НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

 

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА
Књига страдања и утехе
 

 
Свети Василије Соколов
 
20. мај (2. јун)
МУЧЕНИЦИ МОСКОВСКИ: СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИ ВАСИЛИЈЕ, ХРИСТОФОР, АЛЕКСАНДАР, МАКАРИЈЕ И МИРЈАНИН СЕРГИЈЕ[1]
 
Василије Александрович Соколов се родио 1876. године у Московској губернији у селу недалеко од Тројице-Сергијеве лавре. Након завршетка богословије и Московске Духовне академије Василије Александрович се оженио и био рукоположен за свештеника храма села Пустог Владимирске губерније. Даље ћемо испричати његовим властитим речима:
„Лепо је живео о. Василије, свештеник села Пустог Владимирске епархије, тако је добро живео да боље није могло ни бити, како је он сам говорио. Прва ствар, благословио га је Господ срећним супружанством. Друга ствар, благословио је Бог о. Василија службеним успесима и материјалним благостањем. Мало је службовао као свештеник о. Василије у својој малој парохији, али је много постигао. Задовољни парохијани су говорили: ‘Нема бољег свештеника од нашег; какве проповеди држи, какав поредак одржава, такав је у свему!’ Храм Божији уз неуморну бригу његовог старешине свештеника увек је био у одговарајућој лепоти и непрекидно је био обнављан и украшаван.
Није Господ ускратио супрузима ни срећно потомство, па чак и више од тога. За дванаест година они су изродили шесторо деце, све малишане од десет година па наниже. Деца су била здрава, добра, радујући се и веселећи своје родитеље који су их волели изнад свега. Разумљиво је да су деца задавала и пуно брига својим родитељима, али ови нису очајавали и нису роптали на своју судбину. Подстичући и подстрекавајући један другога на рад, они нису штедели ни здравље ни снагу само да им деца буду у сваком погледу задовољна и исправна. ‘Поживели смо за себе, сада треба живети за децу, она треба да расту, а ми да се умањујемо, такав је закон у свету’, говорили су они једно другом.
Брзо и неприметно, као вода у широкој многоводној реци, протицао је њихов живот утврђеним колосеком животне вреве, брига и послова, у непрестаној смени радости и туге поводом успеха и среће и неуспеха и несрећа. Био је свестан о. Василије да живот не може тако глатко да пролази. То није природно, мислио је он. Речено је: ‘У свету ћете имати невољу’, и то свакако није узалудно речено. Не могу се избећи невоље, као што ни спокојно море не може избећи буру. Опасна је и страшна бура након дуготрајног и повољног затишја. Тешке су невоље за оне који нису навикли на њих, нарочито после дугог и спокојног срећног живота. Кад би нам само некакав крст послао Господ ради искушења, тајно се молио отац, не баш толико велик и тежак, али такав да се не бисмо заборављали, већ да бисмо памтили земаљску људску судбину.
Јесен дванаесте године свештенослужења о. Василија била је веома берићетна, онаква за коју се обично каже: ‘ни старци не памте’. Суво, ведро и за јесен чак неприродно топло. Једном речју, благодет Божија. Али у дому о. Василија нису сви били расположени весело. Откуд то?! Свима су сузе биле у очима, спремне да се сваког тренутка излију. Ствар је у томе што је домаћин ‘одједном’, како рекоше, оболео од тифуса, оне болести с којом нема шале: брзо обара човека и шаље га у гроб, тако да се дуго и не мучи. Наравно, то су у кући добро знали, тим пре што ни месни лекар није скривао озбиљност болесниковог стања. Уздање у организам оца Василија било је варљиво. Зато су се сви обратили с молбом Господу да подигне Својом силом болесника са смртне постеље. Молили су се парохијани за свог болесног духовног оца, искрено молећи избављење од смртне опасности: показала се колико је била јака везаност пастве за свог пастира. Ватрено су се молили многобројни рођаци о. Василија, саучествујући свим срцем у његовом тешком положају и положају његове породице и сви су у себи дрхтали при помисли на тужан крај његове болести. Молила су се мала деца за свог вољеног оца, поређавши се испред иконлуку и усрдно правећи поклоне до земље.
Али најтеже је било мајци Иларији. Није туга, већ јој је некакав ужас ухватио и стезао срце као менгелама. Нема ни суза, и молитва јој не улази у главу, не налази ни у чему ни олакшање ни спокојство.
– Господе, шта ће то бити с нама – у очајању је говорила попадија о. Василија. Кад би бар мало пожалио мене и децу. Погледај какви смо, као јесење муве, тумарамо по кући.
– Шта да радим – одговори свештеник – очигледно је да смо то завредели, да смо заслужили да страдамо. Можда ћу морати да умрем, нећу да кријем.
– Зашто мислиш о смрти? Мисли о животу – покуша да му улије охрабрење попадија. Ко ће да гаји и храни децу? Шта ћу сама с њима!
– А ти још причекај с тугом. Кад умрем, онда ћеш се наплакати и натуговати. А како ћеш живети без мене? Проживећеш, даће Бог. Почећеш да месиш просфоре овде и тиме ћеш се хранити.
– Бог с тобом, шта то говориш.
Више није имала снаге да разговара с болесником. Није изашла, већ је истрчала од болесника и била сва обливена врелим и неутешним сузама.
Али усред плача мајку попадију је обасјала нека мисао, као да јој је пало на памет сигурно средство да помогне својој невољи. Упутила се домаћем иконостасу и пала на колена пред иконама и почела је пламено да се моли. Не обичним, наученим молитвама, већ је сама смислила своју тужну молитву онако како је знала и умела.
– Господе, подигни га – даруј му исцелење. Знам да нисам завредела Твоју милост, нисам је заслужила. Помози по милосрђу и по човекољубљу Твоме. Господе, видиш моју беспомоћност, познајеш боље моју тугу и моју невољу. Не остави мене као жалосну удовицу, а децу као сирочиће. Шта ћу с њима да радим? Куда да се денем? Чиме да их исхраним и како да их подигнем? Зар си нам за то дао децу да они цео свој век плачу због сиромаштва и нас родитеље због тога прекоревају? Ради њиховог добра сачувај живот њиховог оца хранитеља. И ако већ треба правосуђе Твоје да узме некога од нас, онда узми мене. Узми мене за њега, Господе! И ја ћу умрети с радошћу, умрећу спокојна да моја деца неће остати без хлеба и без надзора. Мајко Божија, света Заступнице! Принеси за мене Своју материнску молитву Своме Сину да услиши глас мољења мога!’
Дубоки уздаси, испрекидани незадрживим јецајима, допреше до болесникових ушију.
– Шта то тамо радиш? – упита он.
– Молим се – одговори мајка – Видиш и сам да нам је само једно преостало – да се молимо. Више ни у кога немамо да се поуздамо, а Бог све може. Знаш ли да сам молила од Господа да је боље да ја умрем него ти? Тако ће бити боље, зар не?
– Узалуд си то молила. Речено је: не искушавај. И ако си молила нећеш добити ако не благоизволи Господ: Он и без нас добро види и зна шта да учини с нама и шта нам је потребно.
– Па зато сам и молила – узврати попадија јер без сумње, за децу ће бити боље да ти останеш, а ја да умрем. Није ли тако?
– Не, не – нестрпљиво рече свештеник – немој ни да мислиш о томе. И мени и теби је једнако лоше и није нам време да умиремо. Али то је по нашем мишљењу, а по Божијем то можда и јесте најбоље за нас и за нашу децу.
Господу Богу би угодно да услиши неуморно мољење за болесног јереја Василија. Срећно је пребродио болесничку кризу и почетком октобра се јасно запазио преокрет према оздрављењу. Снаге су се обнављале, болесник је брзо почео да се поправља. Мајчица Иларија је била пресрећна и пуна радости поводом избављења од опасности. ‘Није оздравио, већ је васкрсао мој отац Василије – весело се она хвалила свима – не знам како Богу да захвалим за то’. Поново се у кућу вратио пређашњи ред свакодневног радног живота.
Прође година дана и опет дође јесен. Али каква супротност она би претходној! Као за инат, ради оштријег контраста, те јесени се спојише све несреће и непријатности својствене том добу године. У оца Василија се озбиљно разболела његова жена, матушка Иларија, разболела се некако неочекивано, најпре споро, а затим је сасвим онемоћала. Болесница је била болесна телом, али духом бодра. и том својом бодрошћу је уливала у све људе око ње наду да ће се ускоро поправити и подићи. Али наде се нису остваривале. Напротив, напади болести су постали све тежи. Попадија се причестила и упорно и са сузама молила мужа да је помаже јелејем.
– Зар се бојиш – наговарала је она мужа – као да ниси свештеник па не знаш зашто је установљена та Тајна. Па видиш, лекови не делују. Можда нам Господ намерно указује на то да је само у Њега свима исцелење. Ти и сам знаш примере да су после помазивања јелејем оздрављивали малтене безнадежни болесници. А ако и не оздравим, најпосле, опет ће ми бити на корист та тајна приликом преласка у вечни живот. А ти испуни, пријатељу мој, ову моју молбу; више ми ништа и не треба.
– Ах, кад би само могла да завириш у моје срце како се оно мучно и болно стеже само од тих твојих речи, ти би ме поштедела. Боље ме не мучи, учинићу по твоме и можда ћу поднети ту муку. Поднео бих све само да ти Бог да здравље. Ах, матушка, матушка! Какав си нам јад свима задала. Не знам ни сам шта да радим сада.
– Памти па врати, оче – зачу одговор – ти си ми прошле године у ово доба још тежу муку приредио. И ја сам то поднела и преживела сам. Бог ће помоћи и ти ћеш поднети. Осим тога, заправо, ту ничег тешког и нема. Ето, када умрем, тада, истина, неће ти бити лако… Но и то ће се заборавити, залечити – додаде, размисливши, попадија.
– Гледам ја како ти то равнодушно говориш, као да се шалиш. Ето, још се присиљаваш да се осмехнеш. Али мени није до тога. И није ми, што је најглавније, жао себе, деце ми је највише жао, биће им страшно без тебе.
– А ја баш, напротив, о деци мање мислим, него о теби, тебе ми је више жао него њих. Шта деца? Она и сада још мало схватају мој значај. Порашће, даће Бог, брзо. Они ће ти бити и утеха. Волећеш их, бринућеш се о њима, учићеш их, изводити на пут, и тако ће ти време проћи неприметно.
После помазања јелејем болесница се заиста осетила знатно боље, на опште задовољство свих.
– Ето сад ми је сасвим добро, и нигде ме не боли, једино што снаге немам.
Сутрадан након помазивања дошао је лекар из среског града којег је отац Василије позвао на консултацију с месним лекарем. Истинољубивост је захтевала да се каже права дијагноза болести без икаквих увијања. ‘Код ваше жене, оче, колега и ја смо пронашли болест јетре, све друге реуматске појаве потичу од те главне болести. Морамо вам признати да нам је тешко да је лечимо. Зато смо одлучили да вам предложимо да одмах пођете на клинику ради савета са упућенијим лекарима’.
Оца Василија је овај закључак лекара погодио као гром. А болесница је већ звала к себи мужа, желећи што пре да сазна мишљење лекара.
– Но, шта кажу лекари? – дочека га она радознало га загледајући у лице.
Очигледно да је лоше, не криј, видим ти по лицу да је лоше.
– Баш ниси погодила – одговори о. Василије, савлађујући се колико је могао. – Истина, нису обећали много тога доброг, али нису ни лоше предсказали. Кажу да је болест уопште упорна и дуготрајна.
Између осталог, предлажу ми да пођемо у Москву на клинику. Не знам само шта ћеш ми на то рећи.
– Чини ми се да доктори нису хтели да те плаше из сажаљења само да ти не одузму наду, а ја сам сасвим убеђена да је моја песма већ испевана.
– Господе! Опет упадаш у мрачне мисли. Где ти је вера, нада у Бога? Зар ће нас тако напустити Господ? Размисли: зар ти није грех да одбацујеш средства за излечење и да подвргнеш себе опасности да умреш. Па ти си мајка деце! Барем њих пожали, побрини се за себе.
– Но, како хоћеш – закључи попадија – Кад си тако смислио поћи ћемо у Москву. Само ја не знам како ћу тамо да одем…
Добивши њену, макар и нераду сагласност, о. Василије је одмах почео да се спрема за пут. Припреме су кратко трајале. Пред полазак болесна мајка је настојавала на томе да благослови децу, ма колико да ју је одговарао од те тешке сцене свештеник. За сваки случај’ понављала је она своје.
– Будите паметни, децо, све слушајте, тату волите, мене не заборављајте – поучно је она говорила деци, љубећи их и закрштавајући светом иконом.
На клиници куда је дошао о. Василије, дочекали су га са разумевањем и благонаклоношћу. Око његове болесне жене одмах се окупила гомила студената на челу с лекарима доцентима. Почела су брза питања, прегледи, слушања. Дошао је и професор, погледао, послушао, завртео главом и рекао свештенику, одвевши га у страну:
– Ваша жена има, оче, тешку болест, можда је рак, можда и нешто друго, али је тешко излечиво. Мислим да сте се и ви и она узалуд мучили долазећи овамо. Немојте клонути, дај Боже да се испостави да није то.
Професор је био у праву. Савет клиничких лекара је констатовао рак јетре код болеснице о чему је трећег дана и било саопштено о. Василију.
– Ничим не можемо помоћи вашој супрузи, морате се помирити са судбином. Рак је неизлечив, а јетра се не може оперисати. Исход је само један смрт.
Помоливши се у московским светињама Успенској и Покровској цркви, у параклисима Иверском и Пантелејмоновском, о. Василије крену натраг.
‘Да буде воља Твоја, Господе, да буде воља Твоја!’ у мислима је понављао свештеник, с болом гледајући на вољену жену која је лежала пред њим као прекрасни увели цвет, покошен јесењом хладноћом. ‘Само ме не лиши, Господе, своје последње помоћи и милости, да је довезем живу кући, избави ме од мука да је гледам како умире на путу’.
И Господ, богат милошћу, учинио је по молби оца Василија. Без великих напора, чак и без већих тешкоћа, дошао је кући, у своје село. Није он мислио о таквом повратку пре недељу дана када је одвезао болесницу из села. Сањао је да је довезе здраву, насмејану, радосну, у стању да обновљеним снагама служи породици и управља домаћинством. И ето, уместо тога он мора да је на рукама унесе, готово бесвесну у кућу уз гласан плач деце, уз јецаје и нарицања суседа парохијана који су се окупили да је виде.
Празник Покрова Пресвете Богородице. Свечано се служи служба Божија у храму села Пустог у присуству мноштва верника. И виде и чују парохијани да је страшно невесео њихов свештеник, њихов духовни отац, да је дубоком тугом помрачено његово лице, да дрхти, обамире, сваки час се прекида његов обично звучни глас, те и нехотице све задобија непразнични изглед. Сва црква као да се у једном тренутку ускомешала, кренула напред према амвону да саслуша уобичајену поуку свог пастира. Али шта је то? Пастир као да је хтео да се окрене према постављеном аналоју, и одједном се опет вратио светом престолу. Пригушени уздах целе цркве и речи: ‘О Господе!’ сами су по себи говорили да је паства у потпуности схватила зашто је била лишена беседе и да због тога неће прекоревати пастира. Помоливши се, сви се вратише својим кућама. О. Василије још дуго није излазио из храма тога дана. У молитви пред Божијим престолом он је тражио утеху свом пометеном срцу. У молитви Богу, као што жедан човек тражи изворску воду, тако је и он тражио утеху својим јадима који су му притискали душу. Био је свестан да само тиме и може олакшати своје тешко бреме – искрено и усрдно се молити и с дечјим поверењем предати себе свеблагој помоћи Божијој и заузимању светих угодника. Сва земаљска доступна средства да би се избегла несрећа била су исцрпљена. Тешко удовиштво за себе и тешко сиротовање за децу предстојало је неминовно и очигледно у најближој будућности.
На други дан Покрова о. Василију су дошли таст и ташта, а такође и његова сестра.
– Да – говорили су крај болесничине постеље њени родитељи очигледно је да је расплет близу. Неће преживети. Сва се осушила, чак и једва дише. И откуд ју је напао тај рак, чудна ствар. Да није од оне њене прошлогодишње туге за време ваше болести?
– Све може бити, наравно – одговори о. Василије. – И сам се тога добро сећам, коликих ју је мука коштала моја болест. Шта да се каже? Молила се Господу да је узме к Себи уместо мене. Јер ју је само крајње очајање, вођено самопрегорном љубављу, могло подстаћи на такву молитву и што је занимљиво: било је то 2. октобра, што значи на данашњи дан. Зар ће јој Господ дати по њеној молби и узеће је к Себи? Тада ће све бити разумљиво: то је прст Божији, то је она измолила и за мене је свој живот положила.
Увече истога дана умрла је матушка Иларија: отишла је с миром Господу. Изгубио је о. Василије многовољену жену, породица брижну мајку, рођаци срдачну и љубазну домаћицу, а парохијани, нарочито жене, услужну и предусретљиву попадију. Губитак је био једнако велик за све.
Много народа се окупило на сахрани матушке Иларије, без обзира на то што је био радни дан. Свима је искрено било жао, што се тако рано угасио један тако свима потребан живот, било им је жао деце сирочића од којих половина није схватала значај претрпљеног губитка, жао им је било и свештеника о. Василија који је постао удовац још у младим годинама, жао им је било рушења породичне среће те куће на коју су многи показивали као на пример достојан подражавања.
‘Воља Божија, воља Божији, прст Божији’, у мислима је понављао свештеник, враћајући се последњи кући са свежег гроба. ‘Кад бих могао и ја сада да легнем поред покојнице, не би ми требала никаква друга утеха. Али деца, деца…’ А деца, шта ће, већ су се увијала око њега, хватала га за руке које су беспомоћно висиле, губила се у широким наборима мантије коју је усковитлао ветар, падала под ноге, трудећи се да му погледају у очи и осећајући својим малим срцима да им осим оца није остало никог другог блиског и свог човека, и да он сада треба да им замени и мајку и све. Погледа он на њих, на своју сирочад, и горко заплака“.
Ускоро су после женине смрти о. Василија преместили у Москву у храм Николе Јављеног у Сребрној улици, поред Арбата. Троје деце је умрло, остале су само две кћери и син Борис. Он је завршио Московску Духовну академију, али свештеник није постао; почео је Први светски рат и отишао је на фронт.
Године 1922. совјетске власти, користећи глад у Поволжју, почеле су гоњење Православне Цркве. Свуда су слани агенти ГПУ који су позивали на разговоре поводом одузимања црквених драгоцености, случајне људе, пролазнике, сапутнике у возовима и често су уколико су, с њихове тачке гледишта, ти одговори били неповољни човека хапсили. Јачајући своју делатност у црквама, агенти ГПУ су се трудили да прате и слушају све проповеди. Што сами нису могли да схвате, о томе су питали парохијане и на основу њихових одговора су састављали своје доставе. Те доставе често нису одговарале стварности, али чим су доспеле у шесто тајно одељење ГПУ, оне више нису биле под сумњом и нису се проверавале.
4. марта свештеник цркве Јована Војника, Христофор Надеждин, објашњавајући значај наступајуће недеље – Недеље Православља рекао је да „непослушност Цркви доводи до невоље и Божијег гнева, што се и запажа у савременом животу… народ је толико огрезао у гресима да на њега праведно иде Суд Божији у виду предстојећег одузимања црквених утвари и у томе што те ствари можда неће доспети у руке гладних…“ Доушник је то на свој начин записао.
Када је комисија за одузимање црквених драгоцености дошла у храм Николе Јављеног, о. Василије Соколов их је молио да не узимају предмете неопходне у богослужењу, чије ће одсуство створити тешкоће приликом причешћа. Комисија му је то категорички одбила. Осећање горчине и увреде обузело је свештениково срце. „Ми не треба да жалимо… због материјалног губитка – рекао је он у проповеди тим пре што су ствари одређене за потребе гладних. Али парохијани не могу а да не буду огорчени због тога што одузети црквени сасуди могу бити претворени у предмете за домаћу употребу… Положај верника је сада сличан положају у вавилонском ропству. Јевреји су се обраћали Богу у нади да ће Он казнити оне који су их поробили због причињеног им зла, и парохијани се могу надати да ће Бог, допустивши одузимање црквених драгоцености из храма, ако такви буду употребљени на зло, исто тако узвратити онима који су то учинили“.
Агент је лоше чуо проповед и да би разјаснио недоумице, обратио се протођакону храма. Овај је, не придајући томе великог значаја, слободно препричао садржај проповеди коју је агент записао у оном облику који му је био неопходан ради обављања задатка. Отац Василије је био ухапшен. Укупно је било ухапшено и изведено пред суд 54 човека, рачунајући ту и свештенике Христофора Надеждина, Александра Заозерског, јеромонаха Макарија Тељегина, и мирјанина Сергија Тихомирова.
Отац Василије је оптужен да је 7. априла одржао у храму „проповед о одузимању црквених драгоцености… назвао је … одузимање пљачком, а комисију бандитима. На крају своје проповеди, поредећи положај верника с положајем Јевреја у вавилонском ропству… позивао је становништво да се обрати с молитвом Богу и да Га моли да збрише са лица земље оне који су извршили одузимање, као што је некада Бог збрисао због истог тог Вавилон… И то се изразило у речима псалма које је прочитао ‘На рекама Вавилонским’… кћери вавилонска проклета, блажен је онај који ће узети и разбити твоју децу о камен“.
Епархијски намесник и старешина храма Св. Параскеве у Охотном рјаду[2] Александар Заозерски оптужен је да је „добивши посланицу патријарха Тихона, ширио ову по црквама… Упознавши парохијане с прогласом патријарха Тихона и одлуком СЦИК, поднео је извештај по питању одузимања драгоцености након којег се скуп изјаснио у корист одузимања драгоцености“.
Епархијски намесник и старешина храма Јована Војника Христофор Надеждин оптужен је да је „добивши проглас патријарха Тихона, ширио овај по црквама… одржао је проповед на тему ‘некада моћна Држава Руска која пропада… ’13. марта… у цркви упознао је парохијане с прогласом патријарха Тихона“.
Јеромонах Макарије Тељегин био је оптужен да је приликом одузимања црквених драгоцености из придворног храма патријаршијског подворја „у присуству гомиле назвао комисију за одузимање пљачкашима и насилницима“.
Мирјанин Сергије Тихомиров …“5. априла… за време одузимања црквених драгоцености у храму Богојављења у Драгомилову око храма се окупила гомила која је почела да пружа отпор комисији за одузимање и покушала да продре у храм који су чували… црвеноармејци. Хици испаљени у ваздух од стране заштите нису растерали гомилу… Коњица која је дошла наместо догађаја, растерала је гомилу. Било је тешко рањено и пребијено неколико црвеноармејаца… Најактивније учешће су узимали у агитацији и премлаћивању црвеноармејаца: Тихомиров…“
Осим тога, епархијски намесници московских храмова били су оптужени да су чували проглас „православном становништву града Москве“[3] и протест упућен СЦИК[4] који су потписале стотине православних.
Од 26. априла до 8. маја у Московском Револуционарном трибуналу одржано је суђење. Оптужени су се држали храбро и достојанствено. Више пута су судије покушавале да их примаме ублажавањем њихове судбине у замену за сведочења протнв других, али они на то нису пристајали.
Свештеник Александар Заозерски није признао да је крив за контрареволуционарну агитацију против одузимања црквених драгоцености. Рекао је само да је читао у храму посланицу патријарха Тихона. Али преко кога је добио текст посланице и протеста упућеног СЦИК одбио је да каже: „Дошао ми је непознати грађанин и донео неколико примерака прогласа патријарха Тихона и текстова протеста, број који је био довољан за све цркве мог намесништва. Све патријархове прогласе и текст протеста сам разаслао по црквама по службеној дужности, потчињавајући се одлуци највиших црквених власти“.
И свештеник Христофор Надеждин није признао кривицу и одбио је да помене преко кога је добио посланицу патријарха Тихона: „… дошао ми је непознат младић и донео неколико примерака прогласа патријарха Тихона које сам разаслао по црквама; касније је исти младић донео два примерка протеста СЦИК“.
Оца Макарија Тељегина судије су питале о његовим убеђењима.
– По убеђењима сам монархиста – одговори он.
– Какав сте ви монархиста, када монарха нема? Па и ап. Павле каже: покоравајте се постојећој власти.
– Ја се и покоравам: живим тихо, мирно, као сви смртници, власт ме се не тиче.
– Где служите?
– Био сам војни свештеник Прве Донске козачке бригаде. Сада служим у придворној цркви патријаршијског подворја.
– То сте ви тамо увредили комисију?
– Да, ја сам назвао њене чланове пљачкашима и насилницима. Ја сам служитељ светог престола и мени је веома тешко када одузимају свештене предмете.
С неустрашивошћу и отвореношћу држао се на суду свештеник о. Василије Соколов. Из затвора је писао својој телесној и духовној деци:
„Мила моја децо и сви ви који ме волите! Ваше учешће у мом снабдевању разним ситницама дубоко ме дира. Видим и осећам ваша срца која изгарају од љубави. Али стрпите се мало и не трошите се на слање таквих скупих ствари као што су поморанџе. Није нама затвореницима до поморанџи! Клањам се вашој љубави и молим Бога да вам узврати за све небеском милошћу.
 
Много вас све воли протојереј В. Соколов.
 
Свима који ме воле и мојој духовној деци
Од свег срца вам захваљујем на саосећању које се испољава према мени у мом жалосном стању. Вашим молитвама и вашом љубављу нека олакша Господ судбину која ми се спрема! Дај Боже и вама свима трпљење у подношењу послане вам невоље! Наравно, то је велика невоља за вас да видите оба пастира Ваша на оптуженичкој клупи. Не губите наду. Након невоље ових дана даће вам Господ и радост коју нико неће отети од вас.
 
Мир свима вама! Благословио вac Бог! Протојереј В. Соколов“
 
8. маја 1922. године прочитана је пресуда Трибунала: „Узимајући у обзир да се оптужени, у односу на које је доказана контрареволуционарна делатност, искористивши најтежи тренутак живота народа, када милиони сељака умиру од глади, Заозерски… Соколов… Тељегин… Тихомиров… нису покајали за учињена злодела… те су тиме испољили највеће злочинаштво, Трибунал је осудио Заозерског Александра Николајевича, 42 године… Надеждина Христофора Алексејевича, 56 година… Соколова Василија Ивановича[5], 46 година, Тељегина Макарија Николајевича, 46 година… Тихомирова Сергеја Фјодоровича, 57 година… на најтежу казну – стрељање“[6].
Обновљенашки епископ Антонин Грановски поднео је молбу у СЦИК Калињину за помиловање осуђених на стрељање. На седници Политбироа 11. маја[7] саслушан је предлог Камењева да се потврди пресуда Московског Трибунала, али у вези са Антониновом молбом упућеном Калињину, одлучили су да се „извршење пресуде привремено обустави. Наложити д. Троцком да до вечери 12.5. заузме став и поднесе писмени предлог Политбироу“.
14. маја Бек, Красиков и Уншлихт су поднели Троцком свој закључак у вези с процесом, предлажући да се одмах стрељају петорица оптужених. 18. маја на седници Политбироа[8] саслушан је закључак Троцког у вези с пресудом поводом случаја одузимања црквених драгоцености у Москви: „У односу на доле поменута лица неопходно је доћи до закључка да по околностима случаја и по карактеру њихове личности нема основа које могу утицати у правцу ублажавања пресуде Московског Трибунала:
1. Надеждин Христофор је, осим непосредног учешћа…[9] заједно с другим архијерејским намесницима јасно и свесно… под религиозном заставом активно позивао… држао проповеди…
2. Соколов Василије, који није био чак ни архијерејски намесник, ипак је на најактивнији и на најсвеснији начин водио непосредну… агитацију у цркви, употребљавао је цео религиозни апарат аргумената…
3. Тељегин Макарије, као активни и непомирљиви непријатељ… ватрени монархиста… који је потврдио своју непомирљивост на суду.
4. Тихомиров Сергеј, активни црностотинаш, који је непосредно учествовао… и подстрекавао на то и гомилу…
5. Заозерски Александар је како у свом раду, тако и на суђењу, испољио највећу свесност и непомирљивост… представља идеолога… свештенства.
Приликом искључивања из списка једанаесторице осуђених на најтежу казну осталих шесторо лица, комисија[10] се руководила искључиво разлозима да се с најмањом штетом по суштину пресуде, праведно према свој једанаесторици, изађе максимално у сусрет заузимању прогресивног свештенства“.
Политбиро је потврдио предлог Троцког – стрељање. Осуђенима није одмах било саопштено да је смртна пресуда потврђена, али је срце о. Василија већ предосећало исход. Он је заспао тек пред јутро. И почели су да се вуку један за другим дани и ноћи у ћелији осуђеника на смрт – од пресуде до мученичког краја. Из затвора је писао својој телесној и духовној деци[11].
 
* * * * *
 
19.05. Мало сам заспао након бесане ноћи и почео сам да се осећам знатно боље. Истина, срце не престаје да ме тишти, као да осећам најтежу несрећу, али стање организма је спокојно и уравнотежено. Осим тога, шире се добре вести (мислим да их шире ради расположења) како је наводно одлучено да се укину смртне казне у вези с нашим случајем и да се замене другим казнама. Какве год биле те казне, несумњиво је да су боље од стрељања, али човек тешко може да поверује у такву добронамерност судија. Зашто је нису имали раније? Ускоро ће се све сазнати. Вероватно је да се случај сада поново разматра и да ће коначна пресуда одмах постати правоснажна. Господе! Шта онда! Зар ћу морати ипак да се растанем с белим светом? Ето, када организам јача, тада се и жудња за животом увећава. Мислим да су управо зато подвижници изнуравали и нису штедели своја тела да би ту животност у њему ослабили, да би пробудили у њему жудњу за другим, небеским и духовним животом. Две те жудње не могу постојати заједно у човековој духовној настројености. И зато мудрац не дозвољава да животињско-телесна чулна жудња овлада његовим организмом, већ се труди да преовлада она духовна.
Што се мене тиче морам да кажем да ни раније моја духовна жеђ није била моје стално и постојано стање духа. Тако је и сада, чак и у овим својеврсним данима, када питање о животу овде и животу тамо стоји као првенствено питање на дневном реду, када су наде у овдашњи телесни живот готово изгубљене и предстоји неизбежни сусрет са оностраним загробним животом. Чак и сада стање духа остаје колебљиво и пламсаји чулног, земаљског живота нимало не слабе, већ само понекад замиру, да би мало касније избили још снажније.
Али, мислим да не може проћи без трага оваква душевна напетост у борби за то шта човек треба да изабере – земаљско или небеско, телесно или душевно, садашњост или будућност. У сваком случају, тасови на ваги одлуке се приклањају у правцу овог другог избора. И тај резултат је најважнији плод доживљеног времена. Ма шта се догодило потом, ипак питање је решено коначно: држи се за вечни живот, за небо, за душу. Све остало пролази и не вреди озбиљне пажње. Као човек који је зашао у другу половину живота одавно би требало да се зауставим на таквом избору и да усмерим све напоре његовом спровођењу у живот. Тога није било добром вољом. Сада то морам да признам и да почнем да остварујем по нужности.
Да, затвор је велики учитељ и строги наставник. Он не воли шале и половичност. Овде треба човек да се одлучи коначно и неповратно. У слободном животу човек никако не може на то да себе примора, не може никако да дође до те свести. Управо ме је овај затвор сада коначно уверио да предавати се са свим жаром и искључивошћу световној и животној таштини јесте чисто безумље, да прави човеков посао мора да се састоји у служењу Богу и ближњему, а најмање у бригама о самоме себи. Шта ми је дала на крају крајева та моја велика брижност за земаљска стицања, за частољубиве, службене и друге привилегије, за спокојство и задовољство телесног живота? Признајем да ме је тај неправилни однос према животу и довео до затвора. Истина, у последње време (тек у последње време) постао сам нешто бољи, нешто брижљивији у односу на сиромашне и ближње уопште, али заиста врло мало. Не, треба у корену све то пресећи и живетн на хришћански начин, а не на пагански, као што је то било до сада. Али хоћу ли имати прилике, Господе, хоћу ли имати прилике да испробам живот на Божији начин? И да ли човек може да живи на Божији начин на слободи!? У затвору и у надолазећем страху од смрти одлучност не нестаје, већ јача, а на слободи, усред животне вреве и свакојаких саблазни – тамо, по свој прилици, нећеш донети такву једну добру одлуку. Да, да, и у сваком злу има неко добро, па чак и веће добро. Тако се и у затвору много добрих преокрета збива у људскнм душама. И људи одлазе одавде умногоме очишћени од старог кукоља, од некадашње прљавштине. Хоћу ли и ја такав отићи и хоћу ли уопште отићи?!
 
Протојереј В. Соколов
 
20.05. Како бесконачно траје и како је бесконачно мучан затворски дан! Не знаш када да устанеш и када шта да радиш. Часовника нема, и сви рачунају време само по времену за оброке: њих је три јутарњи, подневни и вечерњи. Да ли има много или мало времена од једног до другог оброка човек не зна, а ноћ – то је чиста вечност, нарочито за мене који се често будим или уопште не могу да заспим. Зато су на зидовима убележене разне црте сенки – сенка ручка, сенка вечере итд. Али ту је врло мало тачности, па се зато тако често и чују с прозора дозивања – колико је сати, да ли ће бити ускоро ово или оно. Лети се, наравно, људи могу дозивати, а како ли је тек зими седети у оваквом положају. Ноћу такође нема светла и зато с нарочитом радошћу човек гледа небеска светила. „Збогом звездо, време ми је за спавање…“ сваке вечери звуче у мојој души ове речи, драга Тоњичка (кћерка о. Василија – И.Д.). Јеси ли мислила када си певала, и јесам ли ја мислио када сам слушао да ћу те мисли, та осећања, која се налазе у тој песми, реално доживљавати баш ја. Од затвора, као и од просјачке торбе, не одричи се. Ова пословица се показала тачном у свој њеној суровој истинитости.
Данас сам устао, мислим, негде око 5 сати. Чујем неко кретање иза врата, нечије ужурбане кораке, понекад узвике, а ја сам затворен као у сандуку и не могу да проверим шта се збива око мене. Због тога су ми толико напети нерви – због те неизвесности о ономе што се догађа око мене. Али сада као да се нешто спокојније односим према свему, не зато што ми је нестао страх од смрти, већ зато што, на основу онога што знам, наш случај још увек стоји на мртвој тачки. А када се покрене и дође до краја, онда ћу се узрујавати онолико колико треба. За сада ми се расположење сваки час мења: час ми је лакше, час теже. Понекада наиђе тако мутан талас на свест да ми није ни до чега и да сам спреман да побесним. И само то што су ми одузета било каква средства да направим неки скандал, само ме то избавља од ексцеса.
Неки предлажу да се читају књиге, постоје људи који их чак и добијају из куће и који се баве науком. Свако има своје нерве и свој карактер. Али ја немам тај карактер да бих могао пред лицем смрти да размишљам о неким научним проблемима. Покушавам да се усредсредим и да читам. И сваких пет минута прекидам да бих размишљао стално о једном истом – о својој садашњој и будућој судбини. И када се поново вратим књизи, заборављам шта сам читао. Какве може бити вајде од таквог читања са прекидима? Када би макар постојао неки физички рад, неки ручни рад, била би то права срећа. Уз њега бих могао да утучем време и избавим се наметљивих мисли. Нажалост, не умем ништа да радим од тога, а и мало ко од нас уме да ради нешто од те врсте. А онда нема ни никаквих материјала, никаквих оруђа. Голим рукама се ништа не може урадити. Преостаје готово једини, али зато и најутешнији посао у овом положају – молитва. Човек може било где да се моли, али овде може и мора, по апостолу, непрестано да се моли. У речима молитве, приликом задубљивања у њихов смисао и значај, откривају се све нови и нови извори охрабрења и радовања. Понекад пониреш у самоосуђивање, у сазнање дубине своје греховности, у сазнање своје претходне немоћи. Али затим то расположење бива потиснуто моћнијим речима наде и утехе. Ожалошћеном и уцвељеном срцу молитва не само што даје одмор и спокој, него и улива у њега струју живота, снагу ради помирења с невеселом стварношћу, ради подношења несрећа. Без молитве би човек заиста могао да пропадне, да упадне у безизлазну тугу, у смртну агонију.
За сада се држим свог правила – читам све дневне службе по молитвослову. Никад нисам мислио да би ми та књига могла бити толико корисна у животу, као што уопште нисам ни мислио да ћу доспети у ово садашње жалосно стање. О, када би те молитве биле благоугодне пред Спаситељем нашим Богом! Када би долетели ти жалосни уздаси до наших небеских молитвеника и покренули их на мољење за нас! Али моје молитве не само што имају мало наде, него је уопште и немају. Свако ко тоне, јауче и дозива… Ја више полажем наде у ваше молитве, моме срцу блиска телесна и духовна децо. Ваше молитве су добровољне и самопрегорне, оне могу више значити за умилостивљење Владике Христа. Некада су молитве верних извеле из тамнице апостола Петра. Неће ли се нешто слично догодити и нама, грешнима, по вашим светим молитвама?!
 
Протојереј В. Соколов
 
21.05. Из дана у дан нам Господ продужава живот. Стално оклева Господ да нас позове к Себи, очекујући наше покајање, нашу душевну припрему. И судећи према томе шта ћемо показати у то критично време, какве ћемо склоности у себи испољити, добре или лоше, тако ће нам и бити. Јер код праведног Наградодавца све се чини према заслугама.
Нажалост, ми смо у свом стању духа раслабљени. Из разних разлога. И зато што смртна претња још није близу, и зато што продиру у наше мисли и доживљаје горућа питања живота. Ето на пример, питања о преуређењу Цркве. То су нашем срцу тако драга питања која се не могу заборавити ни у тренутку смрти. Да, шта ће бити с тобом, мила наша Православна Цркво! Као да је ово судбоносно питање било намерно постављено пред нама управо након овог суђења. Хиљаду година нису покретана таква питања. Куда ћеш, у ком правцу кренути, мајко наша рођена? Верујемо у божанску заштиту небеске Главе Твоје, верујемо у Христа Господа Који је заволео Цркву Своју и предао Себе за нас и не може је оставити на милост и немилост судбине, верујемо да ће је Он извести на истински и светли пут. Али то је тек на крају, а шта јој предстоји да доживи до тада? Шта се спрема деци Цркве, док се то све не збуде, док се не уреди на добро?! Само је Господу то познато, али судећи према нама самима, много невоља и страдања треба да доживе православни хришћани све док не достигну тихо пристаниште. И како ми је жао, како ми је криво што сам у тако важно време одстрањен од сваког учешћа у збивањима око мене. Наравно, можда ми не бисмо ништа од себе лично унели у те догађаје, али бисмо ипак могли да помогнемо људима око нас да их схвате и да их поднесу. У души се рађа зебња за своју паству која остаје без руководства, без духовног надзора, што може имати за последицу колебања у вери, пад морала и отуђење од Цркве. А то је сигуран корак према духовној пропасти. Господе! Не окриви нас још и због тих последица по нашу паству, последица које могу бити тешке, не урачунај нама, пастирима, то у грех и као благ, опрости због наше сопствене беспомоћности, због немогућности да не само другима, него и себи ичим помогнемо у садашњем јадном стању!
Како ћеш опстати и ко ће тобом управљати у оваквим условима, наша цркво Николе Јављенога? Ко ће те и како повести када нас не буде било? И нехотице ми падају на памет овакве мисли сада, уочи празника 9. маја (празник Младог Николе). Шта ће предузети као услед пастирске кризе наши црквени старатељи? Да ли ће се задовољити изнајмљеним свештеницима или ће почети да се брину о новом и сталном свештенику? Могуће је и једно и друго и мислим да ће се наћи присталице и једног и другог. Занима ме да ли ће и какав ће бити онај ко буде на мом месту и ко буде мој заменик. Биће ми тешко и криво ако такав буде неки неделатни или недаровити човек који не само што неће даље покренути оно што смо започели, него га неће одржати ни на садашњој висини развоја. Зашто смо се онда трудили, зашто смо онда све ризиковали? Наравно, тамо још увек има људи старог кова који ревносно раде на корист и славу храма и парохије. Али чега све нема у данашње време, каквих преокрета и изненађења? Тако и ту. Речено је: „Ударићу пастира и овце ће се разбежати“.
Драга Николојављенска паство! Како бих хтео да те видим у ове дане одговорне и бремените свакојаким догађајима, на висини својих задатака, у потпуној свести о озбиљности садашњег тренутка. Како бих хтео да задржиш и даље своју улогу чуварке чистог православља, заветних предања, строгог устава службе и богослужбеног реда! Како бих хтео да се у теби и даље настави религиозно просвећивање, да се разгорева молитвено надахнуће, да се шири добротворни рад. Хоћу да верујем и да се надам да небески Домаћин храма и руководилац пастве – Христов светитељ Николај – неће дозволити да посејано семе буде угушено, неће дозволити да пропадну млади усеви и послаће на своју њиву одговарајуће посленике да заврше започето. Нека ово буде, нека буде!
 
Протојереј В. Соколов
 
22.05. Никољдан! Наш светли храмовни празник! Већ одавно чујем како звони за јутрење. Та звоњава ме дира у срце. Звоне и код нас, наравно. Али ја не могу ни звоно да чујем, ни службу да погледам. Ето шта човек може да доживи! Заиста су велики наши греси те су нас лишили свега, чак и онога најневинијег и свима могућег. То ми је несумњиво плата за сопствене пастирске грехе, за то што нисам умео и нисам хтео да напасам како треба стадо Христово. Нама је заповеђено да напасамо, не господарећи над наслеђем Божијим, већ душу своју полажући за њега, а ми радимо управо обрнуто – напасање сматрамо спољашњим владањем над паством, добијањем од ње бедне зараде, достизањем почасти и славе за себе итд, итд. Једном речју, ми смо изопачили сам смисао духовног пастирства и претворили га у световну владавину. За то, несумњиво, морамо бити и кажњени. Помислим, па нисам само ја, сви су такви, али зар је то оправдање? Лопов не може да се оправда тиме што многи други краду, па чак и више од њега. А кад је већ ухваћен, онда треба да трпи и казну. Исто тако и ја – упао сам у клопку због ситнице такорећи, пао сам само због једне проповеди, и ето зато сносим страшну казну. А казна је заиста ужасна, за мене барем. Сваки дан морам да умирем, јер сваки дан чекам да ме позову на стрељање. Не знам у којој срази је судски процес, можда је пресуда већ потписана и њен рок већ истекао. Сада ће доћи да је изврше. И вртиш се у том ишчекивању казне која ти виси над главом и не знаш шта чак ни шта да молиш од Господа, да ли то да ти се још продужи живот, или то да се што пре заврши и прекрате се ове муке, ова свакодневна умирања. Замишљаш како ће те ставити уза зид, како ће ти прочитати пресуду, како ће уперити у тебе пушке, како ћеш осетити смртни ударац – све то по неколико пута преживљаваш у својој машти, а срце стално дрхти, стално осећа бол и нема ни минута спокоја. Зар је то живот?
По обичају, устао сам рано. Већ сам се помолио и причестио. Сећам се како бих сада служио у својој цркви, сада бих поучавао своје парохијане, говорио бих им о светитељу Николи и сам бих се радовао и друге бих радовао и храбрио. А затим бих почео да идем по парохији и да са свима делим своје мисли и осећања. Својој породици, својој деци бих донео празничну радост и утеху. Сада им без мене празник и није празник. Иако њихов тата и није умро, њега нема с њима, а можда је он и умро, помислиће они, и због тога ће се још више жалостити и туговати. Да, колико сам ја свакојаких патњи и лишавања нанео тим својим случајем и ближњима и даљиима. Зар се није могло унапред то све предвидети? Ма не, као да је намерно било то све игнорисано и учињено тако управо како није требало чинити. Закаснело покајање! Колико је било таквих покајања и какве је било вајде од њих! Ако су некада та покајања и доводила до повратка претходној срећи и спокојству, да ли су она много служила моралном исправљању и обнови? Мало, па се зато и исцрпло Божије дуготрпљење, и наднео се над главом тај страшни и кобни ударац. Зато се сада поставља питање могу ли ја да будем истински пастир, јесам ли у стању да остварим, макар релативно, пастирски идеал или сам већ безнадежан. Од тога ће и зависити судбина мог живота. Господ ће га сачувати и продужити, ако по свемудрости Својој зна да се ја још увек могу поправити, да могу бити добар пастир. Ако не, Он ће прекинути овај живот да ни мени самом не би доносио, нити другима чинио непотребно зло и штету. Твори, Господе Срцезналче, вољу Своју! Мени је сада на души само једно: умоли угодниче Божији Николаје, за мене недостојног, Господа Бога да оконча мој живот на служби при светом храму твоме да не бих погинуо злом и насилном смрћу, већ да бих се удостојио хришћанског и спокојног краја без бола. Надајући се у молитве, верујући у заузимање твоје, са трпљењем ћу чекати крај ове мучне трагедије, овог свакодневног умирања.
 
Протојереј В. Соколов
 
23.05. Видех се с Вама, децо моја драга. Хвала Богу! Као да ми је засветлело у души. А сада су опет почеле да ме муче жалосне мисли, нисам ли се с вама последњи пут видео? Живот ми виси о концу. Тешко је, неподношљиво тешко живети у таквом положају.
Ти се, дакле, Борја, коначно жениш, оженио си се грађанским, а преостало је још и црквеним браком. Но, нека ти Бог да да добијеш тај Божији благослов породичног живота. Нека он учврсти твој брачни савез II нека вам пода мир и успех у свим вашим подухватима и делима. Нека умножи Господ плодове рада вашег и нека изведе на пут потомство ваше. Нека ваш савез не буде телесни, него пре свега духовни, веза душа, са сједињењем мисли, осећања и жеља. Трудите се да све чините заједно, да будете искрени једно пред другим. Једном речју, живите душа уз душу, срце уз срце, живите не само за себе, него и не заборављајте мању браћу која су око вас и којима је потребна ваша пажња и саосећање. Тада ћете имати за своје свакодневне помоћнике у животу и делима својим Господа Бога и Његову Пречисту Мајку и светитеља Николу Чудотворца чијој вас заштити и преко уручене вам посебне иконе ја и поверавам.
Ваша судбина неће бити весела. И као да сам ја за то крив. Наравно, ја сам крив до извесне мере. Шта да се ради? Опростите и због тога, као и уопште опростите за све што сам вам причинио овом несрећом која се сручила на мене. Ипак се потрудите да нечим улепшате тај јединствени дан свог живота у оној мери у којој вам то дозвољавају најпосле ваша средства. Та средства нису велика, али ће вам бити довољно за мало гостију. Не задужујте се. Боље је скромније, али за свој новац. Опасно је уплитати се у дугове, они као окови спутавају човека. Ја лично никада нисам бивао у дуговима и увек сам више волео да претрпим оскудицу или недостатак нечега, него да будем богат туђим добром. Уосталом, немам никаквих разлога да правим оваква упозорења, јер је твоја прошлост, Борја, у том погледу беспрекорна.
Хтео бих, ах, како бих хтео, да бар мало погледам како живите, шта радите, хтео бих да се прошетам по башти, да је прегледам својим домаћинским оком. Али о томе не вреди чак ни мислити, пре мислим о томе да ли ћу уопште угледати свој дом и своју драгу децу. Никада нисам клонуо духом као у ове дане, да ли зато што су ми растројени нерви, што је овај живот који је постао напет у мислима и осећањима почео да убија сваку бодрост у души, или зато што заиста осећам велику опасност по свој живот. Можда и једно и друго. Мучно је утицала на моје расположење вест о осуди на смрт шујских свештеника, учесника тамошње побуне. Овакав преседан ништа добро не обећава. А затим стварање нове црквене управе са оставком патријарха такође је неповољан моменат. Ми смо такође присталице старог правца, јасно је да за нас међу новима неће бити бранилаца. Пре ћемо у њима наићи на злобнике, и то се, наравно, може одразити и на судску одлуку поводом нашег случаја.
И међу нама има људи који не очајавају и који живе тако као да им ништа не прети, наравно, већини нас и заиста ништа не прети, осим затвора, зато што оптужбе нису толико тешке. Али ја мислим да чак и када бих припадао таквима, осећао бих се веома лоше. Како било, ипак си осуђеник на смрт, како нас овде зову, а то је тешки и неизбрисиви жиг.
Јутро ипак доноси неку бодрост духа и рађа оптимизам у погледима. Човек хоће да гледа будућност кроз ружичасте наочари, хоће да поверује да ће све проћи без крајње жртве. О, када би тако уредио Господ! Довека бих славио Његову богату милост. Довека бих у песмама хвалио пред престолом Његово снисхођење! Увек бих славио и твоје заузимање, свети Никола, јер је теби особито својствено да пружаш помоћ онима који су у тамници и да избављаш од смрти невино осуђене.
 
Протојереј В. Соколов
 
24.05. Ноћ уочи св. Кирила и Методија, оданије Пасхе. Са свих страна допире црквена звоњава. Свуда празнују, моле се и радују се. А ја седим и мислим само једну мисао – да ли ће ускоро доћи по моју душу. Господе, каква невесела судбина! Тешко ми је да се обуздам да не молим и не преклињем: изведи из тамнице душу моју, услиши глас мољења мога. Измучено је, изнурено срце у овом мучном ишчекивању. И не знам, чак и ако ме мимоиђе ова чаша, да ли ћу икада ваљати за било шта. Претворићу се у болесног инвалида. Сада желим само једно, да ме негде протерају одавде. То принудно путовање би ме можда оживело, подигло би ми дух, ојачало моје снаге. А без тога ипак тешко да ћу бити у стању да поднесем овај тешки ударац.
Бојим се и за вас, драга моја децо, бојим се да и ви од туге и суза себи не навучете нешто. За мисаоног човека туга је врло опасна ствар. Добро је и много ће вам помоћи то што имате много брига и послова и то разноразних. У тим пословима ћете се ипак некако разонодити и забавити. А затим око вас су људи који ипак одвлаче вашу пажњу од болне тачке и дају вам да предахнете. Ето баш у том погледу је наш положај овде најужаснији. Седиш и дан и ноћ сам самцит. Против воље у главу као да је забијен ексер – једна те иста ужасна мисао о предстојећој смрти и о безнадежности твог положаја. Како ти је драго када неко кроз прозорчић на вратима нешто упита или нешто каже. То си већ спреман да сматраш великим догађајем и срећом. А како споро пролази време овде! Дан који почиње у 6 часова чини се бескрајним. А ноћ је, за мене који мало спавам, још дужа. Бојим се чак и тих ноћи, зато што овде ноћу долазе и купе људе да их пошаљу на онај свет.
Одслужио сам последњу пасхалну службу. Да ли ћу још имати прилику да певам Пасху на земљи? Ти једини знаш, Господе! А ако не, удостоји ме да се причестим вечном Твојом Пасхом у незалазном дану царства Твога.
 
Протојереј В. Соколов
 
25.05. Ево дошло је и Вазнесење Господње, чудесни крај најчудеснијег почетка (Васкрсења). На тим чудесима почива цела наша вера, на њима се она гради као на свом гранитном темељу. Ма шта измишљало неверје против хришћанства, оно ће увек бити снажно и чврсто на том непоколебивом темељу који је дат у Васкрсењу и Вазнесењу Христовом. За мене је сада нарочито радостан и пун наде тај празник Вазнесења Господњег. Зашто се Он узнео? Идем, рекао је, да приправим место вама. Дакле и мени, грешноме, Ти, Господе, ћеш припремити место, макар оно последње место у царству Твом. Изгледа да није безнадежна наша судбина приликом тог пресељења у онај загробни живот, дакле, смрт није уништење, није почетак новог мучног постојања, она је почетак новог, бољег живота, она је промена туге у радост, по изразу црквене молитве. Ако је тако, онда се не треба жалостити због престанка овог земаљског живота, жалостити се због смрти која се ближи: за верујућег хришћанина то је прелазак у бољи живот, то је почетак његовог блаженства са Христом. Ове мисли ми сада дају велики спокој. те сам садашњу ноћ провео много лакше, него све претходне. Али ето, јутро је опет донело раслабљеност духа. Допире из Москве радосна звоњава. У мислима видим наш храм, реку свечано обучених богомолника у њему. Видим испуњен храм, многа своја чеда која стоје на својим омиљеним местима. И страшно ми је што мене тамо нема, што не само што не могу да тамо служим и говорим, него чак не могу да присуствујем ни међу богомолника. Утисци су тешки, али када се сетим да сам, живећи на слободи и уживајући сва њена блага раније, уопште ова нисам ценио, сматрао сам их ни за шта, примао сам их као нешто обавезно, као уобичајено, онда схватам да су та осећања потпуно заслужена н за будућност врло поучна. Уопште, овај затвор човека приморава да и против своје воље много тога посматра другим очима него онда, да превреднује старе вредности, много тога да уздигне, а много н да смањи по значају, да уздигне све духовно, идеално, а да снизи све материјално и чулно, јер прво увек живи и дејствује, друго само до извесне границе.
 
Протојереј В. Соколов
 
26.05. Прошло је и Вазнесење Господње. Како је дивно време! Како је лепо у свету Божијем чак и из тамничког прозора. Каква топлота, какав ваздух, какво дивно плаво небо са ретким паперјастим облацима! Мора да је сада лепо на ливади, у шуми, код нас у башти! Сигурно је процветао јоргован. Боже мој, како моја душа чезне да види завичајна места! И ето, усред такве благодати човек не може да размишља ни о чему осим смрти, осим блиског краја и растанка с тим прекрасним светом… Али, с друге стране, ако је овде тако лепо, ако овдашњи свет може бити тако красан и привлачан, како је онда несумњиво још лепши и привлачнији онај невидљиви небески свет где пребива у Својој слави Господ са светим небожитељима! Каква тамо мора бити радост, какво усхићење, какво блаженство! Апостол Павле говори из свог искуства да се не може језиком изрећи лепота небеског света, да се не може изразити оно усхићење које обузима душу оних који улазе у тај свет. Ако је то тако, а тако је несумњиво, зашто онда жалити за овим овдашњим светом који је леп само понекад, а и у тој привременој лепоти увек скрива у себи мноштво свакојаких страдања и свакојаке физичке и наравствене ружноће. Управо зато Христос и говори у светом Еванђељу: не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу да погубе. Дакле, само наша малодушност тера наше срце да затрепери пред том телесном смрћу. И само тај тренутак, тај трен изласка душе из тела, само је он и тежак и страшан. А тамо и одмах је спокој, вечни спокој, вечна радост, вечна светлост, виђење с нашим милима, гледање лица оних које смо већ овде волели, којима смо се молили, с којима смо живели. И више неће бити немира, неће бити издаја, неће бити сплетака, ни зла, свакојаке прљавштине, ситних и крупних самољубља, неће бити ничега што нам овде трује чак и тренутке најчистије радости. Како ће се све што је сада загонетно и тајанствено разоткрити за ослобођени дух, како ће све бити одмах схваћено, чему тежи ум, шта је желело срце! Све је то неоспорно тако примамљиво, тако очаравајуће, да доиста вреди претрпети тај пре или касније неизбежни крај живота. И питање, који је крај бољи у смислу тешкоће, овакав насилни или лагани природни. У првом случају постоји чак и извесна предност – то насиље, та проливена крв може послужити за очишћење многих грехова, за оправдање многих зала пред Оним Који је и Сам претрпео насиље и пролио крв Своју за очишћење наших грехова. Моја савест ми говори да сам ја свакако заслужио своју злу судбину, али она пак сведочи да сам часно вршио своју дужност, не желећи да обмањујем, да уводим у заблуду људе, да нисам пристајао да помрачим истину Христову, већ да је просветљујем у људским умовима, да сам тежио да Цркви Божијој донесем сваку корист, а нипошто штету, да нисам имао ни најмању примисао да не треба помоћи гладнима за које сам увек и радо скупљао свакојаке прилоге и помоћ. Једном речју, пред судом своје савести сматрам себе невиним за ове политичке злочине за које ме оптужују и због којих ћу бити погубљен. А зато Ти, Господе, прими ову крв моју на очишћење грехова којих ја лично, а нарочито као пастир, имам веома много. И када бих знао и био чврсто уверен у то да си ми Ти, Господе, то привремено моје страдање доделио да ми буде барем делимично као вечно оправдање, ја не бих молио, не бих ни желео промену предстојеће судбине. Ето, баш тог чврстог убеђења још увек немам довољно. Својим пометеним умом стално се колебам, није ли боље још да поживим, још да се помолим и припремим се за вечни живот. Дај ми Боже ту чврсту мисао, ту непоколебиву увереност да ћеш ме Ти погледати милостивим оком, да ћеш мк опростити многобројне хотимичне и нехотимичне грехове, да мe нећеш сматрати за преступника нити за погубљеног злочинца, већ за пострадалог грешника који се нада да се очисти Твојом Часном Крвљу и удостоји се вечног живота у царству Твоме! Дај ми да поднесем и дочекам неустрашиво смртни час мој и да с миром и благословом испустим последњи дах. Никаквог зла ни против кога нема у мојој души, свима и све од срца сам опростио, свима желим мира, као што се сам до земље клањам свима и молим опроштај, нарочито од вас, децо моја духовна, децо моја телесна, пред којима бих највише могао да будем крив. Дајте и ви сви мир души мојој, да бих сада могао спокојно рећи: сада отпушташ, Владико, слугу Свога с миром.
Благослов Господњи да буде на свима Вама у векове. Амин.
 
Протојереј В. Соколов
 
1. 06.1922. године. Свима који ме воле и сећају ме се! Једва проживех ову бескрајну ноћ. Уистину је то била ноћ уочи многострадалног Јова. Нерви су до те мере напети, да нисам могао да заспим ни на тренутак. Сваки корак иза врата ми се чинио да долазе по мене да ме воде на Голготу. И већ је јутро, а сна нема, а нема ни позива. Усред ноћи сам се причестио. То ме је свакако духовно утешило, али се телесно није ништа променило. Колико сам пута молио ја и Господа и свете угоднике да ми пошаљу природну смрт. Завидим Розанову који се тешко разболео у затвору и умро код куће. Чак ни такву, рекло би се, не сасвим велику срећу, чак ни њу не могу да добијем. Преостаје, очигледно, да понављам једно исто: да буде воља Твоја, како на небу, тако и на земљи!
Сетио сам се јучерашње Тоњине поруке уз пошиљку намирница. Пише: многи учествују у слању пакета и моле благослов. Шаљем вам овај мој пастирски благослов, не мој заправо, већ Божији преко мене, недостојног. Како би ми било драго да вас све лично благословим, да са свима вама понаособ разговарам. Ана Васиљевна и Владимир Андрејевич су сигурно пропатили због мене грешнога, и ти си се, Ана Георгијевна, вероватно наплакала, сећајући ме се. А и сви ви: Јевдокија Ивановна, Оља, Каћа, Пања, Мања, Тања, Матрјоша и други, сви сте се напатили због свог свештеника с којим сте успоставили тако топле и пријатељске односе. Много сам тужан због вас и због растанка с вама. Макар једним оком да вас погледам, да вас видим кроз неки мали отвор! Али ништа се не види из моје ћелије, само небо и затворски зидови. Утешимо се тиме да је свако страдање човеку на корист, на корист његовој бесмртној души која само и има значај. За мене је страдање тим више неопходно, јер сам живот проживео усред непрестаног заборављања на душе поверене мојој пастирској бризи. Време је било трошено на свакојаке послове, а најмање на оне којима је било најпотребније, на пастирски подвиг. Штета што човек мора да сагледа истину након што се несрећа већ обрушила на њега, када већ не може ништа да поправи. И ево Вама свима ко хоће и ко ће ме се сећати, поука из моје трагичне судбине: освртати се назад на време и не дочекати да нам се догоде такви непоправљиви ударци које сам доживео ја. Имајте храброст да будете свесни неправилног пута којим идете, и умејте да скренете тамо куда треба. А куда треба, о томе сваком човеку говори пре свега његова савест, а затим Христос у Свом светом Еванђељу. Идите за савешћу и Христом и никада ни у чему нећете претрпети штету. Можда ћете изгубити у очима друштва, у материјалним приходима, у службеним успесима – све то на крају крајева није велики губитак. „Тражите вечни живот“ – пише ап. Павле Тимотеју. И ви пре свега и највише се брините о вечном животу, о небу, о души, служењу Христу, о помоћи мањој браћи, о љубави према ближњима итд, и тада ћете проживети свој живот без потреса и без катастрофе.
Често себи постављам ово питање: зашто ми се догодила ова непоправљива несрећа? Пре свега, ради мене самога, а затим и ради вас, моје драге духовне деце, мојих милих Самарјана и Самарјанки, парохијана и парохијанки, ради вас, браћо и сестре! Јер сви ми морамо да сиђемо у гроб у различито време, а вашем пастиру је суђено да и у смрти буде поучан и то управо зато што није умео да буде поучан за свога живота. Ако ова моја судбина остави на вас довољно уразумљујући утисак, ако вас моје невоље науче да се мирите са оним многим невољама без којих се не може ући у Царство небеско тада ће бити оправдан мој тешки удес, лако ће ми бити да гледам са онога света благотворне промене које ће се догодити у вашем животу. У противном, мени ни тамо неће бити драго да осећам, гледајући вас, како нисте изнели ништа духовно корисног из искушења које вас је задесило.
Боже мој! Како ми се много мисли роји у глави, много осећања у срцу која бих хтео да вам изразим, својој драгој браћи и сестрама, својој духовној деци! Знам да се усрдно молите Богу за мене, а и ја вас молитвено помињем. Немојте ослабити у молитви због тога што Господ не чини по вашој жељи, већ по Својој светој вољи. Тако мора бити. Наша воља је сувише кратковида и непостојана да бисмо се у њу уздали. Само нас Божија воља може довести до истинске среће. Понашајте се онако како је угодно Богу, не ропћите на оно што не испада по Вашој жељи. Тада ће Господ мира увек бити с вама. Благосиљам вас, грлим н целивам целивом светим!
 
Грешни протојереј Василије
 
* * * * *
 
Било је то његово последње писмо пред погубљење. Свештенике су стрељали заједно са скупином других затвореника. Да нико не би препознао у њима свештен лица, ошишали су их и обријали. Гробари су причали да су њихова тела била довезена на Калитњиковско гробље и тамо сахрањена.
У породици сина о. Василија, Бориса, дуго време се чувао велики свештеномучеников портрет. Када су почела нова гоњења Православне Цркве, портрет су окренули лицем према зиду, а на његову обрнуту страну су залепили слику под називом „Дедина радост“. За време Другог светског рата Борис Васиљевич је отишао на фронт. Код куће су остали жена и двоје деце – унуци о. Василија Соколова. За време ваздушних напада сви су се они скривали у рову недалеко од куће. 13. новембра 1941. године вратили су се након једног од ваздушних напада и сели да пију чај. Молитвама свештеномученика Господ им је улио у свест намеру да у случају наредног ваздушног напада остану код куће. Ноћу су чули ваздушну узбуну, а затим блиску грмљавину од експлозија бомби. Бомба је пала баш у ров где су се они обично скривали. Њихова дрвена једноспратна кућа се затресла, ваздушни талас је угнуо предњи зид и срушио пећ. Али нико није страдао. У тренутку експлозије портрет о. Василија се окренуо и у децу је гледао свештеномученик.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. То је након шујског био други судски процес који је обављен у складу с планом Лењина-Троцког: да се искористи одузимање црквених драгоцености за широка хапшења епископата, свештенства и мирјана Православне Цркве уз организовање у разним градовима примерних процеса и стрељања. Подробно проучавање свих околности овог случаја довело нас је до закључка да су од педесет четворо оптужених у овом процесу осуђени на стрељање и стрељани најчвршћи. најнепоколебљивији. они који су имали дубоку веру н који нису хтели да издају друге, на шта је совјетски суд увек гледао благонаклоно, нити да се извињавају пред судом једне власти која је издала варварски декрет који се грубо мешао у црквени живот и озаконио гоњење Цркве. Од четворице стрељаних свештеника – Христофор Надеждин и Александар Заозерски су били московски епархијски намесници; Василије Соколов је био истакнути проповедник и пастир. Јеромонах Макарије Телегин и мирјанин Сергије-Тихомиров били су стрељани због самоувереног држања на суду. Промисао Божији сачувао нам је највеће подробности о животу н последњим данима свештеинка Василија Соколова. Осим свакодневне дугогодишње пастирске делатности у његовом земаљском животу збила су се два трагична догађаја: смрт његове много вољене жене Иларије 1902. године, када је остао удовац са шесторо деце, и хапшење након 20 година њега самога: затвор, суђење, двонедељни боравак у ћелији осуђеника на смрт, и најзад, мученички крај. Женину смрт је описао у причи „Измолила је“ која је била објављена у часопису „Поклоник“, одакле је и наводимо уз нека скраћења. О последњим недељама о. Василија пред стрељање сазнајемо из његових писама која је предао преко надзорника из ћелије осуђеника на смрт.
  2. Охотни рјад – трговачки део Москве – прим. прев.
  3. Православном становништву града Москве

    Одлуком СЦИК од 13/26. фебруара ове године прописује се одузимања из цркава свих ствари и предмета које имају материјалну вредност, рачунајући ту дарохранилнице, свештене сасуде, ковчеге, кивоте и остало.

    Према учењу Цркве овакво дело, као и свако дело светогрђа, кажњава се одлучењем од Цркве, а моралну одговорност пак за овакав злочин сносе не само лица која су га учинила, него и сва она која су то дозволила. Зато дужност сваког хришћанског верника овоме налаже да устане у одбрану скврнављених светиња.

    Не позивајући ни на побуну. ни на нереде, позивамо све истинске вернике да, користећи законита средства, укажу грађанској власти на сву недопустивост и незаконитост мере коју је донела, мере која дубоко вређа религиозна осећања милиона људи који и по уставу совјетске владе, тобож, уживају слободу савести.

    Совјетска влада која се више пута себе пред лицем целог света представљала као носилац воље народа којој она наводно служи и потчињава се, неће моћи а да не узме у обзир гласно изражену жељу милиона Руса спремних да бране своје светиње, вршећи своју дужност пред Богом и савешћу.

  4. Сверуском централном извршном комитету

    Ми доле потписани чланови Православне Руске Цркве сматрамо за своју наравствену дужност да на све могуће начине протестујемо против одлуке коју је усвојио СЦИК 13/26. фебруара ове године о одузимању из храмова црквених драгоцености, не изузимајући свештене предмете који имају богослужбени значај.

    Енергично молимо СЦИК да преиспита и укине поменуту одлуку која дубоко вређа религиозно осећање милиона верника и која је у супротности с принципом слободе савести религиозног култа, принципом који је прогласио совјетски Устав.

    У жељи да пружимо сву могућу помоћ нашој браћи која умиру од глади спремни смо да поднесемо све могуће материјалне жртве, али као неопходан услов сматрамо да нам се пружи могућност да ту помоћ вршимо непосредно, отварајући народне кухиње, мензе, болнице н тд. н достављајући гладнима храну под општим руководством комитета уједињених парохија Православне Цркве и подносећи извештај о свом раду контролним органима владе.

  5. У свим истражно-судским документима је написано Иванович, али то је грешка, исправно је Александрович.
  6. Наводим само имена оних који су тада претрпели мученичку смрт. Укупно је на стрељање било осуђено једанаесторо људи, али шесторици је пресуда укинута.
  7. Учествовали су: Лењин, Троцки, Стаљин, Камељев, Риков, Томски, Молотов, Калиљин, Цјурупа.
  8. Учествовали су: Лењин, Троцки, Зиновјев, Стаљин, Камењев, Томски, Риков, Молотов, Калиљин, Цјурупа.
  9. Наводимо само основни, реални садржај документа, изостављајући речи које су пуно пута понављају, речи које имају магијски карактер: „контрареволуционарни“, „антисовјетски“, „црностотинашки“ и слично.
  10. Тајна комисија за одузимање драгоцености под председништвом Троцког.
  11. Ова писма је писао током двеју недеља које су претходиле погубљењу свештеник осуђен на стрељање и представљају најдрагоценији споменик хришћанске књижевности новог времена, који је изашао испод пера великог пастира и светог мученика. И када свештеномученик пише о својој недостојности, о немарном вршењу хришћанских заповести, о свом животу пуном брига, о недостојном испуњавању пастирских дужности, о томе он говори као човек, близак Сунцу Правде Христу, у чијој светлости он благодатно види сву недостојност свог унутрашњег живота.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *