НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

 

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА
Књига страдања и утехе
 

 
Свети Василије Кинешемски
 
31. јул (13. август)
СВЕТИТЕЉ ВАСИЛИЈЕ, ЕПИСКОП КИНЕШЕМСКИ
 
Епископ Кинешемски Василије (у свету Венијамин Сергејевич Преображенски) родио се 1876. године у граду Кинешми Костромске губерније[1] у породици свештеника Сергија и његове жене Павле и своје хришћанско васпитање у целости је дуговао родитељима. Очишћење ума и срца Тајнама и молитвом – у томе је био смисао и циљ земаљског живота супружника И зато су се родитељи трудили да заштите децу од утицаја света, знајући како је тешко ишчупати из срца трње грехова и страсти, ако је оно већ ухватило корена.
Сав начин живота који је окружавао дечака од детињства био је сличан монашком. Ни новости, ни сплетке, ни испразни разговори нису пробијали кроз високи плот њихове куће коју је деци било забрањено да напуштају. И детету је била радост када је њихову кућу посећивала сиромашна братија и поклоници. На сам дан његовог крштења, када су Венијамина донели из храма кући, дошла им је старица путујућа поклоница која је, погледавши дечака, рекла: „Биће то велики човек“. Било је и других предзнака његове изузетне будућности.
После завршетка гимназије Венијамин се уписао на Кијевску духовну академију коју је завршио 1901. године у звању кандидата богословља и био постављен за професора Вороњешке богословије. Занимајући се од своје младости за хришћански подвиг, он пише дисертацију под називом „О скитском патерику“ за коју му је додељено звање магистра богословља. У Вороњежу је Венијамин проборавио до 1910.године.
Знајући савршено како класичне, тако и нове европске језике, Венијамин је ради дубљег проучавања европске културе отпутовао у Енглеску и 1910-1911. године боравио у Лондону. Након повратка у Русију постао је професор страних језика и опште историје у Миргородској мушкој гимназији. Године 1914. Венијамин је прешао у Москву и постао професор латинског језика у Петровској гимназији. Предавање га је толико одушевило да је завршио Педагошки институт, коначно се определивши за професију педагога. Али Господ је одлучио другачије.
Једном, када је дошао у госте родитељима у Кинешму, Венијамин се договорио с друговима да се провозају чамцем по Волги. Већ када су били далеко од обале, чамац се изненада преврнуо. Венијамин се помолио, молећи Господа да му поштеди живот, обећавајући да ће се посветити служењу Православној Цркви. У том тренутку угледао је дебелу дугачку даску, и ухвативши се за њу испливао.
Ускоро после овог случаја Венијамин се вратио у завичај, у Кинешму, и октобра 1917. године постао чтец у Вазнесенској цркви, где је служио његов остарели отац. Памтећи завет који је дао Богу, он поче да проповеда у храмовима Кинешме и у њеној околини. Схватајући да без тачног и дубоког разумевања Светог Писма неуки човек лако може да постане плен варалица и лажних учитеља, Венијамин је почео да организује православне кружоке у којима се проучавању Светог Писма придавао велики значај.
Године 1918. почео је да путује по парохијама епархије. Једном се после службе у селу Захарјевском Венијамин обратио с беседом парохијанима у којој је објашњавао читање из Светог Писма, а затим је свратио у кућу Ане Васиљевне Частухине у суседном селу Балахонка. Тамо су ручали, попили чај и поразговарали. И мада Венијамин Сергејевич још увек није постао свештеник, разговор с њим је оставио на Ану и све присутне такав утисак, да су одлучили да по његовом савету организују у свом селу црквени кружок. У Аниној кући је почела да се окупља омладина, певале су се молитве, читало се Еванђеље. Народ је срцем осетио да им је Венијамин понудио оно најпотребније, оно без чега је немогуће живети. У кружоку су се читала житија светих, певале су се црквене песме и у народу омиљени духовни стихови. Венијамин је знао: ко воли духовно, ко је већ осетио радост и мир који долазе од Господа, такав никада неће заменити ту радост за греховне утехе пролазног света. И зато се у сваком човеку пре свега трудио да пробуди интересовање и жеђ према духовном.
Почетком 1918. године власти су забраниле предавање веронауке у школама, и тако се светлост Христовог учења насилно одузимала из дечјих срдаца. Венијамин је почео да учи децу у Вазнесенском храму.
16. јула 1920. године Веннјамин је био рукоположен за свештеника у граду Костроми од стране митрополита Серафима Мешчерјакова. Убрзо након овога је умро његов отац, протојереј Сергеј и о. Венијамин је примио постриг са именом Василије – у спомен Василија Великог; 19. септембра 1921. године је хиротонисан за епископа Кинешемског, викара Костромске епархије. У хиротонији су учествовали: митрополит Серафим Мешчерјаков, митрополит Јеротеј Померанцев и архиепископ Севастијан Вести.
Рукоположен за епископа, појачао је подвижничке напоре. Одрекавши се било какве својине, населио се на крају града у малом парном купатилу које се налазило на имању удовице Ане Александровне Родине. Никакву имовину или покућство светитељ није имао, спавао је на голом поду, ставивши под главу цепаницу. Свој подвиг је скривао од људи, примајући госте у канцеларији куће поред Вазнесенске цркве. Купатило се налазило далеко од храма. Свако јутро, још пре свитања, владика је ишао пешке кроз цео град у храм н враћао се кући касно увече. Више пута су га пљачкаши заустављали на улици и он им је са кроткошћу и љубављу давао све што је имао; ускоро су почели да га препознају и нису га узнемиравали.
Осим свакодневних црквених служби за време којих је обавезно проповедао, светитељ је исповедао, обилазио куће свих којима је била потребна његова помоћ с речју утехе, посећивао манастире и кружоке које је основао, а који су били разбацани по епархији.
У дане великих празника светитељ је служио у саборној цркви, а сваки четвртак свеноћна бдења у Вазнесенској цркви. Народ је волео та свеноћна бдења, посвећена успоменама на страдања Господња и у великом броју се окупљао на њима. Нарочито је много било радника. Неки од њих су живели у околини града; они су стајали дуго на служби, па су се касно ноћу враћали кући, а ујутру су рано ишли на посао; но, тако је била велика благодат црквене молитве да људи нису осећали умор. Сам светитељ је читао акатист страдањима Господњим, и у храму је била таква тишина као да у њему није било ниједног човека, а у најдаљем куту храма се чула свака реч.
Проповеди епископа Василија су привлачиле у храм све више људи. Неки су потпуно мењали начин живота; неки су, следећи пример светитеља, раздавали имовину сиромашнима, посвећујући живот служењу Господу и ближњима. Светлост вере је обасјавала и невернике. Како год се односио неки човек према хришћанској вери и Православној Цркви, скоро сваки је осећао да реч коју је изговорио епископ одговара унутарњим захтевима душе, враћа јој живот, а животу обасјавајући смисао.
Катарина Александровна Книшек није могла ни да претпостави да ће доћи време када ће се обратити Богу и да ће живети изразито црквеним животом, јер је до 36. године стекла укорењене навике нецрквеног живота. Рођена је у Петрограду, деда јој је био пореклом из Чешке, али се већ отац осећао као рођени Петрограђанин. Поштујући највише од свега образовање, родитељи су дали Катарину на Високе женске студије на којима је она са успехом завршила историјско-филолошки факултет. Године 1920. је с мајком отпутовала из Петрограда који је разорила револуција у Кинешму. У цркву Катарина није ишла и све црквено било јој је несхватљиво и туђе. Али ускоро је чула да у граду служи необични епископ који говори необичне проповеди. Радознала, Катарина је пошла у храм. Проповед коју је чула била је заиста необична и показивала је у проповеднику човека талентованог и широко образованог. Катарина је дошла још једном, па затим још једном, а затим је почела да иде редовно у храм. Пред њом се отворила свељудска дубина Православља. Катарина се чудила: како она то брзо постаје црквени човек и унутарње се мења. Ускоро се упознала лично са епископом. Увидевши у Катарини човека изузетних способности, он јој је предложио да постане председник црквеног савета вазнесенске општине. Од тог доба она је постала његова најближа помоћница.
У Вазнесенском храму парохијани, председник црквеног одбора и свештеник били су једнодушни с владиком. Тих година тамо су служили свештеник Николај Панов[2], ђакон Јован Груздев и чтец Василије Поспелов. Председник црквеног одбора био је Григориј Фјодорович Иванов, а за време његове дуготрајне болести – монахиња Агнија (у свету Анастасија Захаровна Орлова), бивша благајница Успенског манастира у Кинешми пре његовог затварања. У храму се држало свакодневно богослужење и две Литургије, а владика је увек служио позну Литургију без свештеника и ђакона.
За кратко време владика је организовао кружоке у Кинешемском, Јурјевецком, Вичушком, Семјоновском, а затим и у Вјазњиковском округу. Само оних кружока које је он лично посећивао било је више од десет; други су се организовали по његовом благослову.
Мисионарска делатност епископа изазивала је код власти велико узнемирење. Али повода за хапшење светитеља није било. И тада су власти почеле да шаљу у храм људе, налажући им да за време проповеди епископу постављају искушавајућа питања да би се владика довео у заблуду. Владика је унапред знао да таквих људи има у храму, и унапред је давао одговоре на многа њихова питања. Разобличени својом савешћу, схватајући сву беду свог положаја, они су напушталн храм, ништа га не упитавши.
Као истински пастир, светитељ је чувао своју паству од сваке врсте зла и заблуда. Ако би сазнао да неко од његове духовне деце мисли погрешно, журио је да тог човека посети.
Недалеко од града Вичуге живела је тих година старица Марта Лаврентјевна Смирнова. Она је била строга подвижница. Од детињства водећи богоугодни живот, последњих 22. године била је тешко болесна, али је непрестано захваљивала Господу и Он јој је дао дар расуђивања који су многи користили.
Сазнавши да старица прима код себе људе који се налазе у духовној заблуди, владика се упутио у Вичугу, успут посећујући духовну децу.
Тек предвече је дошао до старичине келије. Она је била пуна народа и светитељ је замолио све да изађу да би остао насамо с Мартом Лаврентјевном и њеном келејницом.
– Хоћу да испитам – рече он – да ли си у прелести или не. Сазнао сам да те посећују неки људи из Иванова који те по целом граду хвале као светитељку. Међутим, они су неправославни. Ако будеш наставила општење с њима, искључићу те из свог кружока.
Без колебања је старица пристала да прекине општење с јеретицима.
Код једне духовне кћери светитељеве – Евдокије – у поноћ је испред иконе почело само од себе да се пали кандило. Очигледно да ме то Господ позива да устанем на молитву – помисли она, али и сумњајући да ли да прихвати ту појаву као благодатну или као лажну. А дух преваре је већ срцем осетила – ето, вели, ти си таква молитвеница да ти и кандило Сам Господ пали.
Следеће ноћи Евдокија је позвала своју познаницу Катарину Дмитријевну. Али и у њеном присуству се кандило упалило. Тада је позвала да преноћи код ње и трећу сведокињу. И у њеном присуству се догодило исто – у поноћ се кандило само од себе запалило. То је коначно уверило Евдокију да прихвати појаву као благодатну.
Саслушавши је, светитељ строго рече:
– Не, та појава није благодатна, већ је од непријатеља, а због тога што си је прихватила за благодатну, налажем ти епитимију годину дана не приступај причешћу Светим Тајнама. А кандило се више неће палити.
И заиста, од тога дана кандило се више није палило.
У лето 1922. настало је јеретичко црквено учење – обновљенаштво. Свуда по земљи обновљенаши су заузимали храмове, истеривали православне свештенике и архијереје које су совјетске власти хапсиле и убијале. У оним парохијама где су храм заузели обновљенаши, светитељ је благословио свештенике да не напуштају своју паству, а Литургију да служе на сеоским трговима. Пример таквог служења он је лично давао и на тим службама су се окупљале стотине и хиљаде људи.
С највећим страхопоштовањем светитељ Василије је служио Литургију; често су за време вршења проскомидије саслужитељи видели да су му низ образе обилно текле сузе. Једном од својих блиских људи причао је да је за време Литургије пређеосвећених дарова, када хор пева „Сада силе небеске“, својим очима видео небеске силе како предстоје пред престолом у облику белих голубова.
Ускоро се после хиротоније владика Василије упознао са својим будућим келејником Александром Павловичем Чумаковом који је делио с њим муке прогонства и робије. Касније је, у прогонству, митрополит Казански Кирил Смирнов о њему говорио: „Видео сам много келејника, али таквога као што је Александар Павлович нисам видео. Благо владики Василију“.
Александар Павлович Чумаков се родио 1891. године у селу Анапољ Палкинског среза Костромске губерније у сеоској породици. Родитељи су имали окућницу и газдинство, али је земља била слаба, те је отац допуњавао приходе молерским радовима. Образовање је Александар стекао у сеоској школи села Васкрсења-Пенке. Марија Андрејевна, мајка Александра Павловича, била је дубоко религиозна жена и трудила се да од детињства улије деци љубав према Богу и Цркви. Када је Александар напунио 22. године она је настојала на томе да он пође старцима у Оптинску пустињу н да узме од њих благослов за каснији живот. Када је ишао у Оптину, пролазећи поред познатих села, девојке су истрчавале на пут да би му се подсмевале: – гле, монаха! Александра су збуњивали подсмеси. Слушајући, он је све ниже обарао главу, а образи су му се покривали руменилом; да није било мајчиног благослова који он није смео да прекрши, сигурно би се вратио.
Али када је Александар дошао у Оптину, био на служби, чуо оптинско појање, његово мучно расположење је прошло. Срцем је осетио да је нашао своју истинску отаџбину. Александар је остао у Оптини и проживео тамо око годину дана. Проживео би и дуже, али почео је Први светски рат и њега су позвали у војску. Није морао дуго да ратује: ускоро је доспео у заробљеништво, бежао, био ухапшен, сурово пребијен, бачен у затвор, али он је поново бежао, поново био ухваћен и претучен и затворен.
У заробљеништву га је за време тешког рада угледала богата Немица и, успламтевши страшћу према њему, понудила му да се њоме ожени. Александар је одбио, она је покушала да га наговори, али наговарања нису имала успеха и онда је она почела да га приморава силом и претњама на наложништво. Али и ту је одолео храбри војник Христов. Видећи да његовом животу прети опасност, побегао је и овога пута му је успело да дође до Отаџбине. Рат се у то време већ претворио у грађанске немире и Александар Павлович је добио благослов у Оптинској пустињи да ступи као чтец у храм села Пољки.
Године 1922. на архијерејској служби у Решемском манастиру куда је Александар Павлович дошао да види необичног архијереја, ишао је поред епископа Василија, појао заједно с њим и свидео му се.
– Александре Павловичу – рече владика – дођите код мене да служите као чтец у храм Вазнесења.
– Добро, владико свети, али пре тога ћу само отићи до старца Анатолија Оптинског да узмем од њега благослов.
– И ја сам био код старца Анатолија – одговори светитељ – али он је већ умро.
– Благословите, владико, да будем ваш чатац – одговори Александар Павлович, поклонивши се светитељу.
Године 1922. у Доњем Поволжју избила је глад од које су свакодневно умирале хиљаде људи. Власти су одлучиле да покупе децу која су остала без родитеља и да их разместе по разним градовима у дечје домове. Нешто пре Васкрса довезли су такву децу у Кинешму. Сазнавши за то, светитељ се после богослужења обратио народу с проповеђу, позивајући на помоћ гладнима:
– Ускоро ће наступити празнични дани пасхалног славља. Када дођете с празничне службе и седнете за сто, сетите се тада и гладне деце…
Многи су после те проповеди узели децу у своје породице. Сам епископ је у дому своје парохијанке, Валентине Арсењевне Аљтовске, направио сиротиште у којем је смештено осам девојчица. Не желећи да оптерећује постарију домаћицу, епископ је изнајмио жену да ова пази децу. Често их је посећивао, понекад остајући ту и да преноћи, али ни тада није кршио своје правило – легао би на под у кухињи и стављао цепаницу под главу.
Дубоки аскета и подвижник, светитељ је био једноставан и пун љубави у општењу. Када је владика ишао по епархији и посећивао кружоке, глас о његовом доласку се ширио брзо, људи су хитали да се виде с њим и атмосфера је ту одмах постајала топла. Гости су се смештали где је ко могао. Владика је често седао на под и певао духовне песме, свирајући на цитри. И толико је било једноставности и љубави у његовим проповедима, еванђелским беседама и појању, да се и он чинио као каква свирала духовна у рукама Божијим. Нико од присутних није хтео да се ти разговори заврше. За многе је сусрет с владиком постао звезда водиља за цео каснији живот.
Ускоро је Господ почео да открива околним људима да је дао Своме слуги благодат не само у проповеди, него и да његову молитву чује и испуњава.
Једна девојка је доспела у тешке неприлике и, наговорена од стране ђавола, улазила у стање све већег очајања; ствар је дошла дотле да је одлучила да се убије. Добри људи су је довели светитељу коме је она све испричала. Он је ћутке саслушао њену исповест и на растанку ју је благословио и пољубио у главу. Истог трена јој је нестао терет у души и ишчезле су мучне мисли које су је опседале толико времена.
Једном су епископу дошли супрузи који су почели да се жале да немају децу и да моле да се за њих помоли. Он се помолио. Ускоро им се родила кћи.
Једна жена се тешко разболела од дизентерије. Болест се нагло развијала и њено стање је на крају постало критично. Поставши свесна да умире, позвала је светитеља да је причести пред смрт. Владика Василије је дошао у кућу болеснице. Четворо малолетне деце је стајало око мајке. Дубоко саосећање и жалост су обузели светитељево срце и он је почео пламено да се моли Богу да жени дарује живот. Помоливши се, исповедио ју је и причестио. Од тога часа жена је почела да се опоравља, потпуно је оздравила и умрла је у дубокој старости.
Понекад су за безнадежно болесне родитеље долазила деца. Једном је у светитељеву келију покуцала девојчица. Отворио је врата и препознао ју је, јер је долазила код њега у храм да учи веронауку. Целим путем девојчица је горко плакала, а када га је угледала – своју последњу наду – расплакала се још више: код куће је умирао њен отац којег је она много волела. Светитељ је одмах кренуо самртнику, затекавши га у стању агоније. Епископ је почео да се моли. Затим је дао самртнику Свете Тајне и, препустивши остало вољи Божијој, отишао. Настао је преокрет болести, болесник је брзо почео да се опоравља и ускоро је оздравио.
У селу Велизанец у председника црквеног одбора Василија Панфилова, светитељевог духовног сина, цела породица је оболела од тифуса. Болест се отегла, час би настало побољшање, па би опет постало горе, али од оздрављења није било ништа. Саопштише о томе светитељу који је у том тренутку био у Вичуги.
Напољу је било јесење невреме, падала је киша и већ се ближила ноћ када је светитељ изашао из града. Далеко и тешко је било ићи пешке по киши, по мраку и блатњавом путу. Тек у дубокој ноћи епископ је дошао до куће председника црквеног одбора. Исповедио их је, сви су се причестили и владика је кренуо даље. Након његовог одласка, кроз неколико дана, цела породица је оздравила.
Светитељ је имао дар прозорљивости.
Једном су га молили да рукоположи неког човека у свештенички чин.
– Причекајмо – одговори владика.
Испоставило се да је тај човек био болестан и касније је полудео. Други пут дошла је код владике жена да моли благослов за одлазак на пут.
– Не – рече светитељ – ти сада треба да се помажеш јелејем и да се причестиш.
За време помазивања јелејем почео је да јој се одузима језик и ускоро је умрла.
Једна жена је молила владику да је благослови да једе храну у време Великог поста једном дневно.
– Не, то ти не благосиљам, једи два пута дневно, јер ти неће бити довољно хране до Васкрса.
Догодило се то да су јој се почетком Великог поста разболеле обе снахе, те је морала не само да негује болеснице, него и да се бави њиховом децом и стоком. Сада је имала једва снаге да управља газдинством.
Мање од две године прослужио је светитељ на катедри и 10. маја 1923. ухапшен је и протеран у Зирјански крај у насеље Уст-Кулом на две године. Овамо су били протерани митрополит Казански Кирил Смирнов, епископ Новоторшки Теофил Богојављенски, епископ Петерхофски Николај Јарушевич, свештеник из Великог Устјуга Михаил Шилов и из Петрограда свештеннк Петар Ивањицки. У Уст-Кулому је у пролазу боравио епископ Ковровски Атанасије Сахаров. Митрополит Кирил је поклонио епископу Василију своју архијерејску одежду коју је овај, поштујући великог светитеља, брижљиво чувао и пред смрт је благословио да се исече на делове које је раздао својој духовној деци као светнњу.
Прогнани архијереји и свештеници су вршили службе у малој брвнари у тајги. После Литургије архијереј, чији би био ред, држао би проповед. По општем мишљењу, по благодатној снази и дубини речи, изнад епископа Василија био је само митрополит Кирил.
Ускоро је овамо дошао келејник владике Василија, Александар Павлович, добровољно поделивши с њим тегобе прогонства.
Познанство и заједничко живљење у прогонству с митрополитом Кирилом оставило је у епископовој души неизбрисив утисак. Упознавши се с митрополитом, немогуће је било сумњати у његову праведност. Гледајући га, служећи с њим, живећи поред њега, он није сумњао – то је истински учитељ и чувар вере православне, стуб савремене Цркве, и зато су тако значајна била његова размишљања о вери и савременом стању Цркве. Митрополит је уживао ауторитет православног богослова, потврђен благочашћем личног живота.
У мају 1925. године прогонство се завршило и владика Василије се вратио у Кинешму. О свом повратку је обавестио своју духовну децу, и она су, окупљајући се у мањим скупинама, почела да му долазе у Вазнесенску цркву; ту је после вечерње службе, исповедао. Исповест је трајала дуго, до касно у ноћ, много се накупило нерешених питања. Светитељ није пожуривао исповеднике, давао је место деловању Бога и Његове благодати.
Ни у односу на службу, ни проповед и ни у чему светитељ није изневеравао своја правила и Црква је у Кинешми почела брзо да расте.
На Божић 1926. године власти су, узнемирене растењем и јачањем Цркве, захтевале да епископ напусти град. Александар Павлович је предложио да оде у његов завичај у село Анапољ да би тамо сачекао док не прођу зла времена. Владика је пристао.
За две недеље Александар Павлович је уредио малу кућу. У кући је био направљен мали престо и ту су се вршила свакодневна уставна богослужења. Служио је владика с Александром Павловичем и нико са стране на њиховим службама није присуствовао, јер је близу њих био православни храм, где је служио светитељу близак свештеник коме је Александар Павлович био некада чтец.
Тако је у готово потпуној усамљености епископ проживео око пола године, а затим је отишао у Саров да се помоли крај моштију преп. Серафима; био је у Дивејеву, одатле је отишао у Нижњи Новгород, где је заједно са замеником патријаршијског месточувара митрополитом Сергијем Страгородским и епископом Александром Шчукином учествовао у хиротонији јеромонаха Николаја Голубева за епископа Ветлушког. Митрополит Сергије је саопџгтио владики Василију о премештају епископа Вјазњиковског Корнилија Собољева на Јекатеринбуршку катедру и да га верници из Вјазњикова моле да дође код њих. Уосталом, додаде он. ви ћете се сматрати Кинешемским, а Вјазњиковска катедра ће вам бити привремена.
„Прихватио сам ово постављење – писао је епископ Василије митрополиту Кирилу – због дужности послушања, иако је наравно, тај премештај био дочекан у Кинешми с великом жалошћу. Кинешемци и сада стално траже мој повратак, али за сада без приметног успеха. Ја лично не ропћем, иако жалим за завичајем. Изгледа да је тај премештај био неопходан ради мог унутарњег духовног живота, а спољашњи узроци вероватно и нису тако битни. Господ боље од нас зна шта чини и ја могу само да се приклоним пред премудрошћу и брижном добротом Промисла који не управља светом по људским мерилима. Помолите се, драги Владико, да ми Господ помогне да се односим према новом послу с претходним осећањем интересовања и учешћа. За сада се осећам спокојно; духовне деце за сада немам, јер нисам сигуран да ћу дуго проборавити овде. Административних брига је такође врло мало, јер викаријат обухвата свега 70 парохија (у Кинешемском је било 160). Остаје ми много слободног времена за молитву и личне послове што ми је веома драго.
Александар Павлович живи са мном у истој соби. Шаље Вам поздрав, захваљује за поздрав и моли благослов и молитве. Нека Вас сачува Господ, драги Владико! Од свег срца Вас грлим и желим бодрости и здравља. Да ли Вам је нешто потребно?
Пишите. Опростите, благословите, помолите се.
 
Искрено љубећи ваш епископ Василије“.
 
У Вјазњицима епнскоп је наставио посао који је започео још у Анапољу. Одавно је желео разговоре које је водио у храму и у кружоцима да прикупи и објави у једној књизи. Рукопис књиге је предао поверљивим људима у Кинешми и они су га руком преписали.
Почетком 1927. године епископ Атанасије Сахаров је послао владики у Вјазњике свог келејника јеромонаха Дамаскина Жабинског с поруком – хоће ли владика Василије да прихвати привремену управу над Владимирском епархијом, због тога што је он, епископ Атанасије, ухапшен и не може да настави служење.
Заменик патријаршијског месточувара митрополит Сергије Страгородски био је ухапшен и на управу Православном Црквом је ступио архиепископ Серафим Самојлович. Епископ Василије му се обратио због решавања овог питања, али је владика Серафим Владимиру послао епископа Дамјана Воскресенског, а владику је поставио на Ивановску катедру. Али он није имао могућност да користи то постављење. У то време су светитељеве проповеди и његова духовна непоколебивост почеле да привлаче у храм мноштво народа и власти су протерале владику у Кинешму. Ту је служио неколико месеци, а онда су власти захтевале да оде.
У јуну 1927. године владика Василије је дошао у Кострому, где је проживео око годину дана. Његова главна брига су била духовна деца, о сваком је хтео да зна све и није пропуштао прилику да поучи и духовно подржи свакога од њих. Преписка с њима одузимала му је много времена и није се могла слати поштом. Епископ је давао писма свом ипођакону Василију Смирнову, овај их је одвозио Катарини Книшек и она их је разносила по адресама, са своје стране скупљајући писма владики.
Године 1928. епископ је пошао у Јарослављ да поразговара с митрополитом Агатангелом о питањима црквеног живота. С њим се срео у храму куда је овај дошао да се помоли. Митрополит је предложио епископу Василију да остане у Јарослављу као викарни архијереј. Владикаје то одбио.
У августу те године епископ се вратио у Кинешму и након месец дана је био ухапшен. Заједно с њим су били ухапшени свештеник Вазнесенске цркве Николај Панов и председник црквеног савета Катарина Книшек. Ухапшене су послали у Ивановски затвор. Сваке недеље је ишао Александар Павлович у Иваново с понудама за затворенике Оптужени нису признали кривицу. Иследник је питао епископа о његовом односу према декларацији митрополита Сергија. Епископ је одговорио:
У својој оријентацији ја сам у потпуности делио и делим принцип лојалности према совјетској власти, који представља суштину садржаја декларације митрополита Сергија; такве сам одговоре давао својој Вазнесенској општини и декларацију је општина потписала.
Око пола године епископ Василије, свештеник Николај Панов и Катарина Книшек су провели у Ивановском затвору и били осуђени на три године прогонства.
У прогонство је владика ишао у робијашком транспорту и у Јекатеринбургу се у ћелији етапног затвора срео с епископима Амвросијем Пољанским и Прокопијем Титовом.
Светитељ се населио у малом селу Малоречка у тајги, 25 километара од окружног града Таборово Јекатеринбуршке области. Александар Павлович је и овде поделио с њим тешкоће прогонства. Заједно су направили у кућици престо, епископ га је осветио и свакодневно је вршио богослужење.
Молитва и тежак рад у шуми – био је то живот сличан скитском с најстрожим уставом. Александар Павлович је још ловио рибу и правио дрвена корита. Међусобно су разговарали мало и ретко. Понекад су за време одмора одлазили у шуму. Жубори у мраку речица. Гори ватра, осветљавајући усредсређено владичино лице, његова душа је утонула у молитву. Потпуно их опкољава шумски мрак; Александар Павлович хоће да проговори, али, погледавши владику, не усуђује се да га узнемирава.
У усамљености, молитви и раду прошло је три године и већ се завршавала четврта. Епископова мисао је била склона томе да овде остане заувек.
Али испоставило се да се ни прогонство није могло слободно бирати. Тек што се спремио да моли месне власти за дозволу да остане, оне су већ саме почеле да траже од њега да оде.
– Дозволите ми да останем – замолио је.
– Не, овде не можете. Одлазите. Можете да одете у било који град, осим забрањених.
– Морам да размислим – рекао је светитељ и изашао на улицу келејнику који га је очекивао.
– Но, Александре Павловичу, куда ћемо отићи?
Ја вам не заповедам, владико свети, ви сами бирајте Светитељ се замисли. Куда да иде? Какво место да изабере као место изгнања? Разорени Саров… Дивјејево… Оптинску пустињу. О Оптинској пустињи, о свом боравку у њој Александар Павлович је често причао светитељу и овај је волео да слуша о тој обитељи коју је толико волео руски народ. Волео је да слуша о послушањима које је вршио Александар Павлович.
– А пекар Фотије коме си помагао у Оптинској, одакле је био родом?
– Из Орела.
– Но добро, поћи ћемо у Фотијев завичај.
У Орел је епископ дошао у септембру 1932. године. Одмах му је дошла из Кинешме монахиња Виталија[3] и довезла мноштво писама. На нека је он сам писао одговоре, а на нека је давао одговоре усмено да би други записали и предали их. Мати Виталија се кратко задржала код епископа. Док је он писао писма, она се одмарала, а затим је наређивао да се не задржава и пође натраг.
До децембра је епископ живео сам, зато што се Александар Павлович задржао на Уралу, очекујући када ће се успоставити зимски пут да би повезао ствари из забите тајге.
У селу Наволоци где је епископ имао кружок, храм су заузели обновљенаши, а православни – пре свега епископова духовна деца почели су да иду у храм села Семигорје, где је служио свештеник Павле Никанорович Берјозин. Он се није лично познавао с епископом Василијем, али је био његов велики поштовалац и увек га је помињао на богослужењу, чак и онда када је након епископовог хапшења упражњена Кинешемска катедра. На саслушањима је говорио иследницима: „Сматрам епископа Василија стубом Руске Православне Цркве и праведником“. Отац Павле је био добар проповедник и за време његових богослужења храм је увек био пун. Достављачи су подробно обавештавали власти о црквеном животу у Семигорју. У децембру 1932. године ГПУ је ухапсио о. Павла и ђакона Василија Магера, а многе су почели да позивају на саслушања.
У марту 1933. године епископ је добио обавештење да у Кинешми саслушавају његову духовну децу, да су неке већ ухапсили, а иследници их испитују о владики. 31. марта владика Василије и Александар Павлович су били позвани у Орловски ГПУ, ухапшени и послати у робијашком транспорту у Кинешемски затвор.
Иследници ГПУ су испитивали свакога ко је иоле познавао епископа. Одговори неких од њих су достојни поштовања. Марија Марова се суочила с безбожном влашћу први пут 1921. године, када јој је било 16 година. Радила је као дактилографкиња у среском извршном комитету, и одбијала је да ради у дане црквених празника. Ухапсили су је, судили јој, али суд ју је тада ослободио оптужбе. Ухапшена други пут 1933. године, на питања иследника она је одговорила:
– С епископом Василијем сам се први пут упознала 1920. године, певала сам у његовом хору и учествовала у његовом религиозном кружоку. О осталим следбеницима епископа Василија одбијам да дајем обавештења. И уопште одбијам да потпишем на саслушању било шта и не желим да објашњавам зашто.
Александра Павловича су испитивали о његовим односима с владиком. Овај је одговорио:
– Године 1922. ступио сам у службу епископу Василију Кинешемском код којег се све до данас налазим као келејник и пружам му у свему сву могућу помоћ.
Иследник се занимао за подробности, нарочито у односу на друге људе. Александар Павлович је покушавао да одговори, али ускоро се уверио да је иследника немогуће задовољити, што му више човек говори то више он пита и то све на штету људима, и зато је одлучно одбио да одговара:
– Одбијам да дајем изјаве поводом случаја. По својим религиозним хришћанским убеђењима нећу никога да издајем, те зато било какве одговоре који се тичу овог случаја одбијам да дајем.
Испитивали су епископа Василија је ли истина да сматра совјетску власт краткотрајном. Владика је одговорио:
– По мом убеђењу, совјетска власт је привремена власт и зато у идеју коју спроводе совјетска власт и Комунистичка партија о изградњи социјализма-комунизма ја не верујем… то се неће остварити. Комунизам може бити остварен само делимично. Потпуно остварење је немогуће услед унутрашњих противречности…
Занимали су се за епископов однос према совјетским установама. Владика је одговорио:
– Колхозе, синдикате и слично ја сматрам само као облике организације рада који су с религиозне тачке гледишта сасвим допустиви, барем у садашњим приликама. Борба против религије која постоји у тим организацијама допуштена је вољом Божијом, ради испробавања морално-религиозног живота народа. У овом периоду испробавања народа несумњиво ће доћи до раскола у народу на вернике и невернике. При томе се верници могу наћи у мањини. Али упркос томе Црква ће победити и врата паклена је неће надвладати.
Иследник се занимао када ће то бити. Епископ је одговорио:
– Победа Цркве Христове ће уследити тек после завршног периода светске историје.
Владика је оптужен да је „као противник совјетске власти, оријентишући се на рестаурацију државне власти, 1918. године створио мрежу контрареволуционарних кружока – филијала ИПЦ (Истинска Православна Црква – И.Д.), чији је задатак био да кроз религиозно антисовјетско васпитање религиозних маса свргне постојеће уређење… организовао је и васпитавао кадрове тајног мољења монаштва… Постигао је да у низу сеоских совјета Кинешемског округа дође до опадања раста колективизације, до масовних немира и одласка старих радника из производње“.
У јулу 1933. године епископ Василије је био осуђен на пет година затвора у поправно-радном логору. Заједно с њим осуђено је једанаест људи, међу њима свештеник Павле Берјозин, Александар Чумаков и монахиња Виталија – на пет година, а Марија Андрејевна Дмитријева и њена сестра Јелисавета на три године логора[4].
Казну је владика издржавао недалеко од Рибинска на изградњи канала. Александар Павлович је упућен у логор код Мурманска.
Верници су посећивали владику, довозили му храну и новац. Године 1935. код њега је дошао у посету јеромонах Дамаскин, келејник епископа Атанасија. Разговор се одвијао у присуству стражара и није се могло много причати. О. Дамаскин је саопштио да је владика Атанасије ухапшен, а он сам је, бојећи се хапшења, прешао из Владимира у Рибинск.
Александар Павлович је ослобођен из затвора годину дана раније; у пролеће 1937. године је дошао у Рибинску колонију да посети светитеља и замоли благослов да пође митрополиту Кирилу Смирнову у Средњу Азију, где се овај налазио у прогонству. Био је то изузетан случај када је могао преко поузданог човека много тога да пита митрополита, тим више што су упорно колале гласине да је патријаршијски месточувар митрополит Крутицки Петар Пољански умро. Али виђење с Александром Павловичем било је изненадно и кратко и владика ништа није стигао да запише и само је усмено замолио да пренесе митрополиту поздрав.
Александар Павлович је нашао митрополита Кирила у селу Јам-Курган Чимкентске области и боравио код њега неколико дана. Митрополит се занимао за све, и Александар Павлович му је много причао о владики Василију. Од митрополита Александар Павлович је пошао у Ташкент и запослио се у фабрици.
У јануару 1938. године епископ је ослобођен из Рибинског логора. Населио се у Рибинску код газдарице која му је дала засебну собу. У логору се владика упознао са свештеником села Архангељског Угљичког округа о. Сергијем Јарославским који је после ослобађања почео да служи у Угљичу и владика га је често посећивао. Приликом једног од својих долазака у Угљич епископ се упознао с хоровођом цркве села Котово Ираидом Осиповном Тиховом и она га је позвала да живи код ње у Котову. У прошлости учитељица, она је била блиска епископу Угљичком Серафиму Самојловичу. Својевремено је завршила богословске течајеве које је овај организовао. После епископовог хапшења Ираида је много пута ишла код њега у прогонство и доносила му храну и новац које су му сакупљали парохијани.
Прешавши у село Котово, владика се договорио с месним свештеником Константином Соколовом да у радне дане служе заједно свеноћно бденије и Литургију у присуству само најближих људи; касније су у башти газдаричине куће, у малом парном купатилу, направили храм.
Ираида Осиповна је упознала владику с девојкама које су певале у цркви, оне су почеле да га посећују и тако је у селу настао кружок који је постојао кратко време. Епископов боравак у селу убрзо је приметио месни НКГБ и почело је ухођење. У то време религиозно одељење НКГБ је почео по Русији разраду плана под условним називом „Проповедници“. Хапсили су све епископе и свештенике који нису имали регистрацију, а уједно и оне који су их познавали.
5. новембра 1943. године Јарославски НКГБ ухапсио је епископа Василија, јеромонаха Дамаскина и Ираиду Тихову. Оптужили су их да „представљају присталице истинске православне Цркве, воде активну антисовјетску делатност и да су организовали подземну домаћу цркву“.
7. новембра епископ је био затворен у Јарославски унутрашњи затвор. Владики је одузето врло мало имовине: један стари подрасник, дрвени крстић, иконица, дечја играчка, кожни појас и чешаљ. Приликом пријема у затвор лекар је поставио дијагнозу – миокардитис и препоручио лак рад. Владика је тада имао 68 година.
Саслушања су почела већ следећег дана. И истога дана ноћу. И следећег дана. И опет следећег дана. Иследника је било двојица и они су се смењивали. Понекад их је замењивао трећи иследник. Епископа су испитивали, не дајући му да спава више дана.
Истражна „текућа трака“, када данима нису давали људима да спавају, мучење глађу, уз немоћ, болест и старост сломили су вољу за отпор измишљотинама иследника. И када је иследник наредни пут донео унапред откуцан на машини записник саслушања, владика га је потписао; одлучио је да говори барем некако, да објасни барем нешто. Дуго је причао о свом религиозном путу. Како је био пре револуције у Енглеској и са занимањем тамо посматрао хришћански студентски покрет, како се вратио у Русију и ту лично постао учесник Московског студентског кружока. Како је касније сам створио „еванђелске кружоке“ и како се према октобарском преврату односио потпуно негативно. Неко време је мислио да ће као резултат закона о одвајању Цркве од државе ова стећи слободу од државног насиља, али ускоро је држава покренула најсуровије гоњење Цркве, и тада је отишао у Кинешму код оца.
Иследник је записивао на свој начин: „Окупивши око себе незадовољнике совјетском влашћу међу присталицама нелегалне цркве који живе у градовима и окрузима Ивановске и Јарославске области, створио је антисовјетску организацију и руководио њом до тренутка свог хапшења, гајећи наду у неизбежност промена политичког уређења у нашој земљи…“
У јануару 1944. године из НКГБ СССР су телеграфисали у Јарослављ да се епископ Василије пошаље робијашким транспортом у Москву у унутрашњи затвор.
Измучен двомесечним боравком у Јарославском затвору и саслушањима, светитељ је полумртав достављен у Москву. Приликом пријема у унутрашњи затвор НКГБ 26. јануара лекар је поставио дијагнозу: миокардитис, артериосклероза, исцрпљеност и написао упут у болницу.
Крајем јануара владику су сместили у болницу Бутирског затвора. Али ту је проборавио кратко. Након две недеље преместили су га у унутрашњи затвор НКГБ ради саслушања. Владику је испитивао мајор државне безбедности Пољански[5].
Епископа Василија су укључили у исти „случај“ с епископом Атанасијем Сахаровом којег су такође допремили у Москву. Као формални разлог послужило је то што је келејник епископа Атанасија јеромонах Дамаскин Жабински неколико пута посећивао епископа Василија. Иследник је сада упорно хтео да добије потврду својих претпоставки о блиском познанству двојице епископа.
Владика Василије је одговорио:
– Видео сам епископа Атанасија свега једном, у прогонству, код митрополита Кирила. И од тада га нисам видео.
Иследник:
Да ли сте се лично дописивали са Атанасијем? Не.
– Зашто?
– Зато што је Атанасије за мене случајни познаник.
– Раније сте изјавили да вам је Атанасије Сахаров поверавао руковођење Владимирском епархијом, писао вам писма, слао поздраве преко свог келејника Жабинског, а сада изјављујете да је он за вас случајни познаник. Као што видите, ваша изјава је у супротности са чињеницама.
– Ја и Атанасије Сахаров смо поштоваоци митрополита Кирила. У томе је оно што је заједничко мени и Атанасију Сахарову.
13. јула епископа су преместили у Бутирски затвор и ту му прочитали пресуду – пет година прогонства, након чега је владика добио тежак срчани напад.
Заједничким робијашким транспортом био је отпремљен у затвор града Краснојарска, где су му саопштили да до места прогонства у село Бириљуси мора да иде сам. Осим подрасника, иконице и крста владика није имао ништа; нашао је мали комад хартије и написао изјаву за Краснојарски НКГБ да му од новца који су му одузели приликом хапшења дају барем сто рубаља да се некако снађе за почетак.
Забито сибирско село, забачено међу речицама и бескрајним шумама. Обичаји омладине искварени безбожношћу и огрубели од рата. Од свеопште суровости чак су и мала деца подивљала. Дуго епископ није могао да нађе стан и најзад се населио у кући удовице која је имала троје малолетне деце. Када се владика молио, она су од коњске балеге правила лоптице и њима гађала светитеља уз речи: „На, деда, једи“.
Ускоро му је Господ даровао извесно олакшање, јер су му жене вернице пронашле други стан. Домаћица је била сама и код ње је у то време живела прогнана монахиња.
Подвижнички напори, године затвора и прогонстава поткопали су светитељево здравље, те се разболео. У Бириљусима му се догодила делимична парализа, сада је почео тешко да хода и била му је потребна нега.
Честитајући јој Васкрс 1945. године, писао је својој духовној кћери:
 
„Драго моје дете. Још једном ти честитам празник. Ваистину Христос васкрсе! Васкрс сам дочекао веома лепо. Господ ме је благословио свим добрима, све твоје жеље су се испуниле. Слава Саздатељу због Његове милости и милосрђа.
Дете моје! Не секирај се много, све је у вољи Божијој, ја сам већ достигао крајњу границу људског живота, 70 година, и даље ме живот мало занима. Несумњиво је једно: да пет година у бириљуским условима нећу издржати. Смрт није страшна. Хтео бих да умрем у кругу деце и рођака и са свима да поразговарам и благословим их. Кад бих могао барем да имам крај себе блиског човека коме бих могао да поверим своје завештање и одлуку о сахрани.
Авај! Ниједне душе нема. Мучна је та потпуна самоћа. Лечим се, узимам јод, али најважнији и најдрагоценији лек сам добио на Велики Четвртак. Захваљујем Творцу за све радости и утехе. Гуши ме кашаљ, тешко дишем, више лежим. Али није добро ни сувише много лежати. Како било, потпуна непокретност олакшава дисање, н онда могу да удахнем пуним плућима.
Збогом, дете моје! Замара ме писање, немој клонути. Буди здрава. Препусти се потпуно вољи Божијој; приклони главу и реци: Да буде воља Твоја. Помоли се. У дечју молитву верујем, она ми је често помагала. У молитви ћеш наћи утеху. Желим ти здравље, дуг и срећан живот.
Искрено љубећи епископ Василије Кинешемски. Деци поздрав и најбоље жеље. Од свих молим опроштај и клањам се до земље“.
У пролеће 1945. године владика је послао писмо Александру Павловичу, позивајући га да дође. Александар Павлович је писао да ће доћи када се заврши косидба. Зар ћу дотле доживети, помислио је владика, добивши писмо. И са своје стране је одговорио да је његово здравље све горе и да се не нада да he доживети до јесени. 13. августа 1945. године епископ је осетио да му се ближи смрт и позвао је монахињу која је живела код газдарице. Замолио ју је да прочита канон на излазак душе. Монахиња је почела полако да чита и владика се молио. Када је прочитала последњу молитву, светитељ је чврстим гласом изговорио:“ Амин“ – и тихо испустио душу.
Навешћемо неколико писама које је написао епископ Василије у прогонствима.
 
Лиди Грибуњиној[6]
Драго моје чедо!
 
Мислим да сада тешко живиш. Све је то налетело тако неочекивано и изненадно и многе је затекло неприпремљеним. Сигурно је много брига, трзавица и послова. Да ли ћеш то издржати?
Присећам се како си често говорила да треба доказивати своју преданост Богу не речима, већ на делу. Ето, сада је време искушења, када можеш доказати чврстину својих убеђења и осећања на делу. Један тренутак си пропустила и изгледа да си због тога зажалила. Сада Господ даје друго искушење које сада више не можеш избећи. Несумњиво је да ће бити много тога тешког и мучног, да he бити туге и непријатности свакојаке врсте. Али, хвала Богу, година је већ прошла. Читава трећина! Даће Бог па he и преостало исто тако проћи, као протекла година. Надам се да ћеш имати у себи трпљење. За материјалну подршку се не брини.
Чувај се саблазни. Чувај се нечистих мисли и маштања. Пажљиво прочитај Прву посланицу Коринћанима 7:8-9[7] и држи се тога правила. То је врло важно. Више пута смо о томе говорили и ти знаш моје гледање на то.
Нека те сачува и благослови Господ!
 
Искрено предани епископ Василије
 
Лиди Грибуњиној
Драго моје чедо!
 
Честитам ти наступајући празник Рођења Христова и Нову годину. Од срца ти желим душевни мир и спокојство савести, желим ти да не буде несклада у мислима и срцу и да сва воља и сав живот буду усмерени једном циљу – Богу, у јединој тежњи да Му угађаш.
Мало знам о твом животу. Ништа не пишеш. Чувај се, чедо моје, да животне бриге не угуше у твом срцу добро семе и да оно не остане без плода. Да ли успешно водиш борбу против искушења? И можеш ли ме бар мало обрадовати твојим победама у тој борби? Како твој ручни рад? Имаш ли наруџбине? И је ли истина да влада сиромаштво и немаштина? Шта да пошаљеш? Мислим да сада настају најтеже године за све – и за вернике и за невернике, али када се под притиском сиромаштва и страдања људи сете Бога и роди се покајање, тада ће бити боље и лакше. Дај Боже да то ускоро настане. Сада треба прикупити све своје духовне снаге, сву веру и уздање у Бога, све трпљење и непоколебивост – иначе, лишивши се сидра и компаса, човек лако може погинути у бури која почиње. Неизбежна су искушења и можда ће бити тешка. Искрено ти желим снагу и трпљење да их савладаш и да твој дом не буде саграђен на песку.
Срдачан поздрав и благослов мами, Шури и Зини.
Да те сачува и благослови Господ! У молитвама те не заборављам, не заборави ни ти мене.
 
Искрено предани епископ Василије
 
Лиди Грибуњиној
 
Често мислим о теби и Нини[8], чеда моја мила: некако вам Господ помаже и ваша воља не слаби у вашој херојској борби против света. Мислим да непријатељ не дрема и са свих страна се чују само подсмеси, лицемерна сажаљења, повици незадовољства и врло мало саосећања и охрабрења. И како ми се чудним све то чини: ето, сви ти људи су проживели лош, неуспешан живот, тај живот непрестано грде, на њега се непрестано жале и кукају, вечно су незадовољни њиме, а у исто време и у исто то вуку и друге. Чак ни лично искуство их не може уверити да у овом животу нема среће. А све те људе који негодују, расправљају се и подсмевају се, треба упитати: а да ли сте ви срећни? Да ли сте задовољни својим животом? А ако нисте, зашто сметате другима да покушају да уреде свој живот другачије? Шта је то: завист? Завист, и то врло лоше врсте: “ Нама је било лоше, нека и теби не буде боље…“
Ах, на кога се у околини може показати и рећи при томе: ево, то је срећан живот! Апсолутно ни на кога? Сви се жале и кукају… Храбри ћуте, али скривају у срцу тугу незадовољства, због чега им је она још тежа…
Наравно, треба поштовати оца и матер, али поштовати уопште не значи извршавати све њихове неразумне жеље и хирове, већ значи бринути се о њиховој стварној користи, пре свега духовној. Ето, зашто су неки светитељи, на пример преп. Теодосије, Пимен и други одлазили у монаштво против воље родитеља ако је атмосфера домаћег живота с неверним или маловерним родитељима сметала њиховом духовном напретку, потпуно схватајући да ће у манастиру донети истим родитељима више стварне користи својом молитвеном подршком. Довољно је прочитати Мт. 10:35-38[9], да би се схватило да се завети служења Богу могу давати без сагласности родитеља; мама се без разлога љути што се ниси с њом посаветовала. На крају крајева, и њој самој недостаје молитва. Ко се за њу моли? Ко приноси себе за њу на жртву Богу? Па монашки живот није обест и није забава, већ приношење себе на жртву ради сопственог спасења и спасења других. То је подвиг љубави и самоодрицања.
Каква подударност, овог тренутка сам добио писмо од Валерије Николајевне[10], у којем ми пише:
„Отац Јероним[11] је благословио да пренесем Татјани Алексејевној[12]: „По благослову преп. Серафима саровски старци благосиљају је да пусти кћерку и да је не задржава, јер у противном одговорност пада само на њу“.[13]
То је већ страшно.
А о. Исакије је наредио да се пренесе мајци игуманији: „Лидија ће доћи…“
Нека те благослови и сачува Господ, драго моје дете. Нека ти помогне и нека те заштити Својим омофором Царица Небеска молитвама преп. Серафима. За тебе се увек молим пред престолом Божијим. Пиши. Ових дана ће ми доћи из Кинешме Васја Смирнов (ипођакон). Писма ми можеш послати преко њега.
 
Искрено љубећи епископ Василије
 
P.S. Мами пренеси поздрав и благослов
 
Лиди Грабуњнној
Драго моје чедо,
 
Веома су ми се свидела и обрадовала ме твоја последња писма. Она су постала некако озбиљнија по тону и дубља по садржају. Осим тога, у њима је и више искрености. Желим да живиш управо у таквом правцу. Када сагледаш сву слику унутарњег живота лакше се примећују недостаци и лакше се може дати савет. Наравно, треба очекивати много искушења, најсуптилнијих, најнеочекиванијих, која су још опаснија од спољашњег притиска живота. Најопаснија искушења су она која се зову искушењима са десне стране, тј. која се прикривају под маском добронамерних побуда.
Биће ми драго ако чешће будеш посећивала В.Н.[14] Подршка и савети су ти потребни. Искрено ти желим трпљење и храброст у предстојећим искушењима. Нека те сачува и благослови Господ!
 
Искрено љубећи епископ Василије
 
Духовној деци
 
Благодат Вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. Драга, вољена и мила децо моја!
Захваљујем Богу мојему кад год се сетим вac, у свакој молитви мојој с радошћу се молећи за cвe вac… Убеђен у то, да ће Онај Koju је отпочео добро дело у вама довршити га cвe до дана Исуса Храста. Као што је u право да ја oвo за cвe вac мислим; јер вac имам у срцу, u у оковима мојима, tt у одбрани, и у потврђивању Јеванђеља, све вac који сте заједничари моји у благодати. Јер Бог ми је сведок, колико чезнем за свима вама у љубави Исуса Христа; и за то се молим Богу да љубав ваша cвe више и више изобилује у познању и у сваком расуђивању, да проиените шта је најбоље, да будете чисти и беспрекорни на дан Христов, пуни плодова правде кроз Исуса Христа, на славy и хвалу Божију (Фил. 1:3-4,6-11). Пред нама су тешки дани, гомилају се црни облаци… Предстоје искушења, када ће свако морати да покаже чврстину својега уздања, снагу љубави према Богу и чврсти ну своје вере у Исуса Христа. Клевета, лаж, прекори, покуде, досада, униније, саблазни света – све ће то наићи на вас. Када бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет (Јн. 15:19). О, када би свако од нас могао да се одупре у те дане искушења и суда! Каква велика радост ће бити за мене да знам да та искушења служе ради учвршћења и очишћења, а не ради пада и отпадништва. Од тога нема веће радости него да чујем како моја деца живе у истини (3 Јн. 4). Молим вас и свом снагом љубави моје преклињем вас. Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања којима сте научени, било нашом речју, било посланицом (2 Сол. 2:15). Употпуните моју радост, да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени. Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један другога већим од себе (Фил. 2:23).
Подносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви (Кол. 3:13).
Угледајте се, дакле, на Бога као деца вољена, и живите у љубави као што је и Христос нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на пријатни мирис. А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама, као што и доликује светима (Еф. 5:13).
Само живите достојно Јеванђеља Христова, да вас када дођем видим, или ако вам не дођем, да чујем за вас да стојите у једноме духу, једнодушно борећи се за веру Јеванђеља, и ни у чему да се не плашите од противника; то је њима знак погибељи, а вама спасења и то од Бога (Фил. 1:27-28). Чувајте се нарочито лажних пастира и лажних учитеља који вам долазе у овчијим кожама, а унутра су вукови грабљиви. Јер сви траже своје, а не оно што је Христа Исуса (Фил.2:21).
Чувајте се њих, они много зла могу да вам нанесу, јер чак и тајне у Цркви они користе неретко за своје зле циљеве. Молитву усрдну, смирену, покајничку не заборављајте, јер зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ, и зар ће оклевати? (Лк. 18:7).
Али тајне покајања и причешћа треба користити можда највише једном годишње (ово епископ Василије говори због обновљенаша и других издајника вере, чије причешће није било право и које је требало избегавати; нап. прир). Ради тога тражите пастире истински православне, ма где се они налазили, чак и у другим епархијама, и такво причешће ће вам бити жељени и радосни празник за годину дана. У изузетним случајевима, у случају блиске смрти, можете се обратити другима. Чувајте се да место у души препустите злом осећању. Али говорим вама који слушате: љубите непријатеље своје, добро чините онима који вас мрзе. Благосиљајте оне који вас куну и молите се за оне који вас вређају… Блажени сте кад вас људи омрзну и кад вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше ради Сина Човечија (Лк. 6:21-28, 22-23). Ма колико нам се тешкима чиниле учињене увреде, памтите да све њих шаље воља Оца нашега небеског на нашу корист и духовно васпитање.
Дакле, никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима; ако је могуће колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место Гњеву, јер је написано: моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ. Не враћајте зло за зло, ни увреду за увреду; него напротив благосиљајте, знајући да сте на то позвани, да наследите благослов (Рим. 12:17-19; 1 Пт. 3:9). Не очајавајте, Господ никад неће послати искушења преко мере, већ ће учинити искушењу крај да бисте могли да га поднесете. После ноћи увек долази јутро, после буре тишина, после зиме лето, а после туге радост. Заиста, заиста вам кажем да ћете ви заплакати и заридати, а свет ће се радовати, и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост претворити у радост Жена када рађа трпи муку, јер дође час њен; а када роди дете, више се не опомиње жалости, због радости што се роди човек на свет (Јн. 16:20-21). Што је дубља туга, то је блиставија радост, што је зло јаче, то је часнија борба с њим и то је блиставији венац. Молите се без престанка, на свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу. А сам Бог мира да вас посвети потпуно и васцели дух ваш и душа и тело да се сачува без порока за долазак Господа нашег Исуса Христа. Веран је Онај који вac призива, који ће то и учинити. Браћо, молите се за нас. Благодат Господа нашега Исуса Христа са вама! Амин. (1 Сол. 5:17-18, 23-25, 28).
Нека вас благослови Господ и нека вас сачува од свакога зла под заштитом благодати Своје. Испуните радост моју, јер ми је у оковима и страдању велика утеха и укрепљење да знам да се нисам узалуд трудио.
 
Много и дубоко љубећи вас у Христу, молећи се за вас непрестано
епископ Василије.
 
5/18. октобра 1985. године су пронађени светитељеви часни остаци. У јулу 1993. године су пренесени у женски манастир св. Ваведења у граду Иванову. У августу 1993. године најсветији патријарх Московски и целе Русије Алексије Други благословио је месно поштовање епископа Василија.
 
Тропар, глас 8.
 
Православља наставниче, благочашћа учитељу и чистоте, васељене светилниче, архијереја богонадахнути украсе, Василије премудри, својим учењима све си просветио, свирало духовна. Моли Христа Бога да спасе душе наше.
 
Кондак, глас 3:
 
Храброст твоју, светитељу Христов Василије, прослављамо и чистоту вере преузносимо, и дару речи твојих дивимо се, јер си с небеса примио божанску благодат да поучаваш и штитиш стадо Христово.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Данас Ивановска област.
  2. Свештеник Николај Иванович Панов родио се 1884. године у селу Хемилово Шишкинске општине Костромске губерније. Служио је у Вазнесенском храму у Кинешми. У јулу 1928. године позвали су га у ГПУ и понудили да постане обавештајац, али он је категорички одбио, рекавши да постати обавештајац значи издати веру православну ради које је он спреман да претрпи било која мучења. 12. октобра 1928. године био је ухапшен. На саслушањима се држао храбро, и одбацујући оптужбе написао је у записнику: „Не признајем никакву кривицу и нисам био члан никаквих организација антисовјетског карактера“. Био је осуђен на три године прогонства у Сибир. Године 1932. о. Николај се вратио у Кинешму, радио је као улични чувар реда н вршио требе по кућама. Године 1933. поново је био ухапшен и осуђен на пет година логора. Казну је издржавао у Рибниској колоннјн. Умро је на робији од претешког рада и глади 1937. године.
  3. Монахиња Виталија (у свету Фјокла Ивановна Кузњецова) – монахиња Успенског манастира у Кинешми. У.хапшена поводом „случаја“ епископа Василија, она је током првих дана затвора од збуњености и не познајући праву механику истраге, давала опширне изјаве, објашњавајући иследницима да је она заиста „следбеница епископа Василија“, да се после његовог хапшења учесници кружока и даље окупљају час код једних, час код других. „С епископом Василијем ми смо одржавали и одржавамо везу. Он руководи нама и зна како живи наша заједница“. Уосталом, у томе што су се они окупљали заједно да се моле и по прилици разматрали догађаје црквеног живота, мати Виталија није налазила ничег злочиначког и антидржавног. После месец дана затвора она је схватила праве циљеве истраге. На саслушању је изјавила:

    – Код епископа Василија Преображенског у граду Орелу сам била, доносила сам му писма и новац. Од њега сам такође односила писма за чланове кружока. Више од мене ништа није тражио. Даље изјаве одбијам да дајем.

    – Зашто? – упита иследник.

    – To је моја ствар; и одбијам да дајем било каква објашњења.

    Истрага је оптужила монахињу да је „као активна следбеница епископа Преображенског васпитавала у антисовјетском духу чланове кружока; као нелегална веза између кружока и изгнаних, скупљала је средства за помоћ прогнанима“.

  4. Марија Андрејевна Дмитријева родила се 1899. године у селу Иљино Костромске губерније. У младости је ослепела. На саслушањима се држала врло храбро. „У овом тренутку немам никакве везе са епископом Василијем… – изјавила је она – Суворова Фјодора Павловича са салаша Макарјиха познајем добро… Како сам се и преко кога сам се упознала с њим нећу рећи… У Суворовљевој кући није било никаквих мољења. Нисмо се молили чак ни појединачно… Разговора… осим о нашим животима, никаквих није било, о вери и о религији… ништа нисмо говорили“ итд. Она је одбила да потпише записник саслушања. Истрага ју је оптужила да је „као заменик епископа Преображенског у руковођењу контрареволуционарном филијалом, у својим рукама држала целокупну антисовјетску делатност кружока; из њеног стана је вођена сва нелегална преписка и организована новчана помоћ изгнаницима; информисала је Преображенског о религиозно-политнчком стању становништва, руководила је целом нелегалном мрежом кружока преко позивања руководилаца кружока, будући да је била идејни руководилац организације мреже кружока“.
    Њена сестра Јелисавета је била оптужена да је „као сестра Дмитријевне М.А., била извршилац свих њених контрареволуционарних радњи у вези с њеним физичким недостацима слепило, и оптужује се за исте ствари као и Дмитријевна Марија Андрејевна“. Марија Андрејевна је надживела све своје мучитеље и умрла је крајем 80-их година у граду Кинешми.
  5. Иван Васиљевич Пољански је рођен 1878. године у граду Калуги. Од 1919. до 1921. године био је црвени партизан, а затим црвеноармејац. Године 1921. почео је да ради у Уфимској Губернијској ЧК као начелник одељења, а затим начелник секретаријата оперативне јединице. Ту се упознао с Тучковом који га је позвао 1926. године да ради у Москви. Као и Тучков, Пољански се специјализовао за уништавање црквенослужитеља. Заједно с Тучковом је водио „случај“ митрополита Петра, ухапшеног на тобољском северу, препоручивши да „му се да (митрополнту Петру И.Д.) пет година затвора“. Пољански је водио случајеве свештенослужитеља 40-их година. Радећи у ОГПУ у Москви, Пољански је 1927. године награђен пиштољем „Браунинг“. Од 1935. до јула 1942. године радио је у УНКВД за Лењинградску област као начелник одељења, заменик начелника одељења и, најзад, као начелник одељења. Године 1937. је награђен вредним поклоном. Од 1942. до 1944. је начелник транспортног одељења НКВД-НКГБ Октобарске железничке пруге у Москви. Био је награђен орденом црвене заставе. Године 1944. постао је начелник одељења друге управе НКГБ. Године 1945. је награђен орденом Лењнна. Године 1947. је отишао у пензију из МГБ због здравственог стања. Умро је 1956. године у Москви.
  6. Лидија Грибуњина се упознала с владиком 1921. године када јој је било 16 година. Она тада уопште није ишла у цркву, али је њена млађа сестра често бивала у храму и код куће јој је препричавала проповеди епископа Василија. Једном је Лидија одлучила да ипак пође да послуша владику и од тада је почела да посећује храм. упознала се са епископом и ушла у један од његових кружока.
  7. А неожењеним и удовицама велим: добро им је ако остану као u ja што сам. Ако не могу да се уздржавају, нека се жене u удају; јер је боље женити се u удавати неголи распаљивати се.
  8. Нина Стрекалова је Лидијина другарица која је по благослову епископа Васнлија примила монаштво у Дивјејевском манастиру.
  9. Јер сам дошао да раставим човека од оца његова и кћер од матере њене и снаху од свекрве њене. И непријатељи човеку постаће домаћи његови. Који љуби отац или матер већма него мене није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан.
  10. Валерија Николајевна Коковина, Лидијина другарица која је примила монаштво у Дивјејевском манастиру.
  11. Отац Јероним и о. Исакије су монаси Саровског манастира.
  12. Мајка Лидије Грибуњине.
  13. Године 1926. епископ Василије је благословио Нину, Валерију и Лидију да оду у Дивјејевски манастир и, ако буду имале личну жељу, да приме монашки постриг. Валерија и Нина су отишле у Дивјево и примиле монаштво. Лидију мајка није пустила и она је, не желећи да јој откаже послушност, остала.
  14. В.Н. – владика Николај, епископ Николај Голубев.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *