НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

 

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА
Књига страдања и утехе
 

 
Свети Јован Стебљин Каменски
 
20 јул (2.август)
ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦИ ЈОВАН СТЕБЉИН-КАМЕНСКИ, ТИХОН КРЕЧКОВ, ГЕОРГИЈЕ ПОЖАРОВ И КОЗМА ВЈАЗЊИКОВ, СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИ ГЕОРГИЈЕ НИКИТИН, АЛЕКСАНДАР АРХАНГЕЉСКИ, СЕРГИЈЕ ГОРТИНСКИ И ТЕОДОР ЈАКОВЉЕВ, МУЧЕНИЦИ ЈЕФИМИЈЕ ГРЕБЕНШЧИКОВ И ПЕТАР ВЈАЗЊИКОВ
 
Свештеномученик Јован се родио 26. октобра 1887. године у Петрограду. Његов отац, Георгије Георгијевич Стебљин-Каменски, је био директор канцеларије министарства поморства, а последњих година пред револуцију сенатор у одељењу херолдије[1] и судства Владајућег Сената. Осим тога он је био председник Руског друштва поморског права. Иванов дед Георгије Павлович СтебљинКаменски је у последњим годинама свог живота био Вилански губернатор у чину тајног саветника. У то време он је стекао имање Бијуцишки у Виланском срезу, где је протекло Иваново детињство. Ту је на имању била сахрањена и његова мајка, Олга Александровна, кћи вицеадмирала Александра Павловича Жандра, која је умрла 17. августа 1902. године.
Основно образовање Иван је стекао код куће. Олга Александровна је извршила огроман утицај на њега и његове две сестре, Олгу и Јелисавету биле су то благочастиве девојке строгог и праведног живота. Од детињства је дечак осећао топлину материнске љубави и снагу њеног благослова. „Ти си мој“ – говорила је мама и то је била за њега највећа нежност. Али она је умрла рано, када је Иван напунио 14 година. Гледајући мајку и дубоко патећи због губитка на дан њене смрти, он је осетио како га два доживљаја онога што се збива обухватају у целини: први је био оштар бол због неповратног губитка онога што је било најјаче и најтоплије у златним данима детињства, и други што he његов даљи живот без мајке показивати какав је душевни развој она у њему подстакла. Њему се тада чинило да ће сваки рђав поступак његовог каснијег живота бити увреда њене светле успомене и нарушавање дужности према њој.
После мајчине смрти Иван је завршио четири разреда гимназије и, у складу с породичном традицијом, изабрао службу у морнарици, ступивши у Поморски кадетски корпус који је завршио 1908. године у звању поморског кадета. По завршетку Поморског кадетског корпуса Иван Георгијевич је био награђен наградом „Адмирал Нахимов“. Године 1908. добио је место на крстарици „Богатир“ и 19081909. године био на пловидби у иностранству. Године 1909. је произведен у морнаричког заставника, премештен у Прву Балтичку поморску посаду и постављену дивизију пробнихторпедњача. Од 19091910. године Иван Георгијевич је вршио дужност четног командира на крстарици „Адмирал Макаров“. Године 1911. био је награђен италијанском сребрном медаљом због пружања помоћи пострадалима за време земљотреса који је 1908. године погодио Сицилију и Калабрију. Године 1911. Иван Георгијевич је унапређен у потпоручника, а следеће је унапређен у чин поручника. Године 1914. и 1915. је награђен орденима Светог Станислава трећег степена с мачевима и лентом и Свете Ане с мачевима и лентом. У јуну 1917. године Иван Георгијевич је напустио морнарицу из здравствених разлога.
У лето 1918. почео је да ради у научној експедицији која је истраживала невске плићаке. Од 1919. до 1921. године Иван Георгијевич је након мобилизације служио као помоћник директора светионика Балтичке морнарице и истовремено је вршио дужност чтеца у цркви Св. Тројице у Петрограду. У то време је донео неопозиву одлуку да служи Богу, да постане војник Христов. Благодатна подршка коју је доживео када је донео ту одлуку, јасно му је предочнла да га Господ позива и да га неће оставити у земаљским искушењима.
Васпитан у хришћанској породици, чија је основа живота било придржавање Христом завештаних наравствених начела, као официр, обучен послушности и морнаричком правилнику, он је био далеко од сваке двосмислености и лукавства. У бескомпромисности живота у Христу, чврстом хођењу за Христом, било је нешто сродно и блиско животу ратног поморског официра. Али војник земаљске отаџбине ризикује и напреже се само за време војних вежби и ратних дејстава, а војник Христов ризикује и подвизава се сваког тренутка, а нарочито ако му је Господ досудио да живи у време гоњења. Припремајући се да прими свештенички чин, Иван Георгијевич се припремао и за гоњења. У то време је пут свештенослужитеља био не само радостан, него II тужан и горак, пут на којем су га често чекали тамнички окови. О. Јован се касније сећао свог затвора као времена, када је најјасније осећао присуство Божије.
Одлучивши да постане свештеник, целога себе препустивши вољи Господњој, он је пошао на мајчин гроб на имање недалеко од Вилне које им је некада припадало. Павши на земљу, осетио је да му у душу силази мнр и спокојство, било му је топло као у детињству и као да је осетио да га мајка поново благосиља. По повратку у Петроград Иван Георгијевич је 1921. године рукоположен у чин ђакона.
Године 1921. о. Јован је први пут ухапшен од стране ЧК, али је после кратког затвора ослобођен. У лето 1923. године рукоположен је за свештеника у храму Св. Тројице, на Стремјаној улици; ускоро је постављен за старешину тог храма и уздигнут у чин протојереја. Ново служење га је у потпуности обузело. Пастви је давао све своје време и снаге.
2. фебруара 1924. године власти су ухапсиле свештеника. У то време је почео масовни повратак храмова из обновљенаштва у патријаршијску Цркву. Опоравио се живот парохија и организовала се братства. Да би овоме учинио крај ОГПУ је почео да се све јаче меша у црквени живот; у Петрограду је било ухапшено око 40 свештеника и мирјана. Оца Јована су оптужили да је окупио око себе православне, те су ови почели да се окупљају не само у храму, него и у становима, где су се читали акатисти и Свето Писмо, којом приликом је свештеник објашњавао једну или две главе из апостолских посланица. Позван на саслушање, свештеник је изјавио да је служио у становима неких својих парохијана молебане, где су пили чај, и док су чекали да га донесу, водили су разговоре на религиозне теме. Ово властима није било довољно: 26. септембра 1924. године Посебно веће при Колегијуму ОГПУ је осудило о. Јована на три године затвора у Соловецки концентрациони логор. Укупно је на издржавање казне у концентрациони логор било осуђено 35 људи – свештеника и мирјана.
У Соловецком концентрационом логору о. Јован се држао достојанствено, увек је ишао у свештеничкој одори и посећивао црквене службе, све док се то дозвољавало. Оне су му биле велика утеха у тешким условима логорског живота. О. Јован је писао из Соловецког логора писма свом оцу, сестрама и духовној деци.
 
„Христос се рађа, славите!
Драги моји и у Христу вољени, радујте се! Радујте се великом празнику који усред зимске студени наговештава долазак пролећа.
Нека још јачају мразеви, нека зомске мећаве сакривају од наших очију сунце – ми ипак знамо да природа ради свој посао и да ће после фебруарских мразева сигурно испловито пролећно сунце. Нека и у историји човечанства још увек влада морална студен, нека народи безглаво јуре у безумној егоистичној тежњи према материјалном и личном благостањудело божанског градитељства се врши; Сунце Правде и даље загрева све оно што је позвано у живот; мир је од земље неодвојив, не онај мир који не може да се одржи пред првом баченом коском, пред првнм сукобом материјалних интереса, већ онај мир којим се испуњава душа гладнога човека када подели свој последњи залогај с њему непознатим сиромахом. Тај мир је непобедив зато што је то мир љубави, а не компромиса. Негда јалова тежња најбољих људи да учврсте своју вољу у чињењу добра, појавом на земљи Бога Логоса добија обилну благодатну помоћ и благовољење према људима, ваплоти се у живот. Али да бисмо се и ми испунили празничном радошћу, да бисмо се и ми поклонили рођеном Сунцу Правде, сетивши се благовести анђела пођимо мислено у град Давидов, испунимо се духовним расположењем псалмопојца, цара, пастира и пророка.
Драги моји, зар још увек нисте научили да свакодневно читате реч Божију, зар још нисте, нећу да кажем схватили, него зар још нисте осетили да вам је тај духовни хлеб потребнији од обичног? Када читам зачала одређена за сваки дан, мислим о свима вама и о томе какву би корист, утеху и радост свако од вас могао од њих да добије. Од свег срца честитам свима празник и молим Господа да, погледавши на све који Га траже, стресе њихову греховну прљавштнну, посети их у вери, учврсти у нади, усаврши у љубави и учини верном децом Своје свете Цркве. Нека се моји мили нећаци[2], радујући се због Господом им дарованог разума и могућности да добију образовање, не узносе у мислима, већ нека се сећају Онога Који је, већ са дванаест година разумом превазишавши учене старце, био послушан нешколованом Јосифу, и нека се уче највишој премудрости – духовном смирењу. Нека почетак највише премудрости – страх Господњи – буде у основи целокупне њихове делатности.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
Од Деве се рађа, иде пак на крштење Христос, Божија мудрост и сила (3 и 4 ирмос канона празника Крштења Господњег).
Драги и вољени моји, животним бригама раздвојени, али у срцу мом сви скупа сабрани пријатељи И децо у Христу! Поздрављам вас са „Христос се роди“ и „Христос се јави“. Како бих хтео опет све да вас видим и да проведемо заједно празнике! Знам да код свакога од вас не могу а да не буду невоље и сумње и тако би ме радовало да видим како су све оне потонуле у побожном поклоњењу Божијој Премудрости, у савршеној уверености у Његову свемогућу силу. Препустите се Премудрости Божијој, верујте Христу Господу да је ‘блаженије дати неголи примати’. Не тражите радости живота, већ се трудите да их дате онима које су оне потребније него вама. Кога погађа болест или велика туга – ‘не бојте ce’: пред свим људима лежи, за сад још у смирењу и понизности, у сточним јаслама, Велика Радост – Она ће вас провести кроз све земаљске невоље и туге, кроз саму смрт и извешће вас у бескрајну долину светлости и радости, у долину чисте љубави и вечнога живота. Идите и поклоните се Христу Господу, оставите привремено (као витлејемски пастири) своја стада земаљских брига; али знајте да је много пре Свог Рођења Он објавио преко пророка Исаије: „Кога ћу погледати? Само на кротког и ћутљивог (духом скрушеног) и на онога који дрхти од речи Мојих“. Идите Господу са сваком кроткошћу, са сазнањем своје недостојности (прекрштених руку на грудима), са чврстом вером у љубав Божију према свима који хоће да се спасу, са трепетном спремношћу да Му послужите онако како Он усхте, с радосном благодарношћу на позиву у Његову свету службу, ма у чему се та служба изражавала. Идите светла лица савести очишћене покајањем, оживљена срца приликом причешћивања, причешћивања које вас попут Звезде Витлејемске води Господу. Идите према Младенцу Који чита оно што је скривено у човеку, Ономе који је од злог Ирода и безбожног света скривен – идите к Њему – Он вас зове, Он ће вам се открити, Он ће вам се насмешити и поћи вам у сусрет! Идите, хитајте, и добићете неисказану Радост, залог Радости вечне и снагу за подношење свих неизбежних тегоба живота. Да буде тако са свима вама.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
… Ево већ почиње Велики пост, почиње време, када су велики светилници духа, који су сав живот проводили у самосабраности, налазили потребу за још већим удубљивањем у себе, за још већим напором својих духовних снага. Ми пак који цео живот проводимо безбрижно, пролазимо и мимо ове духовне лествице у царство светлости, не налазећи никакву потребу да подигнемо своју ногу на прву степеницу, већ само променом хране мислимо да оправдамо своју припадност изабраном стаду Христовом искупљеном Његовом крвљу. Ми спајамо веру у Распетога с могућношћу да се чак и после изношења крста предајемо световним забавама. Дух војује против плоти и плот војује против духа. Ради победе духа у човеку Сам Господ се одева у плот и страда од ње; ми пак. верујући у ту за нас спасоносну тајну, ругамо Му се, задовољавајући жеље плоти. И још називамо те жеље потребама, док и нашој плоти „једино што је потребно“ – јесте служити Господу у послушности Духу Истине који у нама живи.
Још једном тврдим да не одричем хришћанину могућност највише земаљске среће – породичне, али сам уверен да истинска породична срећа може бити резултат сједињења двају срдаца у њиховој тежњи према Светлости Истине, срдаца која на тој тежњи граде свој живот и у тој тежњи траже узајамну подршку. Зна Отац небески да су људима потребна земаљска добра која је Он даровао људима и неће лишити Својих добара оне који Му искрено служе. ‘Иштите најпре царства Божијег и све ће вам се ово додати!’ Ко пак тражи земаљску срећу пре царства Христовог, ко сам дрско пружа руку да је узме, не чекајући да Господ благоизволи да му је да – такав је сличан праоцу који је тражио познање Истине кроз кушање плода који је Носилац Истине забранио. Не тражи се да сви хришћани буду аскети, али се безусловно захтева од њих таква тежња према Господу која би их чинила спремним да приме од Њега свако служење с вером да ће управо оно свакоме од њих дати највиши удео њима могуће среће. Велики пост је Црква установила због свести о немоћи људској и немогућности да човек буде увек у постојаном духовном напору. То је време када сваки хришћанин мислено треба да престане пред Господом са оним талантима које је у служењу Њему током године дана успео да стекне. А шта ми да кажемо Господу осим ‘причекај ме’ и ‘не посеци ме са смоквом неплодном’? Али нека се наша душа пред почетак поста отвори за примање заповести и наредаба Божијих за будућност. Нека наша свест не буде помрачена нашим гресима. Нека нам се укаже светлост Христова. Нека нам Његов Крст буде огњени стуб који осветљава наш пут у мраку земаљског живота и стуб од облака који нас штити од силне жеге земаљских порива. Нека наш вером просвећени ум угледа истински пут онда када не види никаквог пута, нека не посумња у избор пута и онда када му животно искуство буде нудило мноштво путева.
Вољени моји, зашто стално осећам призвук туге у вашим писмима? Истина, много је невоља код свих вас који живите у злу и сујети света, али не нестају ли наше невоље пред вером у свеобнављајућу, просвећујућу и животворну благодат Божију? Тугујете ли због свести о својој недостојности? Радујте се онда и милости Божијој коју само недостојни и спознају. Да ли вас жалости неправда живота? Али то показује да волите људе који су огрезли у њему и жалите их, а ако их волите и жалите, очигледно интуитивно осећајући присуство и мрвице добра у сваком човеку, знате да Господ, Свезнајући и Свевидећи, неће оставити да пропадне и најмањи делић тих мрвица, већ ће на овај или онај начин све добро сјединити у једно. Наша радост је у могућности да служимо том сједињењу; наша туга је сазнање своје немоћи у том служењу. Али та туга се исцељује вером у Господа Који даје помоћ свима онима који је траже, а радост не може бити помрачена нашом недостојношћу, јер служење Господу није туђе ни бесловесним животињама, па чак ни неживој природи. Свакоме човеку је увек отворена могућност свесног служења. Не одбацују се ни блуднице, ни цариници, ни разбојници. Разумем сузе туге због оних наших поступака који би по људској правди морали изазвати одвраћање од нас лица Господњег, али су ми тим разумљивије сузе ганућа и радосне захвалности Ономе Који нам још из далека иде у сусрет и јавља знаке да смо Његова, иако блудна, али мила деца.
Учимо се да увек, и у свему што нам се збива, видимо последицу свеблагог промишљања Божијег о нама, увек тежимо да извршавамо оно служење које у овим или оним околностима Господ од нас очекује: било то стрпљиво подношење невоља, или ова или она помоћ ближњему, или просто ћутање на увреду, или обуздавање својих жеља, или нешто друго.
Мени пак који сам вам донео толико невоља и својом је непажњом повећавам, молим да ми опростите и да ме помињете у својим молитвама не као служитеља Христовог, каквим вам се представљам, већ као слабог човека који има узвишену службу, а на сваком кораку се спотиче и коме треба непрестана помоћ која ми вашим молитвама може бити дата у изобиљу. Благодаћу Својом Господ и Бог наш Исус Христос да помилује и опрости свима нама.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
Драги и вољени моји!
Нисам добио вашу заједничку честитку поводом празника коју сте ми помињали у последњим писмима. Али радујем се што је она била написана. Да ли ћете сачувати духовну блискост барем у најмањој мери и следеће године, и зар ће ваша заједничка честитка која није дошла до мене бити последњи повод вашег јединства? Хоћу да мислим да неће, не само зато што вас све волим и радујем се да видим да сте сви заједно, него и зато што они мање утврђени од вас, лишивши се духовне подршке узајамног општења, тешко да ће наћи такву подршку на другом месту; а подршка је тако потребна сваком човеку! Добро је што се т. О.[3] сећа села Бијуцишки: не може да изазове ништа осим топлог осећања захвалности за онај тихи спокој којим је одисало. Нека нам је оно сада бескрајно далеко; од тога нам се чини још дражим и ближим. Људи неверници често и у повољним околностима не осећају радост живота и само у тешким тренуцима се с горчином сећају већ изгубљене среће. Ми пак, загрејани вером Христове љубави, ценимо изнад свих земаљских добара онај душевни мир који представља плод чисте савести и свести о срдачној љубави наших блиских. До извесне мере је тачно да ‘треба умети бити срећан’. Хришћанину који верује у Спаситељеве речи: ‘Ево ја сам с вама у све дане до свршетка света’, отворена је могућност да добију радост путем Самог Извора Љубави у свим животним приликама. Радост среће нам се продубљује радосним осећањем захвалности на милости добијеној од Господа, а туга од тешких доживљаја се по снази вере смањује или се чак потпуно покрива радошћу Васкрсења Христовог из мртвих. Један енглески проповедник ме је навео на мисао да радост од речи ‘видите место где је лежао Господ’ најбоље може бити схваћена на гробљу. Заправо, Господ је сишао на земљу, сишао је и у гроб, на земљи носећи људску плот и у гробу немајући ни обличја, ни лепоте. Место где је лежао Господ је гроб; али Њега више тамо нема. Крајњу границу људских страдања – срамну смрт – искусио је Сам Господ. ‘Не плачите’. Вера Христова нас води из смрти у живот. ‘Ваша туга ће се претворити у радост…’ Не препуштајте се тузи због раздора у Цркви, Господ ће све уредити на радост верних. Само да ми сами не престанемо да будемо верни Истини и Љубави.
Да буде с вама Господ неодступно.
Не заборављајте молитву и у молитви на мене.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
Драги и вољени моји! Ви сте свакако у прошлости доживели много радости; добијали сте много задовољства од схватања плодности свог тешког рада, али сте имали и много тешких и мучних тренутака, када је сав даљи живот изгледао као бреме, када је сав дугогодишњи рад изгледао као да је изгубио своју вредност. Али не, драги, ако ја и ви знамо да у материјалном свету који је подложан распадљивости ништа не пропада без трага, несумњиво још драгоценији у смислу последица бива сваки напор воље, сваки напор мисли покренут трагањем за истином, свака пројава љубави. Ништа не нестаје без трага, иако често траг и не примећујемо, као, уосталом, и у материјалном свету. Зато, ако у нашем животу радимо у интересу правде и истине, ако ради помоћи другима ограничавамо своје потребе, ми онда нећемо жалити због тога, макар нам се чинило да су сав наш рад уништиле случајне околности (на пример, када пожар уништи дугогодишњи научни рад који се готово приближио крају), макар нам људи које смо ми извели на пут показивали потпуну незахвалност. Ми нећемо, кажем, жалити што смо радили и волели, зато што управо само наше сопствено сажаљење и може лишити нашу делатност наравственог значаја. У свом последњем писму ми помињете Ж. и Н.[4] Сећам се како су ми обоје говорили да су за кратко проживљено време свог заједничког живота толико много добили среће да ако уопште за људе постоји икаква „порција“ среће, они су је несумњиво већ добили. ‘Ма шта нас очекивало у будућности, говорили су они, ми више немамо права да се жалимо, јер други људи за дуг живот не виде ни најмањи део оне среће које смо ми удостојени’. Мислим да им је током дугих каснијих година искушења ово њихово признање често падало на памет, ублажавајући тешкоће које су доживљавали, мирећи их са животом и до последњег тренутка изгонило је из њиховог срца сваку сумњу у доброту Сведржитеља. Ако је и у вашем животу било много разочарања, ако сте морали да доживите тугу због вама драгих и блиских, ви ипак имате утеху да знате да ни ви, ни ваши блиски, ни у задовољству, ни у тузи нису одступили од Духа Истине и Љубави.
Да вас испуни Господ благодатном силом, потребном за превладавање сваке туге, радосном вером у победу Васкрслог Христа. Нека нам буде дата радост виђења и узајамног општења у условима мирног живота испуњеног љубављу и неугасивом жељом да будемо верне слуге Распетог Господа.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
… Време лети. Кроз месец дана је Живоносно Христово Васкрсење. Свим срцем желим свима вама, моји драги, блиски и вољени да стекнете за време поста и страсне седмице душевни мир и безграничну веру у доброту Божанског Промислитеља, да се радост светлог Васкрсења учврсти у вашим срцима непоколебиво. Тек сада почињем да схватам колико је неправилан онај уобичајени полу-утилитарни приступ према вери у Бога. У томе се управо и састоји радост нашег следовања Христу, што ми нисмо просто размажена деца небеског Оца која добијају од Њега све што пожеле: ‘Отац мој до сада чини и ја чиним’, говори Господ; и ми смо ‘пријатељи’ Његови, ако чинимо оно што нам је Он заповедио, тј. ако учествујемо у Његовом делању. Делање ваплоћеног Господа састојало се у побећивању злобе љубављу, у безропотном примању крсне смрти од народа коме је Он указао милост. ‘Оче, опрости им!’ Али да бисмо могли да учествујемо у делању Христовом, пре свега морамо да тежимо да љубављу победимо оно начело злобе које живи у нама самима и испољава се у свим врстама егоизма. Убити у себи егоизам, или, барем, одбацити га – јесте први услов следовања Христу: ‘Нека се одрекне себе’. Други услов је спремност за непрестано подношење невоља у земаљском животу: ‘Нека узме крст свој. У свету ћете имати жалост’, По природи ми нисмо синови Божији, већ Његова створења и послушне слуге, а по благодати постајемо синови Божији ако смо Његове верне слуге…
Нека нам Господ да снагу да увек идемо путем правде и љубави. Знамо да ће они који су гладни и жедни правде и верни у љубави добити укрепљење у најтежим тренуцима свог рада, када нам се чини да и правда и љубав леже у гробу. ‘Не тугуј због Мене… гледајући Ме у гробу… јер ћу устати и прославићу се…’ чује у свом срцу свако од нас у таквим тренуцима и радосни трепет чврсте вере у Васкрсење Христово улива у нас нове снаге за даљи живот. Много поздрављам вас, духовне оце моје и све мени драге и блиске у вери и честитам вам празник. Господ да вас сачува, води и развесели све вас.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
Драги моји, мили и у Христу вољени, будите здрави и тешите се духовном радошћу, у чистоти савести уздајући се у Господа. Драгим мојим нећацима и нећакињама, како онима који су се потписали, тако и онима који се нису потписали у писму, с љубављу шаљем свој благослов и из свег срца желим свако добро. Нека, не мудрујући много, живе у простоти срца и чистоти савести, и тада се неће удаљити од њих она узајамна веза која је у стању да утеши и укрепи сваког од њих понаособ у тренутку очајања…
‘Благовести, земљо, радост велику…’
Драги моји, свима вама честитам Велики Празник почетка личног учешћа Творца Васељене у животу човечанства. ‘Логос постаде плот и усели се у нас’. Само духовно виђење ове прекретнице у историји света изазвало је код Исаије ликујућу песму ‘С нама Бог’. На земљи још царују невоље, свет још увек у злу лежи, али је „с нама Бог“. Он с нама војује против зла, које се у нама самима гнезди, и у срцима нашим се успоставља царство Божије; Он се с нама бори и против спољашњег зла, и оружје Његово – оружје непобедиво – јесте Крст, тј. бескрајна и свепобеђујућа љубав која обожује човека смирењем
Сведржитеља. ‘Благовести, земљо, радост велику’. Благовести, земљо, зато што су се људи у својој духовности тако удаљили од интуитивног присуства Божијег, да им треба да камење повиче. Да ли често у нама који по вери присуствујемо приликом тајанственог уласка у наш храм Цара Славе исто тако трепери срце као што је устрептало у праведној Јелисавети – од поздрава Мајке Божије? Благовести, земљо! Чујеш ли ти, земљо жива – човече? Не празнослови, не буди злобан, него благовести. Дај у твом срцу место Духу Божијем који живи у теби. Иако си земља, у теби има и делић небеса. Дакле, предај се свим бићем делу Божијем. ‘Благовести, земљо, радост велику, појте, небеса, Божију славу!’
Још једном честитам оцима мојим духовним и свима блиским и вољеним, старим и младим, наступајући Велики дан светлог Христовог Васкрсења.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
… Јуче сам се, на дан Благовести, нарочито сећао нашег храма на Стремјаној, јер се тога дана последњих година обично први пут након зимског прекида држала служба у самој цркви (а не у сали). Тога дана је некако посебно радосно било молити се, као да човек поново зарања у оно молитвено расположење којим је храм био испуњен многе године. Некако се нарочито осећало да његови сводови само што се не напуне ликујућом неземаљском радосном песмом: ‘Христос васкрсе!’ Лако и радосно примали смо вест арханђела о спасењу света, зато што је сва душа била загрејана вером у Обновитеља целе природе, зато што су нас и бујице воде које су се сливале са сводова дуж зидова и тиме постепено скидале наслаге иња са свештених ликова, некако приближавале сабору изабраника, Пречистој Заступници и Самоме Скривеноме, у Љубави познаваноме Творцу. Овде такође почиње пролеће, снег се истопио с кровова, али на земљи га је још много. Време је ведро, и сунчеви зраци који већ греју говоре о сили благодати Божије која је у стању да загрева и хладно срце, говоре о пролазности и непостојаности свега земаљског, о потпуној зависности од небеске воље; говоре о непроменљивости неба које је остало исто онакво како је увек било, какво је било и онда када смо сви били заједно…
Свим срцем, свима вама, драги моји и у Христу вољени, желим да се нспуните радошћу Васкрсења.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован СтебљинКаменски.
 
Светло Христово Васкрсење.
Христос васкрсе, драги и вољени моји! Ваистину, несумњиво васкрсе! Недокучива је људском уму та тајна, али она је истинита. Недокучив је за нас и Промисао Божији, али и он је истинит и веран и спасоносан и радостан; радостан у миру и срећи, радостан у невољама и искушењима; радостан неотуђивом радошћу познања свеобухватне и свепобеђујуће љубави Божије.
Христос васкрсе! Васкрсао је живот, умрла је, изгубила је своју моћ, свој жалац смрт. Најужасније стање људске душе – очајање више нема тло под собом зато што је уништен ужас живота – свест о неминовности и непоправљивости смрти, свест о безнадежности борбе против ње. Вечна није смрт, него живот, вечно није ништавило, него битије. Све што носи у себи клицу Живота, клицу Љубави, клицу Истине – не може бити уништено. Потврћује се бесконачност Живота, потврђује се коначност смрти. Јер приликом откривања Истине биће посрамљена и уништена лаж. Јер приликом појаве истинитости битија, разоткриће се и лаж одрицања. Јер приликом разоткривања пуноте Љубави, истопиће се и уништити свако зло. Јер битије је Љубав и Истина, а одрицање и зло су лаж. Много радосних мисли се излива данас из моје душе, али све оне нису ништа у поређењу са оним богатством радости којим је испуњено срце човека који верује у Васкрсење Христово. Створио је Господ Своје подобије и отпочинуо; пао је човек и умртвио у себи образ Божији; и устао је Господ, поново показао Своју животодавну силу и обновио човека. Нека се не збуњује срце хришћанина ни у каквим околностима. Ако Господ почива и привремено се не открива – не дрема Он и увек ће дати човеку све оно што му је заиста потребно. Што сте страшљиви, маловерни? Христос васкрсе, и да буде радост Његовог Васкрсења од нас неодвојива.
Дочекали смо празник милошћу Божијом у свечаној радости. Опело плаштанице вршило је једанаест, а светло јутрење дванаест омофора[5]. Служба се завршила после пет сати. На Страсну Седмицу морао сам много да читам, читао сам и последњу полуноћницу с каноном.
… Нећаци моји вољени, живите у миру.
Христос Васкрсе!
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
Драги и вољени, ваистину Христос васкрсе. Дочекали смо празник свечано и радосно. Обрадовали су ме вешћу и мили рођаци. Драга ми је свака њихова реч, свако сведочанство њихове љубави према мени и драго ми је нарочито зато што им ја никада ништа нисам давао, нити сам им чинио, и према томе, њихова везаност за мене служи само као показатељ колико је драга и блиска њиховом срцу она света благовест, чији сам им ја био служитељ. Тужно је, премда је и природно, што у умовима неких од њих разне сумње почињу да стичу сувише велики значај. Ум човеку није дат, наравно, да га он потцењује, већ да га користи. Много пута сам морао да им говорим – нека се свим силама труде да поступају увек по савести и закону љубави према ближњем и онда им никакве сумње неће бити страшне: они ће остати Христови, и ум не само што их неће одвраћати од Начелника Живота, него ће доприносити њиховом даљем хођењу Његовим истинским путем. Професор психологије и састављач уџбеника логике, наш савременик Џемс, има у руском преводу читав низ предавања која је понудио америчкој омладини. Један од основних његових ставова састоји се у томе што се разум, одричући оно што се унапред проглашава недокучивим, тј., не спада у његову надлежност, не руководи при томе логичким закључцима из позитивних знања, већ делује несвесно (под притиском подсвесног, које такође припада области интуиције и чулног нагона). Џемс подвлачи да могућност грешке за разум који се препушта таквом нагону, ништа није мање вероватна него за разум који се препушта вери. Нека их Господ уразуми Духом Истине и нека утеши све вас у узајамној љубави. Христос Васкрсе!
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
Светло Христово Васкрсење. Ваистину васкрсе Господ. ‘Смрти празнујемо умртвљење’.
Није случајно то што људи неверници често не воле чак ни да говоре о смрти. Није случајно то што је тропар нашег празника над празницима пун помињања смрти као побеђеног непријатеља. Није случајно то што апостол говори да ако Христос није васкрсао, онда је наша вера узалудна. У животу људи, у њиховој свести нема ничег ужаснијег од смрти. Смрт је крај; то је вечна неумитна препрека за тежњу човечанства према уређењу свог чврстог благостања, према сталној стваралачкој делатности која га једина задовољава. Смрт као да заувек раздваја срца која воле; смрт одузима човечанству велике покретаче његове културе. Она је та која приморава човека да ради у зноју лица свог од детињства и да се бави не стваралачким радом, већ бригом за свој хлеб, бригом за свој опстанак. Смрт одузима људима 9/10, ако не и више њихових снага на обнављању онога што она, та сверазарајућа сила која се испољава у времену непрекидно њима одузима; она је омрзнути господар за којег су људи осуђени да непрестано раде да не би изгубили она достигнућа у области знања и културе до којих су неизмерним, да тако кажемо, ‘прековременим’, али зато слободним радом дошла претходна поколења. Бог није створио смрт, јер Он је створио све за битије, али завишћу ђавола ушла је у свет смрт и доживљавају је они који деле судбину света. Праведност је бесмртна, а неправда причињава смрт. Тако је учио премудри Соломон, у својој тузи спознајући да је он, као и сви људи, подвргнут ропству страха од смрти, и да ће умрети једнако као и глупаци. А ми верујемо у Васкрслога Који је силом божанства Свога смрћу умртвио начелника смрти. Смрт је невидљива и омрзнута крајња граница за човека који природно тежи вечности. Васкрсење је реална крајња граница привидне вечности смрти; она раздире завесу која нас одваја од познања вечности свог битија. Уистину васкрсе Господ, вољени моји и драги! И радујем се да су сви такође као и ја спознали истинитост те радосне вести коју не може да прими људски ум. Јер и нама је, по милости Својој, Господ много пута давао радост да се уверимо у њу, јер иначе, како бисмо могли, ми који смо навикли да верујемо само искуству и само својим очима, да се препустимо вери у оно што чак не можемо ни да схватимо. Господ је васкрсао у човековој плоти; васкрсао је човек силом Божанства које га је обновило – ето шта нам говори наша вера, потпомогнута радосним срдачним трепетом и јачана нашим сметеним умом који је искуствено познао силу Божију. Васкрсао је Господ – и сва животна прљавштина, сва злоба света је већ осуђена на смрт. Нека она не помрачује наш пут, понекад тежак, али јасан при светлости васкрсења пут према вечној радости!
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
… Сећам се речи преп. Серафима (из записа Мотовилова); Господ ми је открио да ће доћи време, када ће архијереји земље руске и остала духовна лица престати да чувају православље у свој својој чистоти и зато ће их погодити Божији гнев. Три дана сам клечао, молио Господа да их помилује, и молио да је боље да лиши мене, убогог Серафима, Царства небеског него њих да казни. Али Господ се није приклонио молби убогог Серафима и рекао је да их неће помиловати, јер ће учити учењима и заповестима људским, док ће њихова срца стајати далеко од мене’. Али ‘нека се не збуњује срце ваше’. Истина је бесмртна па је чак ни гробни повоји не могу задржати. Ма шта се догодило, верујем ‘да ће се ваша жалост претворити у радост…’.
Ко се родио у римокатолицизму, од њега ће се тражити као од римокатолика. Али тешко ономе ко од велике блискости Господу, од чистог исповедања православне вере, направи макар и корак који га удаљава од Њега… Да управи Сам Господ, све вас, рођене моје и блиске у Исусу Христу, молитвама Пречисте Владичице и свих светих руских који су у целом свету засијали.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
Христос васкрсе! Јуче сам служио Литургију, данас сам, као и увек, на Литургији присуствовао и молио се, како сам умео, за вас, за све мени блиске, за вољени народ, за све хришћане и оне који траже правду Божију.
Мени се чини да целокупно човечанство, сваки народ понаособ, братство или породица, другим речима, свака заједница појединих лица не прима или не издваја из себе добро и зло другачије, до управо кроз људе који је сачињавају. Сваки човек који није успео да заштити своје срце да у њега не продре злоба, самим тим пушта тај отров у своју породицу, у братство, у народ, у цело човечанство; обрнуто, хришћанин који загрева у свом срцу љубав, који отвара врата свога срца Господу, као да Га пушта у породицу, у братство, народ и човечанство. Нека те твоја туга због зла света и недостатка љубави у њему не наведе да се и сам упрљаш том злобом и да се њоме потисне љубав у твом срцу. Свако нека пази на она врата која су му поверена. ‘Буди веран до смрти и даћу ти венац живота’ (Откр. 2:10). Сваки од нас у својој савести добро зна да често не чини оно добро које хоће и чини оно зло (односно, оно штетно) које мрзи. Шта ту има чудно што се у заједници појединих личности њихови недостаци сабирају и изазивају сукобе, раздоре и ратове? То не само што није чудно, него је потпуно неизбежно. А ми негодујемо и жалимо се једни на друге, на друштво, на његове законе. А управо је у томе ствар што је ‘царство Божије унутра у вама’. Нека се свако ко види друштвене недостатке и нереде потруди пре свега да заведе одговарајући ред у себи самом. Нека ућути у њему све животињско, нека се зацари у њему Дух кроткости, Дух љубави. ‘А који су Христови – који хоће царство Христово, који га траже – распеше тело са страстима и жељама’ – ‘jep гнев човеков не твори правде Божије’ (Гал. 5:24; Јк. 1:20). А у кога су страсти разуздане, ко не може да заведе ред у свом малом телесном свету – храму, како може таквоме да се појави мисао да критикује природни резултат сједињења њему сличних особа? ‘Јер не ратујемо – учи апостол против крви и тела’ (тј. против људи), ‘него против поглаварстава и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју’ (Еф. 6:12).
Ако Господ допушта да се на земљи врши сва могућа неправда, није ли то због тога што је дао човеку слободну вољу, и није ли то због тога да би примером приметнијег спољашњег нереда подстакао човека на напор у правцу васпостављања растројеног реда у његовом унутрашњем свету? Дакле, када видимо неправедност људску не треба осећати мржњу, не треба осуђивати оне који ионако подлежу осуди, људе који не знају шта чине; треба се ужаснути до каквог безумља доводи грех, који делимично и у нама има склониште, треба се помолити Господу за благодатно, не по нашим заслугама, просветљење наше свести.
У свету је све повезано. Истину може спознати само онај који пребива у Истини. ‘Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети’. Човек који греши, тј. онај који скреће у својим поступцима са Истинског Пута, самим тим показује да у њему нема ни сазнања Истине. Ни реч Божију, ни ‘суштину ствари’ не може схватити човек који се предаје греху, па макар знао напамет цео Стари и Нови Завет и све филозофске системе од стварања света до данас. ‘Ако ли неко мисли да нешто зна (савршено), још ништа није сазнао као што треба знати. А ако неко љуби Бога, тога је Бог познао’ (1 Кор. 8:23; уп. такође Јк. 3:1318и1Кор. 6:16).
Ма колико се то чинило чудним пут проницања у тајне битија својим већим делом не пролази кроз проучавања дела великих мислилаца, па чак ни отаца Цркве, већ кроз очишћење свог срца од греховне прљавштине. Свет у злу лежи и зато он пребива у лажи и не може да позна Истину. Он широко отвара своја врата свакојакој неправди и саблазнима, али ми, служитељи Христови, преко нас не сме ући у свет греховна злоба. Нека кроз нас у свет обухваћен пламеном греха буде отворен пут само за благодатну љубав Христову која је у стању да угаси пламен злобе и спасе све оно добро што страда у том пламену и чезне за спасењем, макар, духом лукавства прелашћено, оно ни само не зна одакле то спасење може доћи.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стсбљин-Каменски.
 
Светло Христово Васкрсење. Христос васкрсе!
Драги моји, вољени и блиски, увек у срцу ношени, Христос васкрсе! ‘Не оплакујте Непропадивог као да је трулежан’. Ако видите свет који се распада у гресима, не љутите се тако као да с њим пропада нешто истински вредно. Све узвишено, све истинито, све чиме дише свака богобојазна душа, нераспадљиво је и ‘више не умире’. Христос је васкрсао, учинивши сваку тугу пролазном, Христос је васкрсао и страшно привиђење смрти се распршује, ‘као што се топи восак од лиц аогња’. Христос је васкрсао тајна Божија,тајна битија обузима људски ум и сва највиша премудрост његова се клања пред невероватном Истином. ‘Бог где хоће, побеђује поредак природе’. Христос васкрсе! Има ли још места за очајање у било каквим околностима? Христос васкрсе и у неприступној светлости Његовог Васкрсења чине се тако јаднима сви наши страхови и бриге о привременој, често тренутној срећи. Христос васкрсе! Светло је и радосно на нашој души и нема ничега што би нас у даљем земаљском животу могло помести. Христос васкрсе – људи, веселите се! Веселите се, људи Христови, весеље ваше вам нико неће одузети. Оно је истекло управо за вас из неплодног камена, оно није својствено вашем рођењу по телу које с годинама пропада. Оно вам је дато као дар благодати који се даје свима ‘који се од Бога родише’, вером у тридневно Васкрслог, у Онога Којег су живи мртваци разапели и Који је ради проповеди Живота мртве из гробова позвао. Христос васкрсе! ‘Сви се насладите’. Како је много тога дана оних који су се чак удаљили од вере, а обузима их весеље верника; многи од њих се и сами несвесно обасјавају светлошћу Христовог Васкрсења и са светлим празничним радосним лицем учествују у нашем ликовању, испуњавајући се љубављу. Милошћу Божијом, као и прошле године, дочекао сам празник, удостојивши се учешћа у служењу Светлог јутрења и Литургије. Читао сам прву трећину Еванђеља на француском. Кући сам дошао око 6 часова. У тренутку Великог входа олтар је већ био осветљен косим зрацима сунца које тек што је изашло…
Нема сумње да ће време до краја мог рока казне проћи неприметно. Мене брине сада само жеља да Господ укрепи све вас у савршеној покорности Његовој светој вољи и чврстој вери у доброту Његовог Промисла о нама да, ако Му буде угодно да ми пошаље уместо повратка вама ново искушење, нико од вас због мене ни речју, ни мишљу не наруши верност Господу и не помрачи свој ум претпоставком како се нама може догодити нешто што није помислио и није пожелео Свеблаги Промислитељ и љубећи нас Отац небески. Тешко човеку који сматра да његова судбина зависи од зле воље или случајних грешака људи. Ваистину верујућем човеку све иде на корист. Срећне околности изазивају у њему бескрајну захвалност Господу Који нама грешницима даје Своје милости, док је Сам Он преузео на Себе наше ране и бремена; искушења пак, упркос свој њиховој тежини, представљају за оне који их подносе извор радосног схватања себе као сарадника и верног војника Христовог. Неверницима, напротив, и срећа и искушења најчешће бивају погубни: прво их квари, а друго их доводи до очајања…
Овде током целог свог казненог рока готово ништа нисам читао, али у условима затвора се тако запажају, тако упадају у очи оне стране живота које обичан човек чак и не примећује, да се само од себе нагомилава огромно мноштво психолошких запажања како о себи, тако и о околним људима. И сва та запажања тако упадљиво оцртавају наше немоћи и нашу потребу за помоћу Божијом…
Молим вас, пренесите свима блискима како празнични васкршњи поздрав, тако и моју непрестану жељу сваког добра свима њима, а мени драгим људима, а сад отпадницима од вере Христове[6] желим брз и неопозив повратак њој…
Верујте, драги и мили по телу и вери Христовој, да се свих живо сећам и као и пре вас волим више него што то могу да искажем по својству свог карактера. Господ да буде с вама непрестано.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
‘Жедну душу моју благочашћа напој водама’…
Драги моји!
Чини се, нема краја мојој одвојености од вас. Моја душа је ишчупана из атмосфере љубави, одвојена је од вољене службе Господње и бачена у свет сујете, осуђена на њој туђи рад. Осећам, добро осећам, како мало већ остаје у мени воде живота и у јаду душа моја тежи вама, тежи да се ослободи световне атмосфере која је притиска. Мој немоћни разум не може да замисли друго успокојење до повратак у родно гнездо. Али светоотачка мудрост у црквеним песмама позива душу која је жедна духовне утехе да моли друго пиће: ‘Благочашћа напој водама’. То пиће се даје сваком човеку који га моли, ма где се он налазио. Али да би се душа утешила тим пићем, она треба стварно њему да тежи.
Мили моји, и ви сте уморни од животне таштине и ви хоћете духовни одмор. Не тражите га у непрестаном испуњавању оних жеља које настају у, премда и вером просвећеном, али још увек немоћном вашем разуму. ‘Ко је жедан нека дође к Мени!’ Чујете ли речи Господње? Идите к Њему свом вашом жељом, идите и поуздајте се у Њега. Нека вас не плаши крст који стоји на путу сваког човека, јер од крста више не зрачи смрт као пре. ‘Јер гле, дође крстом радост свему свету’, јер крст нам открива светлост Васкрсења. Пут мимо крста је пут пропасти. Морамо једном и заувек да се убедимо у то да су наш разум, као и наши органи спољашњих чула, сувише несавршени да би спознали Истину, да можемо знати ствари само ‘релативно’, само ‘делимично’. Ако хоћемо да спознамо Истину, морамо је тражити ‘духом’, у молитви. Замислите се над речима: ‘Који љуби душу своју изгубиће је, а који мрзи душу своју пронаћи ће je’. Ето како наш слаби разум искривљава истински пут. Дакле, не препуштајте се животној тузи и тражите утеху у благочашћу.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
… Од прошле године, осим колективних писама, ни од кога од нећака нисам примио писма.
Знам да сам и сам мало писао зимус, иако нисам престајао све да вас волим као и пре, али знам и то како је тешко у младости не препуштати се спољашњим утисцима. Тешко ми је, болно и страшно за омладину. Нека их сачува Господ и све вас од сваког зла Својом свесилном десницом, посредовањем Непорочне Владичице и свих светих. Чистота душе, непорочна савест, ум незлобиви – то су најбољи проповедници истинског хришћанства за сваки узраст. Очишћујте душу речју Божијом и молитвом, савест ваша нека буде ваш наставник и ваш ум нека се просветли љубављу према свему што носи лик Божији. Срдачно и с љубављу још једном вас све поздрављам.
Господ међу нама јесте и биће.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
Ваистину Васкрсе Христос!
Драги моји тата, сестре и сви вољени моји. Оци, браћо, сестре и децо. Васкрсао је Господ и све оне који Га траже, и даљње и блиске, сабира у једно. Васкрсе Господ и даде нам радост познања Свог Васкрсења. Срећан је онај ко је, дочекавши празник отворена срца, успео да се наслади том радошћу. Тешко оном ко је одвучен животним бригама затворио своје срце сусрету са Жеником који излази из гроба.
Код нас смо дочекали и славимо празник свечано. Целе недеље поју оба хора и вечерње и јутрење и Литургију; народа има мноштво. Нажалост, дошао сам на Велики петак у хладну ризницу и прехладио сам глас. Већ сам статијена погребењу.читао сниженим гласом, али сам ипак, иако на ниским тоновима, али пуним гласом прочитао свих 16 паремија. Појати на Васкрс било је тешко. Ако је ко благочастив’ читао сам на силу. Пред Еванђеље мало сам се средио, читао сам на грчком два дела и на француском два дела. О.Ј. је читао на малоруском, што се веома допало нашим Украјинкама, о. Н. је читао на латинском, а ђакони на руском и словенском. Појали су изврсно, а нарочито ‘Милост Mиpa’. Литургију смо завршили у пола пет. Омрсили смо се без струје.
Христос Васкрсе!
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
Управљени Свеблагим и недокучиво премудрим Промислом Божијим, ми уистину можемо увек да се радујемо. Радовали смо се приближавању Празника над празницима, радујемо се и сада, ишчекујући обновљење благодати Духа, које нам увек с новом снагом даје унутрашњу радост сазнања непрестане блискости Троједине Љубави која нас увек теши. Љубав се пак не спознаје у одговарајућем узвраћању, нити у плаћању, нити у уговору, већ у милости, у дару. Зато је способнији да позна силу љубави Божије онај ко боље види своју ништавост као твари и своје несавршенство, своју греховност као образа и подобија Божијег. Непрестано узношење Господу благодарности за незаслужене милости јача веру у могућност свакога од нас да се коначно очисти од сваке прљавштине и да суделује у Вечној Светлости. Страшно је и помислити на предстојећи одговор за сву милост која нам је пружена, али радосно је спознати да је Свезнајућем Судији име Љубав; а може ли Љубав, која својом животодавном крвљу исцељује наше гнојне ране, одбацити било кога од оних за које Она представља нешто најдраже и најжељеније у животу. Ако људи (рачунајући ту и нас) имају мало радости у животу, то је зато што они у некаквом духовном слепилу не само што не живе по закону љубави, него се, напротив, труде да друге приморају да њима служе, и то да служе не из љубави, већ из нужности, из материјалних интереса. Хоћу да истакнем да је Онај који је рекао: ‘У свету ћете имати невољу’, истовремено и обећао ученицима да ће се ‘радост њихова испунити’, тј. биће потпуна, савршена и да им ту радост нико неће одузети. Дакле, невоље овог живота не смеју да гасе у нама радост – то су само она нужна уска врата кроз која морамо да прођемо с радосном вером у правилност тога пута и изађемо у бескрајни простор још недоживљене радости коју исијава светлост Истине и љубави. ‘Јер гле, дође крстом радост свему свету’. Захваљујем Господу Који ми отвара сазнање непрестаних Његових милости, јер су милости Његове непрестане према свима људима којима Господ хоће да се спасу и да дођу у познање истине, али у благостању, у задовољству и уобичајеној духовној непажњи ми у већини случајева не примећујемо те милости и заборављајући да је ‘сваки добри дар и сваки савршени поклон одозго и силази од Оца Светлости’, све приписујемо својим способностима и срећној случајности. Међутим, сазнање милости Божије је сазнање Његове љубави према нама, а сазнање Његове свесавршене љубави јесте истинска радост живота…
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
‘Када сишавши језике сједини…’
Дан Свете Тројице. У детињству нам је тај дан пролазио готово неприметно; једва да је остао у памћењу утисак од цркве на гробљу и дуготрајних молитава на коленима. Празник се разликовао од других само по брезама. Први свесни доживљај празника Живоначалне Тројице имао сам у нашем храму на Стремјаној улици који ми је послужио као Овчија бања; нарочито памтим 1920. и 1922. годину. Ти дани су пролазили ишчекујуће радосно и светло. Године 1923. сам сувише упечатљиво доживљавао први месец свог свештенства и губитак вољеног храма. Касније године ми нису могле дати радост непосредног молитвеног општења с вама на овај празник, али, када је човечанство упало у грех па се поделило на појединачне народе, Он благодатним општењем Светога Духа окупља у једно све људе који су расејани по свету и који чезну за Светлошћу Истине и који Је траже. Дешава се да блиски људи путују у истом вагону до станице где треба заувек да се растану; дешава се и то да се блиски људи с разних страна скупљају ради даљег заједничког живота. Чини ми се да се човек управо по томе разликује од животиње што, обдарен разумом, он не живи од непосредних опажаја датог тренутка. Ми верујемо да су све тегобе живота, као и Крст Самог Господа, будући да су мучна последица наше греховности, у исто време и спасоносно средство које превладава наше удаљавање од Извора сваког добра. Верујемо да су и раздвајање и спајање карике истог спасоносног ланца благодатног Промишљања о нама Вишње љубави. Треба спознати своју индивидуалност, своју личну подвојеност да би се доживела радост свог јединства са ближњима у узајамном међусобном допуњавању у заједничком служењу Истини и Љубави. Господ у Тројици представља слику савршеног сједињења трију Лица која се разликују. Не завидимо онима који се привремено налазе заједно, али се радујмо заједничком циљу и свим силама њему тежимо. Занимљиво је да човек који се због своје греховне немоћи ипак исувише препушта утисцима неког тренутка, истовремено осећа непотпуност својих доживљаја, непотпуност која га не задовољава, интуитивно осећајући њихову привременост. У детињству кажемо: ‘Када будем велики’, у зрелим годинама такође све сматрамо временски непуновредним и кажемо: ‘када завршим овај или онај посао’ или ‘када достигнем овај или онај положај’, ‘када се оженим’, ‘када изађем на слободу’ итд. И то је такође грешка. Наш живот у телу на земљи (попут живота детета у мајчиној утроби у односу на живот у телу) јесте припремни процес за вечни живот, али све етапе тог припремног живота су једнако вредне, делови су општег процеса. Није у праву онај који брише из свог живота његове поједине периоде: болест, напоран рад, затвор… Ти бришеш, а живот тече непрекидно и непрестано утискује у твојој души непрекидну криву твог делања, твог духовног напрезања. Ти бришеш, зато што хоћеш да оправдаш своју леност; ти бришеш и ниси свестан да ти сваки поједини период твог живота открива посебне могућности духовног узрастања и ишчекивање жељених услова не сме да код тебе изазива потцењивање могућности тренутка који доживљаваш, а који се више не може поновити…
С радосном вером у доброту Оца небеског, Светим Духом поучавани, трудимо се да макар издалека заједно идемо с Господом Исусом да би се наше срце с радосним трепетом непрестано обасјавало светлошћу Његовог Васкрсења…
Што се тиче међусобних односа са ближњима, мислим да је за узајамну подршку и јачање љубави неопходно да поверавамо једни другима своје доживљаје, не бојећи се оговарања и можда чак и неправедних осуда. Божија љубав и милост су безграничне, и нико од оних који их траже неће остати ускраћен. Зато ми нисмо једни другима супарници, већ сапутници и сарадници. Супарници не могу бити отворени један према другом и између њих зато и не може бити искрене љубави. Људи који су делимично покретани животињским инстиктима, а делимично подстицани самољубљем, тако су навикли да се непрестано надмећу једни с другима и то да се надмећу пред другим људима, да сваку реч осуде која може да умањи њихове личне шансе они веома болно доживљавају, и зато љубави и има тако мало. Ми пак, хришћани, нисмо једни другима супарници, јер не стојимо пред људским судом. Зато љубав која све покрива има слободан приступ у нашу заједницу. Ако се будемо трудили да памтимо Кога следимо и Кога имамо за свога судију, онда нам ни оговарања ни осуђивања неће бити болна. Понекад нам се чини да критика чак и нама блиских људи задире у нешто што је нама драго и свето. Уствари, оно што је чисто и свето не боји се критике, али често ми сами због своје немоћи у узвишене доживљаје убрајамо и њима блиске доживљаје друге врсте. Meни се чини да ако оно што поверавамо својим ближњима изазива, по нашем мишљењу, неправилна осуђивања, то значи да нисмо схваћени; не треба се затварати у себе, већ се, напротив, треба труДити да се буде схваћен. Можда ће овакав напор помоћи и нама самима да се у својој представи одвојимо од туђих наслага^ Да кристализујемо, да се тако изразим, суштину наших светлих доживљаја и тиме их још више појачаМо. Када смо пак ми сами критичари својих ближњих,морамо имати на уму да понајвише примећујемо у другима наше сопствене недостатке (и њима сличне), и Зато, пре него што изнесемо своје мишљење, треба добро себе да проверимо у том погледу. Oни који ме не разумеју кажу да ја хоћу да се млади верници одрекну свих радости живота. То, наравно, није тачно. Мени се уопште не свиђају ни тзв. ‘деликатне госпођице’, тј. оне које не чине ово или оно само зато што ‘то није обичај’. Хтео бих да не само омладина, него и ја лично и сви верници учествују у највишој радости живота, у непрестаном доживљају себе као Христових, да наш живот не буде ‘животарење’, већ делотворни и свесни рад на умножавању свог духовног таланта.
Хришћанин се не клони животних радости, напротив, он их прихвата у далеко већој мери него неверник, зато што верује да му оне нису дате случајно, те се радост овог или оног животног доживљаја спаја у њему с духовним доживљајем бескрајне захвалности Ономе Који зна наше потребе. Хришћанин се не клони земаљских радости, али их не поставља за циљ свог живота, не бори се за њих с ближњима, не тражи их, зато их он добија ‘чистима’ и оне не помрачују његов Дух.
… Ближи се дан Преображења, дан када ми је у првој години мог ђаконства Господ објавио Своју милост. Ви се вероватно сећате да сам био болестан. Али није ме притискала болест сама по себи, било ми је страшно да будем одбачен од божанског служења због своје недостојности. А шта може бити ужасније него бити у очима људи свештенослужитељ, а осећати се у себи одбаченим од Господа. И ја тада нисам молио оздрављење, већ само могућност да служим на празник на ноћном мољењу н раној Литургији. Служба је почињала у поноћ. У десет часова увече покушао сам да устанем из постеље, али сам на штакама дошао само до половине кухиње и позлило ми је. Дошавши к себи, вратио сам се у постељу веома тужан. Сада захваљујем Господу због тога што ми је онда ускратио утеху, јер у противном многи би, а можда и ја сам, у тренуцима сумњи објашњавали изненадно побољшање мог здравља аутосугестијом. Одузевши ми наду у том тренутку, Господ ми је заиста објавио двоструку милост. У поноћ, када је зазвонило, био сам уверен да ћу остати у кревету, али да не бих себи пребацивао како нисам употребио све напоре, ипак сам спустио ноге на под, и одмах сам, на своје велико изненађење, осетио да могу да стојим. У глави ми је било бистро, али сам помислио да стајати крај постеље не значи још и бити у стању сићи са другог спрата и отићи у цркву, али сам себи рекао да ће ми, ако је Господу угодно, свакако дати снаге и истовремено сам одлучио да идем не само без штака, него и без штапа. Сви су били запањени ништа мање од мене, али ја сам дошао у цркву, излазио на полијелеј, износио тешко празнично Еванђеље и затим сам служио Литургију. Истина, био сам као у сну, али ми се служба добро урезала у памћење. Сећам се чак и да сам грешком (Литургија је служена у параклису Свих Светих, и осим мене је служио ђакон из Владимирске[7]) почео возглас ‘Оглашени, изиђите’ и, тек што сам почео, приметио сам да на дверима лицем према мени и с подигнутом руком у којој држи орар стоји ђакон. Он je видео да сам се збунио и дао ми је знак да наставим без заустављања. Вративши се кући, више нисам осећао ранију слабост, али сам ипак морао да седим код куће до Воздвижења. Увек се с радошћу тога сећам као што радосно верујем у милост Божију према онима који су недостојни Његове милости и у испуњење молитве сваког грешника коју овај приноси с вером. Само ‘шта ћу узвратити Господу за све што ми даде’?
Господ да сачува, управи и развесели све вас Својом благодаћу, посредовањем Пречисте Владичице и Свих Светих.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
Драги моји!
Што чешће с вером понављајмо: ‘Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо’ и наше срце се неће стезати од узнемирености због тога што дуго нисмо добијали вести. Код нас су празници прошли свечано и радосно. Спокојне душе улазимо у нову годину. Понекад човек хоће да време пролази брже, да што пре настане тренутак мог виђења са свима вама; али када мало размишља о смислу живота и непоновљивости сваког тренутка времена, онда напротив, човеку постаје чак страшно због оних дана, часова и минута које лакомислено пропуштамо без користи. Ближи се време када ћу се можда поново вратити активном пастирском раду. Да ли сам спреман за њега? Јесам ли искористио све могућности да се за њега припремим на одговарајући начин? Авај, не! А преостали месеци, бојим се, пролетеће исто тако јалово као и досадашњи. С радошћу мислим о истеку казне, као што с радошћу школарац мисли о завршетку школе. Али у радости се осећа призвук бриге због матурског испита и због припремања за свој будући животни позив. У потпуности се мисаоно предајући вољи Божијој, не смем да желим да време што брже протиче, време које ја ионако не успевам да на одговарајући начин искористим, и уздам се у милост Господњу и Његову свесилну благодат која надокнађује све што нам недостаје.
С тугом, наравно, мислим о могућој још увек дугој раздвојености од родног града и искрено у Христу вољених отаца, браће, сестара и деце. Хтео бих да бар мало видим све своје драге, да поразговарам с нећацима и нећакињама који сада већ залазе у зрелији узраст, да се утешим заједничком молитвом у познатим храмовима који испуњавају душу светлим успоменама… али, по апостолу, нисмо далеко од искушења, јер су доиста она неопходна свим хришћанима. Наиме, како другачије ако не кроз искушења, ићи за Оним Који није имао где главу да приклони. Спокојство наших душа, истинска и мирна унутрашња радост пуна вере у победу Љубави и Истине, стичу се ношењем јарма Христовог. У животу људи често виде привид среће који нестаје у тренутку када им се он чини већ сасвим блиским. Истинска срећа је неизоставно спојена са служењем Господу у овом или оном облику, па чак и проистиче из њега. Млади људи који се спајају у општењу брака, спознају истинску срећу само уколико су чисти од тежње према материјалннм или неким другим користима, ако у самој тежњи према супружанском општењу с трепетом, не зазирући од Господа, већ Му се радосно покоравајући, размишљају о тој великој тајни постојања. Плод њихове љубави биће плод служења Господу и оваплоћиваће у себи најбоље тежње својих родитеља. И најтежа искушења, само ако се доживљавају умом и срцем као служење Господу, постају лако подношљива и по вери радосно жељена. Сетите се свете мученице Софије која је видела страдања својих кћери, сетите се апостола Андреја, свештеномученика Игнатија Богоносца и безбројних хиљада мученика који су радосно сами и са својима ближњима ишли на муке. И не треба имати ни примисао да су они то чинили ‘у наступу религиозне есктазе’; не, њихов радосни ход на смртне муке логички је проистицао из њиховог погледа на свет и вере.
Свет у злу лежи и препуштени самима себи ми често малаксавамо у борби против зла. Ако се пажљиво односимо према свом животу, ако себи одређујемо пут којим ћемо ићи, често имамо прилике да приметимо да скрећемо с пута, вртимо се на истом месту, и враћамо се натраг. Тешко је признати да си далеко од оног места куда си одавно намерио да идеш. Поново прикупљаш снаге, поново крећеш на пут – и опет су неминовни неуспеси. И често човек упада у униније приликом сазнања да време пролази, да му је више немогуће да стигне до жељеног места. Али гле, Господ Сила, овенчан трновим венцем иде човеку у сусрет и пружа му Своју Свемогућу руку да га води много даље него што се усудио да се нада да ће доћи, још онда када је био пун снаге. Зар неће бити радосно усхићење таквог човека пред Господом?
Зар he моћи онда да упореди сву могућу срећу на земљи с радосним трепетом корака који га воде ка Господу, ма колико ти кораци сами по себи били тегобни? Исповедам да смо недостојни мука за Христа, да смо недостојни и најмањег учешћа у ношењу Његовог јарма. Зато ћу радосно и ја примити свако ново искушење, само да Господ благоволи да очисти моје срце од греховног терета, само да утиче на то да моја духовна рамена осете да она не носе било шта, већ Његов свети, добри и жељени свакоме хришћанину јарам. Мислим и верујем да ћете и сви ви с радошћу приклонити под њега своје главе.
Пуно вас поздрављам и предајем вас милости Божијој.
Волите и чувајте једни друге.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
Драги мој тата, драги моји сродници и духом блиски…
Највише ме је погодила вест о смрти драге тетка Оље. Хоћу да се надам да се она пред смрт барем мало смирила и помирила са оним крстом који јој је послао Господ. Ако није имала довољно духовне бодрости за то, ако до самог краја тешка болест није оставила њену свест, ми који смо је волели и који је волимо ипак ћемо веровати да he јој милостиви Господ Који нас воли и састрадава с нама више него што ми можемо и да помислимо да волимо и жалимо једни друге, дати вечни спокој тамо где нема болести и туге, где нема разочарања, где љубав покрива недостатке свих оних који је траже, а који су способни за самопрегорни рад, где вечна светлост обасјава оне који су чиста срца.
Када добијем вести из родног града и нехотице се у мени рађа жеља да се што пре вратим кући, све да видим и да се утешим вером и узајамном љубављу; чини се као да могу нешто да учиним, да надокнадим пропуштено. Али не управља ли светом Онај Који све види, не зна ли и Сам Онај Који ‘све испуњава’, све наше потребе. И зато, ако Му буде угодно да ме пошаље и на крај света, опет ни ја, а претпостављам, ни ви, нећете посумњати да је чак и у том случају Његова увек блага воља усмерена на нашу корист. Наша туга због растанка је природна, али она нас не сме притискати. Не сме нас смести то што због немоћи своје и ограничености свога ума не можемо да правилно проникнемо у оно што нам се дешава, и да бисмо се предали вољи Господњој спокојне душе, да бисмо смањили тугу, треба опет да се ојачамо кушањем пречистог Тела Христовог и да просветимо свој ум причешћем његовом Божанском Крвљу. За време свог боравка на Соловцима готово да ништа нисам читао, ништа нисам научио, много тога сам заборавио, у многоме сам се опустио, али ме је Господ утешио управо оним што ми је можда сада нарочито потребно. Стекао сам потпуну покорност Његовој Вољи и чврсто уверење у добру целисходност свега што нам се догађа. То не значи да ми се не враћа кући и да не осећам тугу због дуготрајног растанка од свих мојих вољених; не, просто сам схватио да невоље не само што могу да прате хришћанина на његовом земаљском путу, већ заиста да буду његови природни сапутници. Ако је Сам Господ дошао на земљу ради ношења крста (Јн. 12:27) да би тиме спасао човечанство, онда и ми приликом постављања питања ‘Шта да кажем? Оче, избави ме од овога часа’ – треба самима себи да одговоримо, ‘али због овога часа сам и дошао’. Сав смисао земаљског живота је у раду на себи и у потчињавању уређаја који опажа спољне утиске физичког света апарату духовних опажаја. ‘Подвижници задобијају царство Божије’. ‘У трпљењу’ треба да стичемо суделовање својих душа у Божанској светлости. Међутим, нама је врло тешко да подстакнемо себе на делотворно служење Господу, ако спољашње околности на овај или онај начин томе не доприносе. Зато је и речено: ‘Радујте се у онај час и играјте!’ Дакле, нека се изврши воља Господња. Али нама је дат разум да бисмо деловали у складу са оним околностима које су нам познате и да се припремамо за оно што нас очекује.
Моја срећа и здравље су у рукама Господњим. Моја радост је вера у Васкрсење Христово, спасоносно за све оне који траже Светлост, Истину и Љубав. Моја жеља је да непрестано радим Једном Истинитом Владики свих, да радим на истом послу с њим Самим, с Пречистом Владичицом, с пророцима и светитељима, апостолима и мученицима, преподобнима и праведнима имајући за своје саучеснике и вас и све за које је прионуло моје срце, познањем не привремене и телесне, већ истинске духовне љубави која никада не престаје, која је сазвучје срдаца која тајно од нашег ума уздижу хвалу свом заједничком Творцу. Што се гласније разлеже у нама та чудесна похвала, то ближи постајемо једни другима.
Господ да буде с вама непрекидно.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
… Милошћу Божијом не очајавам… и тугујем само због своје духовне немоћи. Сада из искуства знам да онај који не сабира расипа. Тако сам касно почео да сабирам и тако мало сам сабрао да сам се врло брзо претворио од нерадника у просјака.
Време пролази и можда је мој вечерњи час већ близу, а уља у мојој светиљци је све мање. Сазнање овакве своје немоћи и брига за оне који су ме задужили својом узајамном духовном подршком, изазвали су неколико тужних тонова у мојим писмима упућеним вама. Али знам да су ти тонови фалш тонови и више се објашњавају мојом леношћу, него околностима које су их тобоже изазвале. Ако нас је Господ посетио раздвојеношћу, онда је и то похођење милостиво и добро, као и све што Он чини, и нема сумње да ако нам оно не пружа духовни раст, онда смо сами за то криви. Што се тиче животне туге због телесне раздвојености, она је природна, као туга жене која рађа, као тегоба која је повезана са сваким послом, као што је за испољавање љубави потребно извесно самоограничење (јер савршена љубав изазива самопожртвовање). ‘Ко љуби оца или матер више од мене, није мене достојан’, и то не зато што не треба јако волети оца или мајку; напротив, ‘поштуј оца свога’ (в. такође Мк. 7:1113). Зато ћете ‘у свету имати невољу’, али ће се ‘ваша жалост претворити у радост’. Рад који је принудан ради прехрањивања, јесте последица греха. У зноју лица свога пали човек једе свој хлеб, а у боловима жена рађа децу. Не чуди ни то што се и духовни плод одгаја радом. ‘Царство Божије се са напором узима и подвижници га задобијају’. Мрзак је човеку принудни рад, али он радосно ради када се брине о вољеном човеку. Људима је немогуће да немају невоље, али ми, верници их чак с неком радошћу подносимо и делимично добровољно на њих идемо ради служења Самоме Христу Господу у изградњи савршеног здања човечанства искупљеног Његовом Крвљу. ‘Зато вас више не зовем слугама’, ‘ви сте моји пријатељи’… Ми више не познајемо ропска страдања, али без животних невоља немогуће је носити лако и благо бреме Христово. Дакле, ваистину ‘слава Богу за све’…
Празнујмо и ми дан светих бесребреника који нас својим бесплатним радом позивају да једнако славимо Господа како у дане радости, тако и у дане туге. Чини ми се да нас преко светих бесребреника и наш покојни деда позива да не будемо утилитаристи у вери, већ да се, испуњавајући се у дане радости благодарном љубављу према Извору сваког добра, у дане туге тешимо њоме и учвршћујемо у себи наду у Онога Који зна наше потребе и бриге…
Шта ми може бити радосније него то да сећање на мене изазива тежњу и молитву Ономе Који је Једини достојан непрестаног сећања, Који нас Једини може очистити од прљавштине, дати смисао нашем животу II укључити нас у вечну радост.
Љубављу вашом покријте пред Господом моју немоћ и помињите ме само као недостојног, али свим срцем Њему преданог Његовог служитеља. Без обзира на дуготрајну одвојеност, осећам да сам вам свима тако близу да ако би сваки од вас могао, као у бајци, да погледа у чаробно огледало, видео би ме како се радујем у светлим тренуцима вашег живота и болно тугујем због оних међу вама који из световне сујете и немоћи одступају од благодати Божије…
Онај који верује у привременост телесног живота и вечност пуноте бића нарочито радосно верује да њему, по речи апостоловој, све доприноси на добро. По себи се разуме да у то ‘све’ не улази ниједан сопствени рђав поступак, али зато улазе сви тешки доживљаји како они који су последица наших сопствених грешака, тако и нарочито они које лично заиста нисмо заслужили. Ту учествујемо у ношењу целом човечанству заједничког крста, тј. у ношењу Крста Христа Који је узео на Себе грехе целог света.
Нека Господ чува и води све вас.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
… Много размишљати и анализирати корисно је онда када се човек у животу руководи резултатом својих размишљања; ако пак, добро знајући како треба да поступамо, поступамо другачије и своју пажњу не усредсређујемо на томе да уништавамо ту ненормалност, већ на томе да још више развијемо духовно разумевање, онда тиме само копамо по својим ранама и сами себе излажемо још већој осуди, као слуга који добро познаје вољу Господара, а не врши је. Исповедам уопште, да наравствени закон није нешто митско, не налази се на небу, па да га човек мора одатле узимати, не чува се иза мора науке да би се морао дуготрајно вадити, већ је ‘он у устима твојим и у срцу твоме, да га испуњаваш’. Када човек не би био грехован, тј. када не би осећао у себи, осим наравственог духовног закона, још и други – животињски закон, он не би имао потребе да наравствени интуитивни закон поткрепљује његовим умним истраживањем.
Када добијемо неко наређење које се нама допада, радо га и одмах извршавамо. Ако је пак такво наређење непожељно или га је тешко извршити, ми подробно испитујемо колико је оно за нас обавезно и категорично. Често смо свесни да не поступамо у складу са својим звањем хришћанина, али пред тим затварамо очи као да то не примећујемо. Проучавање речи Божије, списа светих отаца и житија светих наглашава нам захтеве наравственог закона и тиме нам олакшава његово испуњавање, али, понављам, оно нам је корисно само када и уколико тражимо ту подршку, а не бавимо се чисто теоријским истраживањем богословских питања. А пошто тешко можемо схватити којим се заправо побудама (и у којој мери) руководимо приликом нашег удубљивања у питања духа, онда свакако да не треба да осуђујемо ни оне који се њима мало баве, па ипак се труде да у мери свог разумевања, макар издалека, али верно иду стопама Христовим. Господ на овај или онај начин увек помаже наше духовно узрастање, те смо сами криви ако се оно привремено зауставља; али скоро на сваком путу постоје лакши и тежи прелази и путник може да тражи боље услове за своје путовање. Бог никога не искушава, тј. не наводи на нешто рђаво, али Он допушта често таква стања када нас наше слабости и наше страсти више него обично вуку ка злу. Зато нам је и Сам Господ завештао да се молимо ‘не уведи нас у искушење’. У тој молитви нас Господ учи да не сваљујемо на Њега кривицу због својих падова, већ да спознајемо немоћ својих сопствених снага у борби против зла.
Не сумњам у непрекидност Божијег Промишљања нашег духовног узрастања у вечни живот, али нас Господ можда понекад и ставља у такве услове тешке за такво узрастање, да бисмо боље познали немоћ својих личних способности, да бисмо непрестано тражили помоћ одозго и да за светле тренутке духовног успона захваљујемо Господу као на дару благодати. С друге стране, знамо да је хришћанину недовољно да буде само пасивни прималац благодати Божије, он мора да буде активан, да и сам напреже своје снаге, и ето Господ, Који нас привремено лишава Своје помоћи, као да разоткрива пред нама одсуство наше активности и самим тим нам опет пружа помоћ у духовном узрастању. Дакле, верујући у добри Промисао Божији, ми не очајавамо у искушењима, али наша душа природно тугује, према порећењу псалмопевца, као жедна земља (као земља безводна). Уосталом, осврћући се на протекло време моје одвојености од вас, не могу да не кажем да ми је Господ и ту пружио толико Своје милостиве утехе, да могу да тугујем само због своје незахвалности и духовне немоћи. И моја туга се растапа у радости у Господу и у сазнању своје немоћи још више тежим да служим Господу свим својим бићем…
Непрестано мислим о свима вама, у мислима препуштам све бриге свеблагом Промислу Божијем. Много захваљујем свима који су ме обрадовали вешћу о себи, захваљујем и онима који ме се сећају у својим молитвама, а нарочито онима који сећање на мене спајају са жељом да пред Господом оправдају мој недовољни пастирски рад својим добрим понашањем у вери и чистоти. 23. фебруара, служећи божанствено благодарење, поменуо сам све слављенике имендана и све вас који сте драги мом срцу.
Јачајте духом, будите увек бодри и не чезните за мном, памтећи да ‘ономе који верује све доприноси на добро’.
Не присиљавајте једни друге обавезним и честим општењем, већ нека се свако за себе труди да загрева у себи љубав једних према другима и по мери могућности не одваја себе од других у молитви. Оно што себи желите то молите и за ближње.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
… Дан св. Јована Претече милошћу Божијом сам дочекао служењем свеноћног бденија и Литургије и провео сам га у светлом расположењу. Увече сам добио Асјино писмо које ме више обрадовало него што ме је растужило. За њено удаљавање од Цркве већ сам знао, а већ сама чињеница да ми је писала сведочи да, упркос свом садашњем погледу на свет, унутарње она осећа истоветност својих тежњи с нашима. Када се поставља питање о противречностима између науке и религије, увек ми се чини да је истраживање тог проблема потпуно бескорисно. Иако Бога и треба ‘сазнавати’, а не ‘признавати’, Он се може сазнавати само срцем, јер Га наш разум непосредно проповеда као ‘неспознатљивог’. Када би људски разум могао научним путем да реши питање о постојању или непостојању Бога, онда би несумњиво сви људи који су достигли одговарајући степен образовања постали верници у случају његовог позитивног решења и неверници у супротном случају. Али ми знамо да се међу високообразованим људима могу срести и људи који дубоко верују и људи који су потпуни атеисти. Није ли јасно да су сви спорови, како приватни, тако и митингашки, на ову тему бескорисни. Зато, ма колико нам била тужна чињеница одлажења (верујем привременог) из Цркве њених немоћних чланова, ми их наравно не можемо вратити натраг путем логичких закључака. Ми знамо кога Господ назива онима који граде на каменом темељу. Ми знамо и кога ап. Павле назива правим Јудејцима. Егоиста не може бити хришћанин, а онај који је покретан љубављу сигурно ће поћи крсним путем и поћи ће за Христом, можда чак ни сам то не примећујући. Наравно, ни само отпадање од Цркве Христове, него ce li свакИ грех тешко одражава на човековој души и као што је уморном путнику тешко да погреши у избору пута,тако и ми по вери имамо утеху у томе што Добри Пастир неће дати да погине ниједна Његова овца, ма колико далеко она залутала. Овом мишљу се непрестано тешим, када се бринем због стања свих мени блиских и далеких, познатих и непознатих, оних који лутају у тами неверовања, али својим срцем жуде за Светлошћу Правде.
Господ да буде с вама непрекидно и молитвама Пречисте Владичице и светих Својих да вас сачува од свих невоља и напасти…
Никада не клоните духом, али не запостављајте ни своје здравље, већ га цените као један од најдрагоценијих дарова Премудрости Божије…
Хтео бих све вас да видим, да бих сазнао како сви живите, а и душа ме боли за оне којима сам био потребан, нарочито за нећаке и нећакиње. Верујем, наравно, да их Промисао Божији неће оставити сироте, али за духовни живот неопходна је сопствена стална пажња и тежња да се буде са Христом. Знају ли они радосни плод такве тежње, траже ли сваку могућност да свесније крену Христовим путем, да ли се моле за помоћ одозго, не запостављају ли безумно свете Тајне Цркве, није ли их одвојеност од мене учинила равнодушнијим према духовним интересима – то су питања која ми не излазе из главе и ако духовно стање мени блиских људи напредује, ако је мој одлазак могао допринети самосталнијој, и зато свеснијој тежњи њиховој према Истини и Љубави, онда благосиљам дан мог одласка и мог растанка са вама. Мили моји, ми смо увек блиски једни другима (зар то и сами не осећате?), а ако пак туга због наше телесне раздвојености доприноси делу Христовом, онда она представља наш принос Ризници Љубави, а ми тако мало због своје немоћи можемо њој да приложимо и тако се много њоме користимо да за нас мора бити радост када јој дамо и ову лепту.
Још једном бих хтео да вас замолим да се не препуштате тузи, можда још дуготрајног растанка са мном. Радосно је служити Господу у миру и срећи, док нас невоље које доживљавамо чине не само Његовим служитељима, већ и саучесницима Његове невоље. Сме ли наш просвећени вером ум да овакво саучешће осећа као терет?
‘Човеково срце промишља свој пут, али Господ управља његовим ходом’. Не сумњам да моја раздвојеност од вас неће трајати ни тренутка даље него што то одреди Онај Коме Јединоме хоћу да служим свим умом, свим срцем II свим својим снагама. Зар нам је дато да разумемо времена и рокове које је Отац оставио у Својој власти? На прилике сам се давно навикао, и саме по себи оне ме мало оптерећују; ‘Господња је земља и све што је на њој’. У свакој прилици човек који верује добија од Господа утеху: ‘Ако се… населим и на крају мора, и тамо ће ме рука Твоја упутити и држати ме десница Твоја’. Тужно ми је само што нисам с вама, што не могу непосредно да с вама доживљавам све што вам је радосно и тешко, све оно што вас брине; тужно ми је што сам привремено лишен радости да служим чистом Христовом стаду, али тежећи кући, тежећи свом послу, ја не гледам и не уздам се у долазак ове или оне комисије, овог или оног закона, већ очекујем промене од Истинског Господара свега Коме је ‘све предано’. Ако Он хоће, одмах ће уследити и одлука…
Све док Господ благоволи да будем одвојен од вас, не преостаје ли ми само спокојно да се томе покорим?… ‘Молитву ћу излити Господу и Њему ћу објавити туге своје…’
Да би се било хришћанин, уопште не треба читати богословске расправе. Треба само имати отворено срце, чувати у себи душевну чистоту, и спознавши своју немоћ, молити помоћ одозго. Како често у својој самоуверености ми ово друго не чинимо и зато доспевамо на лажни пут!
Велика хвала од свег срца свима онима који ме се сећају у својим молитвама.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
… Смелим молитвама праведне Јелисавете и заступништвом Пречисте Владичице да пода Господ свима вама Своју благодатну помоћ и радосну могућност да у обичним свакодневним пословима будете верне Његове слуге, увек вођене жељом да чине добро свима с ким се Божијим Промислом у животу срећу. Ако је Господ сишао на земљу не ради тога да Њему служе, већ да Он Сам служи човечанству, онда и ми свакако морамо да служимо једни друге. Људи се по Свемудром Промислу разликују међусобно и по полу, и узрасту, и физичкој снази, и уму, и лепоти, и по многом другом – и та разлика је, изгледа, слична разлици међу удовима нашег тела, разлици која нам је дата да би се у добровољном међусобном дејству добијала потпуна хармонија јединственог живог организма (в. 1 Кор. 12).
Чини ми се да је човечанство створено као у неком незавршеном и несавршеном облику зато да би се слободном вољом припремало за савршени живот у Господу, тј. у Истини и Љубави, те би предности једних надокнађивале недостатке других. ‘Припремите пут Господу, исправите стазе Његове; свака долина да се испуни, свака гора и брдо да се снизи…’ Ако човечанство у свом историјском развоју иде путем оваквог брисања постојећих неједнакости, тј. ако у свести о свом јединству људи од служења самоме себи непрестано прелазе на добровољно служење друштву, онда оно расте и напредује. Ако је пак обрнуто, човечанство неће научити да служи свом јединству, ако људи покретани егоизмом, употребљавају своје врлине – снагу, лепоту, ум и остало – за своје личне циљеве, онда се оно распада, умањује се и назадује.
По нашој вери, човек је створен са слободном вољом. Али да би она могла да се пројави, неопходно је да човек има нешто на свом располагању. Дакле, сама по себи својина није краћа. Сам Господ додељује човеку својину коју пре свега представљају његове природне способности (‘и владајте’). Али ако човек употребљава не само своју земаљску имовину, него макар само своје природне способности ради побољшања свог положаја на штету других, онда се пред лицем Божијим и у срцу свом мора сматрати отимачем – крадљивцем (Лк. 16). Авај, знамо да у стварности у човечанству већ сахне љубав, сахне толико да је и сам човек принуђен да иде на принудно ограничење слободне воље других људи све до лишавања права својине. Зато је ‘много званих, али мало изабраних’ (Мт. 20:16). Зато ‘изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ’ (2 Кор. 6:17). Наравно, хришћанин мора сву своју пажњу да усредсређује на то да на овај или онај начин служи ближњима. Значи ли то да ја морам да правим ципеле обућару, а не он мени? Значи ли то да ја морам да сејем или да производим жито за све, а не да га добијам? Наравно да не. Али то значи да ма каква била врста мог рада, ја немам права на искључиво благостање; то значи да што се више прожимам духом Христовим, тим више тежим да ограничавам своје личне потребе независно од количине, да тако кажем, користи коју ја приносим заједници… Хоћу да подсетим све моје вољене нећаке да је у темељу хришћанства љубав. ‘По томе ће вас сви познати да сте моји ученици, ако љубав имате међу собом’. Љубав истинска, љубав Христова све покрива. За њу самољубље није препрека. Треба се трудити да се не затварамо у себе, већ да носимо немоћи једни другима и бремена једни другима. Треба се трудити да се чак ни у шали не подсмевамо слабостима својих ближњих. Ако је слабост доиста присутна, онда она уопште није предмет веселог смеха (а тим више злобног); она захтева молитвену подршку ономе којим је она овладала. Ако се пак људи смеју непостојећој слабости, онда тиме често онемогућавају здраве и срдачне односе.
Свим срцем свима вама желим непрестано узрастање у Христу. Нека Он буде с вама непрекидно!’
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
За време моје одвојености Од вас за мене су стекле нови смисао речи: ‘Сватда; садан увек и у векове векова’. Осим појма бескрајног времена које оне обухватају, у њима сада чујем још и веру у свеблаги Промисао Божији, веру у непроменљивост непрестане љубави Бога према нама, чујем спремност да се Име Његово прославља не само у храму, не само у дане среће, него да се увек и у свим околностима спокојно, па чак и у тузи, радосно предајемо Његовој светој вољи, само да Он благоизволи да прими нашу невољу као службу Љубави, иако она И јесте најчешће последица наше греховности. ‘Молитву ћу излити Господу и Њему ћу објавити невоље моје’: Ако ‘крстом дође радост свему свету’, онда носити крст значи носити радост. Срце човека Који очајава под бременом животних Невоља, обасјава се радошћу када спозна какав терет носи. Ето зашто су, чини ми се, веру Христову, која ништа није променила у материјалном и друштвеном положају код првих својих присталица и која је изазивала касније свирепа њихова гоњења, увек с радошћу прихватали сви они који су чиста срца. Ако хришћанин у невољи упада у униније, то значи да је због своје греховности одступио од Господа и изгубио живу веру у потребу ношења крста, у силу крсне љубави. ‘Противничке силе се боје крста написаног у ваздуху’ – каже се у канону Воздвижења часног Крста. Човек који није утемељен у вери такође се до те мере боји свакакве животне непријатности, да се често да би је избегао упушта у дела која осуђује његова властита савест. Верник пак ‘по њему ходи’, тј. иде за њим (за крстом), ‘колена приклонивши Христу’.
Драги моји, ово пишем онима који малаксавају у невољи, да би у обновљењу вере кроз покајање и причешће Светим Тајнама добили утеху. Нема нам невоље без радосне могућности да је принесемо престолу Љубави. Али како је сваки грех одступање од Истине, и греховни пут нас све даље од ње одводи, то се у човеку који је сагрешио изопачава исправно стремљење према радосном очишћењу и што више греши, теже му је чак и да верује у стварност свима и свагда откривене могућности да добије утеху и духовно укрепљење кроз покајање. Хтео бих да сви који су ми блиски знају где и како треба тражити помоћ у тешком тренутку жалости и унинија, зато што и сам увек прибегавам том спасоносном средству.
… За све ове године много је већ воде протекло, много ће још протећи за годину дана која ми је преостала, а и како ће се она завршити? Нема потребе да знам зато што је све у власти свеблагог Оца. Што се мене тиче, милошћу Божијом врло спокојно гледам предстојећу годину и хтео бих само да надокнадим у њој оно што сам пропустио током претходних година, да и за вас и за мене мучна раздвојеност не остане без доброг плода у области нашег спасења. Господ нека вас не остави Својом милошћу и нека вам помогне да свако према снази у миру и слози носи крсно бреме животног пута…
Нека вас ништа не смућује. Свесилни, препун љубави и милостиви Господ је исти данас и увек. Ако ми и допадне неко ново искушење, прихватићу га са жалошћу у срцу због свих вас, али са спокојном вером у доброту Вишњег Промисла. Пратећи ме у затвор, ви сте ми поклонили малу икону ‘Гетсиманско мољење за чашу’. Каква још утеха треба хришћанину? Примајући свештенство, свесно сам преузео служење Распетоме, добро знајући Његове речи о томе да ‘нема слуге изнад господара својега’. И Господ је, верујем, примио од мене жељу да Му послужим у дане поруге, и учинио ме је свештеником на дан Својих страдања, у петак. Нови Завет за разлику од Старог не даје онима који траже Господа материјална, већ духовна блага. Нови Израиљ више не добија на чудесни начин обиље земаљских плодова, напротив, он се позива да учествује у Голготској жртви ради делотворног учешћа у општем васкрсењу. Истинито је и тачно речено да је ‘блаженије давати, неголи примати’, иако се нашем грехом ослабљеном уму то чини сумњивим. Једно вас молим – трудите се свим силама да будете у миру једни с другима, без обзира на разлику у годинама, карактеру, гледиштима и образовању. Колико је могуће, морамо да живимо у миру са свима. Господ нека буде непрестано помоћник, наставник и утешитељ свима вама, моји драги и вољени, и посредовањем усрдне Заступнице нека вас заштити од сваког зла.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски.
 
… Чини ми се да ако се Господ јавио грешницима, то је онда зато што их није сматрао туђим Себи, него је и људе који су скренули с пута Истине и нису изгубили савест сматрао својим овцама. И нама су тући само они људи који добро називају злом, а зло добром; сви остали пак, ма колико огрезли у сујети света, наша су сабраћа. Ми смо блиски Христу, ако не избегавамо такве људе ради очувања личне душевне равнотеже, но, боравећи с њима, трудимо се да им у исто време носимо мир и љубав. Не треба избегавати живот и рад са онима с којима нас је Господ на овај или онај начин сјединио, треба само избегавати учешће у њиховим гресима и не поводити се за њиховим примером у оним поступцима које осуђује наша савест; тада неће потамнети у нама светлост Христова, већ ће, обасјавши наше ближње, испунити наше срце радошћу од сазнања да смо барем у малој мери испунили служење. Само пак служење нам је природно терет, као што је до извесне мере терет и сваки посао. Али ‘Царство Божије се с напором узима’ и без напора ништа не можемо учинити; вера пак олакшава бреме живота и чини јарам Христов благим и бреме Његово лаким. Ја нећу тиме да одричем смисао монаштва, али размишљам у складу са мишљењима апостола о удовицама (у Првој посланици Тимотеју), да у монаштво треба да иду они људи које Господ позива на то делање одговарајућим животним околностима. Они пак, чијем је старању Господ на овај или онај начин предао децу или рођаке, или просто блиске људе, морају да носе ону врсту служења која проистиче из тог положаја. Неправилно је постављати питање тако као да, ако је за неке добро да одлазе у пустињу, онда је то добро и за друге; а ако за једне то није добро, онда то не одговара ни другима. Чини ми се да треба увек имати на уму да смо сви ми удови једног човечанства, али, како каже апостол, нисмо сви ми ухо или око, већ свако мора да делује у складу са својим назначењем, у чему и да помогне свима нама Господ молитвама Пречисте Своје Матере и свих светих…
Мили моји!… Сматрам за потребно да вам кажем да не бива увек частан и поштован човек носилац Истине, и обрнуто, често се Истина Божија ставља у недостојне сасуде. Добро је и радосно видети достојни сасуд благодати Божије, али треба имати на уму да није у самом сасуду, већ је у његовом садржају сила Божија. ‘Не држи Мене старац, већ га Ја држим: он пак од Мене моли отпуштење’ (почетак девете песме на Сретење). Зар нема кристално чистих римокатоличких свештеника и пастора? Мислим, међутим, да њихова врлина не доказује истинитост католицизма и протестантизма. Зар не знамо да се сила Божија у немоћи испуњава, да лични недостаци свештенослужитеља не могу обешчастити Тајне које они служе. Дакле, не треба главну пажњу обраћати на свештенослужитеље и не треба толико тражити идеалне људе (који, узгред, и не постоје, зато што је ‘Један Свет’), колико чистоту идеја коју они носе и избегавати сваку прљавштину, порок или било шта од тога у исповедању вере и у молитви.
 
Искрено вас воли
свештеник Јован Стебљин-Каменски
 
Након истека затворске казне постајало је све очигледније да власти неће дозволити оцу Јовану да живи у Петрограду и да ће духовна деца морати да се помире с наставком њихове раздвојености. Тако се и догодило: послали су га у административно прогонству у град Вороњеж, куда је дошао у новембру 1927. године. Ту је добио место свештеника у Алексејевској цркви бившег Девичјег манастира, а након извесног времена био постављен за њеног старешину и једног од епархијских намесника. Захваљујући његовим напорима и активној подршци, вороњешки парохијани су се непрестано окупљали и слали средства у Соловецки логор Вороњешком архиепископу Петру Звереву и другим православнима који су се налазили у логору. Једна од сведокиња на истрази касније је изјављивала о о. Јовану: „Свештеник Иван Георгијевич Стебљин-Каменски је, живећи у радничком насељу, међу верницима уживао огроман ауторитет и зато се увек код њега у његовом стану и било где да је боравио окупљало много верника. Сви бивши ‘зверевци’ окупљали су се око свештеника Каменског“.
Године 1928. безбожне власти су почеле да организују ново гоњење Цркве, чији резултат је требало да буде коначно затварање свих манастира и многих парохијских храмова. Свуда су се на иницијативу власти одржавали зборови радника који су тражили затварање цркава, вршила се појачана пропаганда против вере и Цркве. 2. септембра 1928. године у радничком насељу у којем се налазио Девичји манастир који су упола заузели безбожници, одржан је збор становника насеља. Укупно је на територији манастира било направљено275 станова у којима је људи неверника, као и преосталих монахиња у келијама, живело 872 човека. На збору је присуствовало 217 људи, а 100 људи је било позвано са стране, јер чак и у таквим условима безбожници нису били сигурни да he им поћи за руком да затворе цркву. Један од говорника одмах је навео да су поштоваоци и следбеници ухапшеног архиепископа Петра Зверева почели религиозни рад: „… Зверевштина је опет подигла главу, њено гнездо није било до краја уништено, и треба их уништити преко ГПУ“.
Говорници су изјављивали:“ Још увек многи не знају за радничко насеље, већ знају за Девичји манастир, и заиста радници живе у зидинама манастира. У штампи се често срећу вести о затварању манастира, цркава и томе сличног, и о коришћењу њихових просторија за стамбени простор и радничке клубове. 500 радника морају да живе сами и да васпитавају своју децу у културним условима, а ми видимо да антисовјетски елементи, овде у манастиру, преузимају под свој утицај млади нараштај“.
„… Или радничко насеље или манастир: ако је наш путс овјетска власт, морамо се борити против контрареволуције. У манастиру постоји поп, миљеник Зверева. Зверевштина је упропастила и неке од наших другова радника. Има и сад оних који помажу зверевштину. Са зверевштином треба завршити“.
„У 31-oj келији живи поп Јован, Зверевљев миљеник. Живим у келији број 89, и видим како тога попа посећују жене контрареволуционара, Нечајева и Пушкина (бивши ктитор Трнове цркве). Монахиње уче децу радника да прилазе том свештенику да узму благослов…“
„Већ је свима јасно да је музика звона музика контрареволуције. Све док овде буде постојало контрареволуционарно гнездо, радничко насеље фактички неће постојати…“
„Монахиње ометају културни развој младог нараштаја и стичу симпатије становника не само у оквиру манастира, него и далеко ван његових зидина…“
8. септембра 1928. године у Вороњешком листу „Комуна“ објављен је чланак „Новодевичји манастир треба претворити у радничке станове, а цркву у клуб“. У чланку се, између осталог, говорило: „… Свуда су донесене резолуције у којима се радници у потпуности придружују захтевима становништва насеља и са своје стране настоје да се што пре иселе све бивше монахиње, а такође да се затворе цркве на простору насеља н да се оне претворе у клуб или школе. Радници који су иступали у расправи изражавали су чуђење поводом тога што су се с монахињама све до сада толико ‘снебивали’. Указивано је такође на неопходност одлучне борбе против контрареволуционарних испада ‘мантијашица’ и њиховог коловође ‘оца Јована’, миљеника Петра Зверева“.
Према безбожној штампи у којој се отворено тражило хапшење о. Јована, постало је јасно да је то хапшење неизбежно, при чему безбожници користе сваки, па чак и најбезначајнији повод.
4. марта 1929. године помоћник начелника милиције упутио је у ОГПУ саопштење: „На основу постојећих непроверених података у згради бр. 4 у Ваведењској улици свештеник Јован који тамо живи, миљеник архијереја Зверева, води жестоку агитацију против совјетске власти и уопште у тој кући се примећује неко окупљање о чему вам саопштавамо и стављамо на знање“.
У пет часова ујутру 1. маја 1929. године, када су безбожници дошли да руше крст на куполи цркве, умрла је игуманија Девичјег манастира. Ово подударање скврнављења храма са игуманијином смрћу толико је погодило вернике да се о томе дуго говорило у граду. Касније су власти оптужиле о. Јована како је он тврдио да је њена смрт била резултат гоњења Цркве. 4. маја је била сахрана игуманије. Отац Јован је сам служио опело игуманији у њеном стану у манастиру који су безбожници претворили у радничко насеље, одакле су у пратњи многих верника у литији сви пошли на Трново гробље. Након сахране о. Јован је све благословио, посаветовавши преосталим монахињама и парохијанима манастира да се држе заједно.
19. маја 1929. године о. Јован је ухапшен и 21. маја саслушан. На питања иследника свештеник је одговарао с великим достојанством, трудећи се да ни у чему не нанесе штету свом чину. Добио је дозволу да својом руком напише одговор. „У односу према совјетској власти ја сам лојалан – писао је о. Јован – али сам против мера које су уперене против религије. Сматрам да је васпитање деце у школама у противрелигиозном духу и томе слично неправилно. Пошто ја друго оружје не познајем осим крста, како у прошлости, тако н сада, налазим да је једино правилно да делујем на масе умирујуће. Осуђивао сам свако иступање против грађанских закона. За мене нема никакве сумње да је вера у распетог Христа непобедива и да је привидна победа материјализма привремена појава. С молбом за молитву верници су ми давали мноштво цедуља, јер никакве молбе за молитву нисам примао да их читам напамет. Међу цедуљама постоје такве у којима ме моле за молитву за затворенике и за заблуделе. Под ‘заблуделима’ сам подразумевао оне који су отпали од вере или су на речима верници, али живе у безакоњу. За све време своје службе у бившем Девичјем манастиру сваког сам празника, сваке недеље, а понекад и радним даном говорио без изузетка поуке чисто духовног карактера или поуке које објашњавају богослужења, нипошто не дотичући ни грађанску власт, ни потребу да се људи снабдеју овим или оним намирницама. После игуманијине смрти, ни лично, ни преко било кога другог, никакве гласине нисам ширио по граду. Да је игуманијина смрт која је уследила за време скидања крста са цркве бившег Девичјег манастира изазвана тим скидањем, нисам могао да говорим, јер њу је погодио, ако се не варам, трећи за редом удар два дана пред смрт, и од тада она није долазила свести, тако да чак нисам могао ни да је причестим уочи смрти. Још мање сам крив због тога што сам понекад подстицао да ме зову или сам себе звао истинским пастирем, у искључивом смислу позваним да спасава вернике од мрачних паклених сила бољшевизма, али не одричем да сматрам себе једним од пастира Христове Цркве, обавезних да речју, духом, вером и чистотом буду узор за вернике и да их штите од таме неверовања, и исповедам да по вери мојој не само материјализам, него ни сама ‘врата пакла’ неће победити Цркву Христову. Са игуманијиног гроба сам отишао пре његовог затварања, али заиста сам благословио оне који су ми прилазили, и том приликом сам их тешио како сам умео, али речи ‘не тугујте, постићи ћемо ми свој циљ’ нисам говорио“.
29. маја власти су поново саслушале о. Јована. Чувши за шта га оптужују, свештеник је одговорио: „Не сматрам себе кривим ни у најмањој мери. За све време свог боравка у Вороњежу како свуда, тако и са амвона и у приватним разговорима, не толико из страха од казне, колико због свог погледа на свет, увек сам учио кроткости, трпљењу и покорности грађанским законима. Никог око себе нисам окупљао и, оставши случајно као привремени вршилац дужности епархијског намесника, од марта ове године са свештенством епархије сам имао само службене односе информативног карактера. Ширење било каквих гласина сматрам да је испод мог достојанства као служитеља духа. Оптужбу за агитацију у прилог рата великих сила против совјетских власти сматрам отвореним показатељом потпуно погрешне обавештености ОГПУ о мојој личности, јер оваква неразумна делатност нема никакве везе ни са правцем мојих мисли, ни карактером мојих односа чисто духовно-учитељских према верницима. Речи које ми се приписују 16. фебруара ове године: Грађани, резерви жита нема, прети глад, нека се снабдева ко може’, такође нисам изговорио и она такође мало одговарају мом раду. Никакву агитацију у вези са игуманијином смрћу нисам водио. Мрачне силе паклене, по тумачењу Цркве и учењу апостолском, немају ничег заједничког с политичким уређењем земље и делују у сваком режиму (наша борба није против тела и крви, не против људи, већ против духова злобе у поднебесју). Лицима која су ми долазила и питала ме да ли да уђу у задруге, колхозе, комуне и томе сличне начине учешћа у новом уређењу пољопривреде, увек сам одговарао тако да, ако се при томе … не захтева одрицање од вере, у таквом учешћу, разуме се, греха не може бити… Лицима која су ми долазила из разних места за помоћ од разних болести увек сам саветовао да се обраћају лекарима, позивајући се на Свето Писмо. Заједно с тим саветовао сам им да се причесте и нисам им ускраћивао своју молитву“.
4. јула 1929. године иследници су саставили оптужницу у којој је стајало да се свештеник бавио радом који подрива ауторитет и моћ совјетске власти. 16. августа 1929. године одлуком Посебног већа при Колегијуму ОГПУ о. Јован је осуђен на издржавање затвора у Соловецки концентрациони логор у трајању од три године.
 
Из Вороњешког затвора о. Јован је писао својој духовној деци:
“ ‘Оче свети! Сачувај их у име Твоје’ (Јн. 17:11).
Празник Усековања главе светога Претече и Крститеља Господњег Јована.
29. 8/11.9.1929. Године.
 
Нећу умрети, већ ћу бити жив и испричаћу дела Господња.
Господ и Бог наш Исус Христос благодаћу и милосрђем Свог човекољубља нека вам опрости, вољена децо, сва ваша сагрешења учињена из немоћи ваше; Сам Он нека отресе вашу греховну прљавштину и нека обасја ваше помисли, нека вас учврсти у вери, утврди у нади, сачува у љубави да будете честити чланови Свете Своје Цркве.
Зна ‘Онај који седи с десне стране Оца’ тугу растанка пастира са својом вољеном паством. Зна ‘Пастир добри’ с каквом тужном снагом се уздиже у тренутку растанка молитвени усклик: ‘Оче Свети, сачувај их у име Твоје’. Познаје Срцезналац шта се збива и у мом срцу приликом растанка с вама, љубљени у срцу сирочићи – сестре Покровске обитељи и љубљени у Господу парохијани Преображенског храма. Зар ћу заборавити оне с којима сам се тешио заједничком молитвом и заједничким, у мери у својих снага, служењем Христу Господу? Зар ћу заборавити свечано-радосно и молитвено-усрдно појање девичјих хорова? Зар за мене није била велика радост да будем сведок пред Господом усрдности оних који су се трудили у храму и искреног стремљења према чистоти, љубави и правди оних који су приступали Светим Божанственим Тајнама? Треба ли сваког од вас да поменем по имену да бисте знали да све вас и сваког појединачно носим у свом срцу, заједно с вама тугујем, заједно се с вама радујем? Или вам слова и речи могу рећи више него што су вам говорила и говоре вам ваша сопствена срца? Ако за време мог служења у Вороњежу и боравка међу вама ви који сте ми Господом поверени нисте осећали да је ваша верност Њему за мене драгоценија од сопственог живота, ако то нисте осећали, онда вам, авај, ни ово писмо, ни било које друго то неће открити. Али ако вас доиста волим љубављу Христовом, ако се делимично тешим вашим сажаљењем, јер она сведочи и о вашој љубави према мени, онда сада, растајући се с вама, препуштајући вас заштити усрдне Заштитнице Пречисте Владичице (она је Мати и Игуманнја ваша) предајући вас Њеном љубљеном Сину Који вас неупоредиво више од мене воли – сада хоћу последњи пут са сузама да вас молим: не очајавајте никада, не сумњајте у непрестану љубав Начелника Живота према вама. Памтите да стрпљивим подношењем невоља ми као да идемо у сусрет Ономе Који је сишао к нама с небеса и крст ради нас претрпео: отворите Му ваша срца, да Он уђе у њих, да вечера с вама и ви с Њим. Трпите до краја. У вашим немоћним сасудима успели сте да пренесете драгоцену и спасоносну православну веру дугим путем и да пређете велике препреке: не разбијајте те сасуде на крају, да се не пролије вода живота, да ваши напори не буду узалудни. Памтите да, шаљући невоље, Господ приближава вернике Своје Себи, Своме Крсту. Не припуштајте не само злобу, него и гнев у ваша срца; ради тога се пре свега трудите да живите у љубави и миру једни с другима, узајамно опраштајући све увреде. Научите се да барем пред крај предајете сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу. Обуздавајте себе у свакој речи, у свакој мисли. ‘Свако створење да хвали Господа’… Горите пред Господом као чисте воштане свеће и трудите се да савремени ветар не угаси ваш пламен, трудите се да га штитите од дувања световних страсти и сујете – читањем речи Божије, нарочито Еванђеља и апостолских посланица на руском језику. Чувајте себе у чистоти, не лажите, не угађајте против савести човеку. Уосталом, ви ћете у свему томе успети ако се будете непрестано вежбали у молитви, те вас нисам узалуд учио молитви Исусовој. Тосподе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога’. Ова молитва је одгајила дух многих подвижника благочашћа. Понављајте је непрестано, па макар и хладне душе, Сам Господ ће је загрејати због ваше непрестане тежње према Њему. Тражите Господа свим срцем и Он ће вам се открити радосно н светло. Тражите Господа, јер Он је близу свакоме од нас. Тражите Господа и препознаћете радост Његовог налажења. Сами ћете спознати радост и мене ћете учинити учесником те радости. Нека ове моје речи не буду празне, дајте им место у вашим срцима; јер ове речи су део моје душе, нека барем та честица моје душе остане да живи у Вороњежу, дајте јој да живи у вашим срцима, да живи, а не да умре, браћо и сестре. Ако тугујете због растанка са мном, ако с болом мислите да ћемо временом постати туђи једни другима, онда будите посебно обазриви на свој духовни живот, будите верни Христу Распетоме и крај подножја Његовог Крста ви ћете, хоћу да верујем, увек наћи мене, недостојног. Не удаљавајте се од Крста и ми ћемо бити блиски једни другима за све време наше раздвојености, ма колико дуго она трајала. Заједно ћемо веровати у спасоносност крсних страдања и заједно ћемо препознати радост Васкрсења Христовог у свој Његовој светлости. ‘Крсте, ти нам сила буди’. Научи нас познању добровољног смирења, силе и љубави сада поново ношеног Дуготрпељивца да бисмо с несумњивом вером клицали Њему, Који је ради нас у гроб положен: ‘Животодавче, слава Теби’.
Опростите, љубљена децо моја у Христу, браћо и сестре, мени многогрешном за све што сам учинио из незнања и немоћи, покријте својом љубављу моје недостатке и пропусте и неуморно се молите за мене Господу, и ја недостојни јереј, влашћу Његовом која ми је дата, опраштам и разрешавам вас од свих ваших грехова (осим намерно прикривених) у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
По могућности што чешће приступајте светој Чаши. Христос међу нама нека буде непрестано. Свим срцем вас воли недостојни служитељ Распетог Сведржитеља.
 
Свештеник Јован Стебљин-Каменски“.
 
* * * * *
 
Након доласка у Соловке о. Јован је смештен у друго одељење концентрационог логора.
Овог пута боравак о. Јована у Соловецком концентрационом логору био је краткотрајан. Начелник 6. одељења СО ОГПУ Тучков је 1930. године покренуо енергичну активност усмерену на уништење свештенослужитеља. 23. априла 1930. године у Соловецки концентрациони логор стигло је наређење о хапшењу и упућивању у Вороњешки ОГПУ свештеника Николаја Дулова и Јована Стебљина-Каменског. Почетком маја о. Јован је премештен у Вороњешки затвор.
Прво саслушање је било 15. маја. Пошто је свештеник Николај Дулов пристао да да изјаву, потребну истрази, иследнику је преостало само да докаже постојање блиског познанства међу свештеницима. О. Јован је на питања иследника одговарао: „Када сам био у Вороњежу на слободи свештеник Дулов је долазио у Вороњеж два пута: на свету Тројицу (почетком јуна) 1928. године, а други пут у новембру исте године. Оба пута смо се видели у храму при чему је он први пут служио у саборној цркви којој припада и парохија бившег Девичјег манастира, а други пут је само присуствовао на служби. После прве службе позвао сам га да заједно ручамо. Никаквих саветовања свештеника уз учешће Дулова није било. Никаквих брошура свештеник Дулов ми није доносио; брошура ‘Шта треба да зна православни хришћанин’ није ми позната. Ја сам се уопште интересовао само за мишљеља ауторитетних јерарха, а не безличних брошура.“
20. маја је свештенику Јовану Стебљину-Каменском уручена оптужница. Био је оптужен да је „ширио црквено-монархистичке летке и брошуре, ширио и провокативне гласине свих врста и водио агитацију против свих мера совјетске власти у области колективизације и индустријализације СССР, чији је крајњи циљ био да припреми радничку масу за побуну против совјетске власти, њено обарање и васпостављање монархије. Као резултат поменутог у многим окрузима централне Черноземне области било је масовних побуна становништва против совјетске власти и њених мера“.
Упознавши се са закључком оптужнице, о. Јован је почео да пише да се са оптужницом не слаже, објашњавајући зашто, али му нису дозволили да то допише. Али свештеник је захтевао да му дају могућност да одговори на оптужбе, Након два дана иследник му је дозволио да напише изјаву са објашњењем. О. Јован је написао: „Категорички одбацујем да сам крив за све што ме оптужница терети. Нисам био члан никакве монархистичке црквене организације… Код мене су долазили црквеним послом сељаци, чланови општина и свештенство, а из оближњих села монахиње… Никаквих разговора организационих и политичких нисам ни са ким водио“.
Заједно са о. Јованом био је ухапшен архимандрит Тихон. Преподобномученик Тихон (у свету Тимофеј Уљанович Кречков) родио се 1862. године у селу Плотава Репјевског среза Вороњешке губерније у сељачкој породици. Својевремено је ступио као искушеник у Алексејевски манастир у Вороњежу, где је био пострижен у монаштво и рукоположен у чин јеромонаха. Постављен је за благајника манастира и улагао велике напоре на његовом украшавању, а на многим иконама дуго времена су били сачувани натписи: направљена трудом јеромонаха Тихона. Године 1924. јеромонах Тихон је уздигнут у чин игумана, а након три године у чин архимандрита.
Године 1930. као резултат хапшења спроведених под воћством Тучкова било је затворено и стрељано мноштво свештенослужитеља у целој Русији. Архимандрит Тихон је ухапшен заједно с братијом Алексејевског манастира. Иследник се на саслушањима интересовао куда је ишао архимандрит Тихон и није ли он за време путовања водио антисовјетске разговоре. Он је одговорио: “ Будући да сам у чину архимандрита Алексејевског манастира, периодично сам обилазио села бивше Вороњешке губерније. У последње време највише сам обилазио села: Лиски, Песковатки и Шчучје. Почетком фебруара ове године био сам на помену умрлом архиепископу Петру Звереву код његовог келејника Серафима Колопкова. Пре око две недеље био сам на имендану код архимандрита Игнатија Бирјукова. Разговоре како на помену архиепископа Петра Зверева, тако и на имендану архимандрита Игнатија о гоњењу религије и доласку антихриста нисам водио. Када сам живео у селу Лискама, агитацију да је дошао антихрист, а с њим и последња времена, и да је совјетска власт власт антихриста нисам водио и о томе није било никаквих разговора. У тренутку скидања крста са Девичјег манастира ни ја, ни други нисмо говорили да је совјетска власт власт антихриста, те да је зато грешно покоравати јој се, да су све религиозне струје које признају власт такође од антихриста, да имати било шта с безбожницима значи разапињати Христа. На дан опхода с моштима светитеља Митрофана, ни ја, ни било ко други од наших, нисмо говорили сељацима да совјетска власт хоће да исцрпи изгладњавањем све оне који протестују против незаконитих радњи и угњетавања, да не даје жито, већ све шаље у иностранство, не даје месо и пљачка све сељаке. Разговоре о гоњењима религије, о доласку антихриста и њима сличне у селима нисам водио, али таквих је разговора међу сељацима било, али када и где не сећам се“.
Почетком 1930. године архимандрит Тихон је поново позван на саслушање. На питање иследника је поново одговорио: „Не признајем да сам крив за наводе оптужнице“.
С њим је ухапшен и протојереј Александар Архангељски. Свештеномученик Александар се родио 1. фебруара 1874. године у селу Сошка Липецког среза у породици чтеца Николаја Никаноровича Архангељског. Године 1896. завршио је Тамбовску богословију и ступио у храм као чтец. Тада се упознао и са ћерком протојереја Капитона Алексејева Катарином која је постала његова супруга. Породица о. Капитона је била велика и благочастива. Сви синови су касније изабрали свештеничко служење.
У Тамбову се тешко разболела његова жена, па су је сместили у земску болницу, и Александар Николајевич је узео као кућну помоћницу у домаћинству глуву сироту девојчицу. Једном је заједно с девојчицом кренуо да посети жену. Идући улицом видели су да носе Казанску икону Мајке Божије. Александар Николајевич је наредио кочијашу да се заустави, и пришавши људима који су носили икону, замолио их је да дозволе и болесној девојчици да понесе икону. Они су дозволили. Након што је одслужен молебан за здравље, Александар Николајевич је пошао с девојчицом даље; када су прелазили мост, изненада се зачу грмљавина. Девојчица поче уплашено да се крсти, и Александар Николајевич је изненаћено упита: “ Ама, Марфуша, зар ти чујеш?“ Она одговори да добро чује. Било је то очигледно чудо и пројава милости Божије.
Године 1904. Александар Николајевич је рукоположен у чин ђакона у храму села Сторожеви Виселки Вороњешке епархије, а након две године у чин свештеника. Породица о. Александра је у то време била велика – седморо деце. У селу које је спадало у свештеникову парохију, умрли су муж и жена сељаци и остало им је двоје сироте деце. Без икаквог оклевања о. Александар их је узео на старање. Она су само ишла да преноће у своју кућу, а све остало време су проводила у свештениковој кући. Село у коме се налазила црква и живео свештеник било је велико, главна улица се пружала готово 10 километара. О. Александар је читаве дане или бивао у храму, или ишао с требама по кућама парохијана. На све велике празнике у храм се стицало мноштво богомолитеља из околних села, а многи од њих су остајали да преноће у свештениковој кући; тада су на под простирали сламу и за све је увек било места. Катарина Капитоновна му је била добра помоћница и иако је била слабог здравља, трудила се да свима поклони пажњу, све је дочекивала и све је хранила. Свештеникова породица је била сложна, деца су бескрајно волела оца и мајку и била су врло послушна.
О. Александар никада није пролазио поред туђе невоље, чак и ако је био само њен случајни сведок. Једном је пошао у град Усман да посети децу која су ту учила гимназију. Пролазећи кроз село, угледао је пожар. Без оклевања је зауставио таљиге и потрчао према кући у пламену из које је успео да изнесе трогодишњу девојчицу. Родитељи у то време нису били код куће и он је предао девојчицу суседима.
О. Александар је био аполитичан човек. Добивши 1917. године текст одрицања од престола Цара Николаја Другог, он га је прочитао у храму народу без икаквих објашњења. Дођоше на власт бољшевици и захтеваху од свештеника да преда своју кућу за школу. О. Александар је без противљења пристао. Бољшевици су тражили да да представницима културног просвећивања књиге и часописе, он је и њих дао. Тражили су му да да намештај – он је дао и њега. Школа није дуго опстала, учитељи и ученици су почели често да се разбољевају и, повезавши то с тим што се настава одвија у кући која је отета свештенику Божијем, учитељи су тражили да се она затвори и власти су то и учиниле.
Године 1918. власти су покушале да ухапсе свештеника, с тим да га неизоставно убију.
Уочи празника Покрова Мајке Божије о. Александар се касно вратио кући; био је уморан и покисао до коже. Пошао је у кухињу да легне на пећ, н одједном зачу коњски топот који је утихнуо крај његове куће. Схватио је да су дошли по њега. О. Александар изађе у трем и, мало променивши глас, упита: „Ко је то? Сад ћу да отворим“. Затим оде у трпезарију и рече укућанима: „Да вас спасе све Господ! Ја одлазим, нека избави и мене Господ од руку њихових“. И спусти се кроз прозор у двориште. Укућани отворише врата и упалише лампу, али се она сваки час гасила од ветра. Један од придошлица упита: „Ко овде живи?“ Одговорише му: „Свештеник“.Тада тројица уђоше у кућу и један од њих упита: „Где је он?“ Катарина Капитоновна и ћерка Катарина су одговориле да је отишао на требу или у млин.
„А ко је с нама говорио?“ упиташе они.
Катарина Капитоновна одговори да је то био син. Мало променивши глас син то потврди и они повероваше. После тога пажљиво претресоше целу кућу и поставише једног стражара у двориште.
У то време о. Александар је дошао једној својој парохијанки, старици Марфи Ивановној, и замоли је: „Марфа Ивановна, сакриј ме, бандити ме траже“. „Оче – одговори она – сви знају да код нас долазиш и да ја код тебе одлазим. Боље ти је да идеш што даље одавде“. Нашао је да је њен савет разуман и упутио се у суседно село Мансуровку једном од својих парохијана и овај га је сакрио у сламу.
Одлучност да ухапсе свештеника била је, међутим, толико велика да су безбожници почели да врше масовне претресе у кућама верника и дођоше и до те куће. Вршећи претрес почели су да боду сламу бајонетима, али милошћу Божијом нису закачили свештеника. Рано ујутро о. Александар је пешке отишао у град Усман, а одатле је отишао у Вороњеж, где је добио намештење у храму села Липовка: ту је био две и по године. После тога годину дана је служио у храму села Мечешка, а затим све до самог хапшења у Успенској цркви у селу Бутурљиновка Вороњешке епархије. За време служења у Бутурљиновки о. Александар је уздигнут у чин протојереја и постављен за епархијског намесника.
Године 1929. су се појачала гоњења Руске Православне Цркве. 8. априла 1930. године о. Александар је ухапшен. На саслушањима није признао кривицу.
У то време је био ухапшен и свештеник Сергије Гортински. Свештеномученик Сергије се родио 10. марта 1889. године у граду Рјазану у породици свештеника Димитрија Гортинског. Завршио је шестогодишњу школу у граду Александрову Ериванске губерније.
Године 1916. Сергије Димитријевич је рукоположен за ђакона у храму села Богојављенског Мосаљског среза Калушке губерније, а након годину дана је одређен за ђакона у храму села Маљково исте губерније. Године 1920. је рукоположен за свештеника и извесно време је служио у храму села Тилка Черњиговске губерније. Након пет година прешао је да служи у храм села Козинка Ставропољске губерније. У то време је већ био у пуном замаху закон о одвајању Цркве од државе и многи сељаци су, склапајући своје бракове у државним установама, живели невенчано без црквеног благослова. О. Сергије је убеђивао такве да се венчају, а упорне је упозорио да онима који живе невенчано неће дозволити причешће. Власти су сматрале да је таква његова делатност антидржавна и да крши закон о одвајању Цркве од државе. О. Сергије је ухапшен и протеран у град Вороњеж. Ту је 1928. године поново био ухапшен и оптужен да је идејни руководилац епархије. Оптужба није била доказана и свештеник је ослобођен.
Године 1930. о. Сергије је ухапшен заједно са свештенством и монаштвом Алексејевског манастира. Оптужен је да је водио антисовјетску агитацију како лично, тако и преко других, углавном преко архимандрита Тихона Кречкова „којем је давао специјална упутства антисовјетског правца“.
На саслушањима је одговарао шкрто, трудећи се да никога не помиње.
О. Сергије је био тешко болестан од туберкулозе и с муком је подносио затвор; када му је уручена оптужница за контрареволуционарни рад, написао је: „Наводе оптужнице не признајем, јер је то очигледна лаж…“
С њима је био ухапшен и свештеник Теодор Јаковљев. Свештеномученик Теодор се родио 1897. године у породици сељака Петроградске губерније Михаила Јаковљева. Завршио је седам разреда Вороњешке реалке. После октобарског преврата мобилисан је у Црвену армију, а затим је служио у милицији у губернијском прехрамбеном комитету. У јеку гоњења Цркве рукоположен је за свештеника, служио је у храму Алексејевског манастира, и заједно са свештенством манастира ухапшен почетком 1930. године.
На саслушању 2. марта на питање иследника о контрареволуционарном раду о. Теодор је одговорио: „Не осећам се кривим за оптужбе које ми се упућују… Када сам служио у Алексејевском манастиру, исповедали су ми се сељаци из околних села. На исповести сељаци нису питали ништа у вези са ступањем у колхоз, али био је случај када су ме двојица сељака у децембру 1929. године питали после службе шта да раде, да ли да уђу у колхоз или не. Одговорио сам им да не видим ничега греховног и злог у улажењу у колхоз…“
Након неколико дана о. Теодор је поново позван на саслушање и на питање иследника шта зна о архимандриту Игнатију, старешини Валујског манастира, одговорио је: „Архимандрит Игнатије … је за време свог служења уживао велико поштовање парохијана као најстарији свештенослужитељ… Што се тиче оцене политичке власти ја ништа не могу да кажем, јер се тим питањем никада нисам бавио, немајући ни могућности ни жељу, већ сам се бавио дужностима свештеника у најужем смислу те речи“.
Заједно с њима су ухапшени јеромонаси Георгије Пожаров п Козма Вјазњиков, свештеник Георгије Никитин и мирјани Јефимије Гребеншчиков и Петар Вјазњиков. Нико од њих није признао наводе оптужнице. 14. јула 1930. године предата им је одлука о завршетку истраге. 23. јула оптужница је упућена Колегијуму ОГПУ. 28. јула Колегијум је размотрио „случај“ и осудио је оптужене на стрељање.
Прошли су празници преп. Серафима Саровског и пророка Илије. 2. августа увече оптуженима су прочитали пресуду. Затим су их убацили у камион да их возе у околину Вороњежа и погубе их. У 10 часова увече истога дана архимандрит Алексејевског манастира Тихон Кречков, јеромонаси Георгије Пожаров и Козма Вјазњиков, свештеници Јован Стебљин-Каменски, Сергије Гортински, Теодор Јаковљев, Александар Архангељски, Георгије Никитин и мирјани Јефимије Гребеншчиков и Петар Вјазњиков били су стрељани.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Херолдија – у царској Русији орган Сената који се бавио пописом племића који су радили у државној служби, заштитом њихових сталешких привилегија, састављањем родословних књига, грбова итд. – прим. преп.
  2. Свештеникова духовна деца.
  3. Тетка Оља – изгледа рођена сестра његовог оца. За њу се о. Јован веома бринуо, нарочито га је бринуло њено духовно стање.
  4. Духовна деца о. Јована – супрузи који су проживели свој живот у породичној слози и срећи.
  5. Архијереја.
  6. Једна од духовних кћери о. Јована је прешла у католицизам, због чега је он много патио. Осим тога, неки су за време његовог тамновања почели да се хладе према вери.
  7. У Владимирској улици се налази црква Владимирске иконе Мајке Божије. Ta црква је била затворена раније од цркве у Стремјаној улици где је служио о. Јован (храм Свете Тројице са параклисима: у част иконе Богороднце „Исцели моје невоље“ и Свих Светих).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *