НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

 

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА
Књига страдања и утехе
 

 
Свети Петар Крутицки
 
27. септембра (10. октобар)
ПАТРИЈАРШИЈСКИ МЕСТОЧУВАР, СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ПЕТАР, МИТРОПОЛИТ КРУТИЦКИ
 
Месточувар патријаршијског престола, митрополит Крутицки (у свету Петар Фјодорович Пољански) родио се 28. јуна 1862. године у селу Сторожевом Коротојакског среза Вороњешке губерније у породици свештеника. Отац Фјодор је имао три сина: Александра, Василија и Петра. Александар је отишао у Петроград и служио као државни чиновник. Василије се спремао да прими свештенички чин. Најмлађи, Петар, студирао је на Московској духовној академији коју је завршио 1892. године и ту је и остао као помоћник инспектора. За дисертацију на тему „О пастирским посланицама“ било му је додељено звање магистра богословља. Године 1896. Петар Фјодорович је био постављен за надзорника духовне школе у Жировицама. Од 1906. године је ушао у Школски комитет при светом Синоду и вршио дужност ревизора црквених школа. Прешавши у Петроград, Петар Фјодорович је постао близак многим истакнутим црквеним архијерејима који су га често посећивали у његовом стану. Мећу њима je био и архиепископ Литвански Тихон Белавин. Петар Фјодорович је био живахан човек који је све освајао својом ведрином. Чинило се да није било никаквих околности који би га могле приморати да неутешно тугује и очајава. Господ га је обилно обдарио моралним и физичким здрављем и огромним душевним тактом, тако да је, упознавши га, човеку било немогуће да га не заволи.
Године 1918. бољшевици су затворили све црквене школске установе, те је био укинут и Школски комитет. Петар Фјодорович је прешао у Москву и ту је учествовао у Помесном сабору 1917/18. године. Године 1920. патријарх Тихон му је предложио да прими монаштво, свештенство и епископство и да постане његов помоћник у управи Православном Црквом. Патријархов предлог је био упућен онда када је већ почело широко гоњење Православне Цркве. Неки епископи су били убијени, а имена мученика су улазила у сам летопис Помесног сабора. Убијали су и оне које је сабор послао ради разјашњења околности убистава архијереја. Били су зверски убијени митрополит Кијевски Владимир, архиепископ Пермски Андроник, епископ Тобољски Гермоген, архиепископ Черњиговски Василије и с њима многи свештенослужитељи и мирјани. У то време архијерејство није обећавало почасти и удобности, већ многа страдања, а често и мученичку смрт. Петар Фјодорович је прихватио патријархов предлог као вољу Божију, као позив Божији који је зазвучао кроз патријарха – да послужи Богу и Цркви.
Било му је већ 58 година. Као светован човек који није био везан ни монашким заветима, ни свештеничким чином, он је још увек имао могућност да умре природном смрћу, али ако је прихватао патријархов предлог, такве могућности се готово сигурно лишавао.
Петар Фјодорович је живео у то време у Јерменској улици у Москви, у кући свог брата, свештеника Василија, који је служио у храму св. Николе на Стубовима. Дошавши кући, Петар Фјодорович је испричао рођацима о патријарховом предлогу и додао:
– Не могу да одбијем. Ако и одбијем бићу издајник Цркве, али ако пристанем, знам да ћу тиме себи потписати смртну пресуду.
Ове речи су се обистиниле. Након рукоположења за епископа Подољског, викара Московске епархије, био је ухапшен и протеран. Прогонство је владика Петар издржавао у Великом Устјугу; најпре је живео код познатог свештеника, а затим у парохијском дому при саборној цркви. Власти га у прогонству нису ограничавале и он је често служио заједно са устјушким свештенством. Вративши се из прогонства 1923. године, патријарх Тихон га је уздигао у чин архиепископа, а након годину дана у митрополита Крутицког.
На Благовести 1925. године умро је патријарх Тихон. Руска Православна Црква је изгубила мудрог првојерарха који је у очима већине црквених људи уживао неоспоран ауторитет. Недуго пре своје смрти, 7. јануара 1925. године, патријарх је саставио завештање: „У случају наше смрти, наша патријаршијска права и дужности, пре законитог избора правог патријарха, привремено предајем Високопреосвећеном митрополиту Кирилу[1]. У случају немогућности да из било којих разлога почне да врши поменута права и дужности, иста прелазе Високопреосвећеном митрополиту Агатангелу“. Ако пак и овом митрополиту не буде пружена могућност да оствари своја права, наша патријаршијска права и дужности прелазе Високопреосвећеном Петру, митрополиту Крутицком.[2] На дан сахране патријарха Тихона, 12. априла 1925. године, окупио се архијерејски сабор од 45 архијереја Руске Православне Цркве који су, упознавши се са завештањем покојног патријарха, дали следећу изјаву: „Уверивши се у оригиналност документа и узимајући у обзир 1) околност да покојни патријарх у датим приликама није имао другог пута да сачува у Руској Цркви прејемство власти и 2) – да ни митрополит Кирил, ни митрополит Агатангел, који се сада не налазе у Москви, не могу да преузму на себе… дужности које су им поверене, ми, архипастири, признајемо да Високопреосвећени митрополит Петар не може да избегне дато му послушање и ради испуњења воље покојног патријарха мора да ступи на дужност патријаршијског месточувара“.
Прихвативши положај месточувара, митрополит Петар је преузео и све проблеме који су стајали тада пред Руском Православном Црквом. Поставши патријаршијски месточувар, он се нашао пред нужношћу избора црквене позиције. По примеру својих претходника на овом месту, светих митрополита Петра, Алексија, Филипа и Гермогена, он је одлучио да буде поглавар и воћа пре свега већине верујућег народа. Митрополит Петар није био политичар, није био ни дипломата, једини јасан циљ који је он имао пред собом било је то да буде са Христом и народом Божијим. И зато је он тада већ чврсто одлучио да се не обраћа ни по каквим питањима представницима ГПУ, да их ни за шта не моли и да не ступа с њима у преговоре.
Најдоследнији браниоци православља били су у тим годинама монаси Даниловог манастира, на челу са архиепископом Теодором Поздејевским. За време харанге обновљенаштва Данилов манастир је постао неразрушиви бедем православља. После хапшења патријарха Тихона многи епархијски архијереји су под притиском обновљенаша почели да попуштају пред њиховим захтевима, и немајући с ким да се посаветују, обраћали су се Даниловом манастиру и ту су добијали снажну подршку и чврсте савете. Старешину манастира, архиепископа Теодора, називали су стубом православља. Патријарх Тихон се односио према владики Теодору с великим поштовањем и увек га је занимало његово мишљење, премда је често и поступао по своме. Митрополит Петар је почео да се понаша у складу с мишљењем архиепископа Теодора и њему блиских јереја, и, у првом реду, зато што су они у његовим очима били најауторитетнији и најбољи носиоци црквеног мишљења целог верујућег народа, били су чувари и бранитељи чистоте православља. Монаси су оценили чврстину и верност православног месточувара и почели су често да га позивају да служи у манастиру.
30. августа (12. септембра) 1925. године на храмовни празник митрополит Петар је служио у манастиру. Тројицка црква, где су стајале мошти преп. Данила и цео манастир били су препуни народа. Пут према кивоту преподобног, прекривао је тепих од живог цвећа и цео кивот је био дивно украшен њиме.
Ушавши у храм, митрополит Петар је пришао моштима преподобног и с дубоким поштовањем их је целивао. Неки монаси су видели да се, када је месточувар затим пошао према солеји, изнад моштију створио као неки облак у којем се могао разазнати лик преп. Данила. И све време, док је митрополит ишао према олтару, преподобни га је пратио.
У то време архиепископ Теодор је био ухапшен и на челу братије је стајао архиепископ Партеније Брјанских. Њему је после службе митрополит Петар предао новац да га подели свештенослужитељима који су тада били у прогонству. Митрополит Петар је помагао многим затвореницима. Лично је слао новац митрополиту Кирилу Смирнову, архиепископу Никандру Феноменову, секретару патријарха Тихона Петру Гурјеву и другима. Понекад је владика, добивши после службе новац, одмах овај давао као помоћ онима који су се злопатили по затворима и прогонствима. На предлог протопрезвитера московских цркава он је благословио да се приходи парохијских храмова дају у корист затвореника.
Један од проблема који су тада стајали пред Руском Православном Црквом било је разорно обновљенаштво. Обновљенаши су се припремали за свој други сабор, појачано нудећи православнима да се помире с њима и да узму учешће у њему. Некима се предлог чинио прихватљивим, те почеше с обновљенашима преговоре о помирењу. Дошло је време да се одреди свој став према обновљенаштву – чврсто и недвосмислено. Месточувар је написао посланицу православној пастви. Ради савета предао је текст познатом црквеном прегаоцу тих година Александру Дмитријевичу Самарину. 28. јула 1925. године месточувар се обратио с посланицом архипастирима, пастирима и свој деци Православне Руске Цркве[3], укрепљујући све колебљиве и малодушне и задајући смртни ударац рушиоцима Цркве.
Обновљенаши су писали о њему: „… проглас митрополита Петра одредио је целу линију понашања староцрквеника… Тон који су дали ‘крутицки’, већ је унапред одредио став староцрквеника дуж целе линије фронта и касније су биле само могуће варијанте једне те исте политике. При томе је у провинцији било лако и једноставно позивати се на центар, као што се и види заправо…“ Тако на пример, у Лењинградској епархији „међу свештенством се појавила ‘лева скупина’ тихоноваца која је била склона да води помирљиву политику светог Синода (обновљенашког – И.Д.). Пре појаве прогласа Петра Крутицког ова скупина је давала наду да ће извршити свој притисак на епископе и да ће се потрудити да их покрене с непомирљиве позиције. Али чим се појавио Петров проглас… они су почели да говоре другим језиком и спустили су своју заставу… исто се догодило и с тихоновским мирјанима“. „…Пре него што је почео да се шири проглас Петра Крутицког, већина свештенства и црквено-парохијских савета Тамбовске епархије је била спремна да учествује у скуповима архијерејских намесника и епархијском сабору… на мирољубив став ‘доњих слојева’ снажно је утицао проглас Петра Крутицког. На епархијским саборима који су се окупили након појаве тог прогласа, тихоновци се више нису појављивали…“ „У читавом низу епархија, како показују наведени подаци, непомирљива линија тихоноваца која почиње из Крутица изразила се у потпуном одбијању чак и да се разговара о црквеном помирењу. Тихоновски архијереји овог типа или су ћутали, или су одмах оштро изражавали свој негативни и непријатељски однос и бојали су се чак и да ступе у било какав однос са синодалним представницима: очигледно је да су они дословно извршавали директиве свог руководства; али било је и таквих архијереја с којима је, како се то каже, успевало да се ‘заподене разговор’, али ти разговори су се завршавали обично истом непомирљивошћу“.
После месточувареве посланице совјетске новине су почеле да штампају чланке у којима су га оптуживале за контрареволуционарну делатност[4]. На обновљенашком сабору свештеник Александар Веденски је прочитао лажни документ у којем се месточувар оптуживао да одржава везе са иностранством.
Већ месец дана након смрти патријарха Тихона ГПУ је почео да прави нови раскол у Цркви. Представник ГПУ Пољански се срео са Московским викарним епископом Борисом Рукином и предложио му да створи иницијативну скупину „Одбрана православља“[5] и да поднесе у њено име одговарајућу молбу у СЦИК. Представник ГПУ је уверавао да ће Православна Црква након тога бити одмах легализована, при чему ће се Црква одлучно оградити од свих новотарија, укључујући и обновљенаштво. Епископ Борис је пристао, али је објаснио да он сам не може ништа да уради, и упутио је представника ГПУ месточувару, препоручујући овоме да прихвати понуду ГПУ. Месточувар је одлучно одбио овакву нагодбу. По Москви су почеле да се шире гласине да је епископ Борис постао црвени бољшевички архијереј и да смера нови раскол. Односи између епископа Бориса и месточувара су се потпуно пореметили. Међутим, епископ Борис није напустио своје покушаје да измени поредак црквене управе и поново је ступио у преговоре с представником ГПУ. Договоривши се о условима легализације, он је захтевао од месточувара сазивање архијерејског сабора, смерајући да на њему смени митрополита Петра с његове дужности. Као противник патријаршијске управе, епископ Борис је хтео укидање патријаршије и враћање Руске Православне Цркве на синодални облик управе – колегијум епископа. Месточувар је одлучно одбацио све његове предлоге као провокативне. „Власти без сумње неће дозволити никакво слободно окупљање архијереја, а о помесном сабору да и не говоримо“ – рекао је он.
Услови легализације које су понудили месточувару представници ГПУ, били су: 1) издавање декларације која позива вернике на лојалност према совјетској власти; 2) уклањање архијереја неугодних власти; 3) осуда епископа који су живели у емиграцији и 4) контакт с владом преко представника ГПУ.
У јесен 1925. године месточувар је ипак одлучио да састави и поднесе декларацију совјетској влади, и тиме покаже каквим он види односе између Руске Православне Цркве и совјетске државе. Митрополит Петар је направио преднацрт декларације и поједине њене тачке и предао га епископу Јоасафу Удалову, молећи га да напише текст. Владика Јоасаф је саставио. нацрт и прочитао га неким архијерејима који су живели тада у Даниловом манастиру – епископима Пахомију Кедрову, Партенију Брјанских и Амвросију Пољанском – и после њихових примедаба унео у текст допуне и предао га месточувару.
Зато декларација и није добила коначни облик. Месточувар није хтео да је преда совјетским властима преко представника ГПУ, већ је хтео да се лично сусретне с председником владе Риковом. Али совјетска влада није желела да се сретне с поглаваром Руске Православне Цркве и нацрт декларације је био одузет приликом хапшења митрополита Петра од стране ГПУ[6].
Крајем новембра 1925. године ухапшени су готово сви иоле истакнутији архијереји који су у то време живели у Москви. Месточувар је видео да се неминовно ближи и његово хапшење. Зато је требало побринути се о црквеној власти и црквеној управи. 6. новембра 1925. године он је донео следећу одлуку: „У случају да из било којих разлога не будем у могућности да вршим дужност патријаршијског месточувара привремено поверавам вршење те дужности Високопреосвећеном Сергију[7], митрополиту Нижегородском. Ако пак овај митрополит не буде у стању да врши ту дужност, привремени вршилац дужности патријаршијског месточувара буде Високопреосвећени Михаил[8], егзарх Украјине, или Високопреосвећени Јосиф[9], архиепископ Ростовски, ако митрополит Михаил буде лишен могућности да спроведе моју одлуку.
Помињање на богослужењу мога имена као патријаршијског месточувара остаје обавезно“.
Овај корак је био диктиран благочастивом ревношћу за судбину управе Црквом, жељом да се заштити Руска Православна Црква од анархије и раскола у убеђењу да два друга кандидата за месточувара које је поставио патријарх Тихон, митрополит Казански Кирил и митрополит Јарославски Агатангел, будући да се налазе у прогонству, немају могућност да прихвате црквену управу. Осим тога, после потврде избора митрополита Петра за месточувара од стране сабора архијереја права двојице поменутих кандидата на положај месточувара престајала су да буду безусловна и нису се могла посматрати механички на основу завештања патријарха Тихона, већ само приликом захтева права од стране самих кандидата и приликом одобрења од стране архијерејског сабора. Патријаршијски месточувар је знао да ће корисна бити само законита предаја црквене власти уз благослов првојерарха, да ће безвлашће довести Цркву до анархије и освајања црквене управе од стране скупина које имају користољубиве циљеве, што ће, са своје стране, довести до раскида с канонима и традицијама Православне Цркве.
9. децембра 1925. године одржано је заседање комисије за спровођење декрета о одвајању цркве од државе при ЦК СКП(б)[10]. Саслушана је информација ОГПУ о унутар-црквеним скупинама: како разбити Цркву, коме помагати, а кога уништавати. Личност митрополита Петра, његова племенитост, дубока образованост, ум, уздржаност и непроменљива благонаклоност према представницима ОГПУ, али без икаквог улагивања пред њима, изазивали су код њих, а нарочито код Тучкова[11], бес и злобу. Представници ОГПУ су саопштили да ће митрополит вероватно одбити да сарађује са ОГПУ, будући да је та сарадња, на крају крајева, усмерена рушењу Цркве. Зато су донели одлуку: „Због црквене политике која је очигледно непријатељска совјетској власти, а коју он (месточувар – И.Д.) води, као и због конкретних материјала који га оптужују, линија коју спроводи ОГПУ по питању унутар-црквених групација сматра се исправном“. (Тј. митрополита Петра треба ухапсити, а архиепископа Григорија подржати). Истога дана месточувар је био ухапшен.
Почетком децембра, уочи хапшења, већ га јасно предосећајући, месточувар је одлучио да изложи свој став првојерарха – какве задатке поставља у својој црквеној управи и како гледа на њу и на своју дужност пред паством. Он је писао: „Очекују ме тешкоће, суд људски, брз, али не увек милостив. Не бојим се напора. Њега сам волео и волим, не плашим се ни суда људског – његову неблагонаклоност су доживели на својој кожи неупоредиво боље и достојније личности од мене. Бојим се само једног: грешака, пропуста и нехотичних неправди ето шта мене плаши. Дубоко сам свестан одговорности своје дужности. То је потребно у сваком послу, а у нашем, пастирском, нарочито. Ако пастири не буду имали свест о својој дужности, неће бити ни енергије, ни еванђелске љубави, ни трпљења у служењу. А ако она постоји, чувари винограда Господњег могу само да се веселе и радују. Ако је суштинско обележје ученика Христових, по речи Еванђеља, љубав, онда њоме мора бити прожета и сва делатност служитеља олтара Господњег, служитеља Бога мира и љубави. И нека ми помогне у томе Господ! Вас пак молим да извршавате с љубављу, као послушну децу, сва правила, одлуке и наредбе Цркве. Њене уставе и правила многи сматрају произвољним, сувишним, оптерећујућим, па чак и преживелим. Али мудраци овога века уза сву своју самоувереност нису изумели средства да учврсте нашу вољу у добру, да човеку дозволе да осети сладост духовне слободе од страсти, мир савести и тријумф победе у борби против зла, као што то чине напори и подвизи које прописују устави Цркве. До каквих несрећних последица може довести избегавање црквених одлука, показује горко искуство наше браће по духу и телу која су отпала од јединства са Светом Црквом и која лутају у мраку предрасуда и тиме се самовољно отуђују од надања у живот вечни. Молићу се, ја недостојни пастир, да мир Божији обитава у срцима нашим у све време живота нашег. За сваког православног човека који дубоко доживљава садашње догађаје, они не могу а да не изазивају у њему бојазан за судбину Православне Цркве, као и погубни раскол предвођен епископима и презвитерима који су заборавили Бога и издају своју сабраћу и благочастиве мирјане – све то можда није још увек тако опасно за Цркву Божију која је увек јачала и обнављала се страдањима. Али је страшан и опасан дух обмане који води борбу против Цркве и који ради на њеном разарању под маском бриге…“
Саслушања су почела скоро одмах. 12. децембра је било прво саслушање. Главна оптужба је била: пошто митрополит Петар није сменио с дужности Кијевског митрополита Антонија Храповицког и није га лишио звања Кијевског митрополита, а митрополит Антоније је контрареволуционар, дакле, контрареволуционар је и митрополит Петар. Владика се држао смело, али ипак није био сасвим задовољан својим одговорима на првом саслушању[12],[13].
14. децембра 1925. године митрополит Сергије Страгородски је послао на име епископа који управља Московском епархијом изјаву да у складу са одлуком патријаршијског месточувара он постаје вршилац дужности месточувара.
22. децембра скупина од девет епископа на челу с архиепископом Јекатеринбуршким Григоријем Јацковским окупила се у Москви. Они су изјавили да пошто је делатност месточувара контрареволуционарна, његовим је хапшењем Црква лишена управе, те су они организовали Највиши привремени црквени савет.
7. јануара 1926. године у листу “ Известија“ је објављено саопштење о оснивању НПЦС. 14. јануара митрополит Сергије је послао архиепископу Григорију писмо, захтевајући одговор у вези са овим самовољним чином. Одговор архиепископа Григорија о канонским основама НПЦС био је незадовољавајући и митрополит Сергије га је 21. јануара обавестио да забрањује њему и његовим архијерејима истомишљеницима свештенослужење, тако да све службене радње поменутих архијереја (рукоположења, постављења, награде и било које одлуке у вези са службом), почев од 22. децембра 1925. године па надаље, сматра неважећим. Изјавом митрополита Сергија, као заменика месточувара, радње у вези са организовањем Највишег привременог црквеног савета лишене су канонске основе. Али Тучков се веома много уздао у свој споразум с владиком Григоријем, тим пре што му је овога пута успело да се споразуме с православним архијерејем који поседује ауторитет. Он је предложио архиепископу да уприличи састанак с патријаршијским месточуварем митрополитом Петром и од њега добије сагласност за оснивање НПЦС. Архиепископ Григорије је саставио извештај на име месточувара Петра, у којем је писало да су након хапшења овога у Руској Православној Цркви почеле такве поделе које могу изазвати раскол, да митрополит Сергије не живи у Москви, већ у Нижњем Новгороду, и да не може да допутује ради управљања црквеним пословима, да је митрополит Михаил одбацио захтев за вршење дужности патријаршијског месточувара, а архиепископ Јосиф не може да га прихвати зато што му је потпуно непознат. Архиепископ Григорије је предложио своје кандидате за дужност највише црквене власти – себе и тројицу својих архијереја истомишљеника.
Бојећи се за судбину црквене управе, плашећи се анархије и раскола, месточувар је резолуцијом на извештају архиепископа Григорија поверио вршење дужности патријаршијског месточувара колегијуму од три архипастира из којих је искључио кандидате које је предлагао архиепископ Григорије, наредивши им да се упуте у своје епархије, и укључио је у колегијум архиепископа Владимирског Николаја Добронравова и архиепископа Томског Димитрија Беликова који су му били познати по својој чврстини и преданости Цркви.
Овлашћени представници ОГПУ који су учествовали у преговорима, Тучков и Казански, нису рекли ни реч да архиепископ Николај седи у затвору. Зато ће архиепископ Димитрије, уверавао је Казански, обавезно допутовати из Томска. И Тучков је показао митрополиту Петру лажни телеграм у којем је писало да ће архиепископ Димитрије за три до четири дана бити у Москви, док овај, међутим, није ни чуо за преговоре. Унутрашњи осећај је говорио месточувару да ствар не стоји тако како му иследници описују уз прећутну сагласност владике Григорија, али, налазећи се у потпуној изолацији, како је могао да сазна какво је право стање ствари у Руској Православној Цркви? Након дугих премишљања митрополит је замолио да укључи ради учешћа у раду новоствореног колегијума митрополита Арсенија Стадњицког. Тучков је спремно пристао:
– Молим вас, напишите телеграм о позиву, а ми ћемо послати.
Месточувар је написао текст телеграма, потписао га, предао Тучкову, али га овај није послао.
Налазећи се у самици, митрополит је био веома жалостан – неће ли његови поступци довести до нечег још горег. Забринутост због тога да ли је његова одлука о стварању колегијума исправна, општа неодређеност, и што је најважније, одсуство информација о правом стању црквене управе и немогућност да их добије у условима потпуне изолације – све се то одразило на његово здравље. После посете архиепископа Григорија и Тучкова он је оболео од тешког нервног растројства и 4. фебруара је смештен у затворску болницу.
У то време митрополиту Агатангелу, кандидату за место патријаршијског месточувара, власти су дозволиле да се из прогонства врати у Јарослављ. Али у Пермском затвору је био задржан ради сусрета с Тучковом. Тучков му је описао тежак положај Руске Православне Цркве који се све више погоршава борбом за власт између архиепископа Григорија који се ставио на чело НПЦС, и митрополита Сергија Нижегородског, који претендује на положај месточувара. Тучков је предложио митрополиту Агатангелу, наводно ради успостављања црквеног мира и ради црквеног добра, као другом кандидату за место патријаршијског месточувара, као заменику патријарха који је постављен на ту дужност још 1922. године и најстаријем и најауторитативнијем архијереју Руске Православне Цркве, да преузме управу над Црквом у својству патријаршијског месточувара и започне преговоре с владом у вези с регистрацијом црквене управе, у чему је Тучков обећао да ће митрополиту пружити сву могућу подршку.
Митрополит Агатангел је поверовао и, не разјашњавајући даље, не улазећи у преговоре по тако важном питању с митрополитом Петром, 18. априла 1926. године је сачинио у Перму посланицу о свом преузимању права патријаршијског месточувара коју је 26. априла заједно с пропратним писмом послао митрополиту Сергију, и не само њему него и многим епархијским архијерејима, као архијереј који је већ прихватио дужност месточувара. Владика Агатангел је још био у Перму, а његов проглас је објављен у целој Русији, правећи нови раскол у Цркви.
Шест дана после потписивања од стране митрополита Агатангела посланице и њеног разашиљања по Русији, одржана је седница комисије за спровођење декрета о одвајању цркве од државе[14]. Представник ОГПУ је поднео извештај о успесима на пољу прављења црквених раскола. Донесена је одлука: „Линију коју ОГПУ спроводи у правцу разбијања тихоновског дела „црквењака“ треба прихватити као правилну и сврсисходну. Треба ићи на раскол између митрополита Сергија (којег је Петар одредио као привременог месточувара) и митрополита Агатангела који претендује на патријаршијско месточуварство, јачајући истовремено трећу тихоновску јерархију – Највиши привремени црквени савет на челу с архиепископом Григоријем као самосталну јединицу. Иступање Агатангела с прогласом верницима да је преузео дужност месточувара треба прихватити као благовремено и сврсисходно“. Случај митрополита Петра треба „издвојити и наставити даљу истрагу током једног до два месеца. Наложити ОГПУ да за то време коначно разјасни стање ствари у вези с међусобним односима месточувара Сергија и Агатангела, након чега треба решити питање о даљем држању Петра у затвору“.
22. маја митрополит Сергије је добио од Тучкова дозволу да размени писма с митрополитом Петром и саопштио је месточувару да је митрополит Агатангел ослобођен, да претендује на дужност патријаршијског месточувара и упозорио владику да овај буде опрезан и да се уздржава од предаје местобљуститељства.
Добро знајући какав раздор може да направи од борбе за положај месточувара, Тучков је са задовољством предао писмо митрополиту Петру, предложивши му да се одрекне местобљуститељства, при чему је обећао да ће у том случају легализовати црквену управу под воћством митрополита Агатангела и ослободити из затвора самог митрополита Петра, након чега ће овај моћи неометано да оде на Кавказ или на Крим, ради лечења у складу са својом жељом.
Митрополит Петар, упркос упозорењу митрополита Сергија, у писму од 22. маја је поздравио одлучност митрополита Агатангела да преузме на себе дужности патријаршијског месточувара, претпостављајући да се питање о коначној предаји дужности разјасни након повратка из прогонства митрополита Кирила. Али митрополит Кирил се није вратио, и тада је у писму од 9. јуна на име митрополита Агатангела митрополит Петар потврдио предају местобљуститељских права. Митрополит Петар се није држао за местобљуститељство које је по свом положају и смислу, као и патријаршијска дужност најсветијег Тихона, представљало за њега свакодневно страдање. Све болести и муке Помесне Цркве, све стреле лукавога, којима су се трудили да је погоде њени непријатељи, најпре су погађали патријарха, а сада месточувара. Без колебања митрополит Петар је написао документ о предаји месточуварства. Али из мудре опрезности и бојазни да опет буде преварен, он је додао: „У случају да митрополит Агатангел одбије да прихвати власт или у случају немогућности њеног вршења, права и дужности патријаршијског месточувара се поново враћају мени, а дужност заменика митрополиту Сергију“.
Ово се није свидело Тучкову, али је оћутао, иако је знао да се дан раније митрополит Агатангел одлучно одрекао местобљуститељства.
Након неколико дана, 12. јуна, митрополит Агатангел се у писму на име митрополита Петра одрекао дужности патријаршијског месточувара. После овога митрополит Петар је бно премештен у Суздаљски политички изолатор, где је држан у самици, без икаквих вести о догађајима који се одвијају ван затвора.
Након извесног времена Тучков је дошао код митрополита Петра с новим предлогом: да оснује православни Синод, уз обавезно укључивање у њега архиепископа Григорија. Да ли he на заседањима Синода учествовати сам митрополит Петар о томе је ћутао, али ако је потребно, приметио је Тучков, чланови Синода могу долазити у Суздаљски изолатор и ту држати своје седнице. Тучков је предложио да митрополит Сергије буде лишен права заменика месточувара и буде премештен у Краснојарску епархију[15]. Тучков се трудио да изазове непријатељство између месточувара и митрополита Сергија, причајући о њему све најгоре, оптужујући га за интриге и политикантство. Митрополит Петар је одлучно одбацио овај предлог. Након неколико година, сећајући се Тучковљевог предлога, владика је писао председнику ОГПУ Менжинском: „… у односу на митрополита Сергија, једног од заслужних, просвећених и најауторитативнијих архијереја према коме су се ови односили с поштовањем и према којем је своју дубоку симпатију изражавала и паства којом је управљао – понуђена мера била би насртање на његово достојанство и нечувена увреда за њега… То би прешло сваке границе праведности. А што се тиче архиепископа Григорија, морам да кажем да архијереј који је лишен катедре и који је под забраном не може бити члан Синода“.
5. новембра 1926. године патријаршијски месточувар је осуђен на три године прогонства. У децембру је митрополит у робијашком транспорту упућен преко успутних затвора у Тобољск. Тек сада, ослобођен из самице, сазнао је право стање ствари црквених послова у Русији и 1. јануара је у Пермском затвору саставио проглас у којем је коначно укинуо колегијум, потврдио забрану свештенослужења архиепископа Григорија и његових архијереја и саопштио о одлуци митрополита Агатангела да се одрекне преузете дужности месточувара патријаршијског престола[16].
21. јануара 1927. године на састанак с месточуварем у Јекатеринбуршком затвору дошао је архиепископ Григорије и митрополит Петар је потврдио да је архиепископ ван молитвено-канонског општења с њим и упозорио га да се смутња коју спроводе он и његове присталице не може трпети у Православној Цркви. Тада је месточувару пошло за руком да пошаље свој проглас на слободу, проглас који је постао познат целокупној јавности.
У фебруару 1927. године митрополит Петар је дошао у село Абалак. Власти су му наредиле да се настани на територији укинутог Абалачког манастира. Док су му преуређивали собу која му је додељена у кући поред сеоског совјета, владика је живео у селу. Држао се опрезно, знајући да ГПУ може сваку реч протумачити против њега. Монахиња Јовановског манастира, Евгенија Мањежних, помогла му је да среди собу, понекад му је помагала у домаћинству, али свакодневни посао је старац сам обављао – ложио је пећ, чистио стан, кувао храну. Ту је кратко проживео. Пермски проглас је веома уплашио власти, уплашила их је сама чињеница обраћања месточувара православној пастви. Почетком априла 1927. године митрополит Петар је ухапшен и пребачен у Тобољски затвор. 9. јула СЦИК је донео одлуку о судбини патријаршијског месточувара: он је био протеран у поларни круг на обалу залива реке 06, у насеље Хе.
У прогонству је владика Петар живео у атмосфери великог непријатељства од стране месних свештеника, јер су обдорски, абалачки и хенски свештеници били обновљенаши, при чему је то овај последњи скривао од митрополита. Месточувар у обновљенашке храмове није ишао, а угледавши се на њега, престали су да их посећују и верници којих је ту ионако било мало.
Крајем 1928. године завршило се месточуварево трогодишње прогонство, али Тучков није хтео да чека завршетак прогонства и 11. маја 1928. године одлуком Посебног већа ОГПУ рок му је био продужен за још две године. Владичино здравље се погоршавало, тешко је подносио климу, нарочито за време зимских месеци. 15. јула 1928. године упутио је изјаву ОСО ОГПУ и СЦИК:“… живљење у селу Хе Обдорског округа, далеко у поларном кругу, у суровој клими, сувише се погубно одражава на моје здравље које је након мог трогодишњег боравка овде потпуно поткопано… Даље држање у овој клими коју тешко подносим, уз моје болести које се све више развијају (емфизем, миокардитис, хронични ларингитис итд.) и уз одсуство средстава за њихово лечење, једнако је осуди на смрт“. О ову изјаву власти су се оглушиле. Након годину дана, 15. марта, митрополит се поново обратио властима: „Проборавивши две године у селу Хе, уверио сам се да се моја болест, емфизем плућа, у последње време погоршала, несумњиво услед хладне климе. Али осим емфизема, патим још и од миокардитиса, која болест неретко, нарочито за време јаких мразева, отежава дисање и онемогућава ми кретање… Овде сам још добио и реуматске болове у рукама и ногама… Обавештење о примени амнестије на коју сам имао једнако право као и други, нисам добио, али сам добио обавештење о продужењу рока прогонства за још две године. Држање у овим суровим климатским условима без одговарајуће медицинске помоћи за мене је претешко, те би било пожељно да у новом року прогонства добијем олакшање своје судбине које би се могло изразити у томе што бих био премештен на југ или у такво насеље у којем бих имао могућност да добијем лекарску негу…“ И ово месточуварево писмо је остало без одговора. 29. марта 1929. године ГПУ је извршио код владике претрес: тражили су преписку, али ништа нису нашли. Добро познајући ГПУ и његову ситничавост у шиканирању, митрополит није чувао своју преписку.
А пред њим су тек били тешки и жалосни догађаји. Скоро у иста места, у Сургут, био је протеран стари месточуварев познаник, највећи познавалац живота и учења Светих Отаца Цркве, професор Иван Васиљевич Попов. Они су се дописивали. Неколико пута је Иван Васиљевич слао митрополиту Петру новац, не саопштавајући од кога, али једном је написао да тај новац преко њега шаље митрополит Сергије Страгородски. Владику је дубоко погодило што се његов заменик боји да му шаље новац отворено. Јер патријаршијски месточувар се не налази у прогонству због политичких преступа, већ због верности Православној Цркви. Захваљујући одлуци митрополита Петра сада стоји митрополит Сергије на челу Цркве. Замеништво митрополита Сергија је јавно, а њихови односи су отворени. Зар заменик има разлога да скрива да пружа материјалну помоћ ономе кога замењује? Следећи пут је владика замолио Ивана Васиљевича да напише митрополиту Сергију да му више не шаље новчане дознаке, јер му ништа није потребно. Све те непријатне ситнице, међутим, нису имале ни најмањег утицаја на црквене одлуке.
16/29. јула 1927. године митрополит Сергије је објавио декларацију о лојалности. У лето 1929. године епископ Дамаскин Цедрик је организовао слање гласника митрополиту Петру[17]. Из достављених докумената оцртавала се забрињавајућа слика. Патријаршијски месточувар је видео да је црквени мир нарушен, да неки архијереји напуштају административну потчињеност митрополиту Сергију, а то прети расколом. У децембру 1929. године месточувар је упутио митрополиту писмо[18].
Не добивши одговор, месточувар је у фебруару 1930. године послао друго писмо[19]. Али ни на ово писмо није добио одговор и тада је у лето предао копију децембарског писма преко посредника и истовремено је дао да се објави у јавности[20]. Ово писмо, као и могућност обраћања патријаршијског месточувара своме заменику, дубоко су узнемирили власт.
17. августа 1930. године ГПУ је ухапсио митрополита. Приликом хапшења му није речено шта га чека, а рок прогонства се завршавао кроз четири месеца, те је митрополит скоро све своје ствари раздао сиромашнима. После тромесечног боравка у Тобољском затвору премештен је у Јекатеринбуршки затвор, где га је посетио овлашћени представник ОГПУ Пољански и предложио му да се одрекне чина месточувара. Иначе, претио је он, митрополита очекује нова затворска казна. Митрополит је одбио.
Одрицањем од положаја месточувара митрополита Петра одмах би била укинута и права митрополита Сергија, те би Помесна Црква остала без канонског законитог поглавара, што је могло само појачати и учврстити све започете расколе. Не, месточувар нити је хтео, нити је могао да својом руком долива уље у тај огањ геенски. Он је добро знао да се расколи тешко превазилазе у земаљском животу помесних цркава. Одушевљење и надахнута проповед расколоучитеља претвориће се у горке сузе потомцима њихових следбеника. Грех изазивања раскола не може покрити ни побожност личног живота, нити се може спрати мученичком крвљу[21].
У новембру 1930. године ГПУ је покренуо против месточувара нов поступак, оптуживши га да је, налазећи се у прогонству, водио „међу околним становништвом дефетистичку агитацију, говорећи о блиском рату и паду совјетске власти и неопходности борбе против исте, а такође је покушавао да искористи Цркву за борбу против совјетске власти“. Начелнику Тобољског окружног одељења ОГПУ било је наређено да „прикупи податке који доказују кривицу Петра Пољанског у односима с црквеним људима и покушајима руковођења Црквом у антисовјетском правцу… да обрати пажњу на његову везу са тобољским свештенством… Да потврди изјавама сведока… све… чињенице антисовјетске агитације од стране Пољанског, а нарочито чињенице подстицања верника на активну борбу против обновљенаша“.
30. новембра месточувар је позван на саслушање; он је одговорио: „Налазећи се у прогонству на тобољском северу, нисам се мешао у послове управљања Црквом, осим што сам једном написао митрополиту Сергију писмо у којем сам му саопштио да су до мене дошле гласине о томе да у Цркви постоје раздори и поделе у вези с тим што он прелази границе поверене му црквене власти и молио га да све то уклони… Затим, налазећи се у Абалаку, прогнани свештеник ми се обратио с предлогом који очигледно потиче из Тобољска, да наградим нека духовна лица. Одговорио сам му да ми месни архијереј напише тим поводом. Са своје стране имао сам у виду да то поднесем митрополиту Сергију са својим мишљењем“.
12. децембра митрополит Петар је позван иследнику Костину који му је прочитао оптужницу и предложио да одговори на нека питања. Схватајући сву важност одговора, као и да ће се ОГПУ хватати за сваку реч, владика је писао изјаве својом руком: „Не признајем никакву кривицу за оптужбе које ме терете. Дефетистичком агитацијом у прогонству се нисам бавио… Ја уопште никада нисам био противник совјетске власти. Совјетску власт признајем и њеним се одлукама потчињавам. Понављам да против совјетске власти било какве разговоре са било ким нисам водио и то би било безумље с моје стране“.
14. јануара иследник је саопштио владики о завршетку истраге и упитао да ли жели да допуни своје изјаве. Митрополит је написао: „Одлучно изјављујем да нисам умешан ни у какве радње због којих ме оптужују… за радње бесмислене и детињасто наивне… Знам да ми је савест чиста и то ме подстиче да молим да се према мени покаже совјетска праведност, узимајући у обзир при томе моју старост, оптерећену болестима, као и дуготрајно прогонство… Мора се узети у обзир и то да се оптужба за контрареволуционарну делатност односи на време од пре четири године, а да нико од власти ниједном речју све до сада ми то није пребацио“.
Истрага је завршена и уследило је поновно затварање у самицу. Митрополит Петар је имао тада 69 година. По природи добро здравље је било уништено током девет година прогонстава и затвора. Као да су се надали у његову скору смрт, митрополита су стављали у неподношљиве услове; тако је прошла готово година дана Јекатеринбуршког затвора у самици – без пакета, без виђења са било ким осим представника ГПУ и затворских чувара, готово без шетњи. У затвору су му се поломиле крунице на зубима и он се обратио властима да му позову зубног техничара, али власти нису удовољиле његовој молби. Одсуство круница и немогућност да добро сажваће храну довели су до тога да је након сваког узимања хране добијао јаке болове у желуцу, те му се на крају крајева развио и катар желуца. Ноћу је све чешће добијао нападе астме. Са зебњом је легао ноћу на затворски лежај, сумњајући да ли ће сутра устати. Напади астме су били најчешћи после поноћи, праћени неиздржљивим мукама. За време несвестица би падао на под и дуго тако лежао. Понекад је то трајало све док не би ушао надзорник и пренео старог митрополита на лежај.
У пролеће 1931. године у затвор је дошао Тучков и предложио месточувару да постане обавештајац ОГПУ, претећи у случају одбијања новим продужењем затворске казне. Положај је био безизлазан. Митрополит је рекао нешто неодређено и одмах се тргао. Осетио је да његовој души прети велика опасност. Зато је, изгубивши своју уобичајену уздржаност и благонаклоност коју је увек задржавао према својим мучитељима, одговорио Тучкову оштро. Током свих година тешког затвора у самици, одагнавао је од себе рђаве мисли и осећања. Благодаћу Божијом не само поступком, него ни речју, није испољавао према било коме непријатељство или нерасположење. И зато му је разговор у повишеном тону био непријатан. Тучков је схватио да му је пропао план да упропасти митрополита и отишао је.
Чудно осећање је обузело старчеву душу и прошло је најмање два часа пошто је, помоливши се, успео да се смири и да објасни себи оно што се догодило. Наравно, није могло бити ни говора о било каквој сарадњи са ГПУ и то је требало јасно рећи. Истога дана се обратио надзорнику да позове иследника Костина који је присуствовао разговору, али надзорник је рекао да њега у затвору нема. Следећег дана митрополит је замолио да се пошаље Тучкову телеграм и затим је написао писмо Менжинском у којем је учтиво, али одлучно одбацивао предлоге. “ Када бих ја био само грађанин П.Ф. – писао је месточувар – мој пут би био усмерен другачије, али као први поглавар Цркве ја не смем да тражим своју линију. У противном би се добило оно што се на црквеном језику назива лукавство… Упропашћено здравље и поодмакле године не дозвољавају ми да се са свом озбиљношћу и деликатношћу понесем према улози обавештајца, коју ми је нудио друг Ј. А. Тучков. Не треба ни напомињати да су овакви послови неспојиви с мојим звањем и осим тога туђи мојој природи“.
Владика није сумњао како треба поступати у случају предлога ГПУ о сарадњи. У једном од својих затворских писама је писао: „Због наше слабости мање или више одступамо од оног идеала, оне истине која је завештана хришћанима. Али важно је то да човек не буде забринут само за оно земаљско и ради тога да не убија гневно истину и не силази с њеног пута. Онда је боље потпуно се одрећи од Бога… А међутим, ако се говори по савести, оно што је послужило као узрок овакве репресије[22], морално је недопустиво не само за поглавара Цркве, него и уопште за сваког хришћанина у којем влада идеја греха и искупљења. У тој ствари морало би се суочити с двама потпуно супротним начелима: начелом хришћанским и начелом револуционарним. Као основа првог начела служи љубав према ближњему, свепраштање, смирење и братство; у основи другог начела је: циљ оправдава средства, класна борба, уништавање и томе слично. Прихватајући тачку гледишта тог другог начела, човек креће револуционарним путем, изазива борбу и на тај начин се одриче не само истинског символа хришћанске вере и уништава њене темеље – идеју љубави и друге идеје, него и начела исповедања вере. Нема потребе да се говори како мора бити решена ова дилема – љубав према ближњему или класна борба – од стране озбиљног верника, а нарочито не најамника, него правог пастира Цркве. Тешко да би овај знао за спокој током целог свог живота ако би подлегао искушењу од стране поменутих противречности“.
Утисци патријаршијског месточувара након Тучковљеве посете били су толико снажни да је након неколико дана владика био парализован, одузели су му се десна рука и нога. Рука му се временом повратила у претходно стање, али нога није до краја оздравила, што се осећало приликом хода.
Од времена хапшења прошло је девет месеци, оптужница је била смешна, али, изгледа да месточувара нису намеравали да пусте из самице. 25. маја 1931. године он је писао председнику ОГПУ Менжинском: „Сада сам толико изнурен да ми је тешко да се крећем, да стојим, па чак и да говорим. Напади гушења, понекад праћени стањима несвестице, учестали су и сваки пут после њих се осећам потпуно разбијен и нисам у стању да мислим. Ускраћивање насушних потреба је сувише велико и све моје мисли су фиксиране на једном питању: када ће се, најзад, завршити моја потуцања по затворима и прогонствима која трају ево већ девет година… За све време од како сам ухапшен још ниједном нисам видео сунца. Морам у правом смислу да се подвизавам, седећи у самици. Моје шетње од двадесет минута (тачније, седење у ходнику који води у камени подрум), према условима затворског живота обично трају између десет и пола дванаест ноћу, а и то с прекидима. Такође ме притиска изолација, ускраћивање права да се дописујем с блиским људима и да добијам од познаника храну… Упорно тврдим да се контрареволуцијом нисам никада бавио, да никада нисам вршио никаква против-владина дела… Преко Вас се обраћам совјетској правди и усрдно молим да ме ослободите из затвора и вратите у место сталног боравка, где бих могао да се озбиљно позабавим лечењем код професора који су ме раније лечили и да имам општење са саслужитељима архијерејима – с мојим замеником и другима“.
23. јула 1931. године Посебно веће ОГПУ је саслушало „случај“ митрополита. „Случај“ је разматран у светлу одлуке президијума СЦИК СССР од 9.6.1927. године. Донесена је одлука: Пољанског-Крутицког Петра Фјодоровича затворити у концентрациони логор у трајању од пет година. Рок издржавања казне се рачуна од тренутка доношења ове одлуке“. Тј. не рачунајући годину проведену у самици.
19. августа представници ОГПУ Агранов и Тучков су упутили администрацији Јекатеринбуршког затвора службени захтев с препоруком како треба држати митрополита: „… Пољанског (Крутицког) Петра Фјодоровича, осуђеног на издржавање казне у концентрационом логору… молимо да држите под стражом у унутрашњем изолатору…“
После доношења пресуде иследник Костин је посаветовао митрополиту да се покаје и да напише покајничку изјаву о свом учешћу у негдашњем Савезу руског народа.
– Не само што нисам учествовао у таквој организацији – одговорио је месточувар – него чак нисам ни чуо да је таква организација икад постојала у Совјетском Савезу.
– Онда морате да се покајете због учешћа у антисовјетској организацији – рекао је Костин.
– Али ја ни у каквим сличним организацијама нисам учествовао – одговори владика.
Време је пролазило и наде у ослобођење су бледеле. Владику је чудило што је мера осуде по својој тежини уопште није одговарала оној пресуди која му је била прочитана. Почео је да моли власти да ублаже затворску казну или да га ослободе, узимајући у обзир да код њега не постоји никакав политички преступ. „Ја се непрестано налазим пред претњом много страшнијом од смрти – као што је, на пример, парализа која је већ захватила моју десну ногу – писао је он – или скорбут који ме је ухватио има већ више од три месеца, те имам снажне болове час у листовима, као да их неко чврсто стеже гвозденим обручем, час у стопалима – кад станем на ноге као да су ми се у њих ексери забили. Нарочито ме убија лишавање свежег ваздуха, јер још ниједном нисам имао прилике да се шетам дању; већ трећу годину не видећи сунца, изгубио сам осећај за њега. Од раног пролећа сам принуђен да обуставим и ноћне изласке. То ометају напади гушења (емфизема) који се увече толико појачају да ме потпуно прикивају за место, па се дешава да ми је тешко да у ћелији направим и неколико корака. У последње време су се наступи гушења појачали и учестали су. Понављајући се сваке ноћи, они ме сваки час подижу с постеље. Морам сатима да седим, а понекад и до јутра, лоше ми је и са срцем тешки болови у њему доводе до несвестица… Много пута сам молио лекара да ми издејствује дневне шетње, исхрану која одговара мом здравственом стању уместо заједничке кухиње која је тешка и не одговара потребама организма… али све је узалуд; више пута сам се обраћао управи са истом молбом, и такође без резултата, а болести се све више и више продубљују и приближавају ме гробу. Говорећи отворено, смрти се не бојим, само не бих волео да умрем у затвору, где не могу да примим Свете Тајне и где ће сведоци моје смрти бити само зидови. Поступите са мном према одлуци… пошаљите ме у концентрациони логор… ма како ми тамо тешко било, ипак је неупоредиво лакше од ове самице…“
У јуну 1933. године услови затвора су се још више пооштрили: заменили су му ноћне и касне вечерње шетње у заједничком дворишту шетњама у малом дворишту које је представљало нешто попут влажног подрума на чијем дну су се непрестано од кишнице правиле баре, а ваздух је био препун испарења од нужника који су били поред дворишта. Када је владика први пут угледао ноћу своје ново место за шетњу, њему се смучило, позлило му је и добио је напад гушења, те се, бојећи се да не падне, једва довукао до ћелије и није одмах могао да дође к себи.
И поново старац пише властима. Пред њим су две теме – тема бескрајних патњи и својих дужности пред Црквом:“… непрестано сам лишен чак и оних елементарних права која су овде дозвољена… од краја лета 1930. године па све до данас ниједном нисам видео сунца… ваздух је овде… пун загушљиве прашине од каменог угља, а зими… пун дима и чађи који се у великим количинама избацују из котларнице… Мој боравак у затворима, политичким изолаторима и прогонствима траје већ више од десет година укупно… Због изложених околности… одлучујем се да тражим смањење у виду амнестије мог рока казне на три године, рачунајући и истражни затвор… За вршење преступа који ми се приписује не само што нисам имао никакву жељу, него чак ни физичку могућност… Оптужба по 58. члану била је покренута потпуно неочекивано након што сам… изнео супротно мишљење поводом одрицања од местобљуститељства,
(За себе лично, с тачке гледишта свог природног егоизма, ја не бих требало да се по том питању разилазим с представницима власти, али ја нисам могао да поступим другачије).
У суштини местобљуститељство мене лично не занима, напротив, оно ме све време држи у оковима и у јарму… Али ја морам да узмем у обзир околност да решавање датог питања не зависи од моје иницијативе и не може бити чин моје личне воље. Својим звањем сам нераскидиво повезан с духовним интересима и вољом целе Помесне Цркве. На тај начин, питање о располагању местобљуститељством, пошто није лично питање, не подлеже ни личном нахођењу, јер бих у противном био издајник свете Цркве. Између осталог и у чину мог ступања на дужност постоји напомена да не смем да одбијем да извршавам вољу патријарха Тихона, па према томе и вољу архијереја који су потписали тај акт… једнако као и вољу клира и верника који су већ девет година са мном у молитвеном општењу“.
Пролазили су месеци и године, а у положају месточувара ништа се није мењало, осим што су услови постајали све суровији и строжи: преместили су га у самицу Горњеуралског затвора за посебне намене; надзорницима је овде било забрањено да га било куда изводе, где би он могао да се сретне с другим људима.
У Горњеуралском затвору митрополит Петар је одлежао до истека рока казне, 23. јула 1936. године. Тај дан је прошао, али га нису ослободили. Још 9. јула 1936. године одржана је седница Посебног већа при НКВД СССР (за секретара – Тучков) на којем је било одлучено да се продужи рок затворске казне митрополита Петра за још три године; послата је молба у СЦИК СССР да потврди тај рок. На седници Президијума СЦИК, одржаној 25. августа, одлучено је да се усвоји молба Посебног већа НКВД о продужењу рока затворске казне за још три године. 1. септембра 1936. године патријаршијском месточувару је саопштено о продужењу рока казне. Митрополиту Петру је било 74 године и тај затворски рок се већ могао сматрати доживотним. У сваком случају, власти су одлучиле да светитеља сматрају умрлим, о чему су и саопштили митрополиту Сергију. У децембру 1936. године митрополиту Сергију је била додељена титула патријаршијског месточувара. А месточувар је још увек био жив. И тако је прошла још једна година затвора. У јулу 1937. године је по Стаљиновој одлуци разрађено оперативно наређење о стрељању у року од четири месеца свих исповедника који су се налазили по логорима и затворима. У складу са овим наређењем администрација Горњеуралског затвора је саставила против митрополита Петра оптужбу: „Издржавајући затворску казну у Горњеуралском затвору, изјашњава се као непомирљиви непријатељ совјетске државе, клевеће постојеће државно уређење… оптужујући представнике државе да ‘прогањају цркву’. Клеветнички оптужује органе НКВД за пристрасан однос према њему, резултат чега је тобоже била његова затворска казна, пошто није прихватио захтев НКВД да се одрекне чина месточувара патријаршијског престола“.
2. октобра 1937. године тројка НКВД за Чељабинску област осудила је патријаршијског месточувара митрополита Крутицког Петра на стрељање. Стрељан је након неколико дана, 10. октобра, у 4 часа поподне.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Смирнову.
  2. Преображенском.
  3. По милости Божијој

    Месточувар патријаршијског престола, митрополит Крутицкп Смирени Петар

    Љубљеним у Христу архипастирима, пастирима и свој деци Православне Руске Цркве

    Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа

    Beћ је више од три месеца прошло откако је Господу било угодно да позове к Себи кормилара Руске Цркве, најчаснијег оца нашега, најсветијег патријарха Тихона. Тежак је за нас тај губитак, нарочито сада, када се брод црквени мора водити тихом пристаништу усред побеснелих таласа животног мора.

    Много непријатеља има Православна Христова Црква. Сада су они појачали своју делатност против Православља. Подражавајући наш богослужбени обред, нарочито у западним областима које су одвајкада православне, римокатолици наводе верни народ на унију и самим тим одвлаче снаге Православне Цркве од хитније борбе против неверја.

    Такозвани евангелисти или баптисти, као и други секташи свуда где је то могуће проповедају своја вероучења и одвлаче наивне душе тобожњом светошћу свога живота и обећањем материјалне помоћи. И јадна, немоћна православна душа, не будући у стању да спозна сву лажност секташких учења, заносећи се одушевљењем њихових проповедника, а неретко и саблажњавајући се и материјалним користима, пије духовни отров и гине, отпадајући од Свете Цркве Православне… Све се то догађа у време када се у виду широког таласа разлива неверје, продирући у све слојеве нашег друштва.

    На велику жалост, по Божијем допуштењу, дошло је до поделе и унутар саме Православне Цркве. По речи Божијој, од нас изиђоше, али не бејаху од нас; јер да бејаху од нас, остали би с нама (1 Јн. 2:19). Под овим подразумевамо тзв. представнике „живе цркве“, обновљенаше, „препородитеље“, „самохиротонисане“ и сл. Сви се они својом самовољном јерархијом и самовољним уређењем црквеног живота, како у исконској Русији, тако и у Украјини и другим местима, одвајају од једног Тела Христовог.тј. од Његове Свете Православне Цркве, и тиме смућују православни народ. По непорецивим речима Господњим: оно што је скривено од премудрих и разумних, Господ је заиста открио безазленима (Лк. 10:21). Наш руски православни народ је својим једноставним срцем осетио унутрашњу неистину обновљенашког покрета и сву његову опасност. Где год може он с праведним негодовањем одбацује овај покрет и не посећује обновљенашке храмове. Данас тзв. обновљенаши све више и више говоре о сједињењу с нама. По градовима и срезовима приређују скупове, позивају на њих православне клирике и мирјане ради заједничког разматрања питања о сједињењу с нама и ради припреме свог новог лажног сабора који они сазивају у јесен текуће године. Али треба чврсто имати на уму да су по канонским правилима Васељенске Цркве сви такви самовољно организовани сабори, као и сабор живоцрквеника одржан 1923. године, незаконити. Зато канонска правила забрањују да њима присуствују православни хришћани, а тим пре да бирају своје представнике на такав сабор. По 20. правилу Антиохијског сабора, „никоме да не буде дозвољено да сазива саборе својом вољом, без оних епископа којима су поверене митрополије“. У светој Божијој Цркви законито и канонско је само оно што је благословено богоустановљеном црквеном влашћу која се прејемствено чува од апостолских времена. Све што је самовољно, све што су радили обновљенаши без дозволе у Богу почившег најсветијег патријарха, све што се сада ради без нашег благослова – месточувара патријаршијског престола који дејствује у јединству с целом православном законитом јерархијом – све то нема снагу по канонима свете Цркве (Апостолско правило34, Антиохијско правило 39), јер је истинска Црква једна и једна је у њој благодат Свесветог Духа која у њој пребива: не може бити двеју цркава и двеју благодати. Једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свих (Еф. 4:4,5).

    Тзв. обновљенаши не смеју да говоре о сједињењу с Православном Црквом, већ морају да принесу искрено покајање због својих заблуда. Главне њихове заблуде се састоје у томе што су, одступивши самовољно од законите јерархије и њеног поглавара, најсветијег патријарха, покушавали да обнове Христову Цркву самовољним учењем („Жива Црква“, бр.111). Они су изопачили црквена правила која су установили Васељенски сабори (одлуке лажног сабора од 4. маја 1923. године); они су одбацили власт патријарха, саборно установљену и признату од свих источних православних патријараха, тј. одбацили су оно што је признало цело Православље и осим тога на свом лажном сабору су га оптужили. Упркос правилима светих апостола, Васељенских сабора и светих отаца (Апостолско правило 18; 1. васељенски сабор правило 3,112,48; Св. Василије Велики 12) они дозвољавају епископима да буду ожењени, а клирицима да се жене два пута, тј. нарушавају оно што цела Васељенска Православна Црква признаје као свој закон и што може бити измењено само Васељенским Сабором. На тај начин они раскидају везу с црквеним свештеним предањем и потпадају под саборску осуду због нарушавања предања (догматска одлука Седмог васељенског сабора). Чак су и првобитни оснивачи обновљенашког покрета (епископ Антонин и други) сами схватили сву неканоничност својих заблуда, о чему отворено и непрекидно говоре у својим проповедима и прогласима…

    Присаједињење светој Православној Цркви тзв. обновљенаша могуће је само под условом ако се сваки појединачно одрекне својих заблуда и принесе свенародно покајање због свог отпадништва од Цркве. И ми непрестано молимо Господа Бога да врати заблуделе у крило Свете Православне Цркве.

    Богомудри и богољубазни архипастири, часни пастири и сви љубљени православни хришћани. У овако тешко време које сада преживљавате, уздајући се у божанско промишљање које се брине о нама, пребиваћемо у савезу мира и љубави међусобно, бићемо једно (Јн. 17:22-23), помажући једни другима, чувајући нашу православну веру, показујући свугде и свуда примере доброг живота, љубави, кроткости, смирења и послушности постојећој грађанској власти у сагласности са заповестима Божијим (Мк. 12:17; Рим. 13:1; Д. ап. 4T8 19) памтећи да Црква Христова води вернике само духовно-моралном усавршавању и да у њој нема никаквог места за политичку борбу, да би грађанска власт то видела и да би Дух Божији проговорио кроз њу о Светој Цркви (1 Пт. 2:12-14).

    Усрдно ћемо молити милостивог Бога да непоколебљиво сачува у православљу нашу Руску Цркву.

    „Утврди, Господе, Цркву коју си стекао часном Твојом Крвљу“

    (З.Ирмос на Сретење Господње св. Козме Мајумског).

    Патријаршијски месточувар митрополит Петар Богом спасавани град Москва у лето 1925. јула 28. дана.

  4. Новински чланци са оптужбама против митрополита Петра свакако да нису били случајни. Совјетске власти и ГПУ су донели одлуку о уништењу митрополита. 11. новембра 1925. године комисија за спровођење декрета о одвајању цркве од државе при ЦК бољшевичке партије је донела одлуку: „Наложити д. Тучкову да убрза спровођење започетог раскола међу тихоновцима… У циљу подршке скупине (архиепископа Григорија Јацковског – И.Д.) која се налази у опозицији према Петру… објавити у ‘Известијама’ низ чланака који компромитују Петра, користивши за то материјале недавно завршеног обновљенашког сабора. Преглед чланака поверити друговима Стеклову И.И., Красикову П.А. и Тучкову Њима такође наложити да прегледају декларацију против Петра коју припрема опозициона скупина (архиепископа Григорија – И.Д.). Истовремено са објављивањем чланака наложити ОГПУ да почне против Петра истрагу“.
  5. Будући григоријанци.
  6. Совјету народних комесара СССР

    Декретом Совнаркома РСФСР од 23/118 г. као унапређивање 4. тачке Устава (т. 13) проглашењем одвајања Цркве од државе, свим грађанима је била призната слобода исповедања било које религије (т. 1) и вршења религиозних обреда (т. 5) и, као јемство те религиозне слободе „у границама републике“ било је забрањено да се издају било који месни закони или одлуке које би угрожавале или ограничавале слободу савести или успостављале било какве предности или привилегије на основу вероисповедне припадности грађана“ (т.2).

    Каснијим одлукама и прописима одговарајућих органа власти било је дозвољено објављивање и ширење религиозне литературе (Цирк. НКЈ и НКВД од 15/VIII21 г.; т. 4) и организовање богословских студија (декрет СЦИК13/VI21 г. примедба уз т. 3. и објашњење 5. одељења НКЈ од 2/V23 г. бр. 280). Издавањем декрета СЦИК и СНК РСФСР од 3/ VIII22 г. и инструкције уз њега НКЈ и НКВД РСФСР од 27/IV23 г. верницима је пружено право унутрашње црквене самоуправе; сазивање опште-губернијских и сверуских сабора свог култа и организација извршних органа. Због у пракси примећених одступања месних власти од претходно издатих декрета, инструкција НКЈ по споразуму са НКВД од 19/V123 г. (С.У. за 1923. г., бр. 72) заједно са потврдом да имају обавезујућу снагу све законодавне одлуке издате по црквеним питањима, је забрањивала: „Свим државним установама да путем администратнвног уплитања подржавају било који култ или било коју црквену управу на штету других култова или религиозних заједница“ (т. 7) и месној власти се стављало у дужност да „заштити мирно и слободно вршење религиозних потреба грађана у оном лојалном облику какав они хоће“ (т. 8).

    И заиста, свакојаке вероисповести на територији СССР, од примитивног шаманизма домородаца ниске културе до сви.х могућих праваца секташтва – уживају јемство религиозне слободе и самоуправе које није обезбеђени. Оне се региструју у границама које дозвољава законодавство СССР, и њихове организације добијају право законитог постојања.

    Православни верници (или по терминологији НКЈ „староцрквеници“) су такође заједно с представницима других религиозних вероисповести у поменутом року (јун 23. г.) поднели одговарајућим установама све материјале које захтева закон (С.У. 23. бр. 49) ради регистровања њихових религиозних заједница, упркос томе што одговарајући декрет (т. 5) налаже органима који врше регистрацију да у року од месец дана (који је продужила одлука Президијума СЦИК од 23/VI24. г. протокол бр. 19 до 1/Х124 г.) или региструју заједницу или њеним оснивачима саопште разлоге одбијања – ипак све до сада регистрација православних заједница још увек није извршена.

    Инструкцијом о начину регистровања религиозних заједница (бр. 92 „Известија“ од 27/IV23 г.) предвиђена су два разлога за одбијање регистрације: 1) ако је број чланова заједнице мањи од 50 или 2) ако су устав, задатак и метод делатности заједнице која намерава да се региструје у супротности са уставом РСФСР и њеним законима. Број чланова наших заједница, као што је познато, не износи десетине, већ стотине и хиљаде; свугде се подносио типски устав, објављен уз саму одредбу о регистровању, а о својој послушности закону и политичкој лојалности наша Православна Црква је у последње време давала више изјава.

    Тако је поглавар Православне Цркве, покојни патријарх Тихон, током последњих година неколико пута сведочио о томе, и у искреност његових изјава, како се може судити на основу званичне штампе после његове смрти, веровали су друштвенополитички кругови. Ми, који по прејемству од патријарха Тихона сада стојимо на челу Православне Цркве, у посланици верницима од 28/VII ове године поново потврђујемо потпуну лојалност и потпуну неумешаност Православне Цркве у све врсте и облике иностране и овдашње политичке борбе. „Црква – писали смо ми – води вернике само духовно-моралном усавршавању и у њој нема места за политичку борбу“.

    У вези с проблемом недозвољавања регистровања, положај Православне Цркве у неким провинцијским градовима током протекле године се још више погоршао у поређењу с претходним годинама. Тамо су органи власти од православних епископа, као нерегистрованих, почели да одузимају дозволе да посвећују у свештене чинове, тј. да врше одређена свештенодејства и да руководе духовним животом верника оних заједница које их бирају.

    За добијање свештенослужитеља органи управе упућују наше православне вернике тзв. обновљенашима с којима они због разлике својих религиозних убеђења немају никакве везе. Тамо где су епископи негодовали против изнесених захтева, њих су административно исељавали, а верници су, остајући без епископа, морали да иду из града у град да би задовољили своје религиозне потребе. Такође се запажају чињенице пристрасног и неправедног односа према предаји храмова. њиховог одузимања од многобројних православних заједница и предаје безначајној обновљенашкој скупини, упркос вишекратним објашњењима НКЈ (на пример, 29/11124 г. бр. 7792) о незаконитости оваквих дела. Постоје градови и села где има по десетак обновљенаша, а они имају већину храмова, док се хиљаде православних тискају у једној или две мале цркве.

    Чак и у самој Москви наш бесправни положај омогућава органима власти да материјалну корист мањине обновљенаша стављају изнад духовних интереса већине православни.х. Тако су све најпоштованије православне светиње, на пример Иверска икона Мајке Божије, икона св. Пантелејмона и друге предате обновљенашима.

    Обесправљеношћу нашег положаја објашњава се она непрестана усмена и штампана клевета коју нам упућују тзв. обновљенаши. живоцрквеници, препородитељи и слични, оптужујући нас за недоказане политичке преступе, као што је то било, на пример, на последњем обновљенашком конгресу. Покушали смо да преко државног тужиоца републике уложимо протест против клеветничког иступања обновљенашког митрополита Александра Веденског, али наш протест је остао без резултата. Молили смо да се наш протест објави у званичном владином органу („Известија“) где су биле објављене белешке о заседањима тог конгреса.

    Дакле, упркос свим јасним указивањима и њиховим објашњењима, упркос свој парадоксалности сумњичења масе становништва за политичку непоузданост, Православна Црква још увек не може да добије слободу оснивања верских школа, самоуправе, равноправностн и законске заштите једнако с другим по броју своји.х чланова много мањим религиозним заједницама.

    Овако ненормалан и „бесправни“ положај православне заједнице која је преовлађујућа, нарочито међу масом сељаштва, природно је да узнемирава становништво, ствара атмосферу незадовољства, нарушава спокојни ток друштвеног живота, што је приметила и званична штампа (в. у „Известијама“ чланак секретара СЦИК Кисељева о путовању по насељима Рјазанске губерније), приморава становништво да губи много времена и средстава у тражењу заштите своје законом зајемчене верске слободе. Будући да после смрти покојног патријарха Тихона управљам Православном Црквом на територији целог Савеза и потврђујући поново политичку лојалност од стране Православне Цркве и њене јерархије, обраћам се Совнаркому с молбом да у име проглашене пароле о револуционарној законитости упути категоричне наредбе свим извршним органима Савеза о престанку админнстративног притиска на Православну Цркву и тачном спровођењу у живот закона које су издали централни органи, закона који регулишу верски живот становништва и обезбеђују свим верницима потпуну слободу религиозног самоопредељења и самоуправе. У циљу практичног остварења овог принципа молим да се без одлагања региструју свуда на територији СССР староцрквене православне заједнице са свим правним последицама које проистичу из тог чина и да се архијереји који бораве у Москви врате на своја места. Уједно дајем себи за право да замолим Совнарком о ублажавању судбине административно кажњених духовних лица. Неки од њих и то неки у поодмаклим годинама више од годину дана се злопате у забаченим местима Печоре и Нарима са својим нелеченим болестима без икакве медицинске помоћи, а други на суровом Соловецком острву обављају физички принудни рад којем већина од њих уопште није прилагођена. Постоје лица која је амнестирао СЦИК СССР и која се већ две године злопате у безводним степама Туркестана, постоје лица која су издржала свој рок прогонства, али још увек нису добила дозволу да се врате у места служења.

    Такође дајем за право да молим и за хуманији однос према духовним лицима која се налазе у затворима или су послата у прогонство. Свештенство је у огромној већини изоловано под сумњом за политичку непоузданост, те би се зато праведности ради требало примењивати према њима нешто ублажени режим који се свугде и свуда примењује према политичким затвореницима. Међутим, данас се наши свештеници и монаси држе заједно с окорелим крнминалцима, а понекад се и региструју као криминалци и заједно с њима заједничким транспортима упућују у прогонство.

    Изражавајући у овој молби опште и ватрене жеље целе моје вишемилионске пастве, као признати њен највиши духовни руководилац, гајим наду да жеље нашег православног становништва неће оставити без пажње највиши владин орган целе наше земље; јер пружити најмногобројнијој Православној Цркви права легалног слободног постојања каква уживају друге религиозне заједнице значи учинити према пећини народа само чин праведности који ће са захвалношћу бити прихваћен и дубоко оцењен од стране православног народа.

  7. Страгородски.
  8. Јермаков.
  9. Петрових.
  10. Учествовали су: заменик председника комисије Попов, Смидович, Красиков, Менжински, Путинцев и Тучков.
  11. Јевгениј Александрович Тучков је током 15 година играо значајну улогу у црквеној историји. Он је разрадио многе планове за уништење Православне Цркве који су се спроводили током 20нх и 30их година. Бољшевици су га поставили у ту сврху на кључно место. Он је истовремено предводио у ГПУ тајно одељење за уништење Цркве и улазио је у комисију за спровођење декрета о одвајању Цркве од државе при ЦК СКП(б).

    Тучков се родио 1892. године у Владимирској губернији у селу Тељаково. Године 1903. завршио је четири разреда сеоске школе. Године 1905. почео је као дечак да ради у посластичарници. Од 1911. до 1915. године радио је као писар у радноници коже и обуће у граду Шуји. Затим је три године био писар код позадинских војних команданата. После револуције 1917. године ступио је у партију бољшевика. Године 1918. ступио је у губернијску Ванредну Комисију Иваново-Вознесенска као шеф правног одељења. Године 1919. нашао се у Уфи као организатор одреда за посебне намене. Био је постављен на дужност шефа тајног одељења губернијске ЧК. У пролеће 1922. године прешао је у Москву и ту постао заменик, а затим и начелник 6. тајног одељења ОГПУ и истовремено секретар комисије за спровођење декрета о одвајању Цркве од државе, у којем својству је био све време постојања те комнсије. Од 19221923. године ОГПУ је извршио по Русији огроман број репресивних радњи, повезаних са одузимањем црквени.х драгоцености. Тих година је било изведено, независно од одузимања, мноштво операција које су имале за циљ уннштење Цркве. Осим ретких изузетака, готово сви епископи су били скинути са својих катедара, протерани и затворени у концентрационе логоре. Исту судбину су доживели и истакнути свештенослужитељи и мирјани. За заслуге у спровођењу репресија Тучков је 1923. године био награђен пиштољем „маузер“.

    Током свих последњих година живота патријарха Тихона Тучков је скупљао од обавештајаца податке о патријарху блиским људима, немилосрдно прогањајући све оне који су пружали патријарху помоћ у свакодневном раду у управљању Црквом. Подаци које је сакупљао Тучков често се нису одликовали великом веродостојношћу. На пример, у септембру 1924. године Тучков је сачинио списак на којем су се нашли свештенство и мирјани који су наводно били посебно блиски патријарху Тихону и упорно га наговарали да не пусти у црквену управу Красњнцког. Подаци су међутим били толико далеко од веродостојности. да се Тучков ни сам није усуђивао да спроведе оптужене чак ни кроз Посебно веће ОГПУ. А подаци су били овакви: „Лично се познаје са Тихоном и има утицај на њега. што је користио у помирењу Тихона с Красњицким, трудећи се да гa не пусти“, „има утицај на тихоновце“, „веома чето бива код Тихона“, „лично познат Тихону“, „одан Тихону“ итд. Списак са 30 имена био је предат мимо свих судских и вансудских инстанци криминалном одељењу ОГПУ, чија ударна група је све похапсила и одмах протерала – неког у Сибир, неког у Турухански крај. Након месец-два дана рођаци ухапшених, запрепашћени овако нагло извршеним хапшењима и протеривањима, почели су да истражују случајеве и да се жале. При томе се испоставило да су у спискове активних црквених људи доспели и неверници. Тужилаштво је захтевало преиспитивање. Али ОГПУ је у то време управо бранио безграничност својих права, чврсто је остајао при своме и пристајао само на ублажавање пресуда, дозволивши прогнаницима да се преселе из забачене тајге у најближи срески град истог Туруханског краја.

    За хапшење и „случај“ митрополита Петра, стварање смутње повезане с митрополитом Агатангелом Преображенским, коначно оснивање расколничке скупине архиепископа Григорија Јацковског и објављивање „Декларације“ митрополита Сергија Страгородског, Тучков је 1927. године био награђен дипломом и златним часовником. Године 1928. одлучио је да добије високо образовање и уписао се на прву годину Московског државног универзитета. После прве године Тучков је напустио универзитет. Од 1929. до 1931. године Тучков се активно бавио састављањем оперативних и истражних поступака по целој Русији, чији резултат су била стрељања многих свештенослужитеља и мирјана. Године 1931. начелник тајног политичког одељења ОГПУ Агранов упутио је СЦИК молбу да Тучкова награди за његов рад, посвећен уништењу Цркве. Карактеришући свог потчињеног, Агранов је писао: „Под руководством друга Тучкова и уз његово непосредно учешће извршен је огроман рад на расколу православне цркве (на обновљенаше, тихоновце и читав низ других). У том раду он је постигао сјајне успехе.

    Уз његово непосредно учешће обављен је 1921. године рад на одузимању црквених драгоцености у корист гладних.

    Од 1923. до 1925. године он је одржао два црквена сабора (свесавезни сабори црквених лица) на којима је био свргнут патријарх Тихон и донесена одлука о укидању манастира, култа моштију као и о лојалном односу цркве према совјетској власти.

    Низ година друг Тучков је обављао озбиљан посао на расколу заграничне православне руске цркве.

    Сјајно је обавио посао у вези с неуспехом крсташког похода против СССР који је објавио римски папа 1930. године.

    Захваљујући енергичном раду друга Тучкова била је откривена и ликвидирана крајем 1930. и почетком 1931. године Свесавезна контрареволуционарна монархијска организација црквених лица (Истинска православна црква) која се у свом антисовјетском раду ослањала на црностотинашке клерикалне кругове. Организација је имала мноштво својих подружница – 300 устаничких ћелија, ватрено и хладно оружје.

    Црквено-политички центар који је предводио ту организацију, а на чијем челу су били професор Лосев, Новоселов, епископ Јосиф и други, имао је за циљ уједињавање под заставом цркве свих контрареволуционарних снага ради обарања совјетске власти и рестаурације монархије.

    Читав низ подружница, као на пример подружнице на Северном Кавказу, у централним черноземним областима, Никољском округу Северног Краја и другима – претвориле су се у низ контрареволуционарних наступа под паролама: борбе против колективизације, ликвидације кулака итд.

    Ликвидирана 1929. године на Северном Кавказу устаничка организација тзв. „именославаца“, радила је под руководством црквено-политичког центра „Истинска православна црква“.

    Под руководством д. Тучкова за последње две-три године било је ликвидирано неколико стотина крупних антисовјетских организација и групација црквених лица устаничког и терористичког карактера.

    У борби против контрареволуционарног покрета међу црквеним лицима и клерикално-монархистичким круговима који се групишу око цркве. Тучков је испољио огромну енергију, иницијативу, одлучност и сналажљивост.“

    У октобру 1931. године Тучков је награђен орденом Црвене заставе рада. Од 1931. до 1933. године Тучков је заузимао дужност овлашћеног председника ОГПУ за Урал. Од 1933. је постао заменик нарочитог заступника града Москве. У то време он је као и пре руководио уништењем Цркве. До 1939. године богоборачка држава је рад на уништењу Цркве сматрала углавном завршеним. На слободи готово да није преостало православних епископа и свештеника. У јесен 1939. године Тучков је ослобођен из органа НКВД с формулацијом: „због немогућности даљег коришћења“. Сав његов живот и рад је био повезан с уништењем Цркве и гоњењем Православља; многе године је с Јемељаном Јарославским заседао у истим комисијама и отишао је као предавач у Централни савез борбених безбожника. Године 1941. је заузимао дужност одговорног секретара Централног савеза борбених безбожника. С те дужности је отишао 1947. године у пензију. Умро је у Москви 1957. године.

  12. На саслушању је вођен потпуни стенограм. Владика се држао тако да не дозволи да буде ни сам збуњен. нити да други буду збуњени. У саслушањима је учествовало неколико иследника и Тучков. Сви су се они трудили да одмах збуне владику својим притиском и лукавим питањима. Здраво расуђивање им је пружало отпор. Тешко је било снаћи се и вешто одговорити, једино се могло ћутати. И владика је, вративши се након саслушања у ћелију и сетивши се како су се иследници хватали буквално за сваку реч, био незадовољан својим одговорима и написао је Тучкову: „На првом саслушању сам се налазно у стању нервне напетости, како се изразно лекар који ме је прегледао… Не сећам се добро својих одговора на постављена питања, а неких се уопште не сећам. Молим да се том записнику не придаје значај…“

    На каснијим саслушањима владика се држао још опрезније, одмеравајући и промишљајући сваку реч, одговарајући једнозначно или уопште не одговарајући. На саслушању од 17. децембра иследник је питао месточувара:

    – Да ли је могуће признање од стране Цркве праведности социјалне револуције?

    – Не, то је немогуће – одговори владика – Социјална револуција се гради на крви и братоубиству, што Црква не може да прихвати. Само још рат може Црква да благослови, и то уколико се у њему брани држава од туђинаца и православна вера.

    После неколико саслушања на којима, чини се, иследници нису хтели да сазнају истину, бескрајно постављајући једна те иста питања, месточувар је одлучио да објасни суштину свог става:

    „Начелнику 6. одељења ОГПУ Јевгенију Александровичу Тучкову. Руска црквена историја тешко да познаје овако тешко време за управљање Црквом, какво је време у годинама ове револуције. Онај коме је та управа поверена, доспева у тежак положај између верника (који највероватније припадају различитим политичким нијансама), свештенства (такође различитог расположења) и власти. С једне стране, човек мора да издржи притисак народа и да се труди да не поколеба његово поверење према себи, а с друге, да не ускрати своју послушност власти и не наруши своје односе с њом. У таквом положају се налазно патријарх Тихон, у такво.м положају сам се нашао и ја у својству патријаршијског месточувара. Нипошто нећу да кажем да је власт позивала на неке компромисе по питањима вере или се тицала црквених темеља – тога свакако није било и не може бити. Али народ има своје гледиште. На пример, проста чињеница предаје неког храма обновљенашима, од којих он окреће главу с негодовањем. тумачи се у Смислу мешања власти у црквене послове, па чак и гоњења Цркве, и ма колико то било чудно, у томе је он спреман да види и нашу кривицу. Између осталог ћу истаћи да се међу истим тим критичарима примећује и тежња према власти, ако узгред дотакнеш питање социјалне револуције и објасниш да је њен задатак побољшање животних услова радних класа. Сада се поставља питање. каква у датом случају мора бити линија мог понашања? Одлучио сам да се зближим с народом. Тиме свакако нисам имао никакву намеру да изразим своју равнодушност према власти или непослушност према њеним одлукама. Мислио сам да ако то не чиним, то значи да посматрам правилно и да себе обезбеђујем од било каквих случајности. Ето зашто сам Вам се веома ретко обраћао са својим изјавама. Нећу сакрити ни други мотив тих ретких обраћања – овај мотив се опет скрива у народној свести. Извините за отвореност – у човека који често има везе са ГПУ, народ нема поверења. Наше честе посете ГПУ, заједно с митрополитом Серафимом (Александровом – И.Д.) Тверским за време патријарха Тихона често нам нимало нису ишле у прилог, а митрополита Серафима је народ чак прозвао „Лубјански“ митрополит. Примећивао сам да су ме се на почетку моје управе Црквом многи клонили. Ова појава је свакако ненормална. Какав сам ја то поглавар Цркве, када паства није са мном; могу ли ја тада бити пожељан и за власт?! Управо сам зато и хтео да се потпуно ослободим било каквих пребацивања од стране народа и свештенства. Како видим, та моја опрезност била је узалудна и довела ме је до оваквог жалосног резултата.

    За моју управу су били од значаја и неки утицаји – нисам се трудио да их избегавам. Моја сабраћа архијереји су била различитог расположења у црквеном погледу, неки су били либералне усмерености, а други строго црквене. Ја сам узимао у обзир мишљење ових других и користио њихове савете, зато што се народ према њима односио са већим поверењем, па је чак неке од њих називао и стубовима Цркве. Нисам имао разлога да прекинем везу са њима, а осим тога, то би значило прекинути и неку духовну везу с народом, што би за мене свакако било тешко. Али њихова мишљења нису напуштала границе црквености. Карактеристично је да нико од либералнијих архијереја никада није износио чак ни алузију у смислу осуде тих строго црквених архијереја, нити их је помињао као лица с неком политичком обојеношћу. И у разговору са мном они се нису дотицали политике, осим саопштења ове или оне новости која је преузета или из новина, или из јавног мњења.

    Лица из световне интелигенције готово да нисам ни познавао. нити имао везе с њима, ако се не рачуна Вама познат случај обраћања А.Д. Самарину, као свом бившем оберпрокурору и као човеку веома образованом и у црквеној сфери. Истина, изражаване су ми жеље да имам чврст став и да строго чувам православну веру и црквени поредак. Признајем да те жеље нису биле неважне, ја сам их ослушкивао и у неким случајевима се њима руководио. Али нисам примећивао никакав очигледни и систематски утицај од стране једне или друге скупине лица.

    Ова моја једноставна изјава сасвим правнлно одражава мој црквени рад у СССР. Што се тиче иностранства, тај рад лично није био усмерен утом правцу, пошто сам био потпуно по страни од тамошњих црквених људи и од њих нисам добијао никакве савете и поуке, осим једног јединог писма митрополита Евлогија (Георгијевског – И.Д.) личног карактера. Њихов контрареволуционарни рад и уопште антисовјетску пропаганду увек сам осуђивао. Тај рад се сувише тешко и жалосно одражава на нашем раду и причињава непотребно узнемирење влади. Они морају дати одговор пред црквеним судом, јер нарушавају завете Цркве о томе да је ова аполитична и да нипошто не сме служити као арена за политичку борбу.

    Митрополит Петар Пољански 14. јануар 1926. године“

    Али упркос свим владикиним објашњењима и упркос томе што није имао никакве кривице, 10. парила 1926. године месточувар је оптужен за контрареволуционарну делатност. Владика је упутно протест сада више не Тучкову, већ једном од заменика начелника ГПУ. Том приликом је писао: „Сматрам за потребно да изјавим да одлучно протестујем против поменуте оптужнице, јер нема никаквих чињеница које би је заснивале. Мој однос према совјетској власти је увек био исправан и беспрекоран. С монархистичком партијом нисам имао никакве везе и ни са једним човеком из те партије нисам имао ни писмених, ни усмених односа. Не молим милост, већ праведан однос према мени, болесном старцу.“ 5. новембра 1926. године месточувар је осуђен на три године прогонства.

  13. Да не бисмо оптерећивали месточуварев животопис, овде дајемо само кратки преглед „случаја“ на основу којег је био ухапшен,и који се тицао не само владике Петра, него и целе Руске Цркве. 11. новембра 1925. године комисија за спровођење декрета о одвајању Цркве од државе усвојила је одлуку да убрза раскол у Цркви. За ГПУ је то значило хапшење црквене управе, свих оних који су могли да се ставе на чело Руске Православне Цркве и који би се успротивили државној антицрквеној политици. Списак таквих лица је био сачињен и ГПУ се припремио за хапшења. 19. новембра су ухапшени епископи Гурије Степанов, Прокопије Титов и Јоасаф Удалов. 20 новембра су ухапсили епископа Никона Дегтјаренка којег су затим пустили, утврдивши да се негативно односи према месточувару. Главна хапшења су се догодила 30. новембра. Тога дана су у Даниловом манастиру били ухапшени епископи Партеније Брјанскнх, Амвросије Пољански, Дамаскин Цедрик, Пахомије Кедров, Тихон Шарапов, Герман Рјашенцев, Николај Добронравов, архимандрит Сретенског манастпра Серафим Крутењ. Такође су ухапшени свештеници Николај Семењако, Николај Покровски, Василије Скворцов, Иван Скворцов, Константин Скворцов, Сергеј Сидоров, ђакон Михаил Шик, чтец Иван Попов, Александар Самарин који је пре револуције био неко време оберпрокурор светог Синода, Петар Истомин, бивши помоћник оберпрокурора Сннода, а од црквене интелигенције – Фјодор Челишчев, Константин Виноградов, Владимир-Токаревски, кнез Иван Мешчерски. Остали су похапшени касније. 2. децембра је ухапшен члан црквеног одбора Сретенског манастира, човек близак епископу Борису Рукину. Он је изјавио како се претходно ухапшени чтец Иван Попов спремао да отрује епископа Бориса. ГПУ се ухватио за ту верзију, појачао саслушања, али се испоставило да је све измишљотина. Епископ Борис, међутим, који није волео митрополита Петра, почео је да потврђује легенду ГПУ како је наводно патријарх Тихон писао писмо у иностранство с благословом на царство Романових и како је митрополит Петар при томе присуствовао и настојавао на слању таквог писма емигрантима. Чекиста Дерибас је упитао епископа Бориса одакле он све то зна, а овај је почео неодређено да се позива на приче митрополита Серафима Александрова о томе. Митрополит Серафим, међутим, ту легенду није потврдио и приликом суочења са епископом Борисом одбацио ју је категорички.

    Видећи да хапсе све значајне и чврсте архијереје, месточувар се и сам спремао за хапшење. Саставио је завештање о прејемству патријарашке власти и побринуо се о томе да оно доспе на одредиште. 9. децембра месточувар је ухапшен. Истрага је трајала до краја маја 1926. године. До тог времена григоријанци су се одредили као одређена расколничка скупина, митрополит Агатангел се одрекао својих права на местобљуститељство, а место заменика је заузео митрополит Сергије Страгородски. 21. маја посебно саветовање при колегијуму ОГПУ је осудило: епископе Амвросија Пољанског, Прокопија Титова, свештеника Петра Шипкова, чтеца Ивана Попова, бившег заменика оберпрокурора Сннода Петра Истомина – на три године концентрационог логора; епископа Тихона Шарапова и свештеника Ивана Скворцова на трн године прогонства у Казахстан; епископе Николаја Добронравова, Дамаскина Цедрика, Гурија Степанова, Јоасафа Удалова, Партеннја Брјанских, Пахомија Кедрова, свештенике Николаја Покровског, Василија Скворцова, Константина Скворцова, бившег оберпрокурора Синода Александра Самарина, мирјане Владимира Токаревског, Кирила Матвејева, Фјодора Челишчева, на прогонство у Зирјански крај на три године; свештеника Николаја Семењака на прогонство у Зирјанскн крај на две године; епископа Германа Рјашенцева, ђакона Михаила Шика и мирјане Лава Хреновског, Ивана Мешчерског – на прогонство у Казахстан на две године; мирјанина Константина Виноградова на условно протеривање у Зирјански крај на две године; бившег оберпрокурора Синода Владимира Саблера и истакнутог предреволуцнонарног дипломату Павла Мансурова – на одузимање права боравка у шест великих градова с њиховим областима.

    17. августа 1926. године колегијум ОГПУ је донео одлуку: да се обустави истрага против епископа Ннкона Дегтјаренка, члана црквеног одбора Сретенског манастира Владимира Андроникова, архимандрнта Серафима Крутења, келејника покојног патријарха Тихона Константина Пашкевича, митрополита Серафима Александрова који је био ухапшен само ради тога да би ГПУ било лакше да изведе суочавање са епископом Борисом Рукином.

    Из наведеног списка имена осуђених очигледно је да је било ухапшено цело вођство Руске Православне Цркве, односно онај део који је још увек остао на слободи. Ухапшена су два бивша оберпрокурора Синода и један заменик оберпрокурора, тј. људи који су имали искуство у управљању Црквом и познавали црквене каноне и црквено право.

    Од свих ухапшених само Кирила Матвејева ГПУ није планирао да ухапси. Овај двадесетогодишњи младић је био пријатељ Ивана Попова, чтеца храма Бориса и Гљеба. Они су живели у истој соби и 30. новембра, када су сарадници ГПУ дошли да ухапсе Попова, Кирил је био код куће и присуствовао је хапшењу. Хапшење, одбијање да се изда дозвола виђења и недостатак било каквих вести о пријатељу који је доспео у тамницу ГПУ толико су разгневили Кирила да је 7. новембра послао колегијуму ОГПУ изјаву: „Ви хапсите грађанина Попова И.С. само због тога што је верник и служитељ Цркве. Јер он никакву другу кривицу… у односу на совјетску власт нема.

    Будући да сам и сам дубоко верујући човек, и осим тога, човек који не трпи неправду, не могу да се не разгневим на овакво насиље над невиним човеком, а нарочито од стране совјетске власти која себе сматра оличењем правде и праведности, а у суштини је дубоко неправедна, те сматрам својом дужношћу да вам тим поводом изразим свој огорчени

    ПРОТЕСТ

    По свом друштвеном положају ја сам службеник који, упркос младости (20 година), ради већ шест година у совјетској служби… надам се да ћете моје јемство сматрати довољним и да нећете приморати невиног човека да седи без икакве кривице у затвору који његово здравствено стање може довести до кобног краја.“

    Одговора није било. и 24. марта 1926. године Кирил је послао изјаву СЦИК – Калињину, а копију ГПУ – Ђержинском:

    „Обраћам Вам се као председнику највишег органа управе у СССР са следећим:

    30. новембра је ухапшен мој собни друг, даљи рођак и добар пријатељ Иван Сергејевич Попов заједно с другим лицима која су ухапшена те ноћи, очигледно и судећи на основу састава ухапшених – у вези с црквеним случајем. Све до сада, упркос свим мерама које сам предузео ја и рођаци поменутих ухапшених, није нам успело не само да нам се омогући виђење с њима, него чак и да сазнамо суштину оптужнице која их терети. Све њих држе у унутрашњем затвору ОГПУ ево већ четири месеца, и све до сада случај није окончан и, очигледно, судећи на основу информација које даје ОГПУ, то неће бити ускоро.

    Овакво стање ствари сматрам потпуно неправилним и у основи недопустивим, нарочито у СССР, земљи која се ослободила ‘ропства и насиља’ Царске владе, где сви грађани уживају потпуну слободу вероисповести, савести итд.

    Грађанин И.С. Попов, што ми је познато из нашег заједничког живота у истој соби и због тога што имам прилике да непосредно посматрам његов живот, водио је тај живот потпуно удаљен од било какве политичке делатности, никада није учествовао ни у каквим антивладиним организацијама, у опште никада није активно иступао против совјетске власти, те се зато његово хапшење чини као појава више него чудна, а осим тога, држање у затвору без права на посете, дописивања с рођацима и осталим ускраћивањима права којима је изложен у унутрашњем затвору, по мом мишљењу, као и на основу закона који постоје по том питању, потпуно је недопустиво исто као и хапшење његових пријатеља у несрећи.

    Но чини се да се у земљи Совјета дела и речи оштро разилазе.

    Постоји закон који потпуно одваја Цркву од државе – међутим, органи власти сваки час угњетавају на онај или овај начин Цркву: час одузимањем драгоцености, час хапшењима и стављањем у притвор лица која се налазе на челу Цркве. час охрабривањем и подршком на све могуће начине раскола који се догађају у Цркви итд.

    Постоји закон по коме се свако вређање религиозног осећања грађана совјетске земље кажњава, међутим, власти затварају цркве, праве у њима клубове у којима се догађају свакојаке светогрдне радње итд., хапсе невине људе који узимају макар и најмање учешће у црквеним пословима – жртва чега је очигледно и био мој несрећни сусед и његови пријатељи у несрећи.

    Код наше владе и код лица која је предводе очигледно је веома јако развијена вера, а што је најважније страх од ‘непостојећег’ Бога, чим се они тако усрдно и с таквим жаром труде да искорене веру у ЊЕГА код грађана земље РУСКЕ, не жалећи и не устручавајући се да примењују сва расположива средства, све до хапшења невиних људи и невиних архипастира Руске Цркве и њиховог држања у затворима месецима без суђења.

    Али узалуд се они надају. Сувише је јака у руском човеку вера у Бога, и никада и никоме неће поћи за руком да је искорени.

    Никада се неће угасити вера у Русији, већ ће, обрнуто, настати тренутак, и он је близу, када ће она јаче него икада успламтети и обасјати Русију. И тешко онда угњетачима вере у њој. Зато је боље да се не труде да је угуше.јер што је јаче насиље, то је јаче против насиље, и што јача буду угњетавања, то he пре успламтети хришћанска вера и збрисати с лица земље њене угњетаче и непријатеље.

    Призовите се памети, другови који се налазите на врху власти, промените свој однос према Цркви, престаните да угњетавате православне хришћане, престаните да водите атеистичку пропаганду, ослободите све невино заточене и протеране мирјане и архипастире, и самим тим (реч је неразумљива – И.Д.) до мирног попуштања веома тешке атмосфере у земљи.

    Очекујем Ваш одговор, друже Калињин; надам се да ћете предузети мере да размотрите поменути случај (ухапшеннх 30/ХI. 25) и ослободити из затвора барем ове невине људе који страдају за веру“.

    На последњој изјави Тучков је ставио своју одлуку: „Овога типа треба ухапсити“.

    Кирил је ухапшен након неколико дана и оптужен за „слање претећих писама представницима власти са захтевом за ослобађање ухапшених.“

    Године 1956. он се обратио са жалбом државном тужилаштву тражећи рехабилитацију, али то му је одбијено, јер су власти и даље гледале на његова писма из 1925. године као на злочин.

  14. Учествовали су: Јарославски, Путинцев, Дерибас и Тучков.
  15. У то време митрополит Сергије је почео да ради на легализацији црквене управе. Власти су у провинцији регистровале парохије, али су одбијале да региструју епархијске управе, тако да је цела управа Руске Православне Цркве била нелегална. Добивши дозволу за регистрацију епархијских управа, могло би се започети с припремама сазивања Помесног сабора ради избора патријарха. За решавање текућих питања неопходно је било добити дозволу власти за сазивање архијерејских скупова, барем од 15 архијереја. Ако се такви скупови буду организовали без дозволе, власти ће их сигурно третирати као нелегалне и похапсити учеснике. што се већ дешавало. 10. јуна митрополит Сергије је поднео захтев НКВД с молбом за регистрацију. Као услов регистрације власти су упорно захтевале декларацију у којој би били утврђени односи с властима. Уз захтев митрополит Сергије је предложно нацрт декларације.

    „НАРОДНОМ КОМЕСАРУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА

    Долепотписани од 14. децембра 1925. године врши дужност месточувара Московског Патријаршијског престола.тј. привремено се налази на челу јерархије Руске Православне Цркве или Московске патријаршије, чије се границе подударају с територијом СССР. Ова дужност ми налаже највише духовно руковођење верском заједницом која броји више милиона чланова. Руковођење пак претпоставља постојање сталних односа у свесавезним размерама. Упркос мојој удаљености од било каквих административних функција. мој рад захтева одређене облике и одређене помоћне органе, чије је постојање немогуће без законске регистрације. Међутим, јерархија наше Православне Цркве (тзв. „тихоновске“,тј. патријаршијске) све до сада нема регистрацију. То мора бити праћено многим практичним непријатностима, придајући целокупном нашем раду карактер неке нелегалности, иако ми не чинимо ништа што забрањују закони републике. Сви ме ови разлози, као и то да моје вршење дужности прети да се отегне на неодређено време, подстичу да молим за регистрацију јерархије Православне Руске Патријаршијске Цркве или тзв. староцрквеника (за разлику од обновљенаша, самосвета и других), која ће нам пружити могућност да потпуно легално и отворено вршимо дужности које нам налажу правила наше вере у вези с духовним руковођењем нашом паством.тј. онима који нас добровољно признају за своје руководиоце.

    Посебно молим:

    1. Да региструјете мене. Сергија Нижегородског (грађанина Страгородског) у својству привременог вршиоца дужности месточувара московског патријаршијског престола (потписујем се ‘за патријаршијског месточувара’) и моју „Канцеларију Московске патријаршије“ коју сачињава шеф и секретари (од 2 до 4), као и потребан број преписивача, с правом да имам формуларе и печат. Седиште моје и моје Канцеларије су у Нижњем Новгороду привремено с тим да би се у случају потребе Канцеларија могла преселити у Москву. Списак особља Канцеларије биће накнадно достављен након добијања опште дозволе.

    2. Да се омогући регистровање од стране месних административних органа месне староцрквеничке јерархнје: епархијских и викарних архијереја.справом да имају своју канцеларију (ако нема других помоћних органа управе, онда: епархијских, викаријатских или презвитерских савета. итд.), те да имају право на формуларе и печат.

    Примедба: Наш даљи задатак у правцу добијања регистрације ће се састојати у организацији колективних органа за руковођење црквеним пословима који ће бити изабрани на одговарајућим саборима органи су поменути горе (тамо, где их нема). Организовавши се тако у унутрашњости, ми ћемо приступити послу сазива Помесног нашег сабора у свесавезним оквирима ради избора патријарха, организовања уз њега светог Синода и Највишег црквеног савета, као и осталих црквених послова.

    Све до Помесног сабора и до организације колективне управе уз патријарха молим да ми се дозволи да ради разматрања насталих црквено-канонских питања повремено окупљам мање скупове архијереја (од 5 до 15) у Москви и другим градовима (првенствено тамо где настане проблем) под мојим председништвом или председништвом другог архијереја с мојим овлашћењем. О таквим скуповима и одлукама донесеним на њима благовремено ће бити обавештена месна администрација.

    4. Молим да ми се дозволи да се при поменутој канцеларији издаје периодични лист „Гласник Московске Патријаршије“ ради обавештавања парохијских заједница о стању црквеног живота, о одлукама црквене власти и ради објављивања чланака о црквеним и верско-поучним питањима.

    5. Молим да се дозволи староцрквеничкој заједници организовање духовног образовања, како високог (у виду духовних академија). тако и средњег (пастирски течајеви и школе) за лица старија од 18 година.

    У случају опште дозволе по тачкама 4. и 5. биће поднесени благовремено кратки прегледи и други потребни подаци.

    Ово моје обраћање има за циљ да покаже мој однос као и однос староцрквених православних архијереја који имају исто мишљење, према совјетској власти и актуалним црквено-политичким питањима.

    10. јун 1926. године

    Страгородски И.Н.

    (Сергије, митрополит Нижегородскн)

    Пребивалиште: Нижњи Новгород, Крстоваздвиженски манастир, бр. 18

    ДЕКЛАРАЦИЈА

    (Нацрт)

    Православним преосвећеним архипастирима и пастирима и пастви Московске патријаршије

    Једна од непрестаних брига нашег покојног светог патријарха била је да изради за нашу Православну патријаршијску Цркву регистрацију и заједно с њом могућност потпуно легалног постојања на територији СССР.

    Истина.наше парохијске заједнице постоје потпуно легално (на основу уговора склопљених са владом) и као такве имају право да признају изнад себе у својим чисто духовним пословима за руководиоце кога хоће. Према томе, наша православна јерархија у својим односима с парохијским заједницама стоји искључиво на канонском тлу и, не претендујући ни на какве административне спољашње правне функције, делује у оквирима закона. Али одсуство слободе регистрације за наше црквено-управне органе прави јерархији много практичних непријатности. придајући њеном раду неки скривени или чак конспиративни карактер. што, са своје стране, ствара много свакојакнх неспоразума и подозрења. У циљу проналажења излаза из оваквог стања и следећи пример светог патријарха, обратио сам се НКВД с молбом да региструје нашу црквену управу и сада имам радост да Вам саопштим

    да је влада удовољила мојој молби. Влада је прихватила као могуће

    Добијајући на тај начин права легалног постојања, ми смо истовремено свесни и да заједно с правима преузимамо и одговорност у односу према оној власти која нам та права даје.

    Зато сам преузео на себе да у име целе православне староцрквене јерархије и пастве потврдим пред совјетском влашћу нашу искрену спремност да будемо у потпуности грађани који признају законе Совјетског Савеза, грађани лојални његовој влади и да се одлучно оградимо од било каквих политичких странака и подухвата усмерених на штету Савеза.

    Али, да будемо искрени до краја, ми не можемо да прећуткујемо оне противречности које постоје међу нама, православнима, и комунистима бољшевицима који управљају Савезом. Њихов задатак је борба против Бога и Његове власти у срцима народа, док ми сав Смисао и сав циљ постојања нашега видимо у исповедању вере у Бога и у што је могуће шире.м распростирању и јачању те вере у срцима народа. Они прихватају само материјалистичко схватање историје. а ми верујемо у Промисао Божији, чудо итд.

    Нипошто не обећавајући да помирим непомирљиво и да прилагодим нашу веру комунизму и религиозно остајући онакви какви јесмо, староцрквеници, или, како нас називају, Тихоновци, ми црквени прогрес не видимо у прилагођености Цркве ‘савременим захтевима’, не у крњењу њеног идеала, нити у промени њеног учења и канона, већ да се у савременим условима црквеног живота, у савременим приликама успе да запали и одржи у срцима наше пастве сав претходни огањ ревности за Бога и да се научи паства да у зениту материјалног прогреса налази истински Смисао свог живота ипак после смрти, а не овде.

    Уза све то ми смо убеђени да ће православни хришћанин, свето поштујући своју веру и живећи по њеним заветима управо зато и бити свуда пожељан и узоран грађанин било које државе, рачунајући ту и Совјетску, у ма којој области живота имао прилике да делује: у фабрици, на селу или у граду, у војсци или у руднику итд. Ако држава захтева да се одрекне власништва, ако треба да свој живот положи за заједничку ствар, треба ли да покаже пример трезвености, поштења, усрдности у служби друштву, свему томе и поучава хришћанина његова вера. У сваком случају, пошто у Савезу међу грађанима има не само комуниста, него и људи религиозни, један од првих таквих грађана може бити и сваки православни хришћанин који припада тој огромној већини становништва.

    Али обећавајући потпуну лојалност, обавезну за све грађане Савеза, ми, представници црквене јерархије, не можемо да преузмемо никакве посебне обавезе или доказе за такву лојалност. Не можемо преузети на себе, на пример, надзор политичког расположења наших једновераца. макар се тај надзор сводно на то да поузданост једних јемчимо, а да друге лишавамо таквог јемства.

    У ту сврху совјетска власт има одговарајуће органе и делотворнија средства. Тим више ми не можемо да преузмемо на себе функцију егзекутора и да примењујемо црквене казне као одмазду онима који не желе добро совјетској власти. Једна од тековина револуција је слобода Цркве од било какве политичке и државне мисије; ми не можемо никако да се одрекнемо те тековине, а и верни народ нам неће опростити то одрицање. већ чврсто обећавамо да, у оној мери у којој то буде зависило од нашег ауторитета, нећемо дозволити да убудуће Црква буде увучена у било какву политичку авантуру и нећемо никоме дозволити да именом Цркве покрива било какве политичке тежње.

    Овде треба разјаснити наш однос према руском свештенству које је отишло са емигрантима у иностранство и тамо створило некакво истурено одељење Руске Цркве. Не признајући себе грађанима Совјетског Савеза и не сматрајући да су везани у односу према совјетској власти никаквим обавезама. духовна лица у иностранству понекад себи дозвољавају непријатељске наступе против Савеза, а одговорност за такве наступе сноси цела Руска Црква у чијем клиру и јерархији они и даље остају, као и онај део свештенства који живи на територији Савеза и поседује његово држављанство са свим последицама које из тога проистичу.

    Окомити се на свештенство у емиграцији због његове неверности Совјетском Савезу било каквим црквеним казнама било би неумесно и пружило би само још један повод да се говори о томе да нас совјетска власт на то приморава. Али сасвим је пожељно и могуће да изразимо наш потпуни раскид с таквим политикантским свештенством и тиме себе заштитимо у будућности од одговорности за такво политикантство.

    Ради тога је потребно само установити правило да свако духовно лице које не жели да прихвати своје грађанске дужности пред Савезом, мора бити искључено из састава клира Московске патријаршије и ступити у надлежност заграничних помесних цркава, у зависности од територије. Истим обавезама мора бити условљено и постојање у иностранству посебних руских црквено-управних установа попут светог Синода или епархијског савета.

    Оградивши се на тај начин од емиграната, ми ћемо градити свој црквени живот у СССР потпуно ван политике, али имајући на уму нашу грађанску дужност пред Совјетским Савезом који нам је дао простора и права да легално постојимо.

    Позивам преосвећене архипастире да о овом мом прогласу упознају своје епархије и да ме обавесте о свему што се буде односило на њега.

    За патријаршијског месточувара, Сергије митрополит Нижегородски, 10. јун/28. мај 1926. године.“

  16. У то време, 12. децембра 1926. године, ГПУ је ухапсио митрополита Сергија и по његовој одлуци црквена управа је прешла на архиепископа Угљичког Серафима Самојловича. Као формални повод за хапшење послужио је покушај који је „открио“ ГПУ да се патријарх Изабере помоћу писмених изјашњавања архијереја. Из материјала истражног поступка догађај изгледа на следећи начин. Епископ Павлин Крошечкин је у октобру 1926. године посетио митрополита Сергија Страгородског у Нижњем Новгороду и саопштИо му да је, као и многи православни архијереји, дубоко забринут због нереда у Руској Православној Цркви који су избили након хапшења митрополита Петра и који би могли бити уклоњени избором патријарха. Али пошто је сабор у савременим околностима немогућ, он предлаже митрополиту Сергију да се обрати православним архијерејима одговарајућим писмом и затим сакупи њихова мишљења о датом питању. Опрезни и врло искусни митрополит Сергије је одбио да напише такав проглас и предложио је да се православни архијереји сами обрате њему са оваквом иницијативом, а онда ће он сачинити проглас. Епископ Павлин је саставно проглас митрополиту Сергију под којим је предвиђао да се сакупе потписи православних епископа. Том приликом предложно је кандидатуру митрополита Кирила Смирнова на место патријарха. Епископ је сматрао да ако се већина архијереја изјасни за кандидатуру митрополита Кирила, такав избор ће се моћи сматрати пуноважним. Психолошки је веома занимљиво да се излазак из тешког црквеног стања покушавао наћи у „демократској“ процедури „већином гласова“. У суштини, а иницијатори тога нису били свесни, предлагала се узурпација црквене власти: без икаквог црквеног суда насилно се уклањао законити месточувар исповедник и заменик којег је овај одредио. Као и у случају прогласа митрополита Агатангела из Пермског затвора. ОГПУ је тријумфовао. Добро знајући све то, митрополит Сергије је поставио епископу Павлину услов – да добије мишљење о предложеној мерин од месточувара митрополита Петра. Тај услов је био обавезан, али тешко га је било остварити. јер се у то време митрополит Петар налазно у самици Суздаљског политичког изолатора. Према томе, добити одзив митрополита Петра могло се само обавестивши о целој тој идејни ГПУ. Митрополит Сергије се само насмејао над тим планом и у шали је рекао да ако би и пристао да учествује у тој мери, то би било само у случају да њега изаберу за патријарха. Суочивши се са апаратом ОГПУ, боравивши у затвору и прогонству, више пута разговаравши с Тучковом, неки епископи су већ били убеђени да црквене несугласице потичу од свађа митрополита који се боре око црквене власти. Али црквене раздоре је смишљало тајно одељење ОГПУ. Случај са изузетно уваженим и искусним митрополитом Агатангелом је очигледан пример тога. Предвиђени кандидат за место патријарха, митрополит Кирил Смирнов, је то добро знао. И када му је Тучков дошао у прогонство да му саопшти да архијереји моле да постане патријарх, те су ради тога покренути нелегални избори, али он хоће да зна како на то гледа лично митрополит Кирил – владика је одбио да разговара на ту тему.

    Мера с тајним изборима патријарха, ако и није била у целини смишљена у тајном одељењу ГПУ, у сваком случају је од ГПУ-а била од почетка праћена. За његово остварење ГПУ је одредио месец дана, у децембру 1926. године похапсивши готово све учеснике, укључујући и митрополита Сергнја. Пре хапшења епископу Павлину је пошло за руком да сакупи мишљења око 20 архијереја: већина се изјаснила за митрополита Кирила. Понеко је остао при свом посебном мишљењу, а неки су желели да виде као патријарха митрополита Сергија. „Случај“ тајних избора патријарха који се чува у архиви КГБ, не задовољава. Многих докумената нема. Нема текста нацрта прогласа митрополита Сергија поводом избора патријарха, који је пронађен приликом претреса код епископа Павлина, нема ни многих других црквених докумената о којима се говорило за време саслушања. Зато је приложена уз „случај“ декларација „соловецких епископа“, која је уочи хапшења предата митрополиту Сергију да се упозна с њом. Поводом поруке „соловецких епископа“ митрополит Сергије је одговорио да није стигао да се с њом упозна. Карактеристично је, међутим, да се нацрт декларације коју је он пре тога сачинио у основним мислима подудара с поруком. Због важности овог документа наводимо текст „Соловецке декларације“ која се чува у „случају“ митрополита Сергија (Касније је постао епископ и руководилац послова Московске патријаршије).

    Декларацију је донео из Соловецког концентрационог логора игуман Питирим Крилов’. Године 1926. међу свештенством које је било ослобођено из логора све више се наметала потреба да епископат заузме јасан став: какви треба да буду међусобни односи између Цркве и совјетске државе. О нацрту и идеји се расправљало у затворским ћелијама. Главни аутори декларације су били архиепископи Иларион Тројицки и Евгеније Зернов и професор патристике Иван Васиљевич Попов. Расправа је трајала два месеца, расправљали су углавном епископи, нацрт су послали по ћелијама ради савета, а коначну варијанту су одлучили да пошаљу митрополиту Сергију Страгородском. Неки архијереји, посебно архиепископ Иларион, су негодовали – неће ли то бити некоректно да указују митрополиту Сергију, као да он сам не зна, како треба да поступи. Други су сматрали да је то неопходни израз мишљења епископата који се у том тренутку налази у Соловецком логору. Архиепископ Евгеније је предао текст декларације игуману Питириму, овај ју је ставио у корпу за рубље и, пошто претреса није било, срећно ју је изнео на слободу. Текст је уз благослов архиепископа Евгенија достављен епископу Атанасију Сахарову, а затим предат митрополиту Сергију. Преносимо га у целини:

    „Упркос основном закону совјетског Устава који обезбеђује верницима пуну слободу савести, религиозног удруживања и проповеди, Руска Православна Црква све до сада доживљава веома озбиљна угњетавања у свом раду и религиозном животу. Она не добија дозволу да створи органе централне и епархијске управе, органе који правилно дејствују; не може да пренесе свој рад у свој историјски центар – у Москву, њени епископи или се уопште не пуштају у своје епархије, или, ако се и пусте. бивају принуђени да се одрекну вршења најбитнијих обавеза свог служења – проповеди у Цркви, посећивања парохија које признају њихов духовни ауторитет, понекад чак и рукоположења. Месточувар патријаршијског престола и око половине православних епископа се злопате у затворима, у прогонству или на принудним радовима. Не одричући стварност ових чињеница, владини органи их објашњавају политичким узроцима. оптужујући православни епископат и клир за контрареволуционарну делатност и тајне завере за обарање совјетске власти и васпостављање старог поретка. Већ је много пута Православна Црква, најпре преко покојног патријарха Тихона, а затим преко његових заменика, покушавала у службеним обраћањима влади да распрши атмосферу неповерења која је прати. Њихова безуспешности искрена жеља да се учини крај жалосним неспоразумима између Цркве и совјетске власти, неспоразумима који су тешки по Цркву, а непотребно отежавају држави обављање њених задатака, подстиче руководећи орган Православне Цркве да још једном с потпуном правичношћу изложи пред владом начела која одређују њен однос према држави.

    Они који су потписали ову изјаву потпуно су свесни тога колико је тешко успостављање узајамних добрих односа између Цркве и државе у условима текуће стварности и сматрају да о томе не могу ћутати. Била бн то неистина која не одговара достојанству Цркве и при томе нецелисходна и неубедљива, ако би почела да тврди да између Православне Цркве и државне власти Совјетских Република нема никаквих несугласица. Али та несугласица се не састоји у ономе у чему жели да је види политичка сумњичавост и на шта циља клевета непријатеља Цркве. Цркве се не тиче прерасподела богатстава или њихово подруштвљење, јер је увек признавала да је то право државе, за чије поступке није одговорна. Цркве се не тиче ни политичка организација власти, јер је лојална у односу на власт свих земаља, у чијим границама има своје чланове. Она се саживљава са свим облицима државног уређења од источњачке деспотије старе Турске до републике Сједињених Америчких Држава. То размимоилажење се налази у непомирљивости верског учења Цркве с материјализмом, званичном филозофијом комунистичке партије и владе Совјетских Република којом та партија руководи.

    Црква признаје постојање духовног начела, комунизам га одриче. Црква верује у Живог Бога, Творца света, Руковођу његовог живота и судбине, комунизам не дозвољава Његово постојање, признаје да је свет сам себе створио и да не постоје разумни крајњи узроци у његовој историји. Црква сматра да је циљ људског живота у небеском призвању душе и не престаје да подсећа вернике на њихову небеску отаџбину. макар живела у условима највишег развоја материјалне културе и свеопштег благостања – комуннзам не жели да зна за човека никакве друге циљеве осим земаљског благостања. С висина философског поимања света идеолошко размимоилажење између Цркве и државе спушта се у област непосредног практичног знања, у сферу моралних начела. Црква верује у непоколебивост начела морала, праведности и права, а комунизам их сматра условним резултатом класне борбе и оцењује наравствене појаве искључиво с гледишта сврсисходности. Црква проповеда љубав и милосрђе, комунизам другарство и немилосрдну борбу. Црква улива верницима смирење које уздиже човека, комунизам му улива гордост која гa понижава. Црква подржава телесну чистоту и светост рађања, комунизам не види у брачним односима ништа осим задовољења инстиката. Црква види у религији животворну снагу која не само што помаже човеку достизање његовог вечног предназначења, него и снагу која служи као избор свега великог у људском стваралаштву. основу земаљског благостања, среће и здравља народа. Комунизам гледа на религију као на опијум који опија народе и слаби њихову енергију, као на извор њихових несрећа и беде. Црква хоће процват религије, а комунизам њено уништење.

    Приликом оваквог дубоког размимоилажења у самим основама погледа на свет између Цркве и државе не може бити никаквог унутрашњег зближавања или помирења, као што је немогуће помирење између потврђивања и одрицања, између „да“ и „не“,зато што душа Цркве, услов њеног постојања и смисла постојања јесте управо оно што категорички одбацује комунизам. Никаквим компромисима и уступцима, никаквим делимичним променама у свом верском учењу или његовом новом тумачењу у духу комунизма Црква не би могла да постигне такво зближавање. Жалосне покушаје ове врсте су учинили обновљенаши: неки од њих су поставили себи задатак да убаце у свест верника мисао како се наводно хришћанство у својој суштини не разликује од комунизма и да комунистичка држава тежи постизању истих циљева као и Еванђеље, али на њој својствен начин, тј. не снагом религиозних убеђења, већ путем принуде. Други су препоручили да се преиспита хришћанска догматика у том смислу што њено учење о односу Бога и света не би подсећало на однос монарха према поданицима и више одговарало републиканским појмовима; трећи су захтевали да се из календара избаце светитељи „буржоаског порекла“ и да се они лише црквеног поштовања. Ти покушаји, очигледно неискрени, изазивали су дубоко негодовање верника.

    Православна Црква никада неће кренути тим недостојним путем и никада се неће одрећи ни у целини, ни у деловима, свог верског учења, надахнутог светињом прошлих векова, за љубав једноме од друштвених уређења која се вечно смењују.

    При оваквом непомирљивом идеолошком размимоилажењу измећу Цркве и државе, размимоилажењу које се неизбежно одражава на животу и раду тих организација, њихов сукоб може бити спречен само доследно спроведеним законом о одвајању Цркве од државе, према којем нн Црква не сме да омета грађанску власт у пословима материјалног благостања народа. нити држава да угрожава Цркву у њеном религиозно-моралном раду. Такав закон, издат међу првима од стране револуционарне владе, ушао је у Устав СССР и могао би, уз промене политичког система – до извесне мере да задовољи обе стране. Црква нема религиозних разлога да гa не прихвати. Господ Исус Христос је заповедио да се даје „кесарево“, тј. брига о материјалном благостању народа – кесару, односно, државној власти и није оставио Својим следбеницима завет да утичу на промену државних облика и да руководе њиховим радом. Према овом верском учењу и предању Православна Црква се увек клонила политике и остајала је послушна држави у свему што се не тиче вере. Због тога, унутарње туђа власти у старој римској империји или у донедавној турској, она je могла да остане и у стварности је остајала лојална у грађанском погледу. Али савремена држава, са своје стране, не може да захтева од ње ништа више. Насупрот старим политичким теоријама које су сматрале да је ради унутрашњег јединства политичких снага неопходна религиозна једнодушност грађана, савремена држава одлучно изјављује да јој није потребна помоћ Цркве у постизању својих задатака и да препушта грађанима пуну религиозну слободу.

    У новонасталом стању Црква би желела само пуно и дословно спровођење у живот закона о одвајању Цркве од државе.

    Нажалост, стварност нимало не одговара овој жељи. Влада, како у свом законодавству, тако и у начину управљања, не остаје неутрална у односу према вери и неверовању, већ сасвим одређено стаје на страну атеизма, употребљавајући сва средства државне принуде за његово увођење, развој и ширење насупрот свим религијама. Црква којој њено верско учење налаже религиозну дужност проповеди Еванђеља свима, рачунајући ту и децу верника, лишена је по закону права да врши ту своју дужност према лицима млађим од 18 година. Међутим, у школама и омладинским организацијама се и деци и младима од најранијег узраста насилно намећу принципи атеизма са свим логичним последицама које из тога проистичу. Основни закон даје грађанима право да верују у шта год хоће, али се он сукобљава са законом који лишава религиозну заједницу права правног лица и с њим повезаног права поседовања било какве својине. чак и предмета који не представљају никакву материјалну вредност, али су драгоцени и свештени за верника искључиво по свом религиозном значају. У циљу антирелигиозне пропаганде, по сили тог закона, Цркви су одузети и смештени у музеје остаци светих које она поштује.

    У начину управе влада предузима све мере да сузбије религију: она користи сваки повод да затвори цркве и претвори их у места јавних окупљања, да укине манастире без обзира што је у њима уведен радни принцип, подвргава служитеље Цркве свим могућим угњетавањима у свакодневном животу, не допушта верницима да предају у школама, забрањује узимање из јавних библиотека књига религиозног садржаја, па чак и само идеалистичког правца, и устима високих државних функционера више пута је изјављивала да је и она ограничена слобода коју Црква још ужива само привремена мера и уступак вековним религиозним навикама народа.

    Од свих религија које су искусиле на себи сву тежину набројаних угњетавања. у најгорем положају се налази Православна Црква којој припада огромна већина руског народа, становништва које чини огромну већину и у држави. Њен положај је отежан још и том околношћу што је део свештенства који је отпао од ње и организовао обновљенашку схизму, постао као нека државна Црква којој совјетска власт, насупрот сопственим законима, пружа покровитељство на штету Православне Цркве. У званичном акту влада је изјавила да као јединог законитог представника Православне Цркве на територији СССР сматра обновљенашки синод. Обновљенашки раскол има органе највише и епархијске управе који неометано делују, његови епископи се пуштају у епархије, њима се дозвољава посећивање парохија. њима су на располагање готово свуда предати саборни храмови који су одузети од православних и који су због тога обично празни. Обновљенашко свештенство до извесне мере ужива чак и материјалну подршку владе; тако су, на пример, његови делегати добили бесплатне возне карте ради доласка у Москву на њихов тзв. „свештени сабор“ 1923. године, и бесплатни смештај у Москви, у згради бр. 3. Московског Совјета. Велики део православних епископа и свештенослужитеља који се налазе у затвору или прогонству, доживели су ту судбину због своје успешне борбе против обновљенашког раскола, борбе која по закону представља њихово неоспорно право које се посматра као отпор мерама владе.

    Православна Црква не може по примеру обновљенаша да тврди да религија у СССР није изложена никаквим прогонима и да нема друге земље у којој би она имала тако широку слободу. Она неће рећи наглас пред целим светом ту потпуну лаж која може бити изазвана само или лицемерјем, или сервилношћу, или потпуном равнодушношћу према судбини религије, равнодушношћу која заслужује безграничну осуду њених служитеља. Напротив, са свом правичношћу она мора да изјави да не може прихватити као праведне и поздравити ни законе који је ограничавају у вршењу њених верских дужности, ни административне мере које много пута увећавају угњетавајућу тежину тих закона, ни покровитељство које пружана штету њој обновљенашком расколу. Свој сопствени однос према државној власти Црква заснива на потпуном и доследном спровођењу у живот начела одвојености Цркве од државе. Она не тежи обарању постојећег поретка и не учествује у делима усмереним том циљу, никога не позива на оружје и политичку борбу, повинује се свим законима и одлукама грађанског карактера, али она жели да сачува у пуној мери своју духовну слободу и независност које јој пружа Устав, и не може бити слушкиња државе. Лојалности Православне Цркве совјетска влада не верује. Она је оптужује за делатност усмерену на свргавање новог поретка и обнову старог. Сматрамо неопходним да уверимо владу да те оптужбе не одговарају стварности. У прошлости је, истина, било политичких наступа патријарха који су пружали повод за такве оптужбе, али сви акти ове врсте које је патријарх издао били су уперени не против власти у правом смислу. Они спадају у време када се револуција испољавала искључиво с њене разорне стране, када су се све друштвене снаге налазиле у стању борбе, када власт у смислу организоване владе која поседује неопходна оруђа управе није постојала. У то време органи централне управе у настајању нису могли да обуздавају злоупотребу и анархију ни у престоницама, ни у унутрашњости. Свуда суделовале скупине сумњивих лица која су се издавала за агенте владе, а у стварности су то били самозванци с криминалном прошлошћу и још криминалнијом садашњошћу. Они су убијали и тукли невине епископе и свештенослужитеље, улазили у куће и болнице, убијали тамо људе. одузимали имовину, пљачкали храмове, а затим нестајали без трага. Било би чудно ако би у таквој напетости политичких и користољубивих страсти, таквој мржњи једних против других, усред те свеопште борбе само Црква остала равнодушни посматрач таквих нереда.

    Прожета својим државним и националним традицијама које је наследила од своје вишевековне прошлости Црква је у овом критичном тренутку народног живота иступила у одбрану поретка, видећи у томе своју дужност пред народом. И у том случају она се није разишла са својим верским учењем које захтева од ње послушност грађанској власти, јер Еванђеље обавезује хришћанина да се покорава власти која употребљава свој мач на добро народа, а не анархији која представља друштвену несрећу. Али када је временом успостављен одређени облик грађанске власти, патријарх Тихон је упутио свој проглас пастви о лојалности у односу према совјетској влади. одлучно се одрекао сваког утицаја на политички живот земље и до краја свог живота патријарх је остао веран том акту. Њега нису нарушили ни православни епископи. Од времена издавања тог прогласа не може се поменути ниједан судски процес на којем би било доказано учешће православног клира у делима која су имала за циљ обарање совјетске власти.

    Епископи и свештенослужитељи који у тако великом броју страдају у прогонствима, затворима или на принудним радовима. били су изложени тим репресијама не на основу судских пресуда, већ на административни начин. без тачно формулисане оптужбе, без правилно вођене истраге, без јавног судског процеса, без пружања могућности одбране, често чак и без објашњења узрока, што је неоспорни доказ одсуства озбиљног оптужног материјала против њих. Православна јерархија се оптужује због односа са емигрантима у вези с њиховом политичком делатношћу усмереном против совјетске власти. Ова друга оптужба је исто тако далеко од истине као и прва.

    Патријарх Тихон је осудио политичка иступања епископа у иностранству, иступања учињена у име Цркве. Катедре епископа који су отишли са емигрантима замењене су другим лицима. Када је с његовом дозволом сазвани Карловачки сабор’ преступио своја црквена овлашћења, донео одлуку политичког карактера, патријарх је осудио његов рад и распустио Синод који је дозволио скретање сабора од његовог програма. Иако су православне епархије које су настале у иностранству канонски потчињене Руској патријаршији, у стварности је управљање њима из Москве и у црквеном погледу немогуће због одсуства легалних облика односа с њима, што скида с патријарха и његових заменика одговорност за оно што се догађа у њима. Можемо уверити владу да не учествујемо у њиховом политичком раду и не налазимо се с њима ни у отвореним ни у тајним односима у вези с политичким стварима. Одсуство чињеница које доказују да православна јерархија подржава криминалне односе са емигрантима, приморава непријатеље Цркве, којима је уносно да изазивају против нас неповерење владе, да прибегава гнусним кривотворинама.

    Такав је „документ“ који је поднео у октобру 1925. године Веденски који себе назива митрополитом, на тзв. „свештеном сабору“ обновљенаша, и који се није постидео свог претварања да је поверовао у оригиналност ове грубо исфабриковане кривотворине.

    Своје односе према грађанској власти, на основу закона о одвајању Цркве од државе, Црква замишља у следећем облику. Основни закон наше земље одузима право Цркви да се меша у политички живот. У том циљу служитељи култа су лишени како активног, тако и пасивног бирачког права и њима је забрањено да врше утицај на политичко самоопредељење маса снагом религиозног ауторитета. Из овога следи да Црква, како у својој јавној делатности,тако и у свом интимном пастирском деловању на вернике, не сме да подвргава критици или порузи грађанске мере владе, али одатле проистиче и то да она не сме ни да их одобрава, јер је не само куђење, него и одобравање власти мешање у политику, а право одобравања претпоставља и право куђења или барем право уздржавања од одобравања које увек може бити схваћено као знак незадовољства и неодобравања. У складу с тим Црква и делује.

    С пуном искреношћу можемо уверити владу да се нити у храмовима, нити у црквеним установама, нити на црквеним скуповима у име Цркве не води никаква политичка пропаганда. Епископи и клир ће се и убудуће уздржавати од расправљања о политичким питањима у проповедима и посланицама. Црквене установе, почев од парохијских савета, па све до патријаршијског Синода, понеће се према њима као према стварима које превазилазе оквире њихове надлежности. Оне такође неће бити уношене у програм парохијских скупова. намесничких и епархијских сабора, сверуских сабора на којима се неће о њима pacправљати. Приликом избора чланова за црквене установе и представничке скупове Црква уопште неће узимати у обзир политичке погледе, имовинско стање, друштвени положај и партијску припадност оних који се бирају, какви год они били, задовољиће се тиме што ће им упућивати искључиво религиозне захтеве за чистоту вере. ревност за потребе Цркве, беспрекорност личног живота и моралног карактера.

    У републици се сваки грађанин коме нису одузета политичка права позива на учешће у законодавству и управљању земљом, у организацији власти и утицају у законом утврђеном облику на њен састав. И то је не само његово право, него и обавеза, грађанска дужност, у чијем извршавању нико нема права да га ограничава. Црква би продрла у грађанску управу ако би, одрекавши се отвореног расправљања о политичким питањима, почела да утиче на карактер управе путем пастирског утицаја на поједина лица, саветујући им или потпуно избегавање политичке делатности, или одређени програм такве делатности, позивајући на то да уђу у неке политичке партије ради борбе против других. Сваки верник има своју памет и своју савест које и треба да му показују најбољи пут за уређење државе. Нипошто не одбијајући оне који питају за религиозну оцену мера које се сукобљавају с хришћанским вероучењем, наравственошћу и дисциплином у питањима чисто политичким и грађанским, Црква не спутава њихову слободу, саветујући им само општа начела морала, позивајући их да савесно врше своје дужности и да делују у интересу општег добра, не с малодушним циљем да угађају сили, већ из схватања праведности и друштвене користи.

    Уклањање Цркве од мешања у политички живот у републици неопходно повлачи за собом и њено уклањање од сваког надзора над политичком поузданошћу својих чланова. У томе се налази дубока црта разлике између Православне Цркве и обновљенашког раскола, чији су органи управе и свештенство, као што се то види из њихових сопствених многобројних изјава у штампи, преузели на себе пред владом обавезу да надзиру лојалност својих верника, јемчећи у том погледу за једне и одричући то јемство другима.

    Православна Црква сматра ухођење и политичко потказивање потпуно неспојивим с достојанством пастира. Држава располаже специјалним органима надзора, а чланови Цркве, њен клир и мирјани, у очима савремене власти се ничим не разликују од осталих грађана и зато подлежу политичком надзору у општем смислу. Из ових начела проистиче недопустивост постојања црквеног суда по оптужби за политичке преступе. Обновљенашки раскол, враћајући себе у положај државне цркве. овакав суд дозвољава.

    На тзв. обновљенашком сабору 1923. године на основу оптужбе за политичке преступе били су подвргнути црквеним казнама, које је праведно Православна Црква поништила, патријарх Тихон и епископи који су отишли са емигрантима у иностранство. Православна Црква овакав суд укида.

    Они црквено-грађански закони којима се руководила Црква у хришћанској држави, после њеног пада изгубили су снагу, а чисто црквена законодавства којима се једино у садашње време може руководити Црква не предвиђају суђење клирицима и мирјанима по оптужби за политичке преступе и не садрже у свом саставу каноне који би наметали верницима црквене казне за преступе овакве врсте.

    У својству услова легализације црквених установа представници ОГПУ су више пута упућивали патријарху Тихону и његовим заменицима захтев да докажу своју лојалност у односу према влади путем црквене осуде руских епископа који делују у иностранству против совјетске власти.

    Полазећи од горе изложени.х начела, ми не можемо дозволити претварање црквеног амвона и установа у једнострано оруђе политичке борбе, тим пре што политичка заинтересованост иностраног епископата баца сенку на представнике Православне Цркве у СССР. изазива неповерење према њиховој послушности закону и омета успостављање нормалних односа између Цркве и државе. Па ипак били бисмо постављени у врло тежак положај, ако би се од нас тражило да изразимо своје неодобравање у некаквом црквеном акту судског карактера, јер скуп канонских правила, као што је речено, не предвиђа суђење за политичке преступе.

    Али чак ако би православна јерархија, не узимајући у обзир ту околност по примеру обновљенаша, и одлучила да приступи таквом суду. наишла би на читав низ посебних тешкоћа које стварају неуклоњиве препреке за законито вођење процеса, у којем једино судске одлуке могу добити непорециви канонски ауторитет и могу бити прихваћене од Цркве.

    Епископима у иностранству могао би судити само сабор православних епископа, али потпуно ауторитетни сабор не може да се одржи зато што се око половине православних епископа налази у затвору или прогонству, па. према томе. њихове катедре не могу имати законитог представника на сабору.

    Према црквеним правилима васељенског значаја неопходно је лично присуство оптужених на суду, и само у случају њиховог злонамерног избегавања суда дозвољава се вођење поступка у њиховом одсуству. Епископи у иностранству, који су у очима совјетске власти тешки политички преступници, у случају њиховог доласка у СССР били би лишени јемства личне безбедности, те зато њихово избегавање суда не би могло бити признато као злонамерно.

    Сваки суд претпоставља судску истрагу. Православна Црква не располаже органима путем којих би она могла истраживати случај политичких преступа православних епископа у иностранству.

    Али она не би могла да донесе свој суд ни на основу оног оптужујућег материјала који су сакупиле владине установе, па чак и ако би он био поднесен сабору, јер би у случају примедаба против њега од стране оптужених или подношења с њихове стране нових података и докумената који их оправдавају, сабор био принуђен да преиспита истрагу власти, што би са стране Цркве било потпуно недопустиво нарушавање грађанских закона.

    Обновљенашки сабор из 1923. године, који је направио покушај суђења, покушај који се од нас захтева, и који је пренебрегао црквене законе који га не дозвољавају, самим тим је учинио своје одлуке ништавним и нико их не признаје. Закон о одвајању Цркве од државе je двостран: он забрањује Цркви да учествује у политици и грађанској управи, али садржи у себи и одрицање државе од мешања у унутрашње ствари Цркве – у њено вероучење, богослужење и управу.

    Потпуно се потчињавајући овом закону, Црква се нада да he и држава поштено испунити у односу према њој обавезе у смислу очувања њене слободе и независности, које је тим законом на себе преузела.

    Црква се нада да неће бити остављена у овом бесправном и угњетеном положају у коме се сада налази, да ће закони о забрани предавања веронауке у школама и лишавању религиозних заједница права правног лица бити преиспитани и промењени у за Цркву повољном правцу, да ће мошти светих које поштује Црква престати да буду предмет богохулних радњи и да ћe из музеја бити враћени у храм.

    Црква се нада да ће јој бити дозвољено да организује епархијску управу, да изабере патријарха и чланове светог Синода који делују заједно с њим, да сазове ради тога, када она сматра за потребно. епархијске саборе и Сверуски православни сабор.

    Црква се нада да ће се влада уздржати од сваког јавног или тајног утицаја на изборе чланова тих скупштина и Сабора, да неће угрожавати слободу разматрања религиозних питања на тим скупштинама и да неће тражити никакве претходне обавезе које унапред решавају суштину њихових будућих одлука.

    Црква се такође нада да рад на такав начин створених црквених установа неће бити доведен у такав положај у којем би постављење епископа на катедре, одлуке о саставу светог Синода, као и одлуке које овај доноси, били под утицајем државног чиновника којем би био поверен политички надзор над њима.

    Упућујући ово писмо влади. Руска Црква још једном сматра могућим да истакне да је с потпуно.м искреношћу изложила пред совјетском влашћу како тешкоће које ометају успостављање узајамно пожељних односа између државе и Цркве, тако и она средства којима би оне могле бити уклоњене. Дубоко уверена у то да чврст однос поверења може бити заснован само на потпуној праведности, она је изложила отворено, без икаквих прећуткивања и околишања, шта може обећати совјетској власти, а у чему не може одступити од својих начела и шта очекује од владе СССР.

    Ако предлози Цркве буду прихваћени, она he се радовати правди они.х од којнх ће то зависити. Ако пак њена молба буде одбачена, спремна је на материјална лишавања којима је изложена, и дочекаће их мирно, имајући на уму да њена снага није у целовитости спољашње организације, већ у јединству вере и љубави њене одане деце, а највише полаже своју наду у непобедиву моћ њеног Божанског Оснивача и на Његово обећање о непобедивости Онога што је Он саздао (Цркве; нап. прир)“.

  17. Епископ Дамаскин је већ извесно време тражио човека који би могао да оде код протераног месточувара и преда му материјалну помоћ. као и да га негује, јер је митрополит Петар био често болестан. У лето 1929. године из Черњигова у Стародуб, где је у то време живео епископ који се вратио из прогонства, дошла је монахиња Ирина Бурова. Она је била родом из Сибира и њу је владика замолио да пође митрополиту Петру. Предао јој је писмо месточувару у којем моли одговоре о многим питањима црквеног живота. а посебно о границама овлашћења митрополита Сергија. Заједно са својим писмом епископ је предао и копије писама митрополита Кирила митрополиту Сергију, као и писма архијереја који су износили своја мишљења о декларацији.
  18. Ваше Високопреосвештенство, опростите великодушно ако ћу овим писмом нарушити дубоки мир Вашег Високопреосвештенства. Обавештен сам о тешким околностима које су настале за Цркву у вези с преласком граница поверене Вам црквене власти. Веома ми је жао што се нисте постарали да ме посветите у своје планове управљања Црквом. А међутим, Вама је познато да се ја месточуварства нисам одрицао, па, према томе, ја и даље задржавам највишу црквену управу и опште руковођење црквеним животом. У исто време усуђујем се да изјавим да (реч је неразумљива – И.Д.) заменика Вама су дата овлашћења само ради обављања текућих послова, да будете само чувар текућег поретка. Био сам дубоко убеђен да без претходног саветовања са мном нећете предузети ниједну одговорну одлуку, јер Вам никаква оснивачка права нисам давао, све док вршим дужност месточувара и док је жив митрополит Кириљ и док је био жив митрополит Агатангел. Зато и нисам сматрао потребним да у свом наређењу о постављењу кандидата за заменике поменем ограничење њихових дужности; за мене није било сумње да заменик утврђена права неће преправљати, већ ће ме само замењивати, показаће се, да тако кажем, као онај централни орган преко којег би месточувар могао да има општење с паством. Систем управљања који Ви спроводите не само што искључује то, већ и саму потребу постојања месточувара, а црквена свест свакако не може да одобри тако крупне кораке. Ја нисам направио омашке које би ограничавале обавезе заменика, и из осећања дубоког поштовања и поверења према постављеним кандидатима, и пре свега према Вама имајући у виду при томе и Вашу мудрост. Тешко ми је да набрајам све подробности негативног односа према Вашој управи, о чему се чују протести и вапаји од стране верника, јерарха и мирјана. Слика црквених раздора изгледа потресно. Дужност и савест ми не дозвољавају да останем равнодушан према овако жалосној појави, подстичући ме да се обратим Вашем Високопреосвештенству с најусрднијом молбом да исправите учињену грешку која је ставила Цркву у понижавајући положај који је изазвао у њој раздоре и поделе и оцрнио репутацију њених јерарха. Исто тако Вас молим да уклоните и остале мере којима сте прекорачили Своја овлашћења. Оваква Ваша одлучност ћe, надам се, створити добро духовно стање у Цркви и смирити измучене душе њене деце, а у односу према Вама на нашу заједничку радост сачуваће ону благонаклоност коју сте заслужено уживали и као архијереј и као човек. Положите сву наду у Господа, и Његова помоћ ће увек бити с Вама. Са своје стране ја као првојерарх Цркве позивам све свештенослужитеље и црквене људе да покажу у свему што се тиче грађанског законодавства и управе потпуну лојалност. Они су дужни да се без поговора потчињавају одлукама власти, ако ове не нарушавају свету веру и нису супротне хришћанској савести; и не смеју се бавити било каквом делатношћу против власти, не смеју да изражавају ни у храмовима, ни у приватним разговорима, ни одобравање, ни куђење њених поступака, нити уопште да се мешају у ствар која се не односи на Цркву. Усуђујем се, међутим, да се надам да стварност не може показати међу представницима православног епископата и клира случај такве нелојалности. Ни за време моје непосредне управе, нити касније, није се чуло ни за један политички преступ од стране духовних лица. Уколико би се догодили такви преступи, треба претпоставити да би кривци били доведени на јавно суђење; али на суђењима политичким преступницима не помињу се представници свештенства. Врло сам спреман да признам да се и сама влада одавно убедила у аполитичност Православне Цркве и Ви, владико. можете да замислите с каквим вапајем код нас морају да се понесу свештенослужитељи, нарочито они који се злопате у затворима и прогонствима, према неоснованим изјавама о речима и делима. а затим и о горкој судбини која је задесила многе. Између осталих, пишу ми да Вам је епископ Василије о пословима у моје име поднео извештај. Морам да приметим да ни њему, ни другом мом сабрату нисам давао никакве налоге који се тичу црквених послова. О себи ћу лично рећи да сам прошао све врсте страдања која се могу замислити, чинило се да познајем само једно годишње доба – доба невоље, али Господ ме очигледно не оставља. Он подржава моје снаге. ослабљене тешким условима прогонства, и уноси у душу спокој који понекад може да поквари само бол због Цркве. Милост Божија да буде с Вама. Вашег Високопреосвештенства смирени послушник М.П.
  19. „Стално мислим о томе да сте Ви били уточиште свим истински верујућим људима – писао је месточувар. – Признајем да су од свих болних вести које сам имао прилике да добијем, најболнија била саопштења о томе да мноштво верника остаје ван храмова у којима се узноси Ваше име. Испуњен сам и душевним болом због насталих раздора око Ваше управе и других жалосних појава. Можда су та саопштења пристрасна, можда нисам довољно упознат с карактером и тежња.ма лица која ми пишу. Али вести о духовној пометености долазе из разних места, и то углавном од клирика и мирјана који врше на мене снажан притисак. По мом мишљењу, услед ненормалних услова живота Цркве, када су нормална правила управљања изложена свакојаким колебањима, неопходно је поставити црквени живот на онај пут на којем је он стајао током првог Вашег замеништва. Зато и благоизволите да се вратите тој Вашој делатности коју сви поштују. Ја сам свакако далеко од помисли да ћете одлучити да се потпуно одрекнете вршења Вама наложеног послушања – то не би послужило на добро Цркве. Понављам да ми је веома жао што ми нисте писали и што ме нисте посветили у своје намере. Када ми стижу писма од других, несумњиво је да би дошло и Ваше. Пишем Вам отворено као мени најближем архипастиру којем много дугујем у прошлости и од чије сам светитељске руке примио постриг и благодат свештенства…“
  20. У пропратној поруци уз писмо он је писао: „Дуго не добијам никаквих вести. Да ли су у Ваше руке доспела моја два препоручена писма, послата на адресу: Сокољники, улица Корољенка бр. 3/5? Шта је било предузето у вези са њима, односно, у вези с првим писмом, јер је друго написано да би скренуло Вашу пажњу на то писмо. Копију овог другог за сваки случај шаљем преко свог поверљивог човека и молим Вас да се уверите да је моја одлука да Вам предложим да исправите грешку и укинете све мере. Ваша овлашћења су Богом благословена и имају обавезујућу снагу. Патријаршијски месточувар митрополит Петар“.
  21. Објашњавајући зашто не може да пристане на предлог ГПУ, митрополит Петар је у изјави Менжинском, 27. марта 1931. године писао: „Пре свега ја бих нарушио утврђени поредак по коме месточувар остаје на свом положају до сазива Помесног сабора. Сабор, сазван без санкција месточувара, сматраће се неканонским, а његове одлуке неважећим… Даље, моје смењивање мора повући за собом н одлазак мог заменика митрополита Сергија… Према оваквој околности ја не могу да се односим равнодушно. Наш истовремени одлазак не може зајамчити да црквени живот неће потресати могућа трвења, те ћу кривицу, наравно, сносити ја. Зато је у датом случају неопходно наше заједничко разматрање, као и заједничко разјашњавање питања у вези с мојим писмом митрополиту Сергију од децембра 1929. године. Најзад, моја одлука која је донесена у затвору, несумњиво ће изазвати приче, нагађања, биће протумачена као изнуђена, с разним нежељеним закључцима… Отворено ћy рећи да се лично за себе не бринем: мени је још остало мало од живота а и, чини се, да сам већ изгубио занимање за живот, потуцајући се више од осам година по затворима и прогонствима. Само се бринем да таквом одлуком и непромишљеношћу могу прекршити своју дужност и унети смутњу међу вернике“.
  22. Његово задржавање у затвору и нова пресуда.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *