НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Житија светих » ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ

 

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА
Књига страдања и утехе
 

 
Свети Алексеј
 
12 (25) септембар
БЛАЖЕНИ АЛЕКСЕЈ
 
Алексеј Иванович Ворошин родио се 1886. године у породици благочастивих сељака Ивана и Евдокије Ворошиних у селу Каурчиха Јурјевецког среза Костромске губерније.[1] Та места су позната по томе што се ту у 16. веку подвизавао бл. Симон Јурјевецки[2]. Да ли усрдна Алексејева молитва блаженом Симону, да ли блискост месту његових подвига, углавном, испоставило се да су слични путеви бл. Симона и Алексеја Ивановича којег у местима његовог живота поштују због праведности. Село Каурчиха се налази између малог извора бл. Симона Јурјевецког и села Јолнат: овде, у храму св. Николе, Алексејев отац је био председник црквеног одбора.
Када је дошло време Алексеју да се ожени, пронашао је невесту, и хтео је да се њом вери, али неочекивана околност је променила његову намеру.
У то време омладина се скупљала по селима на тзв. поселима. Побожни људи су на та посела гледали с негодовањем. Било је тамо свакојаких нецеломудрених прича и слободних опхођења и весеље је често прелазнло границе хришћанског благочашћа. Зато је Алексеј замолио своју невесту да не посећује та посела, али девојка није послушала разборитог младића. Он се тада замисли: ако га она као вереница није послушала, шта ће онда бити када му постане жена. И дубље се замислио – над временом, над оним што се догађа око њега. Осетљива душа је осећала да се рушило устројство читавог руског живота, као да је неко моћном руком расклимавао цело њено здање. Почео је Први светски рат и он је задао снажан ударац свему. У рат је народ одлазио као један, а враћао се као други. И премда се рат водио далеко и његов ехо није у почетку допирао до забачених костромских села, срце је осећало да ће бити невоље, и то велике невоље!
Алексеј Иванович је одложио свадбу и пошао у Кривојезерску пустињу. На левој обали Волге, наспрам древног Јурјевеца налазила се пустиња која је основана у 17. веку у спомен бл. Симона Јурјевецког. С трију страна је окружена језерима, а са четврте пешчаним бреговима. Две су чудотворне иконе у пустињи – Јерусалимске Мајке Божије с којом су сваке године ишли у литије и икона свештеномученика Антипе[3].
Старешина манастира је примио младића као искушеника. Годину дана је Алексеј Иванович проучавао начин живота у манастиру и његов устав.
Вративши се кући, није хтео да живи у родитељском дому, већ се сместио у малом парном купатилу. Ускоро су он и отац поставили у башти келију. Све слободно време Алексеј је посвећивао молитви, усамљујући се ради тога или у својој келији, или на извору бл. Симона. Вода се ту слива низ стрмину дубоке јаруге која је обрасла са свих страна густом шумом која добро скрива од туђих очију,
Настао је март 1917. године, срушили су се вековни стубови државног живота Русије и ехо тог пада је одјекнуо по целој руској земљи.
У предреволуционарној Русији није било у сваком селу начелника окружне полиције. Није било полиције по селима, а и власти државне по селима није било, већ су се сељаци скупљали на саборе сеоске општине и питања те општине решавали сами. Али у Петрограду се појавила нова власт и слала указе да се и у селима ствара иста таква власт, сеоски совјети. А власт, ако већ мора да постоји, не може бити другачија, до праведна, света власт. И ко ће бити тада председник сеоског совјета, ако не Алексеј Иванович. Поставши председник он није променио много своје обичаје – као и пре се много молио, посећивао је црквене службе и ако је морао да решава каква сеоска питања, он их је решавао не излазећи из храма. Након годину дана у село је дошао председник сеоског совјета, постављен из града, и Алексеј Иванович, напустивши ту дужност и готово сваки додир са светом, осамио се у својој келији, у потпуности се предавши подвигу поста и молитве. Тако је прошло девет година.
Године 1928. је примио подвигјуродивости. Сада је блажени живео где стигне, одевао се у рите, нико није знао где ноћева и увек је његова појава била за сељаке изненађење.
Понекад узме те у самом јеку сеоских радова почне да иде по њивама, мерећи их палицом и ометајући рад. Видећи његово чудно понашање, сељаци су му се подсмевали, али он није обраћао на то пажњу. Када би се наљутили, почели би да га терају, блажени је одлазио, а затим се враћао и све се понављало испочетка. Прошла је година дана и на тим њивама се појавио совјетски чиновник и сви су се тада сетили Алексеја Ивановича.
Још нико од сељака није знао да ће бити протеривања. Уосталом, то је било тешко схватити – како је то могуће да те из твоје властите куће без икакве кривице истерују – а блажени је већ ишао по селима и упозоравао оне који ће бити протерани. На многе његове настраности су навикли за годину дана сељаци, али овако нешто још нису видели. Иде Алексеј Иванович по Парфенову сасвим го, идући у госте трговцима-чизмарима Александру Степановичу Таламанову и Димитрију Ивановичу Солодову. Чудили су се таквом догађају сељаци, чудили се трговци. Прође мало времена и у село дођоше представници власти и одвезоше имовину трговаца све до последње кашике и доњег рубља. Домаћини су стајали голи крај својих кућа које им сада више нису припадале, без права да из њих било шта узму.
Дешавало се, дође блажени у неко село, изабере кућу и почне да је мери. Ужурбано трчкара и рачуна. И тако израчуна, тако помене немогућу цифру, да се она ни у какве размере не уклапа. Околина гледа, смеје се. Али пролази време, домаћина куће хапсе и осуђују га на онолико година, колико је поменуо блажени.
Зима. Небо светлуца продорним плаветнилом, заслепљујуће сија сунце, плове по небу благо ружичасти облаци. И само се пут тамни усред снежних поља.
Пут је у том тренутку пуст. Само нужда тера некога из куће. Усамљено се издваја фигура блаженог који журно иде путем у село Середкино. Без иједне крпе на телу, идући ка кући где живи Анастасија с мужем Генадијем. Попе се на трем, благо закуца. Анастасија отвори и само што га песницама не истуче:
– Ух, бестидниче! Када ћеш да престанеш да нас срамотиш!
-Ћути, жено – заустави је Генадије и позва Алексеја Ивановича у кућу, а затим окренувши се жени, строго и озбиљно јој рече:
– Дај му најбољу одећу коју имамо.
Одећа би донесена, Алексеј Иванович се обуче, опрости се с домаћинима и изађе на улицу. Ту, недалеко од трема, он се свуче, уредно сложи на снегу одећу и пође из села; дуго су домаћини били у недоумици, пронашавши је. А крајем зиме дођоше представници власти да их истерају из куће. Истерали су их у доњем рубљу, не дозволивши им да узму чак ни лаку одећу.
Тада се Анастасија сетила блаженог:
– Па што ми онда није отворено рекао! – жалила се она. Други пут Алексеј Иванович је дошао сестри Ани. И не говорећи ни речи, почео је да сакупља ствари. Ишао је по собама, нешто тражио, а оно што је налазио слагао је по столу. И чим је сто био пун, он дохвати капу и побеже. Схватила је Ана да је то некакав предзнак, да те ствари треба посебно чувати и сакрила их подаље; када је дошла комисија и одузела им имовину, само су се те ствари и сачувале.
Волео је блажени да свраћа у шумско село Селезењево, волео је да буде у гостима у Парфенову које се спуштало бочно према реци Јолнат. Ту у једној кући је чувао врећу с књигама. Свраћао је блажени код Бобкових – да поседи мало, да попије чај и одмори се. Али једном, ушавши у кућу, Алексеј Иванович не седе за сто и не хтеде да пије чај, већ се попе на пећ. Лежи тако на пећи и ћути, ћуте и домаћини – већ су се навикли на његове чудноватости. Полежавши неко време, он сиђе доле, попе се на трем, седе на горњу степеницу и седећи спусти се низ степенице. Затим се попе на таљиге које су стајале у дворишту и леже на њих. Лежао је и једва чујно јечао. Не зна се колико дуго је тако лежао, али када су изашли да погледају више га није било.
Након две недеље домаћица је, вадећи из пећи велики лонац с кипућом водом, преврнула цео лонац на себе и ошурила се тако да није могла да хода. Са трема је морала да се спушта седећи, па су је тек доле подигли и ставили на таљиге и око два часа је прележала тако пре него што су је одвезли у болницу.
Примивши подвиг јуродивости блажени се сада молио стојећи у порти цркве. У то тешко време за председника црквеног одбора, по једнодушној одлуци парохијана, био је изабран Павле Иванович Бајдин. Он се родио у селу Јолнат у благочастивој сељачкој породици. Када је порастао, бавио се својим имањем, а када су му га одузели, почео је да ради у колхозу. И чудно му је било да види како многи од младих који ништа не знају и који немају животно искуство, а постављени су за начелнике, не жале ни људе, ни стоку, ни земљу.
Једном је за време службе ушао у храм бл. Алексеј – на глави му капа, у зубима цигарета. Пође по храму, прекрстивши руке иза леђа, не обраћајући пажњу ни на кога. Парохијани се узнемирише. Прође време… и власти донесоше одлуку да затворе храм. Позваше Павла Ивановича и траже од њега кључеве од храма. И то не због тога што су били потребни ти кључеви сеоском совјету, већ је храм требало затворити наводно по жељи верника, који им дају кључеве добровољно.
Павле Иванович је одбио да преда безбожницима кључеве светиње, због чега је био ухапшен и затворен у Кинешемски затвор. Будући да је био већ у поодмаклим годинама, није поднео тегобе истрагe и умро је. Тело је било предато рођацима и сахрањено на гробљу села Јолнат.
После хапшења председника црквеног одбора храм су затворили и по њему су се дрско шетали радници у капама и с цигаретама у зубима. Дим и чађ су се вили у оскврнављеном храму – власти су га претварале у клуб.
Видећи чудно понашање Алексеја Ивановича, многи су га терали и подсмевали му се. Дешавало се, иде он тако по селу, праћен дечацима који су се на све начине трудили да га наљуте. Ишао је блажени увек у једном истом дугом кафтану до колена, а ако би му поклонили неку одећу, он ју је одмах давао другоме. Неколико пута власти су хапсиле Алексеја Ивановича и упућивале га у Костромску психијатријску болницу, али сваки пут су га лекари сматрали здравим и отпуштали.
Једном је ишао Алексеј Иванович крај поља. Било је тихо време, а небо ведро. Сељаци и њихове жене су жњели на њиви лан. Заустави се блажени недалеко од сељака и одједном, показавши небо и скрушено завртевши главом, озбиљно и гласно рече:
– Ох, молите се Богу! Ох, како ће загрмети! Како ће загрмети! Молите се Богу!
И ништа више не објашњавајући, пође даље. А сељаци су се тога сетили када је почео Фински рат и када су их узели на фронт.
Много пре масовног затварања и рушења цркава бл. Алексеј је многима говорио да ће настати време када ће у Русији готово сви храмови бити затворени, али ће Господ послати страшну казну, рат, и људи ће се пренути и отвориће се храмови. Али опет на кратко: шездесете године ће настати ново гоњење, поново ће се затварати храмови и сви истински верници ће претрпети тада много невоља.
Блаженом нису биле скривене ни околности његове смрти. Петнаест година пре своје смрти дође он једном својој сестри Ани и рече јој:
– А ти мени припреми лапте[4].
– Ево узми – одговори она, не схвативши да он не говори о садашњости.
Кроз петнаест година управо je њој припало да купи лапте у којима је блажени био положен у сандук.
Ани Беземировој из Каурчихе, када је ова била још дете, блажени је говорио:
– Дај четвртину, дај четвртину…[5]
– Шта то Алексеј Иванович каже? – збуни се девојчица. Схватила је она то након много година, када се удала за пијаницу, који јој је често понављао те речи.
Године 1931. протерали су Николаја Васиљевича, таста Димитрија Михајловича (сестрића Алексеја Ивановича). Он је већ био у поодмаклим годинама и породица се није надала да ће га видети више живог.
Једном дође Алексеј Иванович сестрићу. Код куће је била само његова жена Ана Николајевна.
Блажени није волео да седи беспослен и брзо је нашао себи посао, и чинило се, сав се занео њиме, не говорећи ни реч; Ана Николајевна је већ и заборавила да је он ту. А блажени одједном подиже главу и као изненада упита:
– Коља не креће кући?
– Какав Коља? – упита она, не схвативши.
– Па тата – једноставно говори блажени. Ова од изненађења пљесну рукама.
– Ма шта ти је, ујка Љоша, зар он може сада са Урала да дође?
– Па можда… можда – замишљено заврте главом блажени. Сутрадан се Николај вратио кући.
Када се Ани Николајевној родио син, пошто је то било уочи зимског светог Николе, одлучили су да се дете зове Николај.
Алексеја Ивановича су позвали да буде кум и он је пристао. Упрегоше коња и упутише се у цркву да крсте дете. Блажени није пошао с њима, пошао је по свом обичају пешке. Дете су крстили; након два дана су се окупили да прославе дететов имендан. Нису приметили када се тога дана појавио у кући свог кумчета Алексеј Иванович. Ћутке је ушао, мало стајао и не говорећи ни речи, легао на под, руке је прекрстио на грудима и лежао тихо као да стварно није жив.
С недоумицом и збуњеношћу гледали су то рођаци Алексеја Ивановича. Али он је исто тако тихо отишао, ништа не рекавши. А Ана Николајевна и њен муж то нису заборавили. Сетили су се тек кроз 42 године када је Николај био нађен мртав у градском парку у Кинешми, и они су га угледали у истој оној пози, како је некада лежао блажени.
Иде блажени Алексеј путем и пева молитву. Испред њега је празан пут, позади нема никога. Али већ зна блажени да за њим јури касом његов сестрић Николај. Од родбине он му је био најближи. Од детињства су били блиски – и када се блажени у својој келији подвизавао и када је био председник сеоског совјета… А сада је и сам Николај председник сеоског совјета у Жуковки. И приморавају га власти да затвори храм, тобоже по жељи верника. Али зна блажени да неће његов сестрић затворити храм, да ће се уклонити од тог посла и да ће чак на извесно време доспети у затвор. Затим ће бити рат, страшан рат – и у каквим само смртним приликама неће морати да буде, и свугде ће га ујакова молитва штитити. Пред сам полазак на ратиште бл. Алексеј ће му се јавити – тада већ после своје смрти – и рећи ће му:
– Не бој се, Коља, увек ћу бити с тобом.
Вративши се после рата кући, Николај хтеде да се разведе од жене и тада му се поново јави блажени. Узе га за руку, поведе га према вратима собе, отвори је и иза ње он угледа своју жену. Показујући на њу, блажени ће рећи:
– Ево, довео сам ти жену.
И одмах после тога ишчезе. Ишчезоше и у Николају помисли да остави жену. Уосталом, још је било много времена до тога, било је то тек 1936. године.
Јаше Николај пустим друмом. Гледа, неко познат је испред њега. Није ли то ујак? Давно га није видео, јер је био заузет пословима у сеоском совјету. Види он да тај сусрет није без разлога.
Приближи се, успори трк. Ћутке пођоше. Николај ћути – шта може да каже блаженом. И блажени ћути. И одједном, као да прекида ток сопствених мисли, Алексеј Иванович упита:
– А ти, Коља, хоћеш ли доћи да ме сахраниш?
А зар се спремаш да умиреш? – зачуди се овај и имао је чему да се чуди, Алексеју Ивановичу је тек прошла педесета, био је крепак и здрав.
Погледа га блажени таквим погледом као да је желео да Николај заувек запамти тај сусрет. А затим му махне руком и рече:
– Ма не, какви да умрем! – и пође брже.
Након годину дана Николај је носио сандук с телом Алексеја Ивановича на гробље.
Ближила се двадесетогодишњица рушења руске државности. У току су била хапшења. Алексеј Иванович је знао да овог пута хапшење неће избећи и да из затвора неће изаћи. И хтео је да последњи пут пође и да се опрости с кућом и родбином.
Сакупивши своју оскудну имовину у врећу, он се упути у Каурчиху. Око њега поља, далека шума, дубока јаруга која се не види с пута, извор бл. Симона Јурјевецког, Јолнат блиста сребрним сјајем. Прешавши плитку јаругу, Алексеј Иванович приђе кући. У башти је стајала његова мала келија, сада празна, а у родитељском дому су Димитрије Николајевич и Ана Николајевна с децом. Било је то 1937. године. Пролеће се простирало над земљом миомирисом и певањем птица.
Угледавши на рамену Алексеја Ивановича врећу, Ана Николајевна упита:
– Па, Алексеју Ивановичу, дошао си код нас стално да живиш? Овај ништа не одговори, извади из вреће ствари, и одреди коме шта да се да.
Они утихнуше, осетивши нешто необично. А блажени седе близу пећи, прислони главу уз њу и тихо запева.
 
У недељу мајка старица на капију затвора дошла.
Своме сину рођеном понуду донела…
 
Ана Николајевна пљесну рукама:
– Ох, Алексеју Ивановичу, опет си ту песму запевао. Опет ће бити гоњења?
Ручаше заједно, а затим се блажени помоли, дубоко се поклони домаћинима и рече:
– За све ћу вам платити, Димитрије Михајловичу, за све ћу вам платити! и додаде:
– Хоћеш ли доћи да ме сахраниш?
– Ма шта ти је, ујка Љоша, ти само о сахрани, ја ћу пре тебе умрети.
– Не, доћи ћеш – убеђено одговори блажени.
И све до јутра су разговарали, а ујутру Алексеј Иванович се опрости и упути се у Парфеново где су већ чекали да га ухапсе.
Ћелије Кинешемског затвора тих година су биле препуне – свештеници и монаси, председници црквених одбора и подвижници побожности, жене вернице које нису хтеле да предају у безбожну колхозну запрегу ни себе, ни децу, и деца која су због гладног колхозног живота покушавала да се исхране класјем са колхозног поља. И комунисти који су разарали земљу, и лопови огрезли у злочинима и окореле убице. Сви они су били помешани и стиснути у ћелије. Алексеја Ивановича су сместили с криминалцима. Те ћелије су биле сличне вавилонском ропству, китовој утроби, и блажени се молио сада и дању и ноћу. Нико није знао када је спавао и када је јео, а своју оскудну порцију је готово целу давао.
– Ти, деда, сигурно хоћеш да једеш? – питали су га затвореници из ћелије.
– Једите, једите, то је све за вас одговарао је Алексеј Иванович. Блаженог нису имали за шта да оптуже и иследници су, да би себе оклеветао, прибегавали мучењима – стављали су га босоногог на ужарену плочу.
Ускоро је глас о чудном затворенику облетео затвор и начелник је дошао за време саслушања да погледа блаженог.
– Сви кажу да си ти светац – рече он – шта ти кажеш?
– Ма какав светац, ја сам грешан и убог човек.
То је тачно. Код нас се свеци не трпају у затвор. Свеци не чине преступе, а ако су те стрпали у затвор значи да има разлога за то. Због чега су тебе ухапсили?
– Тако је Богу угодно – кротко одговори блажени. Настаде ћутање које сам Алексеј Иванович прекиде:
– Што са мном разговараш, када ти је у кући несрећа! Начелник затвора се изненади, али не пође одмах кући, а када је дошао, угледао је да му се жена обесила. Од тада је почео да тражи повод да пусти блаженог на слободу.
Али Господу би угодно другачије. Након мучења, проборавивши нешто више од месец дана у истражној ћелији, бл. Алексеј је доспео у затворску болницу и тамо умро.
Његово тело је тринаестог дана било предато рођацима и сахрањено на једном од гробаља града Кинешме. 12 (25) септембра 1985. године часни остаци блаженога су пренесени у храм села Жарки. У августу 1993. године блажени Алексеј је убројан у сабор месно поштованих светих. Данас се мошти блаженог налазе у женском манастиру Светог Ваведења града Иванова.
 
Тропар, глас 4:
 
Христа ради јуродивост си примио и мученичког венца си се удостојио и дар пророштва од Бога си стекао, за Њега си и затвор претрпео свети блажени Алексеје, моли милостивог Бога да нам дарује отпуштење грехова.
 
Кондак, глас 4:
 
На ужарене опеке си био постављен, више од свега Христа Бога си заволео и cpцe мучитељево љубављу својом си ранио, видевши будућу несрећу у његовом дому. Свети блажени Алексије, и од наших домова молитвом својом напасти одагнај и лукавство духова злобе разори.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Блж Симон је умро 1584. године и сахрањен у Јурјевецком Богојављенском манастиру који је од 1741. године постао парохијска црква. Блажени се за живота н након смрти прославио мноштвом чудеса. Године 1635. патријарху Јосифу је било познато житије бл. Симона, написано по причама људи који су познавали блаженог. Патријарх је благословио „ради трпељивог житија и чудеса бл. Симона… да се наслика лик његов на иконској дасци, са сјајем око главе… и да се поштује са осталим свецима“. Службе бл. Снмона су се најпре вршиле по општем Минеју, а од 1666. године по нарочито састављеном Минеју. Године 1721. град Јурјевец је посетио архиепископ Нижегородски Питирнм, у чију епархију је тада спадао град. Он је обратио пажњу на гробницу бл. Симона и забранио да му се служе службе као светоме, већ је наредио да му се певају помени, поневши собом и житије. Године 1741. поново је почео да се претреса у светом Синоду случај бл. Симона због пронађених иконописних приказа праведника. Чиме се случај завршио остало је непознато, зато што су сви документи који се на њега односе, чувани у конзисторском архиву у Костроми, пропали у пожару 1887. године. Средином 19. века само од себе је обновљено поштовање блаженог, нађен је препис његовог житија и састављена му је служба. Био је отворен приступ и самој гробници. За време гоњења од безбожника храм је био затворен, а зграда претворена у музеј. Данас је храм враћен Руској Православној Цркви.
  2. Тридесетих година на том месту је била мрежа концентрационих логора, чији су затвореници градили бране и канале на Волги. Данас су Кривојезерска пустиња и део града Јурјевеца потопљени.
  3. Лапти – опанци од лика – прим. прев.
  4. Четвртина ведра која је износила 3 литра – стара руска мера – прим. прев.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *