NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

 

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA
Knjiga stradanja i utehe
 

 
Sveštenomučenik Pavle Svetozarov
 
27. april (10. maj)
MUČENICI ŠUJSKI SVEŠTENOMUČENICI PAVLE, JOVAN I MIRJANIN PETAR
 
Život Pravoslavne Crkve i vernika u državi koja je za svoju religiju proglasili bezbožje, suštinski se razlikuje od života u državi u kojoj predstavnici vlasti ispovedaju pravoslavlje: ako su uslovi života za Pravoslavnu Crkvu u carskoj Rusiji bili slični uslovima života u Vizantiji, u sovjetskoj Rusiji oni se mogu uporediti sa surovim paganstvom Rimske imperije.
U manastirima su se isto onako kao i ranije, nezavisno od promena u državnom životu, molili, isto tako su u hramovima služili, i spolja ništa nije nagoveštavalo oštre i odlučne promene. A u to vreme se u srcima bezbožnih vlastodržaca, srcima koja su se sve više priklanjala zlu, stvarao podmukli plan uništenja Crkve. Ovaj plan nije zavisno od uslova stvarnosti, pa čak ni od motiva koristi, već često od samoga zla, od mržnje prema Crkvi. I gde je tu čovek mogao da se odbrani od naoružane horde bezbožnika koji su išli na hramove. Međutim, začuđujuće je da planovi bezbožnika nisu išli glatko, II trebalo se mnogo truditi da se ljudi neprestano podstiču na sve veće zlo i na razaranje, na pljačku hramova i manastira.
2. januara 1922. godine sovjetska vlast je izdala dekret o oduzimanju muzejske imovine – o pljački kulturnog nasleđa koje su narodi Rusije skupljali hiljadu godina. Ali ni to boljševicima nije bilo dovoljno. Glad koja je nastupila omogućila im je da stvore uslove građanskog rata uz pljačku crkava i ubistva sveštenoslužitelja. Boljševici su hteli da unište odmah svu Pravoslavnu Crkvu, ali pošto bi to značilo uništenje većeg dela stanovništva ondašnje Rusije, to se nisu usuđivali, bojeći se masovnih pobuna seljaka. Godine 1922. stanovništvo oblasti ugroženih glađu iznosilo je 23 miliona. Za boljševike je to značilo 23 miliona potencijalnih neprijatelja koje je glad izbacila iz borbe i koji neće moći da ustanu u odbranu Crkve, kada naoružani odredi na njihov signal počnu da pljačkaju crkve i manastire.
Mnogo pre nego što su sovjetske vlasti počele da izražavaju uznemirenost povodom gladi koja se približava, u avgust 1921. godine patrijarh Tihon se obratio s molbom za pomoć pravoslavnim patrijarsima, rimskom papi, arhiepiskopu Kenterberijskom i episkopu Jorkškom, kao i pravoslavnim ljudima Rusije i celog sveta. To je bio istovremeno i plač, i molba, i vapaj za pomoć.[1] Samo je iz dubine srca koje duboko pati, srca milosrdnog i punog ljubavi, i mogla da se izlije ovakva jedna molba. Tada je uz patrijarhov blagoslov bio osnovan Sveruski crkveni komitet za pomoć gladnima. U hramovima i među vernicima su počela prikupljanja sredstava; u vreme najveće nevolje Pravoslavna Crkva sa ubeđenjem i autoritetom se stavljala na čelo pokreta za pomoć gladnima. Sovjetskoj vlasti to nije bilo korisno i ona je zahtevala raspuštanje Sveruskog crkvenog komiteta i predaju svih sakupljenih sredstava državi. Međutim i potpuno uklanjanje Crkve iz pomoći gladnima takođe nije bilo korisno i u decembru 1921. godine sovjetska vlada je predložila Crkvi da ponovo započne prikupljanje sredstava radi pomoći gladnima. 19. februara 1922. godine patrijarh se obratio pravoslavnoj pastvi s proglasom[2].
Boljševici su hteli od patrijarha ovakav proglas i delotvorno učešće Crkve u skupljanju novčanih sredstava, ali oni nipošto nisu želeli da se Crkva stavi na čelo pokreta za pomoć gladnima i da, kao što je to bivalo u prošlosti, poziva na žrtvenost, milosrđe i ljubav. 26. februara vlasti su izdale dekret o oduzimanju „crkvene imovine, predate na korišćenje skupinama vernika… svih dragocenih predmeta od zlata, srebra i dragog kamenja…“ računajući tu i sve osvećene predmete. Dekret je konačno uništavao dobrovoljnost priloga, a sveštenstvo se prinudno stavljalo u položaj oskvrnitelja svetinja. Želeći da razreši nedoumicu pastve i primi sav gnev boljševika na sebe, patrijarh Tihon je uputio poslanicu: „Mi smo dopustili, zbog izuzetno teških okolnosti, mogućnost izdavanja crkvenih predmeta koji nisu osvećeni i nemaju bogoslužbenu upotrebu. Pozivamo vernu decu Crkve i sada na ovakve priloge, želeći da se oni samo odazovu srca punog ljubavi na nevolju bližnjega i da pružaju stvarnu pomoć našoj napaćenoj braći. Ali mi ne možemo da odobrimo oduzimanje iz hramova, makar i u vidu dobrovoljnih priloga, sveštenih predmeta, čiju upotrebu van bogoslužbenih ciljeva zabranjuju kanoni Vaseljenske Crkve i koje Ona kažnjava kao svetogrđe – mirjane odlučivanjem od Nje, a sveštenoslužitelje svrgavanjem iz čina (Apostolsko pravilo 73, dvokratni Vaseljenski sabor, pravilo 10)“.
Sovjetska vlada je izdala dekret o oduzimanju crkvenih dragocenosti, ali samom oduzimanju nije pristupala. Otvorenog građanskog rata nigde nije bilo, intervencija nije bila na pomolu, ratni komunizam je bio privremeno ukinut i nije bilo ubedljivog izgovora za pljačku hramova, a za gladne Crkva je bila spremna da daje dobrovoljno. I stvar je stajala.
Vođa cele akcije je postao Lav Trocki. Ne čekajući konačno stvaranje sadržaja i plana delovanja komisije za oduzimanje crkvenih dragocenosti, on je još u januaru razaslao telegrame po gubernijama, objašnjavajući mesnim vlastima koji su istinski zadaci i ciljevi oduzimanja. Kao što to često biva, mesne vlasti su shvatile misao boljševičke vlade doslovno i 24. januara predsednik Tatarske ČK Denisov poslao je iz Kazana svoje predloge koje su članovi biroa oblasnog komiteta partije već proglasili izvršnim:
„Uzimajući u obzir izuzetnu državnu važnost i značaj da se u rukama države nađu zlatne i srebrne devize i predmeti od zlata i srebra… Sasvim su moguće i prihvatljive u tom pogledu… konkretne mere:
Korišćenje agitacije sveštenstva: imajući konkretnu mogućnost… privući na svoju stranu dvojicu ili trojicu istaknutih predstavnika sveštenstva u Kazanu, preko njih pustiti u ostalu masu sveštenstva čisto hrišćansku misao… pozvati građane da pomognu stanovništvu koje umire od gladi… u vreme nevolje i najezde gladi na ‘pravoslavni narod’ (analogija s Minjinom i Požarskim); ovde je moguće da se malo igramo sa religioznim osećanjima vernika…
Putem agenturne mreže tačno razjasniti gde se sve nalaze najvrednija crkvena bogatstva i da se započne rad na pripremi i uspešnom eksproprisanju tog bogatstva putem raznoraznih provala i napada na crkve, riznice crkvene imovine i slično…“
Cinizam formulacija projekta i neskriveni izazov bačen Rusiji, mogli su da dovedu do pobuna. Zamenik šefa agitaciono-propagandnog odeljenja CK Jakovljev pisao je Molotovu:
„Projekat… je politički nepismen i netaktičan… Ideja o sprovođenju analogije s Minjinom i Požarskim je nedopustiva Ideja… o sprovođenju kampanje… pomoću autoriteta predstavnika sveštenstva, može dovesti pre svega do štetnog jačanja uticaja tog istog sveštenstva… Neizbežno će dovesti do ogromnog gneva vernika… Predstavlja legalizaciju pljačke koja ne može biti prihvaćena kao metod delovanja sovjetske vlasti u sadašnjem trenutku…“
Do početka marta bila je stvorena tajna komisija Trockog. On je bio njen inicijator i strogo tajni šef (javni je bio Sapronov). 11. marta, zahtevajući da se prilikom oduzimanja crkvenih dragocenosti primeni strahovlada, Trocki je pisao članovima Politbiroa[3]:
„Rad na oduzimanju dragocenosti iz moskovskih crkava je neobično otežan zbog toga što je uporedo s ranije stvorenim komisijama, Predsedništvo SCIK[4] stvorilo svoje komisije od predstavnika Gubernijskih izvršnih komiteta i Gubernijskih finansijskih odeljenja. Juče smo na sednici moje komisije u sastavu drugova Trockog, Bazileviča, Galkina, Lebedeva, Unšlihta, Samojlove-Zemljačke, Krasikova, Krasnoščokova i Sapronova došli do jednoglasnog zaključka o neophodnosti da se u Moskvi stvori tajna udarna komisija u sastavu: predsednik – drug Sapronov, članovi – Unšliht (zamenik – Medved), Samojlova-Zemljačka i Galkin. Ova komisija treba da tajno pripremi istovremeno političku organizaciju i tehničku stranu posla. Faktičko oduzimanje treba da započne još u martu mesecu i da se završi u najkraćem roku. Potrebno je samo da i Predsedništvo SCIK i Predsedništvo Moskovskog Sovjeta i CK za pomoć gladnima priznaju ovu komisiju kao jedinu u tom poslu i da joj na svaki način pomognu. Ponavljam, ova komisija je potpuno tajna. Formalno oduzimanje u Moskvi će se vršiti neposredno preko CK za pomoć gladnima, gde će drug Sapronov imati svoje vreme za primanje.
Molim da se što pre potvrdi ova odluka, kao obaveza za sve, da bi se izbegla bilo kakva dalja zbrka.“
Tumačeći svoj stav u odnosu prema Crkvi i prema sveštenstvu, Trocki je pisao:
„Cela naša strategija u datom periodu mora biti sračunata na raskol meću sveštenstvom po konkretnom pitanju: pitanju oduzimanja dragocenosti iz crkava. Pošto je to pitanje goruće, i raskol na toj osnovi može i mora imati veoma gorući karakter; zato onom delu sveštenstva koji se izjasnio za oduzimanje i pomoći će tom oduzimanju, više nema povratka natrag u kliku patrijarha Tihona. Zato smatram da se blok sa ovim delom popova može privremeno uvesti u komitet za pomoć gladnima, tim pre što treba ukloniti bilo kakva podozrenja i sumnje kako se navodno dragocenosti iz crkava ne troše na potrebe gladnih“.
13. marta Politbiro je potvrdio moskovsku komisiju Trockog i doneo odluku „o privremenom puštanju ‘sovjetskog dela’ sveštenstva u organe Komiteta za pomoć gladnima u vezi sa oduzimanjem dragocenosti iz crkava“. Ali i posle svih objašnjenja Trockog i stvaranja tajne komisije posao se loše odvijao. Mesne vlasti nisu znale kako praktično da mu pristupe. Da li treba doći za vreme službe i početi razbijanje hrama i otimanje ikona? Da li treba oduzimati posle službe? Niko nije hteo da se suoči licem u lice s pobunjenom gomilom. Komisiji komiteta za pomoć gladnima, komisiji zvanično proglašenoj, pristizali su telegrami od mesnih komisija s pitanjima za koja nisu znali kako da ih reše[5].
Na sednicu Politbiroa bili su pozvani predstavnici komisije Trockog, komisije Predsedništva SCIK i Komiteta za pomoć gladnima. Između predstavnika je izbio spor, i Politbiro je doneo odluku: „Posao oduzimanja crkvenih dragocenosti još uvek nije pripremljen i zahteva odlaganje, barem na nekim mestima. Politbiro nalaže drugu Sapronovu da zatraži mišljenje d. Trockog o organizovanju komisije, o njenom sastavu i daljem radu“.
Sutradan Trocki je podneo članovima Politbiroa instrukciju o sprovođenju oduzimanja crkvenih dragocenosti. Ona je i bila osnov čitavog plana oduzimanja[6]. U Politbiro su sa svih strana pristizali podaci od GPU o toku oduzimanja crkvenih dragocenosti iz hramova[7].
Ove telegrame je čitao i Lenjin, ističući da oduzimanje prolazi svuda manje ili više glatko. Samo iz Ivanovs-Voznesenska saopštavaju nešto nerazumljivo. Najzad je 18. marta odatle prispeo podroban telegram. Ispostavilo se da je „u Šuji 15. marta u vezi sa oduzimanjem crkvenih dragocenosti, a pod uticajem popova monarhista i slično, razdražena gomila izvršila napad na miliciju i vod crvenoarmejaca. Deo crvenoarmejaca demonstranti su razoružali. Iz mitraljeza i pušaka odredi ČON i crvenoarmejci 146. puka rasterali su gomilu, nakon čega je u bolnici registrovano 5 ubijenih i 15… Doveče je u gradu zaveden red…“
Za Lenjina je ovo bio srećan povod. Ne gubeći vreme, već je sutradan izdiktirao svoje čuveno pismo: „Mi moramo… da zametnemo najodlučniju i najnemilosrdniju borbu… sa sveštenstvom… s takvom surovošću da oni to ne zaborave… desetlećima… U Šuju poslati… dati mu usmenu instrukciju… Ova instrukcija se mora svoditi na to da se… uhapsi što je moguće više… Lično poslati izveštaj… Na osnovu ovog izveštaja Politbiro će dati… direktivu sudskim vlastima, takođe usmenu, da se proces završi… streljanjem veoma velikog broja najuticajnijih… grada Šuje… Moskve i nekih drugih duhovnih centara… Što nam više… sveštenstva pođe za rukom da tim povodom streljamo, tim bolje… Radi kontrole hitnog izvršenja… odrediti… specijalnu komisiju uz obavezno učešće drugova Trockog i Kalinjina, bez ikakvog saopštavanja u javnosti o radu te komisije…“[8].
Na Lenjinovom pismu Molotov je dodao rezoluciju: „Slažem se, ali predlažem da se kampanja ne proširi na sve gubernije i gradove, već samo na one gde zaista postoje velike dragocenosti…“[9].
Istoga dana Molotov je poslao svim gubernijskim komitetima telegram[10], a u Ivanovo-Voznesensk poseban telegram[11]. Sledećeg dana je na sednici Politbiroa s manjim ispravkama prihvaćen projekat Trockog.
Trocki nije samo rukovodio oduzimanjem muzejskih i crkvenih dragocenosti, nego je bio i osnivač monopolskog preduzeća za prodaju dragocenosti u inostranstvu. Trockom i Lenjinu se žurilo da opljačkaju hramove. Trocki je 23. marta pisao: „Nama je važnije da dobijemo tokom 22-23. godine za određenu masu vrednosti 50 miliona, nego da se nadamo da ćemo 23-24. godine dobiti 75 miliona. Ofanziva proleterske revolucije u Evropi, barem u jednoj od velikih zemalja, potpuno će zaustaviti tržište dragocenosti: buržoazija će početi da izvozi i prodaje, radnici će početi da konfiskuju i td, i td. Zaključak: treba žuriti do krajnjih granica“.
Ali ni sveštenici Šuje i Paleha, ni parohijani, pa čak ni Vicinova sreska komisija, ništa nisu znali o tim dalekosežnim planovima Lenjina-Trockog. Šujska komisija za popis i prikupljanje dragocenosti formirana je 3. marta; predsednik je bio A. Vicin, a članovi – predstavnik političke uprave I. Volkov i šef sreskog finansijskog odeljenja A. Konjajeva.
7. marta članovi komisije su prvi put došli u sabornu crkvu Sv. Vaskrsenja. Oni su obratili pažnju da služitelji skidaju sa ikone Šujske Smolenske Bogorodice svakodnevnu srebrnu rizu s pozlatom i odevaju joj prazničnu tkanu rizu ukrašenu biserom. Upitali su predsednika crkvenog odbora Aleksandra Paramonova: – Zašto je zamenjujete?
Mi uvek u ovo vreme skidamo okove ikona radi čišćenja.
Komisija je, međutim, posumnjala – zamenjuju u nadi da u hramu neće skidati skupocenu rizu sa ikone.
11. marta starešina saborne crkve protojerej Pavle Svetozarov dobio je zvaničan izveštaj komisije da će ona započeti s radom 13. marta u jedanaest časova pre podne i poziva predstavnike parohije radi učešća u sastavljanju popisa crkvenih dragocenosti.
U nedelju, 12. marta, odmah posle Liturgije, kada je sav narod bio još u hramu, objavljeno je da će se u 7,00 časova uveče, održati sabor vernika radi izbora u komisiju predstavnika pravoslavnih. Sabor se odvijao pod nadzorom predstavnika sovjetske vlasti – načelnika sreske milicije Bašenkova, njegovog pomoćnika Vladimira Ušakova i milicijskog agenta Kapntona Filipova. Skup je predložio da izabere svoju komisiju u ime parohije. Za predsednika su izabrali Nikolaja Nikolajeviča Rjapceva. Otac Pavle je rekao da on sam ne može dati crkvene predmete koji imaju bogoslužbeni značaj, jer je to svetogrđe i narušavanje crkvenih kanona. Ali prilikom oduzimanja dragocenosti on nema nameru da pruža otpor vladinoj komisiji. Nakon odlaska komisije hram će biti ponovo osveštan, i u njemu će se obnoviti bogosluženje.
Parohijani, naročito žene, počeli su da mole da zamene crkveno bogatstvo svojim ličnim stvarima.
– Crkvene dragocenosti – odgovori Rjapcev – otići će u Ameriku, a vaše haljine i marame će za njih biti najobičnije krpe.
Jedan od parohijana, učitelj Borisov, predložio je da se zauzme kod vlasgi za otkup crkvenih stvari. Vlasti su ostavile njegovu molbu bez odgovora.
Slični skupovi su održani i u drugim crkvama grada. Sabor Trojnckog grobljanskog hrama (starešina sedamdesetogodišnji protojerej Ivan Lavrov) najpre je odlučio da ne bira predstavnike u komisiju za oduzimanje crkvenih utvari i da se crkvena imovina ne daje, ali kada je stvar došla do oduzimanja, sve je bilo predato bez otpora. U drugim crkvama, na primer u crkvi Vozdviženja Časnog Krsta u Šuji, parohijski sabor je doneo odluku da se u zamenu za crkvene predmete daju dobrovoljni prilozi. Neke crkve, naročito seoske, bile su toliko siromašne, da iz njih nije imalo šta da se uzme – ni u vidu crkvenih stvari, ni u vidu otkupa.
U ponedeljak, 13. marta velikoposna služba se završila u 11,00 časova pre podne. Naroda je bilo malo, ali oko 12,00 časova ljudi su počeli da pristižu, i kada se pojavila komisija, hram je bio pun.
Petar Ivanovič Jazikov je išao u fabriku. Put je prolazio nedaleko od saborne crkve svetog Vaskrsenja; ugledao je da se kraj ulaza u crkvu skuplja narod. Doznavši da će doći predstavnici sovjetske vlasti i da će popisivati dragocenosti, Petar Ivanovič je ušao u hram; uskoro se pojavila komisija. Parohijani su propustili komisiju da prođe. Začuše se povici.
– Zašto ste došli! Šta vam treba, pa Crkva je odvojena od države! Kada su članovi komisije prolazili Petar Ivanovič je video da je Vicin, njen predsednik, pijan.
– Pogledajte, ovi ljudi su ušli u crkvu pijani – rekao je onima koji su stajali kraj njega – to je uvreda vernika. Osim toga, oni su naoružani. A s oružjem se ne može ulaziti u oltar.
Komisija je, međutim, ušla u oltar, gde su je već čekali predstavnici crkvene komisije i starešina saborne crkve otac Pavle Svetozarov.
– Molim da očistite sabornu crkvu! – gnevno je zahtevao Vicin od starešine.
– Ja nemam pravo da isterujem vernike iz hrama – odgovori sveštenik.
– Ali vama je bilo poznato da ćemo doći i vi ste bili dužni da unapred očistite hram posle bogosluženja.
– Ipak vernike koji se mole ne možemo udaljiti iz hrama.
– Pa šta – preteći je izgovorio Vicin – ako odmah ne očistite hram, uzećemo vas i vašu komisiju kao taoce!
„I uzeće“ – pomisli o. Pavle. Već je imao prilike da sedi u zatvoru kao talac. I on izađe na soleju i reče:
Vladina komisija vas moli da se udaljite, jer joj smetate. U hramu se odjednom začu sa svih strana:
– Nećemo otići, neka oni odu odakle su došli.
– Vaše ponašanje neće doneti nikakvu korist – spokojno i dostojanstveno reče starešina.
Za ocem Pavlom su istupili članovi crkvene komisije od kojih je jedan, Medvedev, zamolio:
– Raziđite se, inače će uhapsiti i nas, i oca Pavla.
Nekima se činilo da se sa vlastima još može dogovoriti, da se treba samo razumno i čvrsto držati. Tako je mislio i Petar Jazikov.
– Ako se bojiš da će te uhapsiti – rekao je on – skini sa sebe ovlašćenja, naći će se drugi koji će uspeti da razgovaraju sa vlastima.
Pregovori su se otegli, parohijani nisu hteli da napuste hram, povoda za hapšenje starešine i članova crkvene komisije nije bilo, ali su se bojali i da pristupe popisu pred narodom. Pozvavši predstavnike crkvene komisije načelniku sreske milicije, komisija se udaljila, saopštivši da će doći 15. marta.
Otac Pavle je odslužio moleban i predložio parohijanima da ostanu da se mole zajedno s njim do početka večernjeg bogosluženja. Molili su se do večeri. Nakon bogosluženja predstavnici crkvene komisije su pošli načelniku sreske milicije. Tu su ih obavestili da svi oni snose odgovornost zbog toga što je posle Liturgije narod ostao u hramu, njima je bilo naređeno unapred da hram posle bogosluženja zatvaraju, a ključeve da daju na čuvanje nekom od služitelja u crkvi. O dolasku vladine komisije unapred se neće saopštavati i 15. marta, kao što je najpre bilo određeno, neće doći.
Istoga dana uveče okupilo se vanredno zasedanje predsedništva Izvršnog komiteta i donelo je odluku:“… uvesti vanredne mere, povezane s ratnim stanjem koje se zavodi u guberniji odlukom SCIK od 12. maja 1920. godine, te zato treba:
1) Zabraniti bilo kakva javna nezakonita okupljanja, kako u gradu, tako i u srezu.
2) Lica koja izazivaju i podstrekavaju nerede… odmah uhapsiti i predati sudu Revolucionarnog tribunala.
3) Svi ovakvi slučajevi moraju se razmatrati bez odlaganja.
4) Načelniku garnizona i načelniku milicije… prema licima koja narušavaju red… da primenjuju odlučne mere sve do upotrebe oružja“.
Ovom odlukom je bilo uslovljeno i sve ono što se dalje događalo. Sada se mogao isprovocirati narod na otpor – i ugušiti ga silom oružja kao kontrarevolucionarnu pobunu. Odlučili su da i datum oduzimanja dragocenosti ne pomeraju, već da ostane prethodni.
U sredu, 15. marta, na trgu ispred saborne crkve, od ujutru je počeo da se okuplja narod, uglavnom žene. Oko 10,00 časova u upravu milicije je došao Vicin i saopštio da komisija ide da oduzima crkvene dragocenosti i da milicija treba da rastera gomilu okupljenu oko saborne crkve. Načelnik milicije Bašenkov je poslao osam konjičkih milicionera. Rasterivali su bičevima, ali se žene nisu razilazile; neko je počeo da lomi i vadi kočeve iz ograde da se odbrani, a iz gomile je na miliciju poletelo kamenje. Načelnik milicije je poslao pojačanje. Poslali su 14 naoružanih crvenoarmejaca koji su pokušali da rasteraju gomilu. Ljudi su zahtevali da se milicija i crvenoarmejci povuku od saborne crkve. Milicioneri su počeli da tuku bičevima žene, pa čak i decu. Neko je plakao, neko se usrdno molio, a neki su govorili:
– Ionako treba da umremo, umrećemo za Majku Božiju.
Načelnik garnizona je doneo odluku o slanju crvenoarmejaca 146. puka pod punom ratnom spremom u broju od 40 ljudi pod komandom Kolokolova i Zajceva.
Dok su crvenoarmejci išli prema trgu, ljudi koji su ih sretali nagovarali su ih da ne rasteruju narod, ali, razvivši se u strelce, vojnici su krenuli na gomilu.
Niko od klira ili parohijana nije smeo da se popne na zvonik i da zazvoni. Na zvonik su se popeli dečaci. Majke su ih bodrile i pomagale. Stariji gimnazijalci su zazvonili u velika zvona, a deca od 1112 godina u mala, i začula se prilično jasna zvonjava.
Uskoro su došli automobili s mitraljezima i počela je pucnjava. Pucali su najpre iznad glava, a zatim i u gomilu.
Prvi je bio ubijen parohijanin hrama Nikolaj Malkov. Prolazeći trgom, on se zaustavio nedaleko od kuće o. Pavla Svetozarova i povikao: „Pravoslavni, branite veru!“ – i bio odmah ubijen hicem u slepoočnicu.
Palom mladiću su dotrčala deca, ali su ih milicioneri potisnuli. Jedan od bezbožnika je rekao:
– Ako ne odete, pucaćemo.
Deca su pobegla u dvorište i tamo se spasla od milicionera koji su ih potiskivali konjima.
Druga je bila ubijena devojka Anastasija. Toga jutra dok je išla u fabriku zaustavila se kraj saborne crkve, popela se zajedno sa drugima na njene stepenice i tamo je bila ubijena hicem. Bili su ubijeni i Avksentije Kalašnjikov i Sergej Mefodijev. Tek kad je ugledao ljude kako padaju pod mecima, narod se povukao i razbežao.
U to vreme služba u hramu se završavala. Imajući na umu da su vlasti obećale da neće vršiti oduzimanje 15. marta, o. Pavle je izašao na amvon i rekao:
– Nikakve komisije danas neće biti, možete mirno da se raziđete kućama.
Istupili su i članovi crkvene komisije, nagovarajući sve da se raziđu. Ali nakon onoga što se dogodilo kraj crkve. niko nije verovao da neće doći da oduzimaju. U hramu se okupilo više od trista vernika. Kako se još mogao izbeći dalji sukob? Jedino se moglo otići. U odsustvu starešine možda se neće vršiti oduzimanje. I on je pošao svojoj kući koja se nalazi na istom trgu oko 50 koraka od hrama.
Protojerej Pavle Mihailovič Svetozarov rodio se 1866. godine u porodici đakona koji je služio u crkvi sela Kartmazovo Malinovske opštine Sudogodskog sreza Vladimirske gubernije. Već od malih nogu je želeo da postane sveštenik. Završio je Kijevsku duhovnu akademiju i stupio kao čtec u crkvu sela Kartmazovo. Imao je nameru da se zamonaši, ali ga je starešina Šujske saborne crkve nagovorio da se oženi njegovom kćerkom i da primi starešinstvo. Uskoro mu je žena umrla, ostavivši ga s malom decom. Pre prevrata 1917. godine predavao je veronauku u Šujskoj gimnaziji, a kada je bila zabranjena, počeo je da drži veronauku pri sabornoj crkvi.
Daroviti propovednik, o. Pavle je privukao srca vernika. Nova vlast je to zapazila i tražila je povod da ga uhapsi. Prvi put je bio uhapšen 1919. godine, po optužbi da se ne potčinjava odlukama Sovnarkoma. Godine 1921. je bio uhapšen i zadržan u zatvoru po naređenju ČK u vezi sa Kronštatskim ustankom kao politički nepouzdan. Nekoliko puta su ga hapsili zbog propzvedi. Da bi nadziravali sveštenika vlasti su mu ubacile u kuću kao podstanarku špijunku Švecovu. Mnogo puta je ona pokušala da stupi s njim u razgovor da bi našla protiv njega neku optužbu, ali bez uspeha.
Toga dana, videvši da o. Pavle ulazi u kuću, ona prodorno povika: – Ubijaju!
Da se nije nešto dogodilo? On žurno uđe u njenu sobu.
Podstanarka je stajala kraj prozora i pokazujući na trg, glasno izražavala svoj gnev prema pravoslavnima. Sve što je govorila bilo je toliko uvredljivo da o. Pavle nije izdržao.
Zar niste vi krivi za ove izgrede? – reče on. – Vi pripadate partiji koja propoveda neprekidni rat i mržnju, i sada se ta borba i mržnja izlivaju na vaše glave.
Pucnjavom, bičevima i konjima gomila je rasterana ispred hrama. Leševi ubijenih su stavljeni u pripratu, nikoga nisu puštali da im priđe. Na molbu parohijana sveštenik Nikolaj Širokogorov je odslužio molebane Smolenskoj Majci Božijoj, Nikolaju Čudotvorcu i Jovanu Vojniku, a zatim su članovi crkvene komisije zamolili parohijane da se raziđu. Leševi ubijenih su bili razvezeni, a ranjene su prebacili u bolnicu. Oduzimanja crkvenih dragocenosti toga dana nije bilo.
U 3 časa noću na vanrednom zasedanju okupilo se predsedništvo Šujskog izvršnog komiteta i biro sreskog komiteta komunističke partije i doneli su odluku: radi likvidacije nemira stvoriti, dodelivši im vanredna ovlašćenja, revolucionarnu petorku u sastavu predsednik sreskog izvršnog komiteta Osinkin, načelnik garnizona Tjuljenjev, načelnik sreske milicije Bašenkov, sekretar sreskog komiteta komunističke partije Edeljman i nekakav Žohov. Uputili su zahtev predsedništvu gubernijskog izvršnog komiteta, a ovaj je naredio da se petorka raspusti i umesto nje da se organizuje istražna komisija.
Od strane vernika postradalo je 22 čoveka, od njih četvoro ubijeno. Od crvenoarmejaca nijedan nije bio ubijen, ni teško ranjen.
Na sednici Politbiroa, 20. marta, uz učešće Kamenjeva, Staljina, Molotova, Trockog, Cjurupe i Rikova odlučili su da prihvate predlog Lenjina-Trockog i istoga dana pošalju u Šuju komisiju radi istrage u sastavu: Smidovič, N. I. Muranov i I. I. Kutuzov 23. marta komisija je sačinila zaključak o proteklim događajima, smatrajući da su postupci Vicinove komisije bili pravilni i usklađeni sa odlukama centra, a dejstva mesnih vlasti protiv gomile koja se okupila kod hrama „pravilna“, ali nedovoljno energična. Komisija je predložila „gubernijama i sreskim vlastima da preduzmu mere za brižljivu istragu… a slučaj da se prenese radi konačne odluke i primernog kažnjavanja u Revolucionarni tribunal“.
Slučajem se pozabavio GPU iz Ivanovs-Voznesenska. Iz Moskve je bio poslat kao specijalni izaslanik Vrhovnog tribunala SCIK Jakovljev[12].
17. marta o. Pavla Svetozarova su pozvali radi saslušanja i uhapsili. Oduzimanje dragocenosti iz Saborne crkve izvedeno je bez njega 23. marta.
Istraga u skladu sa instrukcijom Lenjina-Trockog od samog početka je pokušavala da dokaže postojanje zavere sveštenoslužitelja, čiji je cilj suprotstavljanje oduzimanju crkvenih dragocenosti. Bili su brižljivo ispitani administracija i radnici Šujske manufakture i utvrđeno je nepobitno da zavere nije bilo.
Na osnovu naredbe SCIK počela su masovna hapšenja. Za otpor oduzimanju crkvenih dragocenosti bila su optužena četiri sveštenika: Pavle Svetozarov, Ivan Roždestvenski, Ivan Lavrov, Aleksandar Smeljčakov[13], predsednik crkvene opštine šujske saborne crkve Aleksandar Paramonov i dvadeset mirjana. Nakon okončanja istrage na sud je izvedeno 19 ljudi.
Sveštenik sela Paleh Ivan Stepanovič Roždestvenski rodio se 1872. godine u selu Parmos Sudogodskog sreza Vladimirske gubernije. Bio je oženjen, ali nije imao dece, i svu snagu i vreme je trošio na parohijane i hram. Dvadeset pet godina je revnosno služio o. Ivan u crkvi sv. Vozdviženja časnog Krsta i parohijani su ga voleli.
U nedelju 19. marta o. Ivan je oglasio poslanicu patrijarha Tihona – po svojoj obavezi i dužnosti.
Odsluživši nakon Liturgije moleban, o. Ivan je rekao:
– Čuli ste patrijarhovu poslanicu. Znate za dekret centralne vlasti o oduzimanju crkvenih dragocenosti. Pozivam vas, svoje parohijane, da se ne suprotstavljate oduzimanju u slučaju dolaska vladine komisije. Lično ja kao sveštenik po kanonima ne mogu da predam sveštene predmete. A da prisustvujem kada ih budu oduzimali drugi neću i ne mogu.
Saslušavši proglas patrijarha Tihona neki Koljesov je zahtevao da se sve stvari smesta oduzmu.
– Ali u crkvi ima istorijskih i arheoloških predmeta – blago se usprotivio sveštenik.
– Istorijski predmeti će ostati u crkvi, a predaju se samo materijalne vrednosti.
Prisutni profesor umetničke škole Venijamin Vasiljevič Riškov je potvrdio da je Koljesov u pravu.
Otac Jovan je predložio Riškovu kao članu Arheološkog instituta da izvrši naučnu ekspertizu arheoloških vrednosti crkve.
Sledeće nedelje u Šujski GPU prispela je dostava da je sveštenik Ivan Roždestvenski „u vidu propovedi obznanio proglas patrijarhaTihona“. 24. marta kod o. Ivana je bio izvršen pretresi oduzeta je patrijarhova poslanica; sutradan je bio uhapšen i optužen zbog čitanja poslanice.
Na saslušanje su bili pozvani kao svedoci parohijani i ikonopisci koji su tog dana bili na službi, i svi su govorili da je o. Ivan savetovao da se narod ne suprotstavlja oduzimanju dragocenosti. 2. aprila 1922. godine parohijani crkve sv. Vozdviženja časnog Krsta su uputili molbu vlastima o oslobađanju o. Ivana, jer je njegovo hapšenje nesporazum: „Političke teme sveštenik Roždestvenski nije doticao tokom čitave svoje dvadesetpetogodišnje delatnosti“ i poslednji put je pozivao na mir.
Istraga je pritiskala uhapšenog sveštenika da prizna odakle je dobio poslanicu; o. Ivan je nastojao na tome da ju je dobio poštom, ali odakle je ona bila i kakav je bio pečat na kovertu i gde je koverat – on se ne seća.
Istraga je trajala tri nedelje, i 11. aprila 1922. godine svim optuženima su uručene optužnice.
17. aprila parohijani Krstovozdviženske crkve sela Paleh poslali su Vrhovnom Revolucionarnom tribunalu molbu: „Potvrđujemo svojim potpisima da sveštenik našeg hrama o. Ivan Roždestvenski 19. marta ove godine nakon čitanja patrijarhovog proglasa nije podstrekivao parohijane da se suprotstavljaju odlukama sovjetskih vlasti u vezi sa oduzimanjem crkvenih dragocenosti, naprotiv, ubeđivao je narod da prihvati odluku vlade, i u isto vreme objašnjavajući parohijanima da je sveštenstvo sela Paleh preduzelo sve moguće mere da zadrži one crkvene predmete koji imaju poseban arheološki značaj.“
Sutradan su parohijani Paleha okupili seosku skupštinu i sastavili još jednu molbu Vrhovnom Revolucionarnom tribunalu koju navodimo u celini: „Uzimajući u obzir da je o. Ivan Roždestvenski mnogo radio kao javni i progresivni radnik u korist naše parohije i celog Paleškog sreza i stekao sveopšte poštovanje, mi ovde okupljeni ne možemo da ostanemo ravnodušni prema optužbi da je agitovao u propovedi protiv radničko-seljačke vlasti. Da ne bismo bili neosnovani u tvrđenju da o. Ivan poseduje reputaciju progresivnog javnogradnika, smatramo neophodnim da obavestimo Revolucionarni tribunal barem o tome da su zahvaljujući naporima i energiji o. Ivana u selu Palehu u različito vreme bile otvorene sledeće društveno-korisne ustanove, kao na primer: 1) Paleško društvo potrošača, 2) Paleška biblioteka i čitaonica koja postoji i danas i 3) Paleško kreditno društvo. Otac Ivan je mnogo doprineo širenju prosvete među seljaštvom. Paleška škola drugog stepena, rasadnik znanja nekolikih opština sreza, duguje svoje otvaranje pre svega njemu, o. Ivanu. To su samo njegove glavne zasluge pred državom i mesnim seoskim stanovništvom“.
Sudskom procesu je pridavan veliki propagandni značaj. Za to vreme su optuženi bili prebačeni iz Šuje u Ivanovo-Voznesensk. Suđenje je prema prvobitnom planu trebalo da se odvija u zgradi bivše ženske gimnazije, ali zbog nedovoljnog broja mesta pretres je bio prenesen u mesno pozorište. Sudsko veće je zakazano za 21. april. Sudilo je Sudsko veće izvan sudske zgrade Vrhovnog tribunala SCIK. Predsednik je bio zamenik predsednika Vrhovnog tribunala Galkin[14], članovi – Njemcov i predsednik Ivanovo-Voznesenskog Gubernijskog Revolucionarnog tribunala Pavlov, i tužilac Smirnov.
Pretres je započeo u 5 časova popodne. Sudska većanja su se odvijala od 21. do 25. aprila. O. Pavle nije priznao krivicu. Nije se suprotstavljao oduzimanju; radi pomoći vladinoj komisiji je p bila izabrana komisija vernika.
Sud je uporno hteo da sazna da li je o. Pavle dobijao instrukcije od svog eparhijskog rukovodstva i da li smatra patrijarhove odluke obavezujućim.
– Nikakvih instrukcija od svog neposrednog rukovodstva nisam dobijao. Poslanice poglavara Crkve patrijarha Tihona smatram obavezujućim i izvršnim. Bilo mi je jasno da se moraju predati dragocenosti, ali ih ja nisam mogao predavati svojim rukama. Neka uzmu, mi to nećemo sprečavati, ali mi ne smemo da ih predajemo svojim rukama.
Isto tako nezavisno i čvrsto se držao sveštenik Ivan Roždestvenski. Odbio je da prizna da je kriv, potvrdio je samo to da je zaista čitao poslanicu patrijarha Tihona i održao svoju pomirljivu besedu.
Petar Ivanovič Jazikov[15] nije priznao krivicu, ponovivši iskaze koje je dao u istrazi.
– Da li ste govorili da je vladina komisija pijana? – upitao je Galkin.
– Kada je pored mene prolazio Vicin, zapahnuo me je alkoholom.
– Da li ste govorili o tome?
– Ako sam i govorio, samo sam delio svoje utiske sa onima koji su stajali pored mene.
– Da ln ste vernik? – upitao je sa svoje strane Smirnov.
– Vernik sam.
– Kakav je vaš odnos prema oduzimanju?
– Mogu se oduzimati samo viškovi.
Nakon završetka sudske istrage predsednik Galkin je počeo uporno da predlaže optuženima sredstvo za oslobađanje – samooptuživanje i saradnju sa sudom.
– Mislim da će u poslednjoj reči – reče on – neki optuženi izneti svoje pokajanje pred vlašću zbog svojih zločinačkih radnji. To može dopuniti sudsku istragu i osvetliti potpunije protekle činjenice. Eto, Roždestvenski može da kaže odakle je dobio pismo s patrijarhovom poslanicom.
Ne znam odakle sam dobio pismo – odgovori sveštenik. Tužilac Smirnov je tražio streljanje za četvoricu optuženih.
Galkin još jednom predloži:
– Priznanje i iskreno pokajanje su najbolja odbrana. Sud će to sigurno uzeti u obzir.
Stojeći pred smrtnom kaznom – reče o. Pavle – ja ne mogu da lažem. I ponavljam da nisam učestvovao u otporu oduzimanju. Ako sam zbog nečega i kriv, to je samo zbog svog neodređenog stava. Moj položaj je bio između vlasti i Crkve. Vlast je tražila svoje, a od Crkve nije bilo potpuno jasnih objašnjenja kako treba postupiti. Ali u meni nije bilo nikakve krvožednosti o kojoj govori tužilac. Molim da se na mene ne primenjuje najteža kazna – ne radi sebe, ja sam spreman da umrem, već radi dece, jer će moje pogubljenje najviše pogoditi decu koja neće imati oca, kao što nemaju ni majke.
U poslednjoj izjavi o. Ivan Roždestvenski nije priznao krivicu. Izjavio je da ne zna odakle je dobio poslanicu patrijarha Tihona. Na otpor vlastima prilikom oduzimanja dragocenosti nije pozivao.
25. aprila u 18 časova i 15 minuta bila je pročitana presuda:“… a) građanin Korovin Sergej Ivanovič, sveštenici Lavrov Ivan Stepanovič i Smeljčakov Aleksandar Feodoritovič osuđuju se na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, ali zbog njihovog pokajanja i poodmaklih godina ova kazna postaje uslovna;
b) građanin Paramonov Aleksandar Mihajlovič se osuđuje na kaznu zatvora u trajanju od godinu dana;[16]
v) građani Šaronov Jefim Fjodorovič i Gurejev Ivan Ilarionovič osuđuju se na kaznu zatvora u trajanju od dve godine;
g) građani Medvedev Mihail Vladimirovič, Gorškov Aleksandar Agejevič, Korzenjev Aleksandar Andrejevič, Trusov Aleksej Vasiljevič, Bugrov Konstantin Mihajlovič osuđuju se na kaznu zatvorau trajanju od tri godine;
d) građani Borisov Hariton Ignatjevič, Krjukov Ivan Vasiljevič i Olga Stolbunova osuđuju se na zatvorsku kaznu u trajanju od pet godina;
đ) građani Jazikov Petar Ivanovič, Pohljepkin Vasilije Osipovič, sveštenici Roždestvenski Ivan Stepanovič i Svetozarov Pavle Mihajlovič osuđuju se na najtežu kaznu – kaznu streljanja, ali uzimajući u obzir iskreno pokajanje Pohljepkina i njegovu naivnost, njemu, Pohljepkinu, kazna streljanja se zamenjuje petogodišnjom zatvorskom kaznom“.
Bila je upućena molba SCIK o pomilovanju osuđenih na streljanje.
26. aprila uznemireni parohijani Paleha su poslali Vrhovnom tribunalu telegram s molbom da se ne izvrši presuda pre odluke SCIK. Istoga dana SCIK je zahtevao kopiju presude i zaključak istražnog sudije.
Razmotrivši slučaj, Prezidijum SCIK je doneo odluku o pomilovanju osuđenih na streljanje. Kalinjin se obratio za dozvolu pomilovanja Politbirou. 2. maja Staljin je doneo odluku da ispita članove Politbiroa povodom predloga o pomilovanju. Lenjin, Trocki, Staljin i Molotov su glasali za streljanje. 4. maja na sednici Politbiroa smrtna presuda je bila i zvanično potvrđena. Predsedništvo SCIK, povinujući se odluci Politbiroa, potvrdilo je smrtne presude.
10. maja predsednik u Ivanovo-Voznesenskom tribunalu Pavlov uputio je hitni telegram predsedniku Vrhovnog tribunala V. T. Kriljenku: „Presuda nad Svetozarovom, Jazikovom, Roždestvenskim izvršena je 10. maja u 2 časa ujutru“.
Pričaju da su pred streljanje sveštenici sebi i mirjaninu Petru služili opelo i da su se držali hrabro. Poslednja molitva o. Pavla bila je za njegovu sirotu decu. I Bogje uslišio sveštenikovu molitvu. Njegova deca su proživela pod blagodatnom Božijom zaštitom. Sve nevolje i nesreće su prolazile mimo njih. Ono što je trebalo da uništi njihovu sudbinu kao dece streljanog sveštenika nimalo nije uticalo na spokojstvo njihovog spoljašnjeg života. Mlađa ćerka o. Pavla Svetozarova umrla je 80ih godina u dubokoj starosti u roditeljskom domu sa blagodarnim sećanjem na oca mučenika. I iz očeve kuće isto onako kao i pre 65 godina pružao se pogled na veličanstvenu i lepu sabornu crkvu u kojoj je otac ceo svoj život služio kao sveštenik i odakle ja za vreme Velikog posta 1922. godine počeo njegov krsni put na Golgotu.
 


 
NAPOMENE:

  1. NARODIMA SVETA I PRAVOSLAVNOM ČOVEKU

    Prevelika nesreća je pogodila Rusiju. Pašnjaci i njive čitavih njenih oblasti koje su ranije bila žitnica zemlje i koje su davale višak drugim narodima sprženi su suncem. Naselja su opustela i naseobine se pretvorile u groblja nesahranjenih mrtvaca. Ko još ima snage beži iz tog carstva užasa i smrti glavom bez obzira, svuda napuštajući rodna ognjišta i zemlju. Užasi su nebrojeni. Već sada se stradanja gladnih i bolesnih ne mogu opisati i mnogi milioni ljudi su osuđeni na smrt od gladi i pomora. Već sad nema broja žrtvama koje je nesreća odnela. A u sledećim godinama ona će postati za celu zemlju još teža: ostavljena bez pomoći, zemlja koja je nedavno bila u procvatu i rađala žito pretvoriće se u besplodnu i bezljudnu pustinju, jer nezasejana zemlja neposejana ne rađa i čovek bez hleba ne živi.

    Tebi je, pravoslavna Rusijo, upućena moja prva reč:

    U ime i radi Hrista zove te ustima mojima Sveta Crkva na podvig bratske samopregorne ljubavi. Pohitaj u pomoć nevoljnicima s rukama punim darova milosrđa, sa srcem punim ljubavi i želje da se spase brat koji umire. Pastiri stada Hristovog! Molitvom kraj prestola Božijeg, kraj zavičajnih svetinja izmolite oproštaj neba za zemlju koja je sagrešila. Zovite narod na pokajanje: neka se umije pokajničkim zavetima i Svetim Tajnama, neka se obnovi verujuća Rusija, krećući u sveti podvig i vršeći ga – neka se on uzvisi u molitveni.žrtveni podvig. Neka zvuče nadahnuto n neućutno podstaknuti verom u blagodatnu pomoć s neba vaši pozivi na sveto delo spasenja unesrećenih. Pastvo rođena moja! U vreme velikog poziva Božijeg blagosiljam te: vaploti i vaskrsni u sadašnjem podvigu tvom sveta i nezaboravna dela tvojih blagočastivih predaka koji su svojom beskrajnom verom n samopregornom ljubavlju u vreme najtežih nesreća sabirali u ime Hristovo duhovnu rusku moć i oživljavali rusku zemlju i život. Nosi n sada spasenje njoj – i udaljiće se smrt od svoje žrtve.

    Tebi čoveče, vama, narodi vaseljene, upućujem glas svoj:

    Pomozite! Pomozite zemlji koja je uvek pomagala drugima! Pomozite zemlji koja je hranila mnoge a sada umire od gladi. Ne samo do vašeg sluha nego i do dubine vaših srca neka dopre glas moj. bolni jauk osuđenih na smrt od gladi miliona ljudi, i položi ga na vašu savest, na savest mnogih. U pomoć odmah! U široku, darežljivu i nesebičnu pomoć!

    Tebi. Gospode, uznosi izmučena zemlja naša svoj vapaj: poštedi i oprosti; Tebi, Sveblagi, pruža Tvoj narod koji je sagrešio svoje ruke i molbu: oprosti i pomiluj.

    U ime Hristovo činimo ono što je potrebno: Gospode, blagoslovi.

  2. Prilikom čitanja vesti o stanju gladnih čovek doživljava užas od kojeg se duša ledi: Gladni više ne jedu čak ni surogate, jer njih odavno nema“. Strvine su za gladno stanovništvo postale poslastnca, ali se više ni ta poslastica ne može nabaviti. Po putevima n jarugama.u snegu. leže desetine umrlih od gladi. Majke ostavljaju svoju decu na mrazu. Jauci i vapaji se čuju sa svih strana. Dolazi čak n do ljudožderstva. Gubitak stanovništva je od 12 do25%. Od 13 miliona stanovništva koje gladuje samo2 miliona dobijaju pomoć u hrani („Izvestija SCIK“, br. 5,22. ove godine).

    Moraju svi ko god to može da priskoči u pomoć stanovništvu koje strada od gladi.

    Dobivši tek ovih dana potvrdu Centralne komisije za pomoć gladnima pri SCIK Zakonsku odredbu o mogućem učešću sveštenstva n crkvenih zajednica u poslu pružanja pomoći gladnima, mi se ponovo obraćamo svima kojima su bliski i dragi Hristovi zaveti, s vatrenom molbom da olakša položaj gladnima.

    Vi, pravoslavni hrišćani. odazvali ste se svojim prilozima za gladne na naš prvi poziv.

    A nevolja od gladi je dostigla krajnji stepen. Pružite svoje ruke u pomoć izgladneloj braći i sestrama i ne žalite za njih ništa, deleći s njima i komad hleba i odeću po Hristovim zavetima. Uzimajući u obzir težinu života za svaku pojedinačnu hrišćansku porodicu usled njenih malih sredstava, dozvoljavamo mogućnost sveštenstvu i parohijskim savetima, uz saglasnost zajednice vernika, na čijem se staranju nalazi crkvena imovina, da iskoriste dragocene stvari koje se nalaze u mnogim hramovima, a koje nemaju bogoslužbenu upotrebu (privesci u vidu prstenja, lančića, narukvica, ogrlica n drugi predmeti koji se daju kao dar za ukras svetih ikona, lomljeno zlato i srebro), radi pomoći gladnima.

    Prizivajući na sve blagoslov Božiji, moli pravoslavni ruski narod, decu Hristove Crkve, da se odazovu na ovaj naš poziv. Koji ima dve haljine neka da onome koji nema; i koji ima hrane neka čini isto (Lk. 3:11). Budite, dakle, milostivi kao što je i Otac vaš milostiv (Lk. 6:36).

  3. Lenjinu, Molotovu. Kamenjevu i Staljinu.
  4. SCIK – Sveruski Centralni Izvršni Komitet – sovjetska vlada (1918-1937), ruska skraćenica VCIK – prim. prev.
  5. Vitebsk: Mesna komisija moli da se razjasni način razjašnjavanja sukoba u vezi sa zahtevima skupina vernika da se ostavi deo dragocenosti.

    Sudži: Pitaju za dozvolu da umesto crkvenih dragocenosti prikupljaju žito od pojedinih lica.

    Petrograd: Postignut je sporazum sa sveštenstvom koje se obavezuje da će podstaći vernike da dobrovoljno daju crkvene dragocenosti.

    Vologda: Pitaju za mogućnost zamene crkvenih dragocenosti domaćim stvarima, raskošnim predmetima i predmetima iz domaćinstva.

    Vladimir: Pitaju za mogućnost zamene crkvenih dragocenosti odgovarajućom količinom zlata n srebra.

    Stavropolj: Traže dozvolu da se deo oduzetih predmeta dodeli mesnom fondu Gubernijskog izvršnog komiteta za nabavku hrane.

    Penza: Skupina vernika moli da joj se ostave rize čudotvornih i posebno poštovanih ikona, a u zamenu se obavezuje da će dati u protivvrednosti žito ili druge srebrne proizvode.

  6. U odnosu na oduzimanje crkvenih dragocenosti prezidijum SCIK učinio je uglavnom sve da bi onemogućio kampanju. Predstavnik prezidijuma d. Lebedev nijednom nije okupio komisiju za vreme mog odmora. Dekret o oduzimanju bio je izdat i objavljen potpuno nezavisno do toka pripreme i pokazao se kao manevarski metak koji je upozorio popove na nužnost ozbiljne pripreme za otpor. Odsustvo bilo kakvog rada centralne trojke (Lebedev, Krasikov, Sosnovski) dovelo je do potpune neujednačenosti u provinciji. Mislim da se stvar može popraviti ako se postavi u centar pažnje partije. Predlažem sledeće konkretne mere:

    1) U centru i gubernijama stvoriti konkretne komisije za oduzimanje dragocenosti po tipu moskovske komisije Sapronova-Unšlihta. U sve te komisije mora obavezno da ulazi ili sekretar gubernijskog komiteta, ili šef agitaciono-propagandnog odeljenja.

    2) Centrala komisija bi se mogla sastojati od člana sekretarijata CK ili šefa agitaciono-propagandnog odeljenja CK ili od drugova Sapronova, Unšlihta, Krasikova. Vinokurova i Bazileviča. Komisija ima kancelariju koja radi svaki dan (predstavnik CK, Sapronov. Unšliht). Jednom nedeljno komisija zaseda uz moje učešće.

    3) U gubernijski.m gradovima u sastav komisije ulaze komesar divizije, brigade ili načelnik političkog odeljenja.

    4) Uporedo sa ovim tajnim i pripremnim komisijama postoje zvanične komisije ili odseci pri komitetima za pomoć gladnima za formalni prijem dragocenosti, za pregovore sa skupinama vernika i sl. Treba strogo voditi računa da nacionalni sastav tih zvaničnih komisija ne daje povoda za šovinističku agitaciju.

    5) U svakoj guberniji treba proglasiti nezvaničnu nedelju agitacije i prethodne organizacije za oduzimanje dragocenosti (razume se, ne objavljujući o takvoj nedelji u javnosti). U tu svrhu treba izabrati najbolje agitatore, a naročito. vojna lica. Agitaciji treba pridati karakter koji je daleko od svake borbe protiv religije i Crkve, karakter koji je u celini usmeren na pomoć gladnima.

    6) Istovremeno treba uneti raskol u sveštenstvo. pokazujući u tom pogledu odlučnu inicijativu i uzevši pod zaštitu državne vlasti one sveštenike koji će otvoreno istupiti u korist oduzimanja.

    7) Razume se, naša agitacija i agitacija lojalnih sveštenika nipošto ne treba da se stapaju, ali u našoj agitaciji mi se pozivamo na to da je znatan deo sveštenstva pokrenuo borbu protiv zločinačkog i škrtog odnosa prema dragocenostima od strane nečovečnih i pohlepnih „knezova crkve“.

    8) Za sve vreme kampanje, naročito tokom nedelje, neophodno je obezbediti potpunu obaveštenost o svemu što se događa u različitim skupinama sveštenstva. vernika i sl.

    9) U slučaju da počnu da se ispoljavaju u svojstvu organizatora otpora buržoaski trgovački elementi, bivši činovnici i sl., treba hapsiti njihove kolovođe. U slučaju potrebe, naročito ako bi crnostotinaška agitacija otišla suviše daleko, treba organizovati manifestacije uz učešće naoružanog garnizona s plakatima: „Crkvene dragocenosti za spas života gladnih i sl.“

    10) Istaknute popove, ako je moguće, ne dirati do kraja kampanje, ali potajno, nezvanično (putem dopisa preko gubernijskih političkih odeljenja) upozoravati ih da će u slučaju nekih ekscesa oni prvi odgovarati.

    11) Uporedo s agitacionim radom mora se voditi i organizacioni rad: treba pripremiti odgovarajući aparat radi popisa i oduzimanja, tako da taj posao bude obavljen u najkraćem roku. Oduzimanje je najbolje počinjati od neke crkve. na čijem čelu se nalazi lojalni pop. Ako takvoga nema, treba početi od najznačajnijeg hrama, brižljivo pripremivši sve detalje. (Komunisti moraju biti na svim susednim ulicama. ne dopuštajući okupljanje, iskusna jedinica. najbolje ČON. mora biti u blizini itd.)

    12) Svugde gde je to moguće treba praviti nastupe u crkvama. na skupovima, u kasarnama predstavnika gladnih sa zahtevom da se što pre oduzmu dragocenosti.

    13) Popis oduzetih crkvenih dragocenosti pri komitetima za pomoć gladnima treba da vrše u gubernijama i u centru predstavnici lojalnog sveštenstva široko obavestivši o tome da će stanovništvo imati punu mogućnost da prati da nijedna mrvica crkvene imovine ne dobije drugu namenu osim za pomoć gladnima.

    14) U slučaju da neke skupine vernika predlože otkup za dragocenosti, izjaviti da takvo pitanje može biti razmotreno u svakom pojedinačnom slučaju u CK komiteta za pomoć gladnima, ni u kom slučaju ne obustavljajući pri tome rad na oduzimanju…

    15) U Moskvi se posao mora obavljati već utvrđenim redom tako da se sa oduzimanjem započne najkasnije 31. marta.

    16) Smatrajući da se za Petrograd može uspostaviti isti približni rok u dogovoru sa d. Zinovjevom, nipošto ne forsirajući previše kampanju i ne pribegavajući primeni sile, sve dok politički i organizaciono cela operacija ne bude u potpunosti obezbeđena.

    Što se tiče gubernija, gubernijski komiteti moraju na osnovu ove instrukcije, upravljajući se prema rokovima određenim u Moskvi, i pod kontrolom Centralne komisije da odrede svoj sopstveni rok, s jedne strane obezbedivši brižljivu pripremu, a s druge strane, ne odugovlačeći s poslom ni za jedan dan više. i to tako da najvažnije gubernije budu na prvom mestu.

  7. Harkovska Gubernija (Pregled GPU Ukrajine br. 941/3 t TORGPUza 1/3) Tokom poslednjih dana se zapaža silno uznemirenje dela stanovništva zbog odluke Sovnarkoma o oduzimanju Harkovsko-Nikolajevske crkve iz nadležnosti pravoslavnog sveštenstva i predaji Savetu autokefalista; pred crkvom se okupljaju velike gomile koje se uglavnom sastoje od žena. Pod uticajem agitacije kontrarevolucionarnog karaktera gnev protiv autokefalista i Jevreja raste. Šire se svakojake provokativne glasine o tome da tobože pod izgovorom pomoći gladnima ukrajinski Jevreji hoće da se dočepaju crkvenih dragocenosti. Preduzete su odlučne mere za zabranu okupljanja i hapšenje agitatora.

    Overava: Sekretar Šestog SOGPU Šestom odeljenju

    Izvod iz dnevnog raporta br. 53 Moskovskog gubernijskog odeljenja pri GPU od 4. n 5. marta ove godine. Za moskvovecki okrug

    5. marta sveštenik crkve Ivana Vojnika – Hristofor Nadeždin održao je propoved kontrarevolucionarnog karaktera na temu o „nekada moćnoj državi ruskoj koja propada“ s pozivom vernicima da zbiju redove s crkvom i suprotstave se politici sovjetske vlasti koja, po njegovim rečima, doprinosi pljački ruske države. Propoved je ostavila na slušaoce snažan utisak.

    6. odeljenje IZVOD Telegram:

    Šifra VHGPU 015933/289911/III22 g.

    Iz Ivanovo-Voznesenska 4/V 2451031445 Moskva.

    Tajno odeljenje GPU Ivanovo. Politički partijski izveštaj, vreme 3/111 do 10/111

    22. g.

    Među sveštenstvom se razmatra pitanje o oduzimanju dragocenosti. U vezi sa izdatim dekretom a povodom inicijative sveštenstva u IvanovoVoznesensku bio je sazvan ujedinjeni skup predstavnika parohijskih saveta na kojem je povodom predstojećeg oduzimanja dragocenosti odlučeno da se ovo pitanje razmotri u parohijama, prethodno proverivši imovinu na osnovu popisa, nakon čega treba okupiti opšti sabor parohijana po parohijama, da predstavnici parohijana ne bi bili uvređeni zato što se sa njima niko nije posavetovao. Mi smo u odnosu na to preko obaveštajaca saznali da prilikom sprovođenja dekreta o oduzimanju dragocenosti neće doći do većih nemira među vernicima.

    10/11122 g. br. 11/111 predstavnika gubernijskog odeljenja GPU: Šorohov

    Načelnik SOČ: Kolesanov

    Svim članovima Politbiroa:

    Drugovima Lenjinu, Trockom, Znnovjevu. Kalinjnnu, Molotovu i Staljinu.

    Kopija kopije

    Telegram

    Šifra Vh. GPU 017685/333920/1II 198/š 135/24/š 17/3 1735 lit. A. Moskva GPU nz Smolenska SCIK drugu Kalinjinu

    Pokušaj da se pristupi faktičkom oduzimanju dragocenosti Smolenske saborne crkve nije imao uspeha. Gomila vernika se i danju i noću nalazi u sabornoj crkvi i ne dozvoljava komisiji rad. Svi pregovori s predstavnicima vernika nisu doveli ni do čega. O tom pitanju smo razgovarali s Trockim. Od njega su dobijena rukopodna uputstva koja smo sprovodili. Saopštite da li treba delovati odlučno. Dešifrovano predati.

    17/322 787 Predstavnik omladinskog gubernijskog izvršnog komiteta Bulatov Ivanovo-Voznesenska gubernija (državni informativni izveštaj br. 22 15/1II) U Ivanovo-Voznesenskom srezu komisija za oduzimanje crkvenih dragocenosti počela je s radom. U Šujskom srezu komisiji za oduzimanje crkvenih dragocenosti gomila naroda nije dala da radi, bilo je pokušaja nasilja nad članovima komisije. Sukobi se smiruju, komisija he ovih dana početi da radi. U Tejkovskom srezu je odnos stanovništva prema oduzimanju crkvenih dragocenosti negativan. U Ležnjevskom srezu seljaci se prema oduzimanju crkvenih dragocenosti odnose neprijateljski. Seljaci su istukli predstavnika opštinskog izvršnog komiteta. Radnici Ležnjevske fabrike se prema oduzimanja crkvenih dragocenosti takođe odnose negativno.

    Vladimirska gubernija (Državni informativni izveštaj br. 72 16/1II) Komisija za oduzimanje crkvenih dragocenosti nije počela da radi svuda. Odnos stanovništva prema oduzimanju crkvenih dragocenosti je neprijateljski. Kaluška gubernija (Državni informativni izveštaj br. 19 16/Š) Rad komisije za oduzimanje crkvenih dragocenosti u većini se odvija normalno, u nekim mestima su poslovi već završeni.

  8. Tamo.

    Navodimo Lenjinovo pismo u celini. Strogo poverljivo

    Drugu Molotovu za članove Politbiroa

    Molim da se kopija nipošto ne pravi, već da svaki član Politbiroa (d. Kalinjnn takođe) napravi svoje primedbe na samom dokumentu. Lenjin

    Povodom događaja u Šuji koji je već stavljen na razmatranje Politbiroa, meni se čini da je neophodno sada doneti čvrstu odluku u vezi sa opštim tonom borbe u datom pravcu. Pošto sumnjam da će mi uspeti da lično prisustvujem na sednici Politbiroa 20. marta, svoje ću mišljenje zato izložiti pismeno.

    Događaj u Šuji mora biti doveden u vezu sa saopštenjem koje je nedavno ROSTA poslala listovima ne radi štampanja, već zapravo kao saopštenje o otporu koji pripremaju crnostotinaši u Petrogradu protiv dekreta o oduzimanju crkvenih dragocenosti. Ako se uporedi s tom činjenicom ono što prenose novine o odnosu sveštenstva prema dekretu o oduzimanju crkvenih dragocenosti, a zatim ono što nam je poznato o nelegalnom proglasu patrijarha Tihona, već je potpuno jasno da crnostotinaško sveštenstvo na čelu sa svojim vođom savršeno smišljeno sprovodi plan da nam nametne odlučujuću bitku upravo u datom trenutku.

    Očigledno je da je na tajnim skupovima najuticajnije skupine crnostotinaškog sveštenstva ovaj plan smišljen i usvojen prilično čvrsto. Događaji u Šuji su samo jedno od ispoljavanja tog opšteg plana.

    Mislim da ovde naš protivnik pravi ogromnu grešku, pokušavajući da nas uvuče u odlučnu borbu sada, kada je ona za njega posebno beznadežna p naročito nekorisna. Naprotiv za nas je upravo dati trenutak ne samo izuzetno povoljan, nego i uopšte jedini trenutak, kada možemo sa šansama od 99% u potpuni uspeh da potučemo neprijatelja do nogu i obezbedimo za nas neophodne pozicije za mnogo desetleća unapred. Upravo sada i samo sada, kada u mestima gde se gladuje jedu ljude n po putevima leže stotine, ako ne i hiljade leševa, mi možemo (i zato moramo) da izvršimo oduzimanje crkvenih dragocenosti sa najžešćom i najokrutnijom energičnošću, ne libeći se gušenja bilo kakvog otpora. Upravo sada i samo sada ogromna većina seljačke mase biće ili za nas, ili barem neće biti u stanju da podrži iole odlučnije onu šačicu crnostotinaškog sveštenstva i reakcionarske gradske sitne buržoazije koji mogu i hoće da isprobaju politiku nasilnog otpora sovjetskom dekretu.

    Mi moramo po svaku cenu da izvršimo oduzimanje crkvenih dragocenosti na najodlučniji i najbrži način, čime možemo obezbediti sebi fond od nekoliko stotina miliona zlatnih rubalja (treba se setiti ogromnih bogatstava nekih manastira i lavri). Bez toga se nikakav državni rad uopšte, nikakva privredna izgradnja, a posebno nikakva odbrana svoje pozicije u Đenovi, uopšte ne može zamisliti. Prisvojiti taj fond od nekoliko stotina miliona zlatnih rubalja (a možda i nekoliko milijardi) moramo po svaku cenu. A to se uspešno može uraditi samo sada. Svi razlozi govore da nam kasnije to neće poći za rukom, jer nam nikakav drugi trenutak, osim strašne gladi, neće obezbediti takvo raspoloženje širokih seljačkih masa, trenutak koji bi nam ili obezbedio simpatiju tih masa, ili bi nam, barem obezbedio neutralisanje tih masa u tom smislu što će pobeda u borbi protiv oduzimanja dragocenosti biti apsolutno i u potpunosti na našoj strani.

    Jedan pametni pisac je u vezi sa državnim pitanjima tačno rekao da, ako je za ostvarivanje određenog političkog cilja potrebno učiniti niz surovosti, treba ih učiniti na najenergičniji način n u najkraćem roku, jer dugotrajnu primenu surovosti narodne mase neće podneti. Ovo mišljenje je naročito potkrepljeno i time što će se prema međunarodnom položaju Rusije za nas, najverovatnije, posle Đenove ispostaviti ili se može ispostaviti da će surove mere protiv reakcionarnog sveštenstva biti politički neracionalne, možda čak odviše opasne. Sada je pobeda nad reakcionarnim sveštenstvom obezbeđena u potpunosti. Osim toga, glavnom delu naših inostranih protivnika među ruskim emigrantima, tj. eserima i miljukovcima, borba protiv nas će biti otežana, ako upravo u datom trenutku, upravo u vezi sa glađu izvedemo s maksimalnom brzinom i surovošću gušenje otpora reakcionarnog sveštenstva.

    Zato izvlačim neosporan zaključak da moramo upravo sada nametnuti najodlučniju i najsuroviju bitku crnostotinaškom sveštenstvu i ugušiti njegov otpor s takvom okrutnošću da oni to ne zaborave nekoliko desetleća. Samu kampanju sprovođenja ovog plana zamišljam na sledeći način:

    Zvanično sa svim mogućim merama treba da istupa samo drug Kalinjin – nikada i ni u kojem slučaju ne sme da nastupa ni u štampi, niti na bilo koji drugi način pred javnošću drug Trocki.

    Telegram o privremenom obustavljanju oduzimanja koji je već poslatu ime Politbiroa ne sme biti povučen. Ono nam je korisno. jer će posejati kod protivnika predstavu kako se mi tobože kolebamo. kako mu je uspelo da nas zaplaši (za taj tajni telegram, upravo zato što je tajni, protivnik će, naravno, ubrzo saznati). U Šuju treba poslati jednog od najenergičnijih, najpametnijih n najveštijih članova SCIK ili drugih predstavnika centralne vlasti (bolje jednog nego nekoliko), pri čemu mu treba dati usmenu instrukciju preko jednog od članova Politbiroa. Ova instrukcija se mora svoditi na to da u Šuji uhapsi što je moguće više, najmanje nekoliko desetina predstavnika mesnog sveštenstva, mesnog građanstva n mesne buržoazije po optužbi za otvoreno ili posredno učešće u pružanju nasilnog otpora dekretu SCIK o oduzimanju crkvenih dragocenosti. Odmah po završetku ovog posla on mora da dođe u Moskvu i lično podnese izveštaj na sednici Politbiroa ili pred dva ovlašćena za to člana Politbiroa. Na osnovu ovog izveštaja Politbiro će dati detaljnu direktivu sudskim vlastima, takođe usmenu, da proces protiv šujiskih pobunjenika koji se suprotstavljaju pomoći gladnima bude izveden s maksimalnom brzinom n da se završi nikako drugačije do streljanjem veoma velikog broja najuticajnijih i najopasnijih crnostotinaša grada Šuje, a po mogućnosti ne samo tog grada, nego i Moskve i nekolikih drugih duhovnih centara.

    Samog patrijarha Tihona mislim da je celishodno da ne diramo, iako je on nesumnjivo na čelu cele te pobune robovlasnika. Što se njega tiče, treba dati tajnu direktivu Državnoj političkoj upravi da sve veze tog crkvenog lica budu što je moguće tačnije i podrobnije praćene i otkrivane, upravo u datom trenutku. Obavezati Đeržinskog i Unšlihta da lično podnose izveštaj o tome Politbirou svake nedelje.

    Na kongresu partije osnovati tajno veće svih ili gotovo svih delegata po tom pitanju zajedno sa glavnim radnicima GPU, NKJ i Revolucionarnog tribunala. Na tom zasedanju sprovesti tajnu odluku kongresa o tome da oduzimanje dragocenosti, a naročito najbogatijih lavri, manastira i crkava, mora biti sprovedeno s nemilosrdnom odlučnošću, apsolutno se ničega ne ustručavajući i u najkraćem roku. Što nam većn broj predstavnika reakcionarne buržoazije i reakcionarnog sveštenstva pođe za rukom da tim povodom streljamo, to bolje. Treba upravo sada naučiti pameti to društvo da se na nekoliko desetina godina ne usudi ni da pomisli na bilo kakav otpor.

    Radi praćenja najbržeg i najuspešnijeg sprovođenja ovih mera treba odrediti odmah na kongresu, tj. na njegovom tajnom veću, specijalnu komisiju, uz obavezno učešće drugova Trockog i Kalinjina, bez ikakvog objavljivanja u javnosti o toj komisiji, i to na opštesovjetski i opštepartijski način. Treba odrediti naročito odgovorne i najbolje radnike radi sprovođenja ove mere u najbogatijim lavrama, manastirima i crkvama.

    Lenjin

    Molim druga Molotova da se postara da razašalje ovo pismo članovima Politbiroa večeras (ne praveći kopije) i molim da se ona vrate Sekretaru odmah nakon čitanja, sa kratkom primedbom o tome da li se slaže u osnovi svaki član Politbiroa ili pismo izaziva neke nesuglasice.

    Lenjin

  9. Tamo.
  10. 19.03.22. g. Zbog teškoća koje su se desile u vezi sa oduzimanjem crkvenih dragocenosti, CK predlaže da se ubuduće do posebnih saopštenja CK obustavi sprovođenje oduzimanja crkvenih dragocenosti. Dodatne direktive CK će dati 20. marta. Ovaj telegram ne poništava ono što ste utvrdili zajedno s Trockim.
  11. 19.03.22. g. Sekretaru Ivanovo-Voznesenskog Gubernijskog komiteta RKP.

    Povodom događaja u Šuji, molim da se blagovremeno saopštavaju dalji podaci o političkom stanju u guberniji i merama koje se preduzimaju. Radi objašnjenja u Šuju će 19. marta doći komisija SCIK

  12. Istovremeno je on bio član Centralne komisije za oduzimanje crkvenih dragocenosti, predstavljajući u njoj CK partije boljševika.
  13. Sveštenici Ivan Lavrov i Aleksandar Smeljčakov bili su kasnije oslobođeni, ali samo zato što su u potpunosti priznali da sovjetska vlast ima pravo da oduzima crkvene dragocenosti i izjavili da im crkveni kanoni koji ocenjuju takva oduzimanja kao svetogrđe nisu poznati.
  14. On je istovremeno bio i član Centralne komisije za oduzimanje crkvenih dragocenosti stvorene no predlogu Trockog. U prošlosti je bio sveštenik. Posle revolucije je skinuo mantiju.
  15. Petar Ivanovič Jazikov rodio se 1881. godine u gradu Šuji Vladimirske gubernije. Vaspitao se u blagočastivoj porodici, od detinjstva je išao u crkvu i pevao na pevnici. U mladosti je završio zanat livca i radio u Šujskoj fabrici najpre kao radnik, a zatim kao šef livačke radionice.
  16. On je bio optužen da nije zaustavio decu kada su ova zvonila u zvona.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *