НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

 

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА
Књига страдања и утехе
 

 
ПРЕДГОВОР – Јеромонах Дамаскин
 
Очување своје сопствене историје у свести народа постало је један од најсложенијих проблема 20. столећа. Општа дехристијанизација света, губљење моралних критеријума као правила и основа живота народа и сваког појединог човека, техничке могућности тзв. информативних средстава довели су до рушења историјске свести, до ширења незнања. Све то има своје узроке.
Основа наших историјских знања је предање, засновано на сведочанствима очевидаца, предање које се дуго времена сачувало усмено, а касније је записано. При томе тачан запис може бити направљен кроз 50, па чак и кроз 100 година. Препрека оваквом записивању може бити или пропаст народа, или друштвена катастрофа, чији би резултат био уништење знатног броја људи и насилно наметнута промена погледа на свет. У том случају губи се прејемственост историјских традиција, прекида се веза мећу поколењима, те будућа поколења, ако и носе у себи наслеће прошлости, носе га пре свега на генетском нивоу.
Тако је било у Русији у 20. столећу, када је старије и средње поколење које је делотворно учествовало у животу земље уништавано на ратиштима у два Отаџбинска и грађанском рату, умирало од болести за време епидемија, истребљивано у време државног терора. Носиоци историјског памћења и историјске свести народа налазе се у таквом случају у мањини, при чему та мањина нестаје услед вештачког заустављања историјског процеса и покушаја државне власти да насилно уведе „нове вредности“, као и спровођења државних програма, чији је циљ уништење културног наслеђа прошлости. На тај начин, поколења која улазе у живот раскидају однос са прошлошћу свог народа – његовом религијом, културом, национално схваћеним историјским постојањем, јер им њихово познавање, њихово позитивно прихватање, како тврди нова државна идеологија, ништа практично не може помоћи у овом животу. Тако се добија то да се „нова култура“ ствара изнад понора, гради на туђем темељу, а своја, ако се и чува, онда је то несвесно, од чега је мало користи за делотворни историјски развој народа.
Духовна и друштвена катастрофа 1917. године насилно је разјединила народ, осудила млади нараштај на прилагођавање новим безбожним и антинационалним животним приликама и с годинама учинила да му искуство очева, дедова и прадедова постане „незанимљивим“, „неактуелним“ приликом решавања свакодневних задатака, што је на крају крајева довело до изумирања „органа историјског опажања“, до неразумевања и заборављања прошлости, до раскида између прошлости и садашњости, губљења историјског предања.
Али приликом губљења народног предања само државне мере су недовољне да се напише историја народа, тим пре што цела наша писмена историја и њена база историјских извора није ништа друго до усмено предање, тачније или мање тачно записано у складу с правилима ове или оне установе или диктатом историјског лица.
Једно од најважнијих питања у вези с науком о историјским изворнма јесте питање о оригиналности, поузданости и истинитости оног извора који мора да користи истраживач. Ако је то усмено сведочанство, непосредно или посредно, његова солидност зависи од „солидности“ сведока, када је он сам заинтересован за истину више него за своје интересе и себичне циљеве. На крају крајева искреност и истинитост сведочанства зависе од чистоте човекове душе, душе сведока и очевица, јер све о чему он сведочи пре свега се одразило у његовој души, сагледано је очима његове душе у зависности од тога какав живот води сам човек. Древни хришћански сведоци и животописци-летописци су стајали у својој савести пред Богом; за њих је реч лажи имала за своју последицу пропаст душе и страх Божији који је дејствовао у њима био је много јачи од свих страхова од световних непријатности које би могле уследити од друштва или власти због непристрасног излагања историјских догађаја.
Губљење хришћанског погледа на свет и страха Божијег довели су до снижавања квалитета историјских извора, до искривљеног излагања историјског процеса које се упадљиво испољило у 19. столећу у радовима чак и познатих историчара. Код истраживача прво место нису заузела духовна интересовања, већ своје „тело“ и „крв“, не тежња да изложе истински ток догађаја и да тим догађајима дају оцену која одговара здравој памети, већ страх за своју личну и појединачну судбину који је паралисао човекову вољу и бивао значајнији од страха да се буде лажљивац пред лицем Божијим. Неоспорно је да је страшна слепа гомила, руковођена користољубивим и немилосрдним људима који су у односу према идеолошким противницима и људима који се с њима не слажу спремни да прибегну било којим методима и средствима – од лажи и клевете до физичког уништења. Али друштвена лаж, као и свака лаж, може процветати само тамо где истине нема, јер ће је истина разобличавати самим својим постојањем. И зато је лаж увек непомирљиво расположена према истини. Лаж никада не може расправљати са истином часно, јер часни дијалог води уништењу лажи, зато се она обрачунава с њом помоћу клевете или убиства. Најизразитији пример тога је крваво гоњење Православне Цркве од материјализма и безбожја у 20. веку.
Резимирајући, може се рећи да тамо где нема тоталног уништења народа, где нема спровођења политике смене цивилизација, садржаја, смисла и циља живота народа, тамо нема битног проблема у репродуковању историјских догађаја и очувању историјског памћења. Али тамо где се то догодило, или где се то догађа, тамо народ стоји пред опасношћу губљења сећања на своју прошлост, иза којег следи рушење самосвести народа и његова пропаст.
Дешавају се, истина, и такви периоди када се памћење и самосвест народа налазе пред претњом разарања и без тоталног физичког уништења. То се догађа онда, када друштвени врх, слој људи који управљају државом, почиње да постоји у другачијем цивилизацијском моделу, прима другу веру. У то време друштво почиње да се раслојава на неједнаке скупине, при чему се раслојавање врши не толико по имовинским разликама, колико по разликама духовних вредности и интересовања, а пре свега у односу према вери. Док није било таквих раслојавања, интереси руског народа – од великог кнеза до ратара, слагали су се у оном најважнијем – у православној вери. Основни писани извори били су за историчара летописи. После Петра Првог код дела друштва појавиле су се сопствене вредности и оријентири које је тај део друштва почео снажно да учвршћује, те су историјски записи почели да стичу субјективни и произвољни карактер који се увек појављује онда када аутор није обузет трагањем за истином, већ потврђивањем по сваку цену своје исправности. Тако су била написане многе књиге из историје Русије које су требале да докажу на њеном примеру исправност европских теорија.
Житија мученика, исповедника и подвижника побожности јесу део писменог предања, део историје Руске Православне Цркве. Оне могу бити написане, прво, уз коришћење усменог предања које је у сва времена било најбитнији извор историје Цркве; његово постојање и веродостојност били су увек важни за чланове Цркве који су против чак ii најмањег његовог искривљавања. Зато је аутор житија мученика, исповедника и подвижника побожности Руске Православне Цркве себи поставио нарочит задатак скупљања и записивања усмених сведочанстава која често имају неупоредиво већу веродостојност од оних докумената која потичу од револуционарних трибунала и казнених установа. Било је бесмислено од 1970. до 1980. године очекивати да he се то питање решити само од себе, да he историјско предање неко негде записати и то касније пружити могућност да се направе објективни и исцрпни историјски радови. У другој половини 20. века постало је јасно да ће, упркос свеопштој писмености и огромним техничким могућностима штампања, основни део наше историје једва бити стављен на папир и можда ишчезнути смрћу сведока и учесника историјског процеса. Управо је из тог разлога састављач житија употребио више од десет година на записивање усменог црквеног предања у разним областима наше велике Отаџбине.
Друго, мора бити употребљен неопходан комплекс руководећих докумената који се састоје од одлука највише власти, као што су то били царски укази у античкој историји. То су они документи који се чувају у бившим партијским архивима и Архиву председника Руске Федерације. Из ових докумената можемо сазнати ко је и када планирао гоњења Цркве, њихове размере и трајање, начине њиховог спровођења у овом или оном периоду владавине безбожне власти, као и њихов смисао – зашто су предузимана гоњења и које су циљеве хтели да постигну гонитељи.
Треће, неопходно је коришћење архива ЧК-ОГПУ-ГПУ-НКВД-МГБ-КГБ-ФСБ. Пошто је 20. век за Руску Православну Цркву био време мучеништва и исповедништва, и материјали о мученицима и исповедницима се чувају у архивима бивших репресивних организација. Колико год били тенденциозни записници саслушања вођени у НКВД, они углавном представљају приближно исто оно што и мученички акти у римско доба. То је један исти историјски прототип, једна иста лица: хришћани – и представници безбожне, антихришћанске државе. У новим мученичким актима су забележени узроци, време и место хапшења, као и истражни процес, када се иследник трудио да постигне то да мученик клевеће себе и друге и призна Руску Православну Цркву као контрареволуционарну организацију, непријатељску држави по својој природи. Архиви су нам дали обавештења о пресуди и времену мученичке смрти. У том смислу они су најдрагоценији историјски извор без којег једва да би било могуће састављање потпуних житија мученика. Описујући на основу сведочанстава очевидаца живот православног подвижника до хапшења, када не би било архива, не бисмо знали да ли је он заиста био мученик или је из ових или оних разлога прихватио понуде својих мучитеља. А падови су, као што је то увек бивало у животу, могли бити веома велики.
Тек сада, када смо упознати са основним комплексом докумената који се односе на историју гоњења Руске Православне Цркве, може се са сигурношћу рећи да истраживач има могућност да прилично потпуно и тачно сазна шта се догађало у то време, каква је истинска историја Руске Православне Цркве у 20. веку и да састави историјски тачне и веродостојне животописе мученика, засноване на широком историјском материјалу.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *