиње која је тежила у првом реду да спасе своју душу на путу самопрегорног служења ближњима. Као аутор пројекта обитељи, он је у потпуности изразио идеју њеног оснивања у објашњавајућој беседи коју је написао: “О новоотвореној Марто-Маријинској обитељи у Москви”.
“Данас се начин живота – писао је о. Митрофан – веома удаљио од завета древног хришћанства и савремено друштво је углавном сачувало само свој назив хришћанског; услед тога опадање вере и заборав завета Христових учинили су живот неподношљиво тешким, створили су незадовољство њиме и снизили његову вредност како међу сиромашнима, тако и међу имућнима. Добар део савремених људи утонуо је у ново паганство за које се може рећи да је горе од оног првог, јер су људи постали лицемерни. Древни пагани су отворено обоготворавали своје страсти и разне природне силе, а данашњи, лицемерно се покривајући хришћанством и цивилизацијом, чине исто оно што и незнабошци Содома и Гоморе: иста суровост, иста немилосрдност, исти разврат. Живот је постао ненормалан и плод те ненормалности јесте мноштво физичких и духовних страдања.
Човечанство је то схватило и преко својих најбољих људи, познатих друштвених доброчинитеља, ступило је у борбу са грехом живота и његовим плодовима – људским страдањима, ради чега су они створили и стварају читаве низове одговарајућих установа да би олакшали живот сиромашнима, болеснима, као и онима којима је потребна подршка уопште. Све те установе у већини случајева имају специјалне циљеве и тичу се различитих страна материјалног живота, али, осим тога, мало или уопште немају живу везу с религијом и Црквом, те из тога произлази непотпуност њиховог рада и плодова њиховог напора. Међутим, ова појава јасно показује да друштво схвата ране савременог живота и поседује тежњу да их излечи, говори о пробуђеној тежњи према љубави, милосрђу, преображају, говори о трагању за изворима здравог, истински људског живота. Али… извор воде живе, тј. истинског, здравог, духовно-телесног живота давно је дало Небо човечанству у Лицу Богочовека Христа Који је правилан начин живота показао у Цркви. Дакле, приликом увиђања и схватања рана савременог живота ради њиховог излечења треба се обратити Христу и Његовој Цркви. Шта то налазимо овде? Препород и спасење човека хришћанство види у буђењу и јачању у њему свести о нашем усиновљењу према личном, живом Богу, отуда и љубав и тежње према светости, врлини и вечности. Према томе, узрок ненормалности и патњи живота хришћанство види у скретању од божанске норме, од закона, у греху. Зато, ступајући у борбу против зла и страдања, хришћанство има у виду не само физичка страдања, не пружа само милосрђе човеку у материјалној оскудици: гладноме даје хлеб, промрзлом кров и одећу, болеснику медицинску помоћ, али ништа мање, чак и више од тога, тежи да пружи милосрђе човековој души, позивајући га моралном преображају, обновљењу по примеру и уз помоћ Христа. Религија позива човека да се сети да је он син вечног Бога, син вечности она га уздиже изнад земље и васпитава да омрзне грех и да живи не од уских, само чисто земаљских интереса, већ да припреми своје духовно-телесно биће тако да постане способно да живи вечним животом у најближем општењу с Богом. Ово милосрдно делање од памтивека је уз помоћ Духа Светога вршила сва Црква Христова свим својим саставом и уређењем. Али од најстаријих времена хришћанства на основи служења Богу, ближњима и свом спасењу почели су да се издвајају људи који су се у ватреној одлучности да послуже само Христу и Његовом делу добровољно издвајали из средине остале верне браће своје и, положивши завет самопрегорног служења Богу, ишли су у борбу против зла и страдања у себи и у другима ради стицања блажене вечности.
Ти људи су се одвајкада делили на две врсте, ишли су Господу двама путевима: монашким и ђаконским или ђакониским. Оба та пута у суштини имају исти корен и израсли су на истом тлу. Њихов корен је ово: како монахиња, тако је и ђакониса несумњиво или непоколебиво веровала у Бога у Светој Тројици и у Христа Богочовека, Искупитеља света; имале су непоколебиву одлучност да самопрегорно раде у славу Божију, за добро ближњих и спасење својих душа за вечност, одрекавши се ради тога не само од сујете, него и од много оног што је дозвољено, као што је, на пример, брак, својина… Њихово тло је Црква, заједничка мати с њеним духовним и непотрошивим капиталом: библијско-еванђелским учењем, светоотачким предањима и списима и свим њеним чудесним богослужбено-уставним уређењем. Разлика је само у томе што се монаштво спасава више подвигом унутарњег преображаја човека посредством појачаног молитвеног, самозадубљеног и сазрцатељног напора. Оно тим подвигом тако оплемењује човека, тако га чини чистим да обнавља и друге који, долазећи овој духовној ризници, обилно захватају из ње себи потребно руководство. Заслуге самопрегорног рада монаштва на очишћењу и унутарњем уздизању човека су огромне. Ђаконисе су служиле Богу, спасавале су ближње и своје душе делотворнијом љубављу, трудом милосрђа за јадног, палог, тужног и уцвељеног човека, али обавезно ради Христа и у Његово име”.
Упркос тешкоћи и новини предузетог посла, обитељ се благословом Божијим, смирењем и радом игуманије, духовника обитељи о. Митрофана и сестара са успехом развијала и ширила. Године 1914. у њој је било 97 сестара, имала је болницу са 20 кревета, амбуланту за сиромашне, сиротиште за 18 девојчица, недељну школу за девојке и жене које су радиле у фабрици и у којој се школовало њих 75, библиотеку од 2000 књига, народну кухињу за сиромашне жене, оптерећене породицом и радом за надницу, кружок деце и одраслих “Дечија лепта” који се бавио ручним радом за сиромашне.
9. августа 1916. године привремени управитељ Московске епархије епископ Волоколамски Теодор је поднео Синоду молбу да награди о. Митрофана митром “због свог одличног и усрдног служења Светој Цркви, због својих напора које је показао у ратно време и корисног рада у … обитељи”. Велика кнегиња од које су тражили сагласност као игуманије, с радошћу се придружила одлуци да буде награђен за беспрекорну и усрдну службу. 2. октобра 1916. године о. Митрофан је награђен митром.
“Хоћу да радим за Бога и у Богу – писала је 1909. године преподобномученица Јелисавета Цару – за човечанство које страда, а у старости, када моје тело више неће моћи да се труди, надам се да ће ми Господ дати могућност да се одморим и помолим – за дело које сам започела. И тада ћу отићи из делатног живота и припремаћу се за онај велики дом. Али све док имам здравље и снагу, а око мене је толико несрећних, и кораци Христа-кормилара / се чују / међу страдалницима, а кроз њих ми помажемо Њему”.
Али Господ је досудио другачије. На пољу хришћанског рада велика кнегиња је служила до мученичког краја. Заједно с њом (све до самог затварања обитељи) трудио се и о. Митрофан. Настала је 1917. година – фебруарска револуција, Царево одрицање од престола, хапшење царске породице и октобарски преврат.
Готово одмах после револуције је извршен напад наоружаних људи на Марто-Маријинску обитељ. Н. Ј. Пестов је овако изложио причу о. Митрофана о овом одгађају: “Обитељи је пришао камион у којем се налазило неколико наоружаних војника с подофициром и једним студентом. Студент очигледно није имао појма како се рукује оружјем. Све време је држао у руци револвер са упереном цеви на сваког који говори с њим. Одред који је сишао с камиона захтевао је да их одведу до настојнице обитељи. Тада су сестре позвале и о. Митрофана.
– Дошли смо да ухапсимо царичину сестру – изјавио је подофицир који је предводио одред. А студент је пришао мајци игуманији, уперивши у њу цев свог малог револвера. Мајка је са својим уобичајеним спокојством ставила руку на револвер уперен у њу и рекла:
– Спустите своју руку, па ја сам жена. Збуњен њеним миром и осмехом студент се одмах покуњи, спусти руку и истог трена нестаде из собе. О. Митрофан се обрати војницима:
– Кога сте дошли да ухапсите? Па овде нема злочинаца. Све што је имала мати Јелисавета, све је дала народу. Од њених средстава је саграђена обитељ, црква, сиротиште, дом за децу без родитеља, болница. Па зар је то злочин?
Подофицир, загледавши оца мало боље, одједном упита:
– Оче, нисте ли ви отац Митрофан из Орела?
– Да, ја сам.
Лице подофицира се одмах промени. Обраћајући се војницима који су Га пратили, рече:
– Ево овако, момци! Ја остајем овде и све ћу сам средити. А ви идите натраг.
Саслушавши речи о. Митрофана и схвативши да нису наумили никакво добро дело, војници су послушали и вратили се натраг својим камионом”.
Али ускоро је велика кнегиња била ухапшена. Мало уочи њеног хапшења она је предала заједницу бризи о. Митрофана и сестре-благајнице. Велика кнегиња је одвезена на Урал, у Алапајевск, где је 5 (18) јула 1918. године примила мученичку смрт.
20. марта 1919. године навршило се 25 година свештеничког служења о. Митрофана. Тога дана његова многобројна духовна деца су му упутила честитке пуне искреног осећања захвалности своме пастиру који им је био дат и у дане мира, и на ратиштима, као и у време још горих и тежих искушења.
У писму су, између осталог, писали: “Усред свакојаких неприлика, притисака и лишавања Ви носите на својим плећима велики труд духовног управљања и руковођења многољудном обитељи – и ко може потпуно да схвати колико Вас то кошта, колико препрека морате да савладате, колико да страдате, бранећи и одржавајући уређење и устав обитељи и оне вечне еванђељске завете несебичне љубави према Богу и ближњима који су постављени у њене темеље.
… Вашом бригом благоустројена света обитељ, као буктиња блиста усред свеопштег мрака зла и невоља. Само у њој, у њеним светим храмовима, за време њеног величанственог богослужења, у Вашим беседама и поукама налазимо себи сада једину радост и утеху. Овамо носимо и своје невоље, и недоумице, и сумње, и слабости душевне и телесне – и увек оживљавамо душом, постајемо храбри, освећујемо се благодатним тајнама, лечимо немоћи, и од таштине и невоље земаљске узносимо се духом навише!”
25. децембра 1919. године најсветији патријарх Тихон који је добро познавао о. Митрофана, захваљујући му на многим напорима, дао му је првопастирски благослов с повељом и иконом Спаситеља. У то време су о. Митрофан и његова супруга Олга решили питање монаштва. Много година живећи у браку, они су васпитали три сироте нећаке и желели да имају своју децу, али Господ им није дао да им се жеља испуни. Видевши у томе вољу Божију, која их позива на посебан хришћански подвиг, они су дали завет уздржавања од супружанског живота. То је било већ након њиховог преласка у Марто-Маријинску обитељ. За тај подвиг нико није знао, али када је избила револуција и настало време свеопштег рушења и гоњења Православне Цркве, они су одлучили да приме монашки постриг. Постриг је био извршен с благословом светог патријарха Тихона. О. Митрофан је био пострижен под именом Сергије, а Олга под именом Јелисавета. Ускоро је после овога патријарх Тихон одликовао о. Сергија чином архимандрита.
Године 1922. безбожничке власти су спровеле одузимање црквених драгоцености из храмова. Многи свештенослужитељи су били ухапшени, а неки стрељани. Једна од оптужби против њих је била и читање у цркви посланице патријарха Тихона, која се односила на одузимање црквених драгоцености. О. Сергије је у потпуности делио патријархова мишљења и сматрао је да се не сме дозволити светогрђе и давати црквени сасуди. И премда је одузимање из храмова обитељи прошло без икаквих ексцеса, о. Сергије је прочитао у храму патријархову посланицу, због чега је 23. марта 1923. године био ухапшен. Пет месеци је лежао у затвору без икакве оптужбе, и затим је по наређењу ГПУ од 24. августа 1923. године протеран на годину дана у Тобољск. Ту се упознао и зближио с тобољским подвижником Фјодором Ивановом који је касније примио мученичку смрт.
Из прогонства се о. Сергије вратио у Москву 27. фебруара 1925. године. Сутрадан се као бивши прогнаник јавио у ГПУ да би сазнао за одлуку о својој даљој судбини. Жена иследник која је водила његов случај, рекла је да се свештенику дозвољава да врши црквене службе и да држи на богослужењу проповеди, али да не сме да обавља никакву административну дужност у парохији и да му је забрањено да учествује у било каквој пословној или административној парохијској делатности.
О. Сергије се вратио у Марто-Маријинску обитељ. Населио се у некадашњем стану који се налазио у једној од зграда манастира на првом спрату. Врата су са степеништа водила у мало предсобље одакле је посетилац улазио у велико предсобље из којег су врата надесно водила у собу, где су обично свештеника чекали посетиоци. Право из предсобља су водила врата у кабинет о. Сергија. У њему је између два прозора стајао велики писаћи сто; с леве стране цео зид су заузимале иконе, а с десне је стајао хармонијум. На њему је о. Сергије свирао црквене напеве, ирмосе, и уз пратњу хармонијума певао. У обитељи је била башта и отац је све док је ту боравио, сваке вечери, када је двориште било празно, шетао по башти и молио се.
О. Сергије није имао прилике да дуго служи у Марто-Маријинској обитељи. Године 1925. власти су донеле одлуку да је затворе, а монахиње да протерају. Део здања је био одузет и претворен у поликлинику. Неки од њених радника су одлучили да одузму манастирски стан о. Сергију и у ту сврху су написали доставу ОГПУ, оптуживши свештеника за антисовјетску агитацију међу сестрама обитељи тиме што је, наводно, скупљајући их говорио да совјетска власт прогања религију и свештенство. На основу ове доставе 29. априла 1925. године о. Сергије је ухапшен и затворен у Бутирски затвор. Извесно време уопште није знао разлог свог хапшења. Тек 11. маја је било прво саслушање на којем је сазнао за шта га оптужују.
– Реците, грађанине Сребрјански – обратио се иследник о. Сергију – коме од сестара из обитељи сте говорили да совјетска власт прогања религију и црквене људе?
– Никада о томе злобно нисам говорио – одговори он – али сам могао рећи да су многи црквени људи протерани због сумње за политичку непоузданост, која је код неких и могла бити, али ја се надам да ће се вратити поверење совјетске власти према нама.
Сазнавши за шта га оптужују, монахиња Јелисавета је дошла да моли за његово ослобођење. Написала је изјаву коју је предала Владимиру Черткову који је радио у установи под називом “Обавештавање и експертиза у вези с пословима религиозних струја”. Чертков је подржао молбу и, пропративши је својим објашњењима, упутио је 25. јуна 1925. године Петру Смидовичу који је истога дана послао сва документа Тучкову. 30. јуна случај је био размотрен и донета је одлука да се свештеник ослободи. 2. јула колегијум ОГПУ је обуставио поступак и о. Сергије је ослобођен.
Док је о. Сергије био у затвору, Марто-Маријинска обитељ је затворена, а сестре похапшене. Неке од њих су биле протеране релативно близу – у Тверску област, али већина је протерана у Казахстан и Средњу Азију.
О. Сергије и мати Јелисавета су отишли у село Владичња Тверске области и населили се у брвнари покривеној шиндром у којој је некада живео монахињин отац, протојереј Владимир Исполатовски. У прво време о. Сергије није служио, већ је често ишао да се моли у Покровски храм у којем је почео да служи 1927. године.
Одмах након доласка, а још више након што је о. Сергије почео да служи у Владичњи, почела су да га посећују многа његова духовна деца. Међу околним људима он је био познат као молитвеник и човек светог живота. Људи су почели да му се обраћају за помоћ и неки су по својој вери и молитвама праведниковнм добијали исцелења. Без обзира на тамнице које је преживео и тешко време гоњења, о. Сергије је наставио да се подвизава као духовник и проповедник. Користио је време за поучавање у вери, подршку и просвећивање ближњих. Духовна деца су му доносила храну и одећу, чији је већи део давао сиромашнима.
Али у селу је било и људи који су мрзели Цркву и који су хтели да ради заборава својих грехова забораве на Бога, те су се односили непријатељски према о. Сергију због његове отворене проповедничке делатности. Живот који је он водио разобличавао је њихову савест и, намисливши да га униште, обратили су се за помоћ властима.
30. и 31. јануара 1931. године ОГПУ је испитао ове људе. Они су изјавили: “По свом јавном и вештом приступу народу са религиозне стране заслужује посебну пажњу. Делује искључиво религиозном обманом. Ослања се на непросвећеност, изгони демоне из човека… Нарочито је способан за проповеди које држи по два часа. У својим говорима са амвона позива на јединство и подршку Цркви и религиозним циљевима…
Резултати оваквих проповеди су ту… село Гњесци је категорички одбило да уђе у колхоз. Једном речју, морам да кажем да је свештеник Сребрјански политички штетан елемент који мора бити одмах уклоњен…
Основни метод рада: делује на осећања репликама, путем свих могућих бесмислених гласина… које излаже у својим проповедима. Десило се да је једног радника на станици Крјучково убио воз. То је искористио Сребрјански говорећи да овај није веровао у Бога и говорио је нека га казни Бог, ако постоји и због тога је кажњен… Користи чланке из новина у својим проповедима говорећи да су… страни студенти који нису веровали у Бога и били су безбожници почели да се убијају и завршавају живот самоубиством…”
На основу ових изјава о. Сергије је био након неколико дана ухапшен, али је “материјал” за “стварања случаја” био недовољан и 14. фебруара су иследници испитали житеље села Владичња, задржавајући у поступку изјаве само оних сведока који су потврђивали оптужбу. Али и кроз призму лажних сведочанстава се види да је о. Сергије био за народ истински старац и подвижник, чијим молитвама су се збивала исцелења многих болесних.
” О свештенику Сребрјанском знам толико да му из целог округа долазе сељаци да би добили исцелење од болести. Долазили су му и онда када није служио у цркви и када је примао код куће…
Поп Сребрјански је у округу важио за светог човека и исцелитеља, и народ му је долазио у кућу…”
Био је саслушан други свештеник који је служио у Покровској цркви у Владичњи. Одговарајући на питања иследника, он је рекао: “Свештеника Сребрјанског познајем од тренутка његовог доласка у село Владичња; које године је дошао не сећам се, годину и више дана није служио али га је народ посећивао; зашто га је посећивао не знам. Понекад сам с њим разговарао јер ми је причао о чуду које се догодило приликом откривања моштију Митрофана Вороњешког: ‘Један комесар је приликом откривања моштију узео Митрофанову икону коју је донео кући и бацио је на под, рекавши газдарици стана: ево вам бацам вашег Бога, и Он ме не кажњава. И одједном му је позлило, разболео се, и почео је да моли да га одведу до Митрофанових моштију, што су му и испунили и тамо је оздравио’.
Више нисам разговарао с њим, или, тачније, разговарали смо о свакодневним стварима; тако ми је, на пример, причао како је видео Цара Николаја за време прослављања Серафима Саровског и да је тамо било врло свечано. Раније, док још нисам познавао Сребрјанског, читао сам његову књигу о руско-јапанском рату, чија је основна мисао била да народ учи вери, Цару и Отаџбини…
У лето су му долазили градски становници… али ко су они не знам. Треба истаћи да је он био врло добар проповедник, али су се проповеди тицале искључиво верских питања”.
10. марта власти су саслушале о. Сергија. Испричавши о својој служби у својству пуковског свештеника, о. Сергије је наставио: “Од 1904. до 1906. године био сам на ратном попришту у Манџурији, као награду добио сам скуфију и камилавку. Добио сам следеће награде за ратне заслуге: Ана трећег степена, Ана другог степена, Владимир четвртог степена и након завршетка руско-јапанског рата добио сам напрсни крст на Георгијевској ленти. Од 1909. до 1918. године служио сам у Москви као старешина цркава и духовник Марто-Маријинске обитељи милосрђа; од 1910. до 1918. године игуманија је била Јелисавета Фјодоровна Романова, а пројекат стварања ове обитељи је био мој… Године 1905. издао сам дневник о руско-јапанској кампањи у којем су описани дани боравка на ратишту, као и изводи из мојих проповеди. Према револуционарима сам се односио као према побуњеницима који су нарушавали мир у земљи, иако страначке програме нисам познавао и сам нисам био члан никаквих друштава. У проповедима сам истицао да њих, побуњенике, треба предавати у руке правосуђа; убиство Сергија Александровича од стране Каљајева на мене је тада оставило снажан утисак и сматрао сам да је починио злочин против Отаџбине. Догађаје у Москви и другим градовима 1905 године сматрао сам злочиначким, јер су уперени против Цара, Отаџбине и Цркве. Лично никада никога од револуционара нисам издавао властима, њих чак нисам ни познавао, ни видео. О мом раду све пише у мојој књизи. Уопште до револуције 1917. године веровао сам у монархију као у орган управе, али према причама Јелисавете Фјодоровне о животу двора бивше царске породице био сам разочаран у састав особља монархијског апарата. У ово време о монархији као о врсти управе нисам говорио; било је случајева када сам говорио са свештеником Хреновом да је Николај Други на мене као човек оставио добар утисак, али сам се видео с њим само на неколико минута у Сарову приликом прослављања Серафимових моштију; тај сусрет је био случајан и на његову молбу сам само освештао иконе; била је још једна прилика 1904 године, када је Николај Други путујући пролазио кроз град Орел и био је за време службе у цркви у којој сам служио, али тада нисам разговарао с њим. Живећи у последње време у Владичњи, нисам водио агитацију против совјетске власти, понекад сам у разговорима са Хреновом говорио да је ‘живот постао тежак, да је стварање колхоза теоријски добро, али народу је тешко да схвати како ће се то практично извести, али ако успе, то је велики помак’; у проповедима сам говорио о једнакости сиромашних и богатих на начелима хришћанске Цркве. Више ништа нисам говорио. Народ ме је посећивао код куће, а ја сам се трудио да се избавим тих посета, јер сам се осећао лоше, а такоће нисам хтео да се шире било какве гласине. Једна жена ми је долазила и питала: ‘Да ли да идем у колхоз? Ја сам јој рекао: ‘У колхоз треба ићи’. Она рече: ‘А кажу да у Бога не треба веровати’. Ја јој рекох: ‘Ко ће ишчупати из душе веровање у Бога?’ Хренову сам говорио о случају с комунистом приликом отварања моштију Митрофана Вороњешког: након што је почео да гази Митрофанову икону, њему је позлило, а када су га одвезли до Митрофана, он се исцелио. Као верник у чудо сам веровао, али то сам нисам видео, и говорио сам на основу приче. Долазили су ми верници тражећи помоћ од болести, тражећи да молитвом истерам демона; верујем и у то да постоји могућност да се демон усели у човека, али сам лично само служио молебан и слао сам их лекару. О случају радника на станици Крјучково говорио сам на основу приче само са својим блиским људима, а не у проповедима, како је радник говорио да га ето Бог не кажњава што не верује, и чак пре но што је дошао до железничке станице прегазио га је воз.
Не признајем да сам крив за наводе оптужнице…”
На овом је истрага била завршена и 23. марта је донесена пресуда: “Оптужени Сребрјански, као служитељ култа, од предреволуционарног времена до 1930. године има непрекидни ланац активне борбе против револуционарног покрета… Објављена књига ‘Дневник свештеника 51. драгонског Черњиговског њеног царског височанства велике кнегиње Јелисавете Фјодоровне пука Митрофана Сребрјанског’ живо описује живот и делатност оптуженог као монархисте и његову борбу против револуционарног покрета 1905. године. Основна мисао која се налази у књизи може се окарактерисати речима оптуженог: ‘Чврста вера у свете принципе – вера, Цар и света Отаџбина’.
Видећи да талас револуционарног покрета захвата масе, Сребрјански је позивао на немилосрдну борбу против револуционара: ‘Не само што нећемо слушати побуњенике, већ се, напротив, потруднмо да их уразумимо, изобличимо, приведемо послушности Богу и Цару, а ако то не желе, без прикривања и попустљивости их предајмо у руке правосуђа’.
Убиство кнеза Сергија Александровича од стране револуционара Каљајева изазвало је буру негодовања код оптуженог: Гнусно убиство великог кнеза Сергеја Александровича много ме је погодило. Злочинци, ви вичете о слободи, а сами делујете насиљем. Царство небеско мученику за правду’.
Револуција у престоници је такође изазвала нападе оптуженог: ‘Нашло се тако много издајника, лажних Руса који организују штрајкове и који траже срамни мир…’
Октобарска револуција Сребрјанског није променила и 1922. године он појачано подржавао контрареволуционарни проглас патријарха Тихона за скривање црквених драгоцености, за шта је био осуђен од стране колегијума ОГПУ на прогонство. Ова казнена мера такође није на њега деловала, те је дошавши у округ потпуне колективизације, Сребрјански у циљу уздизања ауторитета почео да се издаје за ‘светог човека’, при чему су му гомиле жена долазиле ради излечења болести…
Оптужен је да је као присталица монархијског начина владавине, систематски водио антисовјетску агитацију у циљу ометања мера које спроводи совјетска власт на селу, користећи религиозне предрасуде маса, што је кажњиво по члану 58. тачка 10. део 2. Кривичног законика”[1].
7. априла 1930. године тројка ОГПУ је осудила о. Сергија на пет година прогонства у Северни Крај. Свештеник је тада имао 60 година и после неколиких затворских казни, прогонства, етапних затвора, он се тешко разболео од миокардитиса. Било је то време најтеже за прогнанике. Прошла је колективизација. Сељачка газдинства су била разорена. Хлеб се продавао само на картице и у ограниченој количини. Могло се преживети само ако је човек добијао пакете, али пакети су долазили само у време када се на реци одвијао бродски саобраћај који је престајао током зимског периода и у време сече шуме.
Оца Сергија су населили у једном селу на реци Пинеги. Ту је живело много протераног свештенства. Овамо су му долазиле монахиња Јелисавета и Марија Петровна Заморина која је познавала о. Сергија још у периоду његовог служења у Орелу; касније је и она примила монаштво под именом Милица. Прогнани свештеници су радили овде на сечи дрвећа и на сплаварењу дрвне грађе. О. Сергије је радио на превозу балвана тако што је водио леденим колосеком коња који је вукао брвна. Овај рад, иако је био лакши од сече и тестерисања дрвета у шуми, захтевао је велику вештину и брзину. О. Сергије, монахиња Јелисавета и Марија Петровна живели су у кућици, као мала манастирска заједница. Захваљујући свом подвижничком животу, непрестаној молитвеној настројености, духовним саветима и способности да теши невољнике у најтежим приликама, о. Сергије је ускоро постао познат као дубоко духовни старац којем су многи поверавали своје невоље и у чије су молитвено посредовање веровали.
Северна зимска природа је оставила велики утисак на исповедника.”Огромне јеле, умотане у снежне покриваче и засуте густим ињем, стоје као зачаране – сећао се он – таква лепота од које човек не може ока да одвоји и око тебе необична тишина… осећа се присуство Господа Творца и човек хоће да Му се бескрајно моли и да Му захваљује за све дарове, за све што нам шаље у животу, да се моли без краја…”
Упркос болести и поодмаклим годинама старац је уз помоћ Божију испуњавао норму коју му је задавала управа. Када је морао да крчи пањеве, то је чинио сам и за кратко време. Понекад је гледао на сат да би сазнао за које време ће му успети да искрчи пањ на којем је радило понекад н по неколико људи.
С месном управом о. Сергије је успоставио најбоље односе; сви су волели светог старца и неуморног радника који је са смирењем прихватао своју судбину прогнаника. Деци је исекао од дрвета и залепио, а затим обојио макету воза с путничким и товарним вагонима које деца никада нису видела у животу, због тога што су та места удаљена од железничке пруге.
Након две године прогонства власти су због поодмаклих година свештеника и његове болести и због успешно обављеног рада одлучиле да га ослободе. Године 1933. о. Сергије се вратио у Москву где је боравио годину дана – опростио се са затвореном и разореном обитељи и отишао с монахињом Јелисаветом и Маријом Петровном у Владичњу. Овога пута су се населили у другој кући коју су купила његова духовна деца. Била је то омања брвнара с руском пећи, керамичким лежајем уз пећ и пространим двориштем. Ту су протекле последње године старчевог живота. Покровски храм у Владичњи је био затворен и о. Сергије је ишао да се моли у Иљински храм у суседно село. Касније су власти почеле да изражавају незадовољство поводом његове појаве у храму, те је био принуђен да се моли код куће. Последњи период живота о. Сергија било је време старачке бриге за своју духовну децу и православне који су му се обраћали за помоћ, што је било нарочито битно у оно време када је већина храмова била затворена и многи свештеници ухапшени.
За време Отаџбинског рата, када су Немци освојили Твер, у Владичњи се налазила војна јединица и очекивала се на том месту велика битка. Официри су предлагали становницима да оду што даље од првих борбених линија; неки су отишли, а о. Сергије и монахиње Јелисавета и Милица су остале. Скоро сваки дан изнад положаја војне јединице су летели немачки авиони, али ниједном ниједна бомба није пала ни на храм, ни на село. То су запазили и сами војници који су имали осећај да се село налази под нечијом молитвеном заштитом. Једном је о. Сергије кренуо на други крај села са Светим Даровима да причешћује тешког болесника. Морао је да прође поред стражара. Један од њих је зауставио о. Сергија, и запањен изгледом старца који је смело пролазио кроз село, и нехотице је изразио мисао која је владала духом многих војника: “Старче, овде се неко моли”.
Изненада је јединица била повучена с положаја, јер су битке почеле у другом правцу, недалеко од села Медног. Месни становници, очевици ових догађаја, приписују чудесно избављење села од смртне опасности молитвама о. Сергија.
Године 1946. о. Сергије је саставио за своју духовну децу подсетник[2]. За исповеднички подвиг, за праведни живот и дубоко смирење Господ је наградио о. Сергија даровима прозорљивости и исцелења. Са смирењем о. Сергије је причао једном Н. Соколовој да га људи сматрају прозорљивим, али “то делује благодат свештенства” – говорио је он. – “Ето, на пример, тако ми је летос дошао млади чобанин. Плаче, удара се у груди. Три краве из стада су му нестале.
– Мене ће – каже – осудити, а ја имам породицу.
– Па где си их тражио? – питам.
– Два дана и ја и рођаци и другови цео крај смо обишли и нема три краве! Пропао сам сада!
Он и ја смо пошли према остацима срушене цркве који су се налазили око двеста метара од моје куће. Тамо је хрпа разбијених цигала на месту светог престола. А пред Богом је то место ипак свето. Тамо где је био олтар. Тамо се вршила Тајна, тамо је силазила благодат. И тамо смо се пастир и ја помолили Спаситељу и замолили Га да нам помогне да нађемо краве. Рекох пастиру:
– Ти иди сада с вером на то и то брдо, седи и свирај у своју фрулу, и оне ће ти на звук доћи.
– Ох, оче, па тамо смо ја и браћа сваки жбун претресли!
И тако је и било. Седео је пастир и свирао на својој фрули и њему су се у року од пола сата појавиле све три краве. Гледам – каже – риђа из грмља излази, а за њом ускоро и бела… Мало касније, и трећа се појавила! Као из земље да су израсле!'”
У селу Гупка Тверске области, како сведочи староседелац ових места Тамара Ивановна Круг, једну девојку је заболела нога и болест је постала толико тешка да су јој лекари саветовали да иде у Твер у обласну болницу на операцију. Пре него што ће поћи у болницу, девојка је са својом мајком дошла о. Сергију. Он се помолио за исцелење девојке и рекао:
– У болницу пођите, али ћете се брзо вратити.
Пред полазак у Твер оне су рекле својима у породици да је болест задобила такав карактер да треба болесницу дочекати на станици, јер она иначе неће моћи да дође. Мајка и ћерка су селе на воз у Лихослављу и отишле у Твер. Али у возу је дошло до потпуног исцелења болеснице, тако да када су дошле у Твер, девојка је изашла на перон потпуно здрава.
Током последњих година живота архимандрита Сергија, почев од 1945. године, његов духовник је био протојереј Квинтилијан Вершински који је служио у Тверу и често долазио старцу. О. Квинтилијан је и сам био неколико година у затвору и добро је знао шта значи носити бреме и горчину прогона током многих година. Он се сећао о. Сергија: “Сваки пут када сам разговарао с њим, слушао његову надахнуту реч, преда мном се из дубине помаљао лик подвижника-пустиножитеља… Он је сав био обузет божанском жељом… То се осећало у свему, нарочито када је говорио. Говорио је о молитви, о трезвености – биле су то његове омиљене теме. Говорио је једноставно, поучно и убедљиво. Када је прилазио суштини теме, тада његова мисао као да је дотицала крајње висине хришћанског духа, он је доспевао у некакво усхићено-сазрцатељно стање, те су се, очигледно, под утицајем узбуђења које га је обухватило, његове мисли заодевале у рухо дубоко душевног и песничког исказа.
‘Звони за свеноћно бденије – говорио је он – за молитву сладосну, улазим у храм… Полумрак, светлуцају кандила, осећа се мирис тамјана, дах нечег неземаљског, чистог и сладосног, све је замрло… Осећа се присуство велике стваралачке силе, свемоћне, премудре, добре, која ће сваки час планути и почети да ствара… Са дрхтајем чекам… Када ће се завршити то тајанствено ћутање и разлећи моћни Божији глас: ‘Нека буде васељена и живот у њој!’ Одједном чујем: ‘Устаните, Господе, благослови!’ ‘Слава Светој Једносуштној и Животворној Тројици’. Непосредно иза овога се пева псалам ‘Благослови, Душо моја, Господа’ којим псалмопевац Давид приказује стварање света… Шта ћу рећи ја, ништаван, о осећањима која испуњавају моју душу у то време? Не стидим се да прнзнам да сам готово увек у то време плакао сузама умилења од духовног узбуђења од сећања и доживљаја чудесне, стваралачке и животворне делатности Свете Тројице која се тако дивно приказивала у том обреду… опхођења храма с кађењем. Тако је јасно моја душа спознавала неопходност те делатности Божије за људе, и ја сам се молио, кајао се због грехова, захваљивао Господу за све, за све у животу света, у лично мом животу, молио и преклињао да нас не остави саме… Било ми је неизрециво радосно на души када сам видео, осећао и доживљавао то јединство Бога и човека, Бога и целог света испуњеног животињама, птицама, рибама, биљкама и цвећем. Чинило ми се да ћу се излити у сузама радости и усхићења…’
Пред мисаоним сазрцатељним погледима старца разоткрива се тајанствени духовни свет с небројеним лепотама и умилењем… Он је у свету водио живот пустињака. Несумњиво је да је та способност сазрцања била у вези с његовом душевном чистотом. Његова анђеоска чистота и бестрашће којима је била прожета последња предсмртна исповест коју сам примао од њега, довела ме је до неког свештеног ужаса. После тога сам схватио душевно стање Петра када је ускликнуо: Господе, иди од мене, јер сам човек грешан’. У њему ме је све задивљавало, све је било необично. Задивила ме је његова незлобивост. Једном је приметио: ‘Лоших људи нема, постоје људи за које се треба посебно молити’. У његовим беседама није било чак ни трунке непријатељства према људима, иако је од њих много страдао. Ништа мање запањујуће је било и његово смирење. Једном ми је рекао: ‘Ви сте срећни, врло срећни, јер стојите крај престола Божијег, а ја сам ето због својих грехова и недостојности лишен те милости Божије’. С људима је био необично кротак и љубазан. У саговорниковој души је брзо проналазио болесно место и лечио га је. Он је несумњиво имао дар да теши људе. То сам доживео и на себи. Једном сам му дошао с тешким осећањем на души. Чим сам прекорачио праг његове убоге кућице, он са напором устаде са своје столице. Тада се већ тешко држао на ногама, скрстивши своје руке на грудима, уперивши поглед навише, уместо уобичајеног поздрава, он ми каже: ‘Страдам и молим се за вас’; поћутавши мало, настави: ‘Кад бисте само знали колико сте ви срећни, каква милост Божија почива на вама’. На томе се његов говор прекиде. Нисам смео да га искушавам питањима. Када сам одлазио од њега, чини ми се да сам све бреме са своје душе оставио крај његових ногу.
Пошао сам од њега радостан, иако ме туга није дуго напуштала, али сам је већ сада подносио са зачуђујућом лакоћом. Несумњиво је да је имао дар непрестане молитве. ‘Догађало се, дођем код њега говорила ми је једна становница села – а он, сиромашак, клечи у предњем углу, подигавши руке увис, као мртав, ја тако мало стојим и кренем…’
Настало је незаборавно пролећно јутро – сећао се о. Квинтилијан – на Истоку је зарудела зора која је наговештавала излазак пролећног сунца. Још је био мрак, али су се око кућице у којој је живео старац скупљали људи. Упркос пролећној непроходности путева, они су се окупљали да би одали последњу почаст покојном старцу. Када сам ушао у кућицу, она је била препуна народа који је сву ноћ провео крај старчевог сандука. Почело је опело. Било је то свеопште ридање. Плакале су не само жене, него и мушкарци…
Уз велики напор смо изнели сандук кроз мали узан трем на улицу. Намеравали смо да га ставимо на теретне саонице, пошто је било немогуће носити га, јер је пут до гробља на неким местима био претворен у дубоко блато, а на неким био потпуно прекривен водом. Ипак из гомиле се изненада издвојише људи који подигоше сандук на рамена… Испружише се стотине руку да само додирну крај сандука, и тужан спровод је уз непрекидно појање ‘Свети Боже’ кренуо према месту последњег починка. Када дођоше на гробље, сандук поставише на земљу, а гомила нагрну према сандуку. Сви су журили да се опросте. Целивали су руке старцу, при томе неки као да су замирали, многи су вадили из џепа беле марамице, убрусе, иконице, додиривали њима тело уснулог и поново стављали у џеп.
Када су сандук спуштали на дно гроба, певали смо ‘Светлости тиха’. Песковита земља, а овлажени крајеви раке претили су да се обруше. Упркос упозорењу, гомила је појурила према гробу и прегршти песка су засуле сандук покојника. Ускоро се зачуше тупи ударци смрзнуте земље о поклопац сандука.
Наставили смо да певамо, али нисмо били сами. Грађани – зачу се неки глас – гледајте, гледајте’. То је викао човек с руком подигнутом увис. И заиста, пред нашим очима се указала дивна слика. Спустивши се из небеског плаветнила необично ниско, изнад самог гроба је кружила шева и певала своју живахну песму. Да, нисмо певали сами, нама као да се придружила творевина Божија, хвалећи Бога, чудесног у својим изабраницима.
Ускоро је на месту старчевог упокојења израсла хумка. Поболи су велики бели крст са неугасивим кандилом и натписом: ‘Овде почива тело свештеноархимандрита Сергија – протојереја Митрофана. Преминуо је 1948. године, 23. марта. Добар рат ратовах, трку сврших'”.
Још за живота отац је говорио својој духовној деци: “Не плачите за мном, када умрем. Доћи ћете на мој гроб и рећи ћете шта вам треба, и ја ћу вам, ако будем имао смелост пред Господом, помоћи.”
После смрти архимандрита Сергија његово поштовање као подвижника и молитвеника не само што се није смањивало, него је временом све више расло. Многи верници долазе на гроб о. Сергија да се помоле, да добију утеху и заузимање. Понекад се благодатни знаци да се отац сећа своје духовне деце изражавају у чудесним знамењима.
Једном су дошла на гроб о. Сергија његова духовна деца из Орела, Јелисавета и Олга Гришајеве. Помолиле су се, мало су поседеле крај гроба и почеле да тугују и јадикују како више немају духовног оца да им нешто каже. У том тренутку оне одједном осетише да се око њих разлио необичан миомирис који су оне повезале са о. Сергијем. Тај миомирис их је пратио на целом путу с гробља и ишао за њима до краја поља.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Касније су, 1989. године, власти ревидирале случај оптужнице о. Сергија, и он је био проглашен невиним по свим тачкама оптужнице.
  2. “Мислим да ради правилног раста духовног живота сваки хришћанин и хришћанка морају што чешће да себе питају имају ли у себи:

    1) Веру у Бога Оца нашег небеског несумњиву, живу, тј. оправдану делима живота, почев од мисли, жеља, речи итд. Сумње треба сматрати тешким грехом и одгонити их одмах покајањем. Бог је Отац наш, а Црква мати, те зато људи као истинска деца Бога и свете Цркве морају без сумње да верују да је свака реч Божија и свако правило, обред и одредба свете Цркве необорива истина.

    2) Љубав према Богу, која се изражава пре свега у молитви пламеној н непрестаној, у подизању храма Светој Тројици у срцу нашем и у предстајању пред Његовим престолом, као гореће кандило, с кратком али честом, молитвом трудећи се да се њом испуни и дан и ноћ када не спаваш. Тада he постати јасна реч апостола Петра древним хришћанима: ‘И ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни, свештенство свето. да бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Хрнста’ (1 Пт. 2:5). На тај начин, у том храму Свете Тројице, што гa је човек поставио у свом срцу, његова душа ће и сама бити свештеник који приноси свете молитвене жртве за себе и за све. Обично људи у молитви траже насладу, а мени се чини да је молитва наша дужност, свештена обавеза пред Богом, н зато је главно у молитви пажња и напор, а остало, како Бог да, ако благослови Господ наш молитвени напор радошћу захвалићемо, а ако нас награди хладноћом такође ћемо захвалити, јер смо радости недостојни. Љубав према Богу се изражава у богомислију, у читању речи Божије, у безусловној и тренутној послушности светом Божијем Закону и светој Цркви н у томе најзад, да не правимо себи идола, тј. да не волимо више од Бога никога и ништа.

    3) Наду хришћанску која се изражава у свецелом предавању себе Промислу Божијем Премудром, Свеблагом и Свемогућем, у непрестаном уздању у помоћ Божију благодаћу Светога Духа.

    4) Увек се треба држати за руку Божију, како говори св. Давид у 15. псалму, стих 8: ‘Свагда видех пред собом Господа, јер ми је Он с десне стране да не посрнем’, тј. треба увек имати на уму свеприсутност Божију и саприсуство Бога човеку.

    5) У животу уопште, а нарочито у духовном, треба чувати свето расуђивање које је духовна со која не дозвољава животу да се квари н она чува правилност и неокрњеност духовног живота.

    6) Љубав према ближњему; она треба да се заснива на чврстом исповедању да је цело човечанство једна породица која има за свог оца Самог Господа Бога и прародитеље Адама и Еву. Одатле проистичу закључци: а) на земљи нема туђинаца, сви су сродници; б) на земљи нема злих и зла, већ постоје само болесна браћа и сестре. н постоји велика болест духа целог човечанства која се изражава или у отуђењу од Бога и Његовог светог Закона, или у млакости. Треба истаћи да су у очима правде Божије отуђење од Бога (неверовање) и млакост једнаки и већ је Господ објавио да ће хладан и млак бити избачен из уста Божијих, тј. из Царства небеског, ако се не покају. На тај начин, земља је болница, сви људи су болесни душом и телом и сви су браћа и сестре, и у односу једних према другима они су духовна браћа н сестре милосрђа. Карактеристично својство пак истинске браће и сестара милосрђа јесте да самопрегорно воле све људе и да служе њиховом привременом и вечном спасењу. Уопште треба живети тако да се из сваког човека излива само радост, мир, утеха и кроткост на све друге људе.

    7) Грех има трн степена: а) насртај.тј. мисаони подстицај греховни (грех је напао ум), б) чињење греха у машти н в) реч или дело када се тај насртај или маштање испољавају на речи или на делу. Зато се треба научити непрестаној (веома честој) краткој молитви Богу, Мајци Божијој. анђелима и светима н тренутном унутрашњем покајању којим се одмах одбија насртај, не допуштајући му да дође до маштања. Борба против насртаја је једна од главних делања у духовном животу и ако је она озбиљна и упорна, човек се преображава по Христовом лику. Приликом озбиљне борбе против насртаја код хришћанина се појављује одлучност да у себи васпитава неизналажење греха у другоме, да би унутрашњом молитвом за грешника, пре осуђујуће или гневне речи о њему, зауставио у себи наступ гнева или осуде, н у човеку ће се образовати мирноћа или кроткост, и тај човек he себе и све и свја победити и довести до спасења.

    8) Врло је важно за духовни живот да хришћанин себи изабере друштво људи међу којима би нашао одмор својој души, добијао помоћ, нарочито духовну. То се постиже познанством, нарочито у храмовима, са достојним људима и читањем духовне литературе. Најважније је научити себе да се увек буде у друштву Самог Господа Бога Тројединог, Мајке Божнје, светнх анђела и светих угодника Божијих, што се постиже молитвом, богомислијем н побожним размишљањима уопште, као и читањем житија светих и њихових дела. На тај начин, налазећи се мисаоно, љубављу срца и молитвом са светим штивом, што представља разговор с тим земаљским и небеским светим пријатељима, човек се одуховљује и облагодаћује.

    9) Помисао на смрт уништава везаност за све привремено, земаљско и широко отвара врата за све вечно и небеско. По себи се разуме како је спасоносно учити себе сећању насмрт.

    10) Неопходно је памтити да је циљ човековог живота богоуподобљење, синовство Богу н братство са људима.

    11) На сваки посао или службу у земаљском животу треба гледати као од Бога нам дато послушање у свету или у манастиру, које треба савесно вршити.

  3. Најзад, оно што све то крунише јесу Свете Тајне Цркве и богослужење са свим црквеним обредима. Сви хришћани морају неизоставно знати смисао и значење сваке примљене или примане Тајне, сећати се тога, размишљати и проверавати себе. Пре свега, сетите се већ примљених тајни крштења и миропомазања. Дали сте завет за цео вечни живот: одрицање од сатане и злих дела његових и сједињење са Христом. заронили сте у свете воде купељи, потопили сте и убили сте прародитељски грех, и грехове учињене пре крштења, као и само грехољубље, уронили сте у Христа целог човека, његово тело н душу, сав његов живот, у постригу сте одсекли своје сопство и обећали да ћете живети само по вољи Божијој, по заповестима, по правилима и уопште по руководству свете Цркве. У купељи је човек умро греху, умро је земаљском животу и васкрсао је (изронио) са Христом н у Христу за блажену н вечну бесмртност. У тајни миропомазања човек је добио нарочиту благодат Светог Духа која освештава хришћанина н његова дела, и која му помаже. Ово треба чврсто имати на уму и никада се не губити, ма шта се десило у животу, никада не клонути, не бити пометен тешкоћама живота, несрећама и болестима – а једнако и земаљском срећом, памтећи увек да је с нама благодат светога мира Светога Духа, која нам је нарочито дата ради помоћи. Њој и слава, част и благодарење а унинија и гордости да не буде! Затим треба памтити да је тајна покајања као неко друго крштење, оно васпоставља невиност,те јој зато треба не једном годишње, већ јој прибегавати што је могуће чешће, и не само на општој исповести, већ што је најважније, на појединачној исповести, када нам се пружа могућност да у потпуности положимо рачун о свом животу у Христу, да добијемо разрешење грехова, да се умијемо у духовној купељи покајања, нарочито сузног, да добијемо руководствене савете духовника н храбро идемо обновљени у мукотрпан духовни живот! Нарочито после исповести треба себе подсећати да човек који је одлучио да озбиљно живи на хришћански начин мора обавезно и одмах применити у животу дате му савете, а не одлагати под разним изговорима, само на речима се одушевљавајући руководиоцима и саветима које нам они дају. Присећам се овде речи ап. Павла о хришћанима, а нарочито о женама које непрестано уче и ничему не могу да се науче управо зато што са задовољством слушају, а у животу не примењују оно што су чуле. Тајна светог причешћа Телом и Крвљу Христовом јесте враћено Дрво Живота, оно сједињује суштински човеково тело и душу с Богом, и људи целог света, причешћујући се Телом и Крвљу Христовом, не само штосе сваки понаособ сједињују с Богом, него се сви сједињују с Христом у његовој светој чаши у једну целовиту Заједницу Љубави. Муж н жена добијају благослов Божији и благодат ради узајамног достизања вечног спасења и ради рађања и васпитања деце такође за живот вечни. Безбрачни младићи и девојке посредством завета девствености своје душе као невесте сједињују с Христом-жеником, и то је такође брак… Тајну јелеосвећења за исцелење душе и тела морају да примају сви хришћани, јер су сви болесни телесно и душевно од грехова; а у тајни јелеосвећења јереј се посебно моли за исцелење душе од грехова, нарочито оних заборављених, и у тој тајни се греси доиста сматрају болешћу душе. Сви хришћани обавезно морају да проучавају смисао богослужења н црквених обреда, а нарочито њихов историјски и символични смисао, и да се науче да, присуствујући богослужењима и обредима, духовно-молитвено доживљавају тај смисао”.

Comments are closed.