NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

 

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA
Knjiga stradanja i utehe
 

 
Sveti Ilarion Trojicki
 
15. (28) decembar
SVEŠTENOMUČENIK ILARION TROJICKI, ARHIEPISKOP VEREJSKI, VIKAR MOSKOVSKE EPARHIJE
 
Sveštenomučenik Ilarion (u svetu Vladimir Aleksejevič Trojicki) rodio se 13. septembra 1886. godine u selu Lipice Kaširskog sreza Tulske gubernije u porodici sveštenika. Deda budućeg svetitelja, Petar Trojicki, službovao je u istom selu. Parohijani su sačuvali sećanje na njega kao neobičnog čoveka. Kada je umirao, svi stanovnici sela su došli da se oproste s njim i dobiju od njega poslednji blagoslov.
Žena o. Alekseja Trojickog umrla je rano, te je morao sam da vaspitava decu kojih je imao petoro: tri sina i dve kćeri. Dva sina – Vladimir i Dimitrije – postali su episkopi, a treći sin Aleksej sveštenik. Posle smrti žene o. Alekseja veliko učešće u vaspitanju siročića preuzela je njena neudata sestra Nadežda, učiteljica crkveno-parohijske škole; kada Vladimira nije imala kome da ostavi, ona ga je uzimala sa sobom na nastavu. Dečak je rano naučio da čita, s pet godina je stajao za pevnicom, čitao časove i šestopsalmije.
Osnovno obrazovanje budući svetitelj je stekao u Tuli – u duhovnoj školi, a zatim u bogosloviji, nakon čega je poslat o državnom trošku u Moskovsku duhovnu akademiju da nastavi obrazovanje.
Vladimir Aleksejevič se upisao na akademiju 1906. godine, „kada su opijenost i bunilo revolucije koji su prodrli i iza zidova akademije – kako je o tome pisao jedan savremenik – tek počeli da se gube, ali još nisu sasvim nestali“. Vladimiru Aleksejeviču je bilo teško kada je video, kako je govorio, „sramotu akademije koja je promenila svetle rize čiste i trezvene nauke za drečave i prljave raznobojne rite ulične politike“, sramotu one akademije koju je on voleo kao „svoju ljubljenu nevestu“… Ali oluja nije prošla bez koristi za Vladimira Aleksejeviča: njegov analitički um nije mogao da se smiri dok nije pronašao uzrok zašto je vihor zahvatio tako široke krugove obrazovanog ruskog društva: jedan od glavnih uzroka koji su odredili ovakve razmere pokreta, bila je, po njegovom shvatanju, necrkvenost društva koje je izgubilo vezu s Crkvom, i prekinulo s njenim iskonskim tradicijama… Čim mu je to savršeno postalo jasno, počeo je da posvećuje gotovo sva svoja dela razraćivanju pitanja o Crkvi i crkvenosti.
Težnja čistog srca, vaspitanog u pravilima duboke crkvenosti, u blagodatnoj atmosferi pravoslavnog bogosluženja i celovitosti istine koja može postojati samo u Pravoslavlju (a sve što se odvaja od njega, podmuklo savetuje čoveku da ide svojim putem, van Pravoslavlja – sve je to od greha koji porobljava dušu, od čovekove uskogrudosti i neslobode koja nema u sebi ljubavi i slobode Hristove), je i učinila da mu boravak u akademiji postane neobično važan i dragocen. Tu je našao ono što je tražio – istinu. Ali traganja nisu bila lišena teškoća i razočaranja. U akademiji je morao da se suoči s plodovima učenosti Zapada koji je izlagao svoje predstave o Bogu. Ništa bezbožnije i po dušu pogubnije nije čitao. I koliko se to razlikovalo od radova Svetih Otaca koji su pisali o onome što je za njih bilo smisao celog života, štaviše, pitanje večnog života ili večne propasti, čemu je bilo nemoguće prilaziti samo kao sistemu isključivo umnih teorija. To i jeste divno u Pravoslavlju što je ono otkrivena istina i ne zahteva nikakve logičke nategnutosti ili lukava izvođenja zaključaka da bi uskladilo privatan čovekov život sa crkvenim, a Crkvu sa istinom, onako kako ju je govorio Duh Sveti kroz evanđeliste i predanje Crkve. Sama ta istina je bila u svetootačkom bogoslovlju, ista u crkvenom bogosluženju, ista i u reči Božijoj. Ponekad je od te istine koja osvežava dušu duh bio obuzet i čoveku dođe da otvoreno kaže mlakom svetu koji leži dole odakle je došao i na šta je spao. Student četvrte godine Moskovske duhovne akademije Vladimir Trojicki je na dan praznovanja 95. godišnjice njenog osnivanja ovako izrazio jednu od svojih zavetnih misli:“ S ponosom često kaže naš savremenik: bogat sam i obogatio sam se i ništa mi ne treba; a ne zna da je nesrećan, i jadan, i siromašan, i slep, i nag (Otkr. 3:17). I sve to zato što je vera Hristova prestala da bude život, zato što se ljudi ne klanjaju Jedinome Bogu, već su napravili sebi bezbrojno mnoštvo idola, idola bezdušnih koji ne mogu da oduhotvore život i da ga učine sadržajnim.
Idoli sve više i više potiskuju Hrista iz ljudskog života. Sve što se tiče vere sve više i više u današnje vreme postaje ‘privatna stvar’, čak nešto što treba stalno skrivati u najskrivenijoj ‘kleti’, čemu nema i ne treba da bude nikakvog mesta u životu. U naše dane hrišćanstvo se pojavljuje samo kao lično pritajeno blagočašće, ali je zato hrišćanski život potpuno osiromašio. Hrišćanski život je moguć samo u Crkvi: samo Crkva živi Hristovim životom… Društvo više voli da ide na tržnice dosadnog sveta, da juri tamo u pomrčini od jednog varljivog plamena prema drugom, da propada od duhovne gladi, da se hrani roščićima koji dolikuju samo svinjama i neće da ima izobilje hleba u domu nebeskoga Oca Koji jeste sveta Crkva Pravoslavna. A ako neki i govore o učešću u crkvenom životu, pod tim životom ne podrazumevaju zidanje Tela Hristovog u zajedničkom bratoljublju i duhovnim podvizima, ne, pod životom Hristove Crkve podrazumevaju privređivanje, upravljanje stolovima menjača novca (Mt. 21:12) i borbu za nekakva prava. I na svetom mestu hoće da postave svoj bezdušnn svetovni idol!
U odnosima prema Crkvi najviše izbija savremeno idolopoklonstvo. Mnogi su se ražestili, kudeći jedini put Hristov (D. ap. 19:9), put crkveni. Stvaraju se ‘novi putevi’ sa imenom Hristovim, ali bez Crkve, ‘kraj zidova crkvenih’. Za te ‘nove puteve’ se ispostavlja da su veoma udobni upravo radi toga da bi se sačuvalo ime Hristovo, a klanjalo se svojim omiljenim idolima. Zato su toliko i privlačni svi ti ‘novi putevi’. Oni su laki i povlađuju strastima. Od stvarne Hristove vere koja se sadrži u svetoj Crkvi, na tim putevima ostaju ponekad blagočastiva, a češće ružna maštanja koja nemaju nikakve veze sa životom… Mnogi izbegavaju da govore o Pravoslavlju i jeretičkim zapadnim veroispovestima – katolicizmu i protestantizmu – već govore samo o nekakvom opštem hrišćanstvu. Simpatisati jeretika, biti na strani neprijatelja Hristove Crkve, ko to sada smatra sramnim i pogubnim prestupom, cepanjem nešivenog hitona Hristovog?… Koristeći mračno neznanje društva po pitanjima vere i pobožnosti, prikrivajući se krupnim, ali potpuno praznim rečima, jeretici propovedaju najnemogućnija, najbesmislenija i najodvratnija učenja, a sinovi Crkve, nimalo ne razmišljajući, jeretičku laž stavljaju iznad pravoslavne istine. Onoga ko je odlučen od Crkve zbog bogohulnih jeresi otvoreno nazivaju velikim učiteljem, priređuju u njegovu čast slavlja, idu mu na poklonjenje. Štaviše, usuđuju se još da vređaju čuvare Hristovog stada zbog toga što teraju vukove od Bogom im poverenih ovaca. Neprijatelji Crkve zasipaju nasleđe Božije bezbrojnim hulama od kojih duša dolazi u stanje užasa, duša koja voli Boga i svetu Crkvu…
Nedostatak predanosti Jedinome Bogu zajedno sa željom da se spoji poklonjenje Bogu i idolima stvorili su u naše vreme, prvenstveno kod zapadnih jeretika, gledanje na bogoslovlje kao na nekakvo spoljašnje znanje. Šta je to bogoslovlje? Za mnoge je ono samo znanje bogoslovskih istina, ali ne i znanje Boga. Znanje Boga je pak iskustvena (opitna) nauka. Samo čisti srcem će Boga videti i zato istinsko bogoslovlje mora biti pobožnost, pa će tek onda ona doneti plod po svojoj meri“.
Još kao student akademije, Vladimir Aleksejevič je počeo da se ističe kao najveći ruski bogoslov, usredsredivši svoju pažnju na istorijskodogmatsku apologiju 9. člana Simvola vere, tj. na razotkrivanju pravoslavnog učenja o Crkvi. U akademiji je najpre kao student, a zatim kao profesor, napisao i objavio radove: „Hrišćanstvo ili Crkva“, „Gnosticizam i Crkva u odnosu prema Novom Zavetu“, „O crkvenosti duhovne škole i bogoslovske nauke“, „O nužnosti istorijsko-dogmatske apologije 9. člana Simvola vere“, „Trijedinstvo Božanstva i jedinstvo čovečanstva“, „Pokajanje u Crkvi i pokajanje u katolicizmu“ i druge.
Godine 1910. Vladimir Aleksejevič Trojicki je završio Duhovnu akademiju sa zvanjem kandidata bogoslovlja i zadržan na akademiji kao profesorski stipendista, a nakon godinu dana postavljen za vršioca dužnosti docenta na katedri Svetog Pisma Novog Zaveta. Od tada je počela njegova pedagoška delatnost koja je trajala sve do samog zatvaranja Duhovne akademije i donela mnogo plodova kako na polju neposrednog predavanja, tako i u oblasti bogoslovskog istraživanja, jer je u njemu Duhovna akademija dobila duboko pravoslavnog naučnika-bogoslova. Za vreme studija on se brižljivo spremao za predavanja, ali sada je odredio sebi pravilo: napisavši tekst u svesci, on ju je uvek ostavljao kod kuće i držao je predavanje ne koristeći nikakve beleške. U početku se toga, naravno, pribojavao, ali zatim se tako navikao da mu je ova navika čak davala i svojevrsnu sigurnost, te je počeo da se oseća na katedri – najpre Duhovne akademije, a zatim i crkvene – kao potpuno odomaćen.
U trenucima slobodnim od predavanja Vladimir Aleksejevič je pisao magistarsku disertaciju na temu „Beleške iz istorije dogmata o Crkvi“. Ovoj temi je pridavao ogroman značaj, videći da je 9. član Simvola vere postao kamen spoticanja i sablazni za savremene ljude. Za njega je bila od suštinske važnosti živa reč istine, njegova duša je tražila tu reč i hranila se njome; za njega nije postojalo formalno znanje, bogoslovlje je za njega bilo neposredno povezano sa životom, bilo je ono bez čega čovek ne može nijednog trenutka. U tom smislu on je bio pravoslavni Rus, a kasnije pravoslavni ruski arhijerej za kojeg su reči Hristovog Evanđelja bile neposredna zapovest upućena duši. U njemu uopšte nije bilo lukavstva. Za njega su apsolutni značaj imale reči „Ištite najpre carstva Božijeg…“ (Mt. 6:33) i „Kakav će otkup čovek dati za dušu svoju“ (Mt. 16:26). Imajući živ um, budući duboko obrazovan čovek, on je odmah obratio pažnju na to da je po značaju središnje pitanje za savremene ljude postalo pitanje ne o Božanstvu Isusa Hrista, ne o krsnim stradanjima Bogočoveka, već o Crkvi bez koje nema spasenja, bez koje i sama vera postaje prelasna i demonska. Priznati katolicizmu ili protestantizmu da su i oni Crkva, značilo bi krenuti putem ili samouništenja, ili lukavstva nedostojnog imena hrišćanina. A ko se onda u zapadnim veroispovestima spasava? – pitaju maloverni ljudi, a češće nevernici. Ali, avaj, često ljudi uopšte i neće da se spasu i da budu sa Hristom. Oni u svom životu postavljaju bilo kakve ciljeve, žele bilo šta, samo ne život u Hristu, ne život s Bogom. U takvim gradovima kao što su bili Sodom i Gomora, gotovo da i nije bilo ljudi koji su želeli da žive blagočastivo i koji su težili svetom životu; i Jerusalim je tražio vlast i bogatstvo i, budući dosledan u svojim traganjima, razapeo je Bogočoveka i Tvorca. S krajnjom oštrinom religioznog ispovedanja ovaj istaknuti bogoslov je pisao: „Ja nikako ne mogu da mislim da su pravoslavlje i rimokatolicizam skoro jedno isto, da su to dve pomesne crkve. Ja ispovedam da je Crkva jedna, a rimokatolici za mene nisu Crkva, pa prema tome, nisu ni hrišćani, jer hrišćanstva nema bez Crkve“.
Možda je upravo zbog toga što je za njega bilo toliko važno to pitanje o značaju Crkve kasnije obratio svoju oštru pažnju na dela Alekseja Stepanoviča Homjakova i prvi put među crkvenim bogoslovima dao im objektivnu naučno-bogoslovsku karakteristiku, odredivši njihovo mesto među bogoslovskim delima i utvrdivši njihovu vezu s bogoslovljem drevnih učitelja Crkve, takvih kao što su sv. Ignatije Bogonosac, sv. Irinej Lionski, Tertulijan, sv. Kiprijan Kartaginski, bl. Avgustin. „A. S. Homjakov pisao je on sakupio je i usvojio ono što su govorili na Istoku i na Zapadu tokom nekoliko vekova raznim povodima, primenio je sve to na zapadne veroispovesti, dopunio različitim veoma dubokim filosofskim i istorijskim mislima, i, najzad, izložio u savršeno novom obliku i nadahnutim tonom. Homjakov je sve to rekao ‘na nov način’, i u tome je njegova ogromna zasluga za bogoslovsku nauku. Riznica svetootačke pismenosti je neiscrpno bogatstvo i ko iznosi odatle na svet Božiji barem neki deo, takvome možemo samo zahvaliti.
Na Homjakovljeva dela moraju naročito da obrate svoju pažnju savremeni polemičari koji moraju da vode borbu s jeresima i zabludama. Noseći na sebi snažan pečat svetootačke polemike, Homjakovljeva polemika predstavlja svetlu i blistavu tačku na mračnoj pozadini polemike sa zapadnim veroispovestima.
Starocrkvena polemika i Homjakovljeva polemika je principijalna, ona seče drvo zablude do korena. Tesno povezana sa idejom Crkve, ona se ne zadržava isključivo na pojedinačnim zabludama, već pokazuje njihov zajednički koren u suprotstavljanju dogmatu o Crkvi, a odatle proističe i odlučna moralna osuda svakog odvajanja od Crkve. Homjakovljeva polemička dela predstavljaju upravo iskustvo primene principa starocrkvene polemike na zapadne veroispovesti“.
U proleće 1912. godine Vladimir Aleksejevič je završio magistarsku disertaciju i predao je na čitanje recenzentima.
Već nekoliko puta je za vreme letnjeg raspusta išao na putovanja, najčešće u inostranstvo. Imajući radoznao karakter, on je svuda hteo sve da vidi i da sazna, kako žive ljudi u svakoj zemlji, kako doživljavaju istinu Hristovu i žive li njome uopšte U leto 1908. godine obišao je istočnoevropske zemlje i Balkan. Sada, 1912. godine, posetio je Nemačku, Švajcarsku i Francusku. Bilo mu je stalo da vidi plodove evropske kulture – katolicizma i protestantizma; za njega je život u potpunosti bio nastavak bogoslovlja kao nauke, a pobožnost je bila temelj za objektivno viđenje okolnog života. Sva njegova zapažanja i utisci su bili veoma tačni i pokazali su se kao veoma dragoceni kada je počeo rat s Nemačkom, rat između slovenskog i germanskog sveta, rat između hrišćanskog sveta i sveta koji je imao slabu i neodređenu predstavu o Hristu, često tuđu Gospodu. Putovanje je trajalo mesec dana, ali uz živost putnikovog karaktera, zbog toga što je hteo da sve sam pogleda i zatim da promisli, vreme putovanja kao da mu je bilo zgusnuto, te mu više nije preostalo ništa zagonetno i zanimljivo u Zapadnoj Evropi. U svom tehničkom i kulturnom razvoju zapadnoevropske zemlje su zapale u ćorsokak, a njihov duhovni razvoj je bio toliko plitak, da nije imao čak ni senke sadržajne dubine.
Posetivši nakon putovanja na Zapad rodno selo, Vladimir Aleksejevič se vratio u Sergijev Posad, gde se latio štampanja magistarske disertacije koju je pisao dve godine. Krajem novembra recenzenti – profesori S.S. Glagoljev i M.D. Muretov – izneli su vrlo visoko mišljenje o autorovom radu. U mišljenju Glagoljeva je stajalo: „Ovakve knjige kao što je knjiga gospodina Trojickog ne pojavljuju se često u Rusiji. Njihova pojava je praznik bogoslovske nauke“. Svoj odziv prof. Muretov je završio rečima: „Kada bi od mene zavisilo, bez ikakvih kolebanja bih priznao da disertacija Trojickog u potpunosti zaslužuje ne samo zvanje magistra, nego i doktora nauka“. 11. decembra 1912. godine Vladimir Aleksejevič je uspešno odbranio disertaciju. 16. januara 1913. godine sveti Sinod je potvrdio njegovo zvanje magistra bogoslovlja i mesto docenta. Za najbolji magistarski rad dodeljena mu je nagrada Moskovskog mitropolita Makarija.
Ali sam autor se od ovakvih mišljenja, i od dodele nagrade, nimalo nije pogordio. Imajući visoke kriterije kakav treba da bude rad na jednu tako odgovornu temu, on je shvatao koliko još treba da učini i da prouči da bi je razotkrio koliko je moguće potpuno i dostojno takvog dragocenog predmeta kao što je Crkva. Kao dubok bogoslov i smiren čovek, bio je prilično zaštićen od gordosti koja pogađa dušu i koja bi mogla da se ispolji nakon visokih pohvala poštovanih profesora.
Posle odbrane disertacije Vladimir Aleksejevič je krenuo na put u Kijev i Žitomir. Tu se sreo s episkopom Prokopijem Titovom s kojim je bio veoma blizak. Zajedno s njim on je često posećivao arhiepiskopa Antonija Hrapovickog prema kojem se, kao i mnogi studenti Duhovne akademije, a naročito oni koji su želeli da prime monaštvo, odnosio s velikim poštovanjem.
Došao je i Veliki post 1913. godine, došlo je i vreme da Vladimir Aleksejevič krene drugim putem. U detinjstvu je dobio strogo pravoslavno vaspitanje; može se reći da je njegova glavna vaspitačica bila Pravoslavna Crkva s njenim uzvišenim bogosluženjem koje se ni sa čim ne može uporediti i ustavom koji vaspitava volju za dobro. Tek kada je postao student i počeo da piše radove o Crkvi, mogao je da uvidi i shvati ono što je osećao od detinjstva. Sada je znao zašto je voleo pravoslavno bogosluženje, i ta ljubav, spojena sa željom da se osami, dovela ga je do misli da primi monaštvo. Odluku da primi monaški postrig kočilo je samo jedno: znao je da, ako postane monah, neće biti slobodan u izboru crkvenog poslušanja i da može biti postavljen na bilo koju crkveno-administrativnu dužnost, za šta on nije osećao u sebi ni najmanjeg prizvanja. Usamljenost, molitva, bavljenje naukom – eto za čime je čeznula njegova duša. Ali u izboru omiljenog životnog puta postoji rizik – našavši ono što želiš, naći ćeš i ono čemu se duša suprotstavlja. Najzad se Vladimir Aleksejevič ipak odlučio i na dan praznika Pobede Pravoslavlja podneo je molbu za postriženje.
Postrig je bio određen za 28. mart u pustinji svetog Paraklita koja se nalazila nedaleko od Trojice-Sergijeve lavre. Vladimir Aleksejevič je sam odabrao ovu usamljenu pustinju za svoj postrig. Popularnost mladog docenta među profesorima akademije i studentima bila je toliko velika da su na postrig došli mnogi profesori akademije i studenti.
Nakon izvršenja postriga, rektor duhovne akademije, preosvećeni Teodor Pozdejevski je, izašavši na amvon, rekao novom monahu poučnu besedu: „Istina Hristova je jednostavna i samo su je ljudi otežali i otežavaju je različitim svetovnim i životnim mudrovanjima. Ta istina je u onome što je najvrednije i najvažnije za život to je razotkrivanje u svom unutrašnjem čoveku Hristovog lika. On, taj lik, biva taman, kao što je taman lik na staroj ikoni; ali kao što je iskusni umetnik može očistiti od čađi vremena i kasnijih nanosa, tako se i nepropadivi lik Hrista koji živi u nama može osloboditi od tuđih nanosa. To se može učiniti suzama, trpljenjem, borbom, pri čemu ta borba može biti beskrvna, dakle, ali ne i bez žrtve. Treba biti spreman da se radi višeg cilja žrtvuje sve, ma kako nam nešto bilo drago, ma koliko nam se činilo važnim. Radi tog sledovanja Hristu treba žrtvovati i nauku, i akademiju, zato što su oni bez Hrista ništa, a u Hristu svako svugde može doneti veću korist nego u oblasti nauke. Primer za to su veliki podvižnici i starih i novih vremena koji su, ni sami to ne želeći, postajali slavni i u državnim poslovima, sledeći samo Hrista i monaške zavete!“
Pre nego što je primio monaštvo Vladimir Aleksejevič je pisao svojim rođacima: „Oprostite mi, dragi moji, zbog svih mojih prestupa prema vama, znanim i neznanim. Klanjam vam se do zemlje i molim vas da mi zaboravite sve moje zlo. Pomolite se za mene, naročito 28. uveče (oko 9 časova), kada u Paraklitu bude moje postriženje u monaštvo. Polazim na svoj put svetlo i s radošću. Sada već čeznem da se što pre ogrnem crnim odeždama i da se zaklonim od sveta koji me goni u stopu. Molim sve vas da mi i dalje ukazujete svoju ljubav. Oprostite!“ I nakon mesec dana: „Dakle,evo već je gotovo mesec dana kako sam monah. Mnogo toga sam doživeo, mnogo osetio. Kao da me je neki visoki talas podigao, pa me još uvek nije spustio. 28. marta u Paraklitu je bio moj postrig. Šta sam doživeo ne umem da ispričam, ali sam se posle osetio kao da sam se podmladio, kao da sam dečak. U duhovnoj radosti bio sam pet dana u hramu. Vratio sam se u akademiju, ali se još uvek nisam vratio svojim poslovima. Počela je Strasna sedmica, Vaskrs… Sve mi je to ove godine bilo nekako naročito. Na Veliki Četvrtak prvi put sam prošao kroz Carske dveri posvećen sam za jerođakona i počeo sam gotovo svakodnevnu službu koja mi svaki put pruža veliku radost. Tokom proteklih dana mog monaštva imao sam prvenstveno osećanje radosti i duševnog spokojstva.
Što sam sada svešteno lice to me gotovo uopšte ne čudi: kao da je tako moralo da bude – čak mi je počeo da izgleda čudno nekadašnji svetovni izgled. Na novo ime sam se navikao, iako ni ono svetovno nisam zaboravio. I tako sam u radosti dočekao Svetli praznik – ‘jer me od smrti u život Hristos Bog prevede’.
Zajedno s svetovnom odećom zbačeno je nešto što me je opterećivalo i zbunjivalo; osećam se lakše i spokojnije. Iskusni ljudi kažu da se to uvek tako novom monahu daje da okusi duševni mir da bi znao radi čega mora da se podvizava u svim budućim iskušenjima.
Pa ipak svojih ‘svetovnih’ prijatelja sećam se veoma često. Mislim da u odnosu prema njima ni u monaštvu nemam razloga da promenim svoj stav. Zanimljivo mi je, naravno, šta mislite sada o meni: ‘propao čovek ne zna se zašto’; ‘šta je učinio sa sobom?’; eh, svet, svet. Ja sam svet shvatio i pomirio sam se s njnm i veoma mi je žao što svet neće da se pomiri s monaštvom. A treba samo da prizna: ‘nijedan oblik života ne mora da bude isti za sve’. Izabrao sam onaj za koji mi se činilo, a i sada mi se čini da mi najviše odgovara. Ne žalite, već se zajedno sa mnom radujte, zato što se ja sada radujem. A šta znači ime Ilarion? Veseli“.
11. aprila je rukopoložen u čin jerođakona; 2. juna, na Trojicu, u čin jeromonaha. Prošlo je svega dva meseca od kako je postrižen i desilo se ono čega se on najviše bojao i radi čega je odlagao postrig – 30. maja jeromonah Ilarion je postavljen na administrativnu dužnost inspektora Moskovske duhovne akademije. Od tada je izgubio mir i spokoj. O ovom vremenu svog administrativnog rada vladika Ilarion se uvek sećao kao o nekakvom košmaru, koji je po težini gotovo jednak zatvoru, kada su monaha koji je čeznuo za samoćom, neiskusnog u poslovima administrativnim i svetovnim, odvukli na životno poprište, stavljajući mu u dužnost da donosi odgovorne odluke u svojstvu iako ne toliko velike, ali ipak vlasti.
5. jula 1913. godine uzdignut je u čin arhimandrita; bio je to najmlađi arhimandrit i profesor u Rusiji u ono vreme.
Dobijanjem novog zvanja njegov život se potpuno promenio. Pisao je rođacima: „Sada osećam na prvom mestu samo jedno: potpuno sam izbačen iz koloseka, do temelja su srušeni moji planovi i namere u odnosu na neposrednu budućnost, a nju sam zacrtao na čitave godine. Raspoloženje mi je potišteno. Imam gomilu poslova, u stanu mi je kao na pijaci, dolazi mi dnevno po pedeset ljudi. Pisma, telegrami… Moram da odgovorim na njih, a ponekad uspevam jedva da jedno pismo napišem dnevno. A ne mogu ni tako brzo da uđem u novi kolosek. Na leto ću, u najmanju ruku ceo jul, morati da sedim u akademiji: u svojoj ličnosti ću spajati i rektora, i inspektora, i pomoćnika inspektora… Ne ropćem, jer monah je crkvena stvar. Ličnog života on nema – on je sam. Kuda te pošalju tamo idi i radi. Već tri godine kako nisam imao raspust, a na ovogodišnji sam računao, ali opet nije ispalo onako kako sam ja želeo. Slava Bogu za sve!“
Ali događali su se i teški doživljaji povezani s nekim nalozima Sinoda. U leto 1913. godine arhiepiskop Nikon Roždestvenski je otputovao na Aton da raspravi stvar tamošnjih monaha i s njim su hteli da pošalju na put i arhimandrita Ilariona, što ovaj nikako nije želeo, ali su srećom poslali profesora duhovne škole S.V. Trojickog. Neprijatni slučaj u vezi s atonskim monasima sustigao je arhimandrita Ilariona nakon godinu dana. U martu 1914. godine on je pisao svojim rođacima: „U poslednje vreme su počeli da mi dosađuju nalozi najviše vlasti. Kada je trebalo da nešto napišem, ja sam prihvatao nalog ipak dobronamerno, ali ovih dana sam dobio takav nalog od Sinoda da sam odmah izgubio mir i idem odavde. Moraću da posle Vaskrsa živim u Moskvi i vodim slučaj ubeđivanja atonskih monaha. Čitav je slučaj uopšte prilično prljav, krajnje odgovoran, mom duhovnom liku… malo odgovara, zahteva popriličnu naučnu pripremu koju ja uopšte ne posedujem, a imam i malo vremena, i što je najvažnije, ne znam kako da izađem na kraj s akademskim poslovima. Ovaj nalog me zaista mnogo pritiska…“
Nipošto nije hteo da ima posla s tim slučajem i Gospod mu se smilovao – nakon mesec dana o tome je pisao:“ Slučaj atonskih monaha se rešava bez mog učešća. Moguće je da sam bio bez razloga uznemiren, ali uznemirenje je postojalo i mnogo vremena mi je otišlo na to. Jer do juna preostaje nešto malo više od mesec dana, a moram još da pročitam 44 seminarska rada (ove nedelje sam pročitao osam!), pet kandidatskih i još osam ispita, a praznici, službe… I nehotice počnem da razmišljam samo o tome kako da dočekam jun mesec kada će se horizont malo razvedriti. A sada neka mi samo Bog pomogne!“
Godinu dana nakon postriga, praveći kratki rezime onoga što je proživeo, arhimandrit Ilarion je pisao rođacima: „Monaštvo je dobra stvar, ali ono je munjevito promaklo pored mene. Sva moja nesreća je u tome što nemam samoću, a bez samoće mi je teško da živim: gubim mir. A najgore je kada nemir i zlovolja ulaze čak i u tvoj stan… U nauci je zastoj.. svakojakih grehova je nešto malo manje nego pre, a duševni spokoj se uopšte ne primećuje. Za to nije monaštvo krivo, već moje inspektorstvo. Ja sam loš inspektor…“
Uostalom, ovde se odražavao ne toliko nedostatak sposobnosti za vršenje administrativne dužnosti, koliko nedostatak iskustva zahvaljujući kojem bi mogao da razlikuje važne događaje koji su zahtevali primenu administrativnih mera od nebitnih. Uskoro je, međutim, sve što se zbivalo dobilo jednu posebnu težinu – počeo je Prvi svetski rat koji su u to vreme nazivali Otadžbinskim i predosećalo se da njegove posledice nikoga neće mimoići. Prvih meseci nakon početka ratnih dejstava arhimandrit Ilarion je ponekad po čitave dane čitao novine sve dok se front nije stabilizovao i počeo da se nazire dugotrajni karakter rata. Te godine akademija je proslavljala stogodišnji jubilej. Sada su na osnovu službenog položaja arhimandrita Ilariona svi praznici i jubileji neposredno od njega zavisili, ali te godine su zbog rata slavlja bila ukinuta, pa čak nije bilo ni uobičajene godišnje svečanosti.
Za vreme svenarodnog molebana na trgu u Sergijevom Posadu arhimandrit Ilarion se obratio okupljenom narodu: „Pravoslavni Rusi! Nismo s radošću ovamo došli: ne, ne s radošću. Težak oblak narodnog jada i narodne nesreće nadvio se nad našom otadžbinom. Nisu to kapi kiše, to su kapi vrelih suza, kapi krvi crvene i skupocene padaju iz tog užasnog oblaka na rodnu zemlju. Možda je suđeno da se prolije čitava bujica krvi i suza. Otadžbina je u opasnosti! Otadžbina je u nevolji i muci! Otadžbina zahteva od nas žrtve. Ona je već mnogima od nas uzela rođene i bliske i – ko zna? – možda je uzela i zauvek. Ona zahteva naša imanja, pa čak i sam naš život. U vremenu koje je pred nama moraćemo mnogo toga da prepatimo srcem i dušom.
Kuca strašan čas suda nad ruskom zemljom. Tokom poslednjih deset godina mi smo mnogo grešili. Mi, Rusi, dopustili smo da se neverje širi u našoj voljenoj zemlji. Kod nas se raširio neviđeni razvrat i kvarenje naravi. Mi, Rusi, grešni smo pred našom slavnom istorijom. Grešni smo pred uspomenom i zavetom naših predaka. Grešni smo pred našim rođenim svetinjama. Počeli smo da gubimo strah Božiji. Odvikli smo se da volimo Cara i Otadžbinu. Navikli smo da vređamo i hulimo sve svoje i domaće, a hvalimo i preuznosimo sve tuđe.
Kucnuo je čas da iskupimo pred Bogom naše narodne krivice, naše narodne grehe…“
Što je duže trajao rat, to je teže i jasnije bilo mučno predosećanje u srcu. I pre svega zato što rat nije razjašnjavao ono što je glavno i jedino važno – njegov značaj i smisao za Rusiju, zato što se vodi rat između zemlje u kojoj je osnova narodnog života gotovo hiljadu godina bilo Pravoslavlje, i zemlje koja je pre gotovo hiljadu godina otpala od Crkve, čije su mnoge strane života i kulture postale neprijateljske hrišćanstvu. Nesreća nije bila u samoj činjenici rata, nego u tome što je veći deo ruskog obrazovanog društva koje je predstavljalo naslednika reformi Petra Prvog, bio u suštini anti-narodni, neprijateljski raspoložen prema Hristu i čeznuo je za propašću Otadžbine. Ovakav stav ondašnjeg društva pokazalo se da je za njega bitniji i važniji od nacionalnih i opštenarodnih interesa, i ono je bilo spremno da uništi i sam narod, samo da ne napusti onaj zapadnoevropski i svoj sopstveni stav koji se u to vreme sastojao u bezbožnosti i materijalizmu.
Ovakvo stanje duha inteligencije uticalo je i na deo sveštenstva i izazvalo je bezbrojne napade na monaštvo. Godine 1915. sveštenstvo u državnoj Dumi je sačinilo „Belešku“ u kojoj su stajali sledeći redovi: „Današnje bogoslovije ne umeju da uliju svojim pitomcima iskrenu veru i ljubav prema Crkvi. Od mnogih nedostataka duhovne škole treba pre svega pomenuti nezadovoljavajući odabir rukovodilaca škole koji se prvenstveno biraju među monaškim licima, koja su u većini slučajeva mlada i nemaju dovoljno iskustva u pedagoškom poslu. Mogu se pomenuti stotine slučajeva kada se monah, koji tek što je izašao iz studentske klupe, sa 2526 godina, postavlja za nadzornika ili inspektora škole“.
Laž onovremenih ruskih političara bila je toliko ogavna da je arhimandrit Ilarion smatrao za svoju dužnost da ih opovrgne. Da ne bi bio neosnovan, uzeo je statistiku oberprokurora za 1913. i 1915. godinu. Iz zvanične statistike je sledilo da je monaha među nastavnicima duhovnih škola bilo svega 2,7%, a ostali su bili belo sveštenstvo i (najvećim delom) svetovni ljudi. Prema zvaničnoj statistici među licima koja su zauzimala u duhovnom školstvu administrativne dužnosti 1915. godine svetovnih lica je bilo 60%, belog sveštenstva 30%, a monaha 10%.
Navevši ove brojke, arhimandrit Ilarion je napisao u zaključku:“ Gde je prvenstveno postavljanje za rukovodioce škola monaških lica? Gde su obećanih stotine 2526-godišnjih monaha na inspektorskim i nadzorničkim dužnostima?
Ako je odabir rukovodilaca duhovnih škola nezadovoljavajući, zašto su onda zbog toga krivi samo monasi, ako je njih na administrativnim mestima samo 10%, a u duhovno-školskoj službi svega 2,7%.
Ali nema nikakve sumnje da će se statistički opovrgnuta neistina neprestano ponavljati i u štampi i u javnosti, a neprijatna istina nikome nije draga!“
U avgustu 1916. godine u uvodnom predavanju u Moskovskoj duhovnoj akademiji arhimandrit Ilarion je rekao: „Sada opet doživljavamo teški Otadžbinski rat i ponovo pred očima vidimo ružno naličje evropske kulture. Zar he i ovaj rat proći besplodno za rusko društvo, kao što je bez koristi bio Otadžbinski rat pre sto godina? A kod nas se čak i sada čuju glasovi kako mi ne ratujemo protiv zapadnoevropske kulture, već samo protiv pruskog militarizma. A ovaj rat, čini mi se, mogao bi da nauči Ruse mnogome, pre svega tome da je za izlečenje rana koje razjedaju rusku dušu neophodno pokajati se za dvovekovni rat protiv Crkve, da treba svi da se vrate veri otaca i da daju Pravoslavnoj Crkvi nekadašnje mesto u životu državnom i društvenom. Pred početak rata Crkva je u Rusiji bila ponižena do krajnosti. Nekada je, po Reglamentu, Crkva bila potčinjena Imperatoru; to se moglo još i opravdavati. Ali ruski monarh je uveo ustavne zakonodavne ustanove. Crkveni život po novom zakonodavstvu uopšte nije izdvojen iz nadležnosti predstavničkih ustanova. Tako su sada dobili pravo da razmatraju i rešavaju mnoga pitanja čak i unutrašnjeg crkvenog života i Fridman i Čheidze. Porobljavanje Crkve od strane države dostiglo je završnicu. I to upravo u vreme kada su i raskolnici, i sektaši, koji su izrasli iz nemačkog semena i štetni za Rusiju, dobili potpunu slobodu. Otvoriš novine i vidiš kako je lako raskolnicima da okupe svoj sabor. Setiš se kako je i Fetler, sada proteran iz Rusije, organizovao kongrese baptista u drevnoj pravoslavnoj Moskvi. Ali samo Pravoslavna Crkva ne može da sazove sabor i na njemu postavi zakonitog poglavara po 34. apostolskom pravilu!
Ponekad je teško čoveku da boravi u Moskovskom Uspenskom saboru. Teško je kada vidiš tamo ljude koji se ne mole, već ‘razgledaju znamenitosti’. Ti ljudi se šetaju po sabornoj crkvi kao po muzeju. Čak im ni kivoti moskovskih svetitelja ništa ne govore i oni pred njima ne samo što se ne klanjaju, nego se čak i ne prekrste. Ali ove godine sam imao prilike da služim u Uspenskom saboru ranu Liturgiju. Jedva sam došao do oltara, toliko je saborna crkva bila puna običnog naroda. Beskrajni redovi bogomolnika su išli i pobožno celivali mošti velikih svetitelja u sva četiri ugla crkve. Shvatio sam da je još uvek živa ruska duša i da se drevna saborna crkva još uvek za nju nije pretvorila u beživotni arheološki muzej, kakvim ga smatraju intelektualci koji su daleko od crkvenog života! Ali još mi je bolnije nego ikada bilo da vidim prazan patrijaršijski tron! Hteo sam da uzviknem: dokle, Gospode! Kada će se popeti na taj tron vrhovni pastir ruskog naroda, uzeti u svoje svetiteljske ruke sviralu i palicu i okupiti u jedno Hristovo stado sve Ruse, uključujući i one ovce ugrabljene u gori koje su se razbežale sada po Vrapčijim brdima i pasu na tuđim i štetnim pašnjacima?“
Dobro shvatajući da rat ima religiozni karakter, da ljudi umiru ili za veru, ili boreći se protiv vere, arhimandrit Ilarion je uzeo živo učešće u misionarskom i protivraskolničkom radu. Po nalogu svetog Sinoda on je delimično redigovao, a delimično sam sastavio 24 polemička letka protiv unije i štampao ih u 600 hiljada primeraka. Naročitu nedoumicu kod njega je izazivalo kada je neki profesor i stručnjak, na primer za savremeno sektaštvo, prožet patriotskim osećanjima, podnosio molbu da bude otpušten iz akademije da bi učestvovao u vojnim operacijama na ratištu. Tako je profesor nedavno osnovane katedre za razobličavanje ruskog sektaštva A. V. Remizov podneo molbu da mu se dozvoli da krene na inženjerske kurseve radi kasnijeg služenja u vojsci. Ovakva dozvola mu je bila data. Arhimandrit Ilarion je tim povodom izneo potpuno negativno mišljenje. On je pisao: „Dužnost patriotizma zahteva da ostanemo na svom mestu i da se bavimo svojim poslom na koji smo postavljeni i za koji smo pripremljeni.
Borba protiv Nemaca se ne vodi samo na bojnom polju, ona se vodi i u trgovini, i u industriji, i u nauci. Borba protiv sektaštva, protiv te ‘nemačke vere’, jeste borba sa istim tim neprijateljskim duhom i neprijateljskim mišljenjem. Ta borba je neposredna dužnost gospodina Remizova i za vršenje te dužnosti on će nesumnjivo biti korisniji, budući da ima pripremu već po svom obrazovanju“.
Od 7. do 14. jula 1917. godine s blagoslovom svetog Sinoda u Moskovskoj duhovnoj akademiji je održan kongres naučnog monaštva na kojem je prisustvovalo oko 70 monaha. Na zasedanjima kongresa se raspravljalo o položaju naučnog monaštva u školskoj i vanškolskoj službi. Odlučeno je da se stvori bratstvo monaha naučnika, potvrđena je odlučnost da to bratstvo ima svoje manastire i školske ustanove. Raspravljalo se takođe i o tome da se duhovna akademija pretvori u čisto monašku uz odabir profesora među monasima.
Vatreni pristalica ovakve reforme bnoje episkop Teodor Pozdejevski. Pred njegovim očima je lebdeo ideal potpuno monaške, asketske i strogo pravoslavne škole. Taj ideal, ta strasna želja onoga čemu se nadao zaklanjala je sagledavanje stvarnosti i činjenice da je ruski život postao dalek od ovog ideala i pokušaj da se on postigne administrativnim putem nije mogao ni do čega dovesti. Većinom od 30 glasova, protiv 19, uz ostale koji su bili uzdržani, usvojena je rezolucija koju je on predložio: „Kongres naučnog monaštva smatra neophodnim da crkveni sabor kao zaštitu čistote pravoslavno-bogoslovske nauke od opasnosti koja joj preti prilikom reforme akademija na načelima autonomnosti, ostavi barem jednu od postojećih akademija koju neće zahvatiti ta reforma, reorganizovavši je na načelima strogo crkvenim u smislu ustava, discipline i načina života i snabdevši je profesorima od lica sveštenog čina (prvenstveno monaških), a jednako i mirjana strogo crkvenog života, i učinivši je organom rada bratstva“.
Profesori Moskovske duhovne akademije arhimandrit Ilarion i jeromonah Vartolomej Remov koji su glasali protiv ove rezolucije izneli su svoje izdvojeno mišljenje: „Smatrajući poželjnim da crkvena vlast organizuje jednu Duhovnu akademiju sa posebnim ustavom koji uređuje njenu upravu i način života na strogo crkvenim načelima, ne nalazimo, naprotiv, nikakvu mogućnost da se složimo s rezolucijom koju je prihvatio kongres. Rezolucija predlaže posebnu akademiju ‘kao zaštitu čistote pravoslavno-bogoslovske nauke od opasnosti koja joj preti prilikom reforme akademija na načelima autonomnosti’. U tim rečima rezolucije izražena je osuda postojećih načela akademija, osuda koju ove nipošto nisu zaslužile, zato što nema nikakvih dovoljnih razloga smatrati profesore akademija neprijateljima pravoslavne vere. Istorija akademske nauke nas primorava da s velikom opreznošću upućujemo profesorima akademija optužbu za nepravoslavnost, jer su opštepoznate činjenice da su stavovi iz naučnih radova koji su ovako brzopleto proglašeni štetnim za Pravoslavlje uskoro postajali opšteprihvaćene istine. Pravoslavnoj bogoslovskoj nauci ne preti ni neka posebna opasnost od akademske autonomije koja se uvodi u život, zato što na akademijama i dalje predaju isti profesori, i autonomija ih neće učiniti neprijateljima Crkve, što oni ni ranije nisu bili…
Priznajući korisnost osnivanja posebne crkvene akademije, ne možemo, međutim, želeti da ta akademija bude pretvorena u organ delatnosti monaškog bratstva. U poslednje vreme crkvena vlast je sprečavala obrazovanje naučnog monaštva u užem smislu te reči, usmeravajući akademske monahe obično putem crkveno-praktične delatnosti i ne pružajući monasima mogućnost da dugo vremena ostanu na akademskim profesorskim katedrama. Zato se mora priznati činjenica da naučno monaštvo danas uopšte nije blisko bogoslovskoj nauci, već se često, nažalost, odnosi prema njoj bez dužnog poštovanja. Onaj program rada koji se predlaže za osnivanje monaškog bratstva, ima prvenstveno praktični karakter. Zato mi to bratstvo i ne možemo smatrati dovoljno autoritetnim u očima široke crkvene javnosti da bi kao svoj organ imalo, između mnogih drugih, i visoku bogoslovsku školu. Mi se veoma bojimo da bratstvo već u prvom razdoblju svog postojanja, lativši se posla kome nije doraslo, ne pruži radost onima koji mu ne žele dobro“.
Posle februarske revolucije 1917. godine otvoren je Pomesni sabor. Arhimandrit Ilarion koji je aktivno učestvovao u njegovom radu, ovako je opisivao atmosferu u kojoj je počinjao sabor na stranicama „Bogoslovskog vesnika“: „Crkveni sabor… Poslednjih dvanaest godina ove reči nisu silazile sa usta svih crkvenih ljudi, nisu silazile sa stranica duhovne i svetovne štampe, čule su se s visine parlamentarnih tribina. No međutim… sabora ipak nije bilo. Kao da je neko prokletstvo visilo nad sabornim životom Ruske Crkve. Careva odluka od 31. marta 1905. godine povodom izveštaja svetog Sinoda o sazivu sabora: ‘Smatram nemogućim da se u ovo danas nemirno vreme obavi toliko veliki posao koji zahteva i mir i promišljenost, kakav je sazivanje Pomesnog sabora. Ostavljam sebi da, kada nastane vreme povoljno za to, po drevnim primerima pravoslavnih careva, pokrenem taj veliki posao i sazovem Sabor Sveruske Crkve radi kanonskog razmatranja predmeta vere i crkvene uprave’. Godine su prolazile; u nešto promenjenim uslovima državnog života položaj Pravoslavne Crkve je postajao nepodnošljiv. Crkveni život je dospevao sve više i više u stanje rasula. Za Rusku Pravoslavnu Crkvu su se brinuli čak i njoj tuđi ljudi. Verske zajednice koje su nekad bile zabranjene dobile su slobodu. U staroj pravoslavnoj Moskvi neometano su zasedali sabori raskolnika, okupljali su se kongresi baptista. Za Pravoslavnu Crkvu pak još nije nastalo povoljno vreme. Carsko samodržavlje, ustrojeno po idealu Petra Prvog, sve vreme je bilo neprijateljsko prema samostalnosti ruske nacionalne Crkve i u tom pogledu, sebi na propast, ostalo je verno sebi do samog kraja. Bio je potreban stihijski prevrat, obaranje samog carskog prestola, pa da nastane i za Pravoslavnu Crkvu povoljno vreme da sazove sabor kojeg je ona bila lišena 235 godina. Odnos carske dinastije prema Pravoslavnoj Crkvi je istorijski primer nezahvalnosti. Pre 300 godina Crkva je tražila nacionalnu dinastiju, odbacujući inovernu dinastiju. Prvosvetitelj Ruske Crkve, svjatjejši patrijarh Germogen, je pretrpeo zbog ideje nacionalne dinastije mučeničku smrt. A ta dinastija se uskoro pretvorila u potpuno tuđu ruskom narodu, uništila je patrijaršiju, udarila pastira Ruske Crkve i lišila rasejane ovce mogućnosti da se saberu u jedno, dovevši samim tim Crkvu u krajnje žalosno stanje. Petrogradski period ruske istorije se završava u vidu užasne sramote i teške svenarodne nesreće…
Sastav sabora je isto tako šarolik i raznovrstan kao i sama stomilionska Ruska Pravoslavna Crkva…
I radosno je bilo videti tu raznoliku masu saborskih članova i istovremeno i strašno i mučno. Radosno zato što se najzad ostvario san mnogih naraštaja ruskih pravoslavnih ljudi o vraćanju Crkvi kanonske saborske uprave, koja je u njoj tako drsko obeščašćena od Petrovog vremena. Strašno je zato što tako dugo nije bilo sabora, tako se mnogo u crkvenom telu nakupilo nesporazuma, uzajamnog nerazumevanja, ponekad čak i neprijateljstva i zlonamernosti. Ti ljudi su toliko raznovrsni, toliko udaljeni jedni od drugih, tako su se odvikli jedni od drugih – da li se oni mogu ujediniti u zajedničkoj ljubavi i jednodušnosti, razumeti jedni druge, oceniti jedni druge, oprostiti jedni drugima prošlost radi bolje budućnosti? Sva ta zabrinjavajuća pitanja su neprestano uznemiravala misao i stvarala nespokojno stanje duha.
Bilo je trenutaka naročitog duhovnog uzleta. Takav je bio trenutak otvaranja sabora nakon Liturgije na Uspenje. Iz cele Moskve su se okupile litije na čelu sa episkopima. Na uzdignutom mestu nasred saborne crkve u punom odejanju stajalo je nekoliko desetina episkopa Ruske Crkve. Njima se pridružilo mnoštvo arhimandrita, protojereja i jereja. Članovi sabora mirjani su takođe izašli na sredinu saborne crkve. Prvosvetitelj Kijevski mitropolit čita kratku poslanicu o otvaranju sabora. Članovi sabora su zapevali Simvol vere. Trenutak je bio potresan, mnogima su u očima bile suze. Odmah su u vidu povorke članovi sabora izašli iz crkve i, došavši kod svetitelja Aleksija u Čudov manastir, uputili se na svenarodni moleban na Crveni trg. Vedar, sunčan dan, trg prekriven mnogim hiljadama naroda, čitava šuma horugvi se uzdiže iznad gomile koja se crni. Po posebnom činu je odslužen moleban na Lobnom mestu, i pod horugvama (crkvenim zastavama; nap. prir) su se članovi sabora kroz Nikoljsku kapiju vratili u Kremlj. Oko drugih barjaka su stajale gotovo cele parohije pravoslavnih Moskovljana sa svojim duhovnim pastirima. Druge parohije su dočekivale članove sabora koji su prolazili pored njih pevanjem tropara. Za sve vreme puta suze su i nehotice navirale na oči. To su bile suze ganute radosti koja zagreva srce i smekšava dušu…“
Za događaje koji su se odvijali na saboru zanimala se onda cela akademija, njeni profesori i studenti. Kada se pročulo da sabor namerava da obnovi patrijaršiju, mišljenja su se u akademiji podelila. Deo profesora i studenata su smatrali nepoželjnom obnovu patrijaršije koja može sprečiti započete „slobode“ i dovesti da postavljanja umesto smenjenog „cara zemaljskog“ – „cara crkvenog“ koji može da uzurpira vlast sabora. Saznavši da se u akademiji iznose mišljenja protiv obnavljanja patrijaršije, arhimandrit Ilarion je hitno otputovao u Sergijev Posad i uveče istoga dana održao u akademiji predavanje na temu „Da li je potrebna obnova patrijaršije u Ruskoj Crkvi?“ Na predavanju koje je trajalo oko tri časa prisustvovali su gotovo svi profesori i svi studenti. Arhimandrit Ilarion je govorio o patrijaršijskom periodu u Ruskoj Crkvi, a zatim o tome kakve su nesreće potekle od uništenja patrijaršije: time kao da je ozakonjeno mešanje u poslove Crkve svetovnih ljudi, činovnika, od kojih su mnogi bili inoverci, često karijeristi spremni da zaborave na Cara Nebeskog radi ugađanja caru zemaljskom, a ponekad i potpuni nevernici. Odvraćajući onima koji su se brinuli zbog granica patrijaršijske vlasti arhimandrit Ilarion je rekao:“ Sada nastaje takvo vreme kada patrijaršijski venac neće biti carski venac, već pre venac mučenika i ispovednika koji će morati da samopregorno rukovodi brodom Crkve u njegovoj plovidbi po burnim talasima životnog mora“.
Predavanje se završilo burnim aplauzom prisutnih među kojima teško da je još ostalo ljudi ubeđenih u neophodnost starog uređenja RPC. Arhimandrit Ilarion je mogao da se mirne duše vrati u Moskvu na sabor.
Ispunjavale su se nade o. Ilariona o obnavljanju kanonskog uređenja RPC. Ali na saboru je patrijaršija imala i svojih protivnika koji su često gledali na Pravoslavnu Crkvu ne kao na Bogom osnovanu i upravljanu Duhom Svetim, već kao na zemaljsku ustanovu i organizaciju za koju su važni okviri prava i dužnosti koje imaju pre zemaljski, pravni karakter. Arhimandrit Ilarion je nastupio na saboru s govorom u odbranu patrijaršije. „Svugde i uvek – govorio je on – menjaju se oblici najviše uprave pomesnih Crkava, menjaju se i same pomesne Crkve, ali se uvek čuva nepromenljivim onaj zakon najviše uprave na osnovu kojeg je na njenom čelu prvojerarh. Imena i obim vlasti prvojerarha se menjaju, ali nepokolebivo ostaje načelo prvojerarha u svakoj pomesnoj Crkvi.
Naša nesrećna Ruska Crkva sa svojim Sinodom predstavlja tužan i žalostan izuzetak. Sva Vaseljenska Crkva Hristova do 1721. godine nije poznavala nijednu pomesnu Crkvu kojom se upravljalo kolegijalno, bez prvojerarha. Ni Ruska Crkva nikada nije bila bez prvojerarha. Našu patrijaršiju je uništio Petar Prvi Kome je ona smetala? Sabornosti Crkve? No, nije li baš u vreme patrijaraha bilo kod nas naročito mnogo sabora? Ne, nije sabornosti i nije Crkvi zasmetala kod nas patrijaršija. Kome onda? Moskovskom samodržavlju kojeg je Petar pretvorio u neorganičeno samodržavlje, njemu je smetala ruska patrijaršija. U sukobu sa državnom vlašću privremeno se ugasila ruska patrijaršija i na čelo Ruske Crkve postavljen je celoj Hristovoj Crkvi nepoznati kolegijum u kojem je uskoro zavladao duh monarha zato što je od oberprokurora nametnuti neki husar ‘saborom arhijerejskim, kao eskadronom na vežbi, komandovao’. Osnivanje kolegijuma bilo je u svakom slučaju novotarija u Crkvi Hristovoj; ta novotarija je bila stvorena po holandsko-nemačkim uzorima, a nipošto radi crkvene koristi…
Hteo bih da se obratim svima onima koji zbog nečega još uvek smatraju da je potrebno upućivati prigovore protiv patrijaršije. Oci ibraćo! Ne narušavajte radost naše jednodušnosti! Zašto preuzimate na sebe nezahvalan zadatak? Zašto govorite beznadežne reči? Jer vi se borite protiv crkvene svesti. Bojte se da se ne pokažete kao bogoborci (D. Ap. 5:39)! Mi smo ionako sagrešili, sagrešili smo time što nismo dobili patrijaršiju pre dva meseca kada smo došli u Moskvu i prvi put se sreli jedni s drugima u Velikoj Uspenskoj sabornoj crkvi. Zar neko od vas nije osećao bol do suza što vidi prazan patrijaršijski tron? Zar nije bilo ponižavajuće da vidi da je Moskovski mitropolit za vreme svenoćnog bdenija pred Uspenje stajao negde ispod skela? Zar nije bilo gorko videti na istorijskom patrijaršijskom tronu prljavu dasku, a ne patrijarha? A kada smo celivali svete mošti čudotvoraca moskovskih i prvoprestolnika ruskih, zar nismo onda čuli njihov prekor zbog toga što je kod nas dvesta godina obudovela njihova prvosvetiteljska katedra?
Moskvu zovu srcem Rusije. Ali gde u Moskvi kuca rusko srce? Na berzi? U trgovačkim radnjama? Na Kuznjeckom mostu? Ono svakako kuca u Kremlju. Ali gde u Kremlju? U okružnom sudu? Ili u vojničkim kasarnama? Ne, u Uspenskoj sabornoj crkvi. Tamo, kraj prednjeg desnog stuba treba da kuca rusko pravoslavno srce. Orao petrovskog, po zapadnom uzoru ustrojenog samodržavlja, je kljuvao rusko pravoslavno srce. Bogohulna ruka bezbožnog Petra zbacila je prvosvetitelja ruskog s njegovog vekovnog trona u Uspenskoj sabornoj crkvi. Pomesni sabor ruski od Boga datom mu vlašću ponovo će postaviti patrijarha na njegovo zakonito i neotuđivo mesto. I kada uz zvonjavu moskovskih zvona najsvetiji patrijarh bude pošao na svoj istorijski svešteni presto u Uspenskoj sabornoj crkvi, tada će biti velika radost na zemlji i na nebu“.
U znatnoj meri zahvaljujući istupanju arhimandrita Ilariona prestale su rasprave povodom patrijaršije, glasovi protivnika su zamukli pod uticajem hrabro iznesenih reči istine, i sam govor, iako ga je izgovorio jedan čovek, zazvučao je kao glas Crkve protiv kojeg su mogli da negoduju samo njeni otvoreni neprijatelji.
Zimu 1918-1919. godine arhimandrit Ilarion je u celini posvetio predavanjima na Duhovnoj akademiji, službama u moskovskim crkvama sa obaveznom propoveđu, kao i radu u komisiji za organizovanje svetske konferencije hrišćanstva na kojoj je zastupao jasan i čvrst stav. U svom pismu sekretaru komisije za organizaciju svetske konferencije hrišćanstva Gardineru arhimandrit Ilarion je pisao: „Po Vašem ubeđenju sve zajednice koje sebe nazivaju hrišćanskim sačinjavaju jednu Hristovu Crkvu, ali samo oslabljenu u svom jedinstvu… Ovakvo učenje o Crkvi je potpuno nemogućeprihvatiti, jer ono je svakako potpuno nepoznato drevnoj Crkvi koja nije poznavala nikakav razlabavljeni pojam jedinstva Crkve… Osnovnu istinu hrišćanstva, njegovu veliku tajnu – vaploćenje Sina Božijeg priznaju sve hrišćanske veroispovesti. Ali samo to ih ne može spojiti u jednu Crkvu. Jer i đavoli, po apostolu Jakovu, veruju (2:19), i veru svoju su po svedočanstvu Evanđelja ispovedali poput apostola Petra (Mt. 16:16; Mk. 1:24; Lk. 8:28)“.
Znajući da se održavaju nekakva savetovanja povodom približavanja Pravoslavne Crkve i rimokatolicizma, student Duhovne akademije Sergej Volkov postavio je pitanje arhimandritu Ilarionu, nije li predviđeno sjedinjenje crkava. „Ovi skupovi se održavaju pod mojim predsedništvom – odgovorio je arhimandrit – te teško da se od njih može očekivati neki pozitivni rezultat… Uostalom, ako se Rim pokaje, onda…“ počeo je on da govori ali nije završio rečenicu, jer uopšte nije verovao u pokajanje Rima.
Posle dolaska na vlast boljševika odmah su počela gonjenja Crkve i već 10. marta 1919. godine arhimandrit Ilarion je uhapšen i zatvoren u Butirski zatvor. Svojim bliskim ljudima pisao je iz zatvora: „Čestitam vam praznik. Došao bih i ja na praznik, ali me ne puštaju. Sutra će biti tačno dva meseca kako sam uhapšenik, i dalje sam u tom stanju, a koliko mi ostaje da budem, to ne znam. Pozivali su me kod islednika. Moj ‘slučaj’ se i njemu pokazao smešnim i nikakvu krivicu nije našao. ‘Sutra ću’ kaže – ‘o tome obavestiti kolegijum’.
Avaj, posle saslušanja je prošlo 16 dana, a ja ništa ne znam. Pitanje: zašto? U našoj slavnoj republici takvo pitanje je potpuno neumesno.
Kao i pre živim dobro. Ovde sam se potpuno navikao, kao da tako i treba. Ovde sam se čak p popravio, ugojio, fizički se osećam sasvim dobro. Da bih pojačao cirkulaciju krvi počeo sam da idem na posao, na primer, da izvlačim vodu iz zatvorskih podruma. Dobro je što mogu nekoliko časova da provedem na vazduhu i malo da razvijem mišiće. Za rad još dodaju funtu hleba. U današnje vreme hranim se izvrsno. Vreme prolazi neprimetno; čak mi je krivo, što knjige sporo čitam. Odvija se ujednačen i pravilan život. Kada bi to bilo u nekom lepom kraju, bilo bi kao sanatorijum. Proleće se nekako sporo pomalja u prirodi, te skoro da mi i nije krivo što sam iza zidova i rešetki…
Kod nas su sada u ćeliji tri profesora. S vremena na vreme držimo predavanja; završili smo kurs stenografije. Iskreno ću reći da sam ova dva meseca proživeo ne bez koristi, pa čak i zanimljivije nego što sam živeo van zatvora“.
Ova njegova prva zatvorska kazna je trajala oko tri meseca.
24. maja 1920. godine u podne, u hramu Trojickog patrijaršijskog podvorja održano je narečenje arhimandrita Ilariona za episkopa. Prilikom narečenja arhimandrit Ilarion je, obraćajući se patrijarhu Tihonu i prisutnim arhipastirima, rekao: „U ovaj dan narečenja zahvaljujem Bogu koji mi je dubinom mudrosti čovekoljubivo sve udesio i uvek ono korisno davao.
Zahvaljujem Bogu koji me je iz nebitija uveo u postojanje i dao mi kao nasladu najviši dar Svoje ljubavi i dobrote – biće obasjano svešću.
Blagosloven Bog koji prosvećuje i osveštava svakog čoveka koji dolazi u svet i mene, beslovesno dete, preporodio banjom preporođenja, spojivši me sa Sobom izabranim Svojim stadom koje se spasava.
Zahvaljujem Bogu Koji mi je pokazao ovu čulnu svetlost u domu služitelja Svoga, Koji me je doveo u ovaj svet od duhovnih predaka, zbog čega sam od svog detinjstva bio blizak Njegovom svetom hramu i tamo nisam poznavao drugo mesto osim pevnice i oltara.
Neka je blagosloveno ime Gospodnje zbog toga što nisam imao razmaženo vaspitanje u svom detinjstvu, odrastajući meću livadama, poljima i šumama mog zavičaja u divnoj jednostavnosti radne svakodnevice, zbog čega, ako se i stidim prositi, kopati mogu (Lk. 16:3), i potrebama mojim mogu da mi posluže ove moje ruke (D. ap. 20:34).
Zahvaljujem Bogu Koji je od detinjstva otvorio moj um, stavivši u njega težnju za znanjem i Koji me proveo ne kroz drugu kakvu školu, već kroz školu duhovnu.
Najviše i neprestano zahvaljujem Bogu za to što mi je darovao veliku radost i sreću da živim i učim u Moskovskoj duhovnoj akademiji. Lišivši se u detinjstvu majke, u mladosti sam stekao u akademiji majku-vaspitačicu koja me evo već četrnaest godina hrani ne samo mlekom, nego i tvrdom hranom bogoslovlja. Najveća mi je želja da do kraja života budem poslednji njen služitelj i da imam u izobilju hleba, negoli da budem neko ko je daleko od nje i ko je lišen toga.
Zahvaljujem Bogu Koji me je udostojio da mnogo godina proživim pod blagodatnim krovom igumana ruske zemlje – prep. Sergija, da vidim tamo veru narodnu, da budem ponekad i do suza dirnut njome, da vidim tamo duhovnu žeđ i sam da budem razbuktan željom da dam žednom narodu makar kap duhovnog pića.
Dobro je što si me smirio, Gospode, da se naučim naredbama Tvojim (Ps. 118:71), jer sam bio gord i brz na gnev da osuđujem tuđeg slugu (Rim. 14:4), i Gospod koji sve one koji hode u gordosti može smiriti (Dan. 4:34), dao mi je razum da grešne ljude razumem, s grešnim ljudima da saosećam, i grešnim ljudima da opraštam.
Slava Bogu i za sve ono što sam doživeo i promislio tokom poslednjih godina bure i pometnje, kada je zemlja predana u ruke nečastivoga (Jov. 9:24), kada je ruska država, odvojivši se od Hristove Crkve, stupila u najtešnji savez sa sinagogom satane (Otkr 2:9). Tih godina je samo ojačala moja vera u Crkvu i učvrstilo se moje srce u nadi na Boga. Kada do temelja ruše stari svet da bi na njegovim ruševinama izgradili novi fantastični svet, kada se mnogo toga od ljudskih dela pokazalo da je sagrađeno na pesku, kada padoše mnogi silni (2 Car. 1:25,27),tvrdi temelj Božiji (2Tim. 2:19)Crkva Božija, stoji nepokolebivo, samo ukrašena kao haljinom od purpura i visona[1], krvlju novih mučenika. Što smo znali iz crkvene istorije, o čemu smo čitali kod starih, sada vidimo svojim očima: Crkva pobeđuje, kada je napadaju (Ilarije, Odl. 7:4). Neprijatelji bi hteli da nas smatraju preživelima, umrlima, ali mi smo živi (2 Kor. 6:9), i živa će biti duša naša (Ps. 118:175). Ne samo što verujemo, nego i vidimo da su vrata paklena nemoćna pred večnim Božijim sazdanjem. Među vetrovima lažnih učenja, među mutnim pobesnelim talasima zlobe, laži i klevete pomamnih neprijatelja kao stena stoji Crkva, ona Ruska Pravoslavna Crkva o kojoj su tako voleli donedavno da ponavljaju kako je ona u paralizi, kako je samo održava policijska sila države. Ali evo, sile države su se podigle protiv Crkve i naša Crkva je dala više mučenika i ispovednika nego izdajnika. Posmatrajući sve to i razmišljajući o svemu tome, osećam da se ispružiše preda mnom koraci moji (Ps. 17:37) i na kamenu postavi Gospod noge moje (Ps. 39:3), da ne oslabi srce moje (Pon. zak. 20:3).
Ovo poslednje Božije dobročinstvo nikako ne mogu u ovom trenutku da sakrijem, kada stojim pred saborom vašim, arhipastiri Crkve, prizvan episkopskom služenju. Mladi vo trese glavom kada mu stavljaju jaram zato što na taj jaram nije navikao. I za mene je nov taj jaram koji mi vi sada stavljate i vrat moj drhti od njega. Od detinjstva sam se opredelio za služenje Crkvi i sve do sada sam samo njoj služio koliko mi je dozvoljavala lenost moja. Sav svoj naučni i profesorski rad sam smatrao kao služenje Crkvi i u tome sam video najviši i jedini smisao celog našeg akademskog rada. Ali ono služenje Crkvi koje sam obavljao do sada, ono je sasvim drugačije od predstojećeg mi episkopskog služenja. Ranije sam čitao knjige, a sada moram da čitam srca ljudska, ta najmudrija i često sasvim nerazumljiva slova. Onda sam pisao mastilom na papiru, od sada ću blagodaću slikati lik Božiji u ljudskim dušama. Ranije sam poučavao, a sada moram da vodim spasenju. Ranije sam mogao da ostanem skrovit, a sada me stavljate na svećnjak crkveni. Ranije sam mogao da se skrivam od ljudi i da uživam u povučenosti, od sada moram da svetlim ljudima svetlošću dobrih dela. Svom dušom sam voleo akademski život, odvojen od sveta, uzvišen iznad sveta, usamljen kao pustinjački. Najviše sam u poslednje vreme žalio zbog toga što sam izgubio svoje jedino blago – voljenu pustinju. Sada mi oduzimate nadu da se u tu pustinju ponovo i u potpunosti vratim. Episkop mora biti uvek u vrtlogu ljudskog života. Oko njega se svaki dan skupljaju ljudi, a to skupljanje se može nazvati svakodnevnim pritiskom ljudi (2 Kor. 11:28), svima mora biti sve (1 Kor. 9:22), svima sebe da učini robom (1 Kor. 9:19), slabima da postane kao slab (1 Kor. 9:22), sa slabima da bude slab (2 Kor. 11:29), jedne da teši, druge da poučava, a neke i da razobličava (2 Tim. 1:9).
Naviknuvši na prethodno svoje služenje i svom dušom ga zavolevši, bojao sam se arhijerejstva i uvek sam dosta govorio protiv svog episkopstva. A sada stojim pred vama, arhipastiri, primivši zvanje vaše i nimalo se ne protivim, jer je čvrsta moja nada u Gospoda. Sada vidim jasno da je velika potreba za poslenicima na njivi Božijoj. Sada čvrsto znam da volja Božija upravlja Crkvom i da se u Crkvi postavljaju episkopi ne bez volje Božije. Čujem proročku opomenu: blago čoveku kada uzme Jaram u mladosti svojoj (Plač 3:27), i priklanjam svoj vrat pod episkopski omofor. Milosrdni Gospod da primi dušu moju, ovu malu leptu koja se stavlja u riznicu crkve da bi se upotrebljavala na opštu korist. Volja Gospodnja da bude (D. ap. 21:14).
Ali ispovedam i ono što sada zbunjuje moju jadnu dušu. Bio sam grešni mirjanin, postao sam grešni monah, pa postao grešni jerej, ali da postanem grešni arhijerej – drhtim od straha. ‘Čime je toliko sagrešila crkva Božija, čime tako razgnevila svog Vladiku kada je predata meni, najprezrenijem od svih i podvrgnuta ovakvom posramljenju? Tako kliče Jovan Zlatoust (O sveštenstvu. 6,12). Kakve ću reči izreći ja, grešni i najjadniji čovek? Kako ću se usuditi da otvaram usta svoja, znajući strašnu reč psalma: grešniku reče Bog: Zašto govoriš naredbe moje? Razobličiću te i staviću pred lice tvoje grehe tvoje (Ps. 9:16). A gresi moji kao teško breme opteretiše me, usmrdeše se i zagnojiše se duhovne rane moje od lica bezumlja moga (Ps. 37:56). Više od bludnice bezakonovavši, reke suza nikako ne prinesoh. Čovekoljupče milosrdni, od prljavštine dela mojih izbavi me, da ne budem plen ni hrana tuđemu, i propovedajući drugima da ne budem sam odbačen (1 Kor. 9:27).
Molim vas i preklinjem, svetitelji Božiji, neprestano se za mene molite Hristu Bogu da me udostoji da se pričestim blagodati arhijerejstva ne na sud ili na osudu, da zagreva ta božanska blagodat ugljevlje ognjeno u savesti mojoj, spaljujući trnje svih mojih sagrešenja u preostalo vreme života moga i da ne budem bačen zbog grehova svojih na mesto mučenja, kada završim polje ovog privremenog zemaljskog života“.
Sutradan je arhimandrit Ilarion hirotonisan za episkopa Verejskog, vikara Moskovske eparhije. Od toga dana njegov život se potpuno promenio. Ako je pre hirotonije još i imao vremena za bavljenje naukom, čitanje duhovnih knjiga, nalazeći neprestano u njima potkrepljenje svojoj duši, sada više nije imao vremena: služio je gotovo svakodnevno, ujutru i uveče; dešavalo se da je morao na dan da održi po dve propovedi. Kući je dolazio danju samo na dva časa koje je koristio za odmor pred večernju službu, a događalo se da po nekoliko dana uopšte ne noćeva kod kuće. Posećivao je sa službama hramove i manastire Verejeskog okruga i te posete su prerastale ponekad u putovanja koja su trajala po mesec dana. Ako je imao slobodan dan od bogosluženja, od jutra do kasne večeri vladika je primao ljude koji su mu dolazili da reši njihove nasušne probleme. I sve to nije mogao da izbegne.
To je bilo arhipastirsko služenje kada je rečju i primerom podržavao kolebljive i malodušne i poučavao one koji malo znaju. Za godinu dana svog arhijerejstva odslužio je 142. Liturgije, više od 140 svenoćnih bdenija i održao 330 propovedi, i to uzimajući u obzir i to da je te godine dva meseca bolovao od tifusa, pri čemu je mesec dana boravio van kuće. Bolest je izazvala probleme na srcu i kasnije se to ponovo javljalo prilikom svakog premora.
Govoreći o sebi, episkop Ilarion je pisao svojim bliskim: „Potpuno sam izgubio slobodu. Kao uhapšenik prikovan za svoja teretna kolica – tako i ja živim. Ne samo što nemam slobodnih dana, nemam ni časa slobodnog, kada bih mogao da se pozabavim onim što hoću, a ne onim što je hitno. Bar kad bi me bar uzeli u Butirku na odmor. To je nama jedini pristupačni letnjikovac ili sanatorijum. Ne znam, ali nekako još uvek imam snage, iako mi često snage ponestaje i duh malaksava“. „Celo leto (1921. godine I.D.) prošlo je u neprekidnim obilascima Moskve i Moskovske gubernije. I u Moskvi ima krajeva koji su udaljeni više od 10 vrsta. Vremena uopšte nemam dovoljno i stalno žurim. Često se umorim. Dobro je što se, kad se umorim, brzo se i oporavim – vidi se da sam još mlad.
A tokom poslednjeg meseca opet problemi u životu: ponovo je uhapšen preosvećeni Petar (Poljanski I.D.), i opet sam seo za njegov sto da primam ljude koji čekaju… prvenstveno razvod. Nemam ni jutra ni večeri… Nemam vremena da čitam, nemam vremena da pišem, nemam vremena… čak ni da grešim. Radi trećeg mi možda Gospod i određuje ovakav život“.
Aktivni crkveni rad svetiteljev, njegove propovedi na bogosluženjima i pomoć patrijarhu Tihonu, njegove sjajne nastupe na javnim raspravama vlast je dočekala s besom. 22. marta 1922. godine episkop Ilarion je uhapšen. Optužen je da je izvršavao naloge patrijarha, primao u patrijaršijskom podvorju posetioce koji su dolazili po savet u vezi s crkvenim poslovima, organizovao javne rasprave i, posedujući veliku erudiciju u bogoslovskim pitanjima, diskreditovao svoje oponente-bezbožnike koji su istupali protiv njega. 22. juna Kolegijum OGPU je doneo odluku o proterivanju episkopa u Arhangeljsku guberniju.
4. jula 1922. godine episkop Ilarion je zajedno s robijaškim transportom došao u Arhangeljsk i 10. jula je oslobođen iz zatvora. Posle svakodnevne preopterećenosti, posle istrage i transporta progonstvo mu se učinilo kao neočekivani odmor. Veliki grad, kuća skoro u centru u kojoj su mu domaćini dodelili posebnu sobu s prozorima koji gledaju na sunčanu stranu. U prvo vreme je gotovo čitave dane išao po keju veličanstvene Severne Dvine, uživajući u svežem vazduhu, miru i slobodi. Uživao je u tome što ne treba stalno da sebe primorava i prisiljava samo na to kako da uradi sve što je potrebno, nešto što se više ne može odložiti, a za čije izvršenje više nema snage. Istina, priroda je bila surova, sa svih strana su opkoljavale naselja šume ili močvare i gotovo da uopšte nije bilo otvorenog prostora.“Da bi se napravila livada ili polje, treba usred močvare potražiti suv brežuljak: tamo je šuma. Šumu treba poseći i dobiće se ‘čistina’ – na njoj se pravi livada ili polje. Do njega treba napraviti put kroz močvaru: nasipaju se strugotine, prebacuju daske, štapovi itd. i dobija se svojevrsni put. A močvara je ili s kržljavom i proređenom šumom, ili čista močvara.
Ima svih vrsta mahovina. Prvi put sam video kako raste jarebika… Zamislite kako je sve pokriveno jednim tepihom od svetlomrke mahovine, i po njemu su razbacane, do pola nestajući u njemu, crvene jagode veličine male višnje… Kada ih ima mnogo, izgleda kao da je neko prosuo po mahovini jagode“.
Jedno je bilo tužno i zabrinjavajuće – nemogućnost da kao prognaniku stalno služi u hramu i prima vesti o crkvenim događajima.
Rođacima je episkop pisao: „Služim vrlo malo. 15. jula sam sasvim tiho u crkvi kraj kuće odslužio, a danas u sabornoj crkvi. I samo to.
Moram priznati da mi je na praznik dosadno bez službe, iako radnim danom nemam nikakvog posla. Jednom rečju, u mom životu je mnogo i dobrog, a glavno je slobodno vreme i što mogu da učim. Da li će mi to učenje ikada zatrebati ne znam. Ali, učim barem za sebe! Hoću da se školujem za računovođu: tečaj predavanja iz računovodstva već leži na mom stolu.
A Crkvu neka ‘oživljavaju’ drugi; naši su se putevi razišli. Zanimljivo je šta su sve smislili na kongresu ‘oživljavanja’: 1) da se arhijerej ženi, 2) da se monasi žene uz zadržavanje čina, 3) da se ženi sveštenik udovicom, 4) da se ženi sveštenik drugi put, 5) da se ženi svastikom, 6) da se ženi sestrom od tetke ili strica. Dakle, šest ‘da se ženi’ – i to je sve! Kako to jednostavno ispada! E, pa nazdravlje! A nama je bolje da se zlopatimo po progonstvima, nego da se priklanjamo drskosti, beščašću i gluposti. Ta stvar nije Božija, te će zato propasti pre ili kasnije.
Glavna gnusoba je potpuna politička provokacija. Uvek su naši liberali bili odmah prvi posle policajaca…
Živa crkva u Moskvi i Petrogradu se i međusobno i sa svima posvađala, tako da se pokazala vrlo viva. Odluka kongresa liči na buncanje nekih drugova… ‘Novopečenima’ se po kanonima ne može priznati čin, zato što su sve njihove odluke nezakonite. Ovakvog gledišta se i pridržavam. Putem ‘oživljavanja’ ne mogu da idem – kasno je, već sam neupotrebljiv za to, ‘oživljenica’ će pobeći“.
„Jesen je kod nas izuzetno topla i lepa, do sada se temperatura nije spuštala ispod četiri stepena; drveće još stoji sa zelenilom, na primer, topole. Sada, na primer, pišem (pola dvanaest uveče) sa otvorenim prozorom. Sedim naspram prozora u starom platnenom podrasniku. Za sada nemam i ne pomišljam da zaptijem prozore, jer bih se ugušio. Nipošto nisam očekivao ovakvu jesen. Za sve to je zaslužna Golfska struja. A i Nova Zemlja pomaže, zatvarajući ulaze u Karsko more. Sad sam ovde geografiju Severa proučio iz raznih knjiga, ponekad iz vrlo ozbiljnih. Imam dovoljno vremena. Uostalom, i ne baš toliko. Knjiga je mnogo i ne mogu odmah sve da ih pročitam. A treba mi i mnogo vremena za sistematski rad. Nikako njega da se latim. Iako doktorska titula ima za šta da mi se dodeli, još uvek dugo neću moći da je branim. Ovde se ništa ne može uraditi. Može se nešto uraditi samo u akademskoj biblioteci. Opet moram da čekam kuda će da me pošalju.
U Moskvi su potpuno poludeli. Okupi se tridesetak, četrdesetak slučajnih ljudi sa ulice i počnu: ‘Hajde da napravimo živu crkvu! Hajde! I gotovo!’ Kakvi idioti? A i živa crkva se sastoji sve od samih aferaša. Kažu da su Trojicki Posad pretvorili u pravu krčmu. A koliko samo najgnusnijih gadosti! Ja sve to pratim. A ono što se objavljuje u raznim novinama, i tamo ima mnogo toga zanimljivog. Ali naravno, veza sa ČEK-om pruža samozvancima privid snage. Kukavice! A šta se tek radi u provinciji? Prava zbrka! ‘Pometnja jezika’. Na primer, na jednoj arhijerejskoj službi u jednom gubernijskom gradu episkop pominje NCU, protođakon takođe, drugi đakon i pojci patrijarha. Biće još mnogo svakojakih gadosti. Izgleda da je tako suđeno. Rusi su preživeli i ovakvo poniženje i sramotu od svojih juda i od izdajnika. No, nadam se da nikada neću stupiti u opštenje s NCU i s raznim samozvancima, pa makar i morao da mnogo godina tumaram po progonstvima…
Sa ovdašnjim episkopom[2] imam dobre odnose. Često kod njega dolazim (na nekoliko minuta), razmenimo novosti. Za ova tri meseca sam služio svega pet puta. Za sada ovde nikakvih gadosti nije bilo. Ali svaki dan se može pojaviti ili doći…“
Kako je živeo vladika u arhangeljskom progonstvu 1922. godine i šta je obuzimalo njegove misli, dobro se vidi i iz pisama Jelisaveti Apolonovnoj Voroncovoj, njegovoj poznanici iz Sergijevog Posada.
5/18, na dan Prep. Sergija: „Na današnji dan ne mogu u mislima da budem nigde, osim Posada i lavre. Od jutra se nalazim stalno tamo, sećam se prošlih dana… Vi možda već znate kuda je Gospod upravio moje stope. Posle prilično tegobnog i iscrpljujućeg života tokom tri i po meseca u Moskvi dospeo sam na krajnji i prilično negostoljubivi Sever. U ovom događaju svog života vidim očiglednu milost Božiju, zato što ne znam šta bi se moglo dogoditi da sam ostao u Moskvi. Bezdan ludila nije očigledno iscrpljen do dna. Sa dna su se podigli najgušći ostaci mulja… Još sebi nisam sve razjasnio, nije mi sve poznato, ali već vidim mnogo gluposti i niskosti, laži i nepravde. A za sada mi počinje vreme koje sam dugo i uzaludno očekivao. Sobica (šest sa tri aršina), knjige i slobodno vreme. Gospod mi je pomogao da se i ovde sredim, tako da mogu da živim bez dosadnih briga, a siromaštvo pokućstva nimalo ne pogađa moju proletersku dušu…“
4. avgusta: „Ni sam ne znam razlog zašto sam došao ovamo. Nikakvog ‘slučaja’ nije bilo. Sve je prošlo bez ‘suda i istrage’. Izgleda da je tako potrebno. Promisao Božiji može da deluje i kroz zločince. Oni misle da oni svoju zlu volju čine, a ustvari je suprotno, oni vrše dobru volju Božiju. Tako je i sa mnom, meni je nesumnjivo dobro već zbog toga što sam se sakrio od ljudskog meteža… Što se tiče smutnje crkvene, osim gluposti i gnusobe, u njoj ništa više ne vidim. Nezgodno je da pišem podrobno o tome… Znam i neke nove ‘poslenike’. Očekivati od njih dobra je isto što i ići u najgušće koprive i tražiti maline. Zla od tih poslenika će biti veoma mnogo. I mnogi od njih će morati da postradaju, jer imaju vlast i da na smrt osuđuju. I to uz odvojenost Crkve od države. Mislim da je u mom ličnom životu sadašnji moj položaj tek početak bolesti[3] i da ću verovatno mnogo godina provesti po zatvorima, u potucanjima, u nevolji i lišavanjima. Ali, znajući crkvenu istoriju, nimalo nisam pometen, biram da mi je bolje da ‘stradam s narodom Božijim’, nego da se nazivam ‘sinom kćeri faraonove’…“
U jesen iste godine: „Upravo sam mislio kako ste Vi, Jelisaveta Apolonovna, otišli nekuda na obale Volge, a ispostavlja se da ste stalno kod kuće. I ja sam stalno ovde, samo sam nekoliko puta napravio šetnje po okolini, više po vodi. Ovde je kopno veoma loše, odmah upadneš u močvaru. Iako sam daleko, o moskovskim prilikama sam dobro obavešten iz raznih izvora i svi ti podaci narušavaju miran tok mog života. Mogu da budem ravnodušan prema sopstvenoj sudbini i životu, ali stvar Crkve će mi uvek biti draga i bliska. Sada vidim samo jedno: satana radi bez predaha i zavrteo je mozak nekima, čak i razumnim ljudima. Istina, među novim ‘poslenicima’ ogromna je većina avanturista i aferaša, od njih se ništa i ne može očekivati osim gluposti, gadosti i nevaljalstva. Ali mi je žao što su neki koje sam smatrao časnim iz nekih razloga poludeli. Nadam se da nećete ovoga puta ponoviti svoj savet kako navodno treba zajedno s njima raditi. Ne, bolje je živeti u progonstvima i u izgnanstvu; ali igrati se s Crkvom i njenim zakonima, govoriti gluposti – to ne. Za sve je kriva, naravno, Vaša ljubljena pred kojom se tako slepo klanjate,tj. sovjetska vlast. Ona je na veštački način izazvala rasulo crkvene uprave, pohapsivši ljude koji nemaju nikakve veze s politikom. Ona nasuprot svojim sopstvenim zahtevima podržava skupinu glupaka… A gde je zakon o odvajanju Crkve od države? Pa oni sve vreme neprestano pričaju o tim zakonima. Kakvo licemerje, kakva bezočnost. A očigledno je gonjenje svih onih koji su verni svetom Pravoslavlju…“
„Težak, pa čak i iscrpljujući, život koji sam po volji Božijoj vodio poslednjih pet godina imao je za posledicu smirivanje strasti u mom ličnom životu, ako ne i potpuno, onda veoma znatno… Posle dvanaest godina službe ništa nemam i nemam nikakvih želja. Neko drugi bi se užasnuo, videći me kako sedim u ovoj ubogoj sobi i rekao bi: I to si dobio za dvanaest godina službe! A ja sam vrlo zadovoljan i drago mi je što živim ovde, a najvažnije mi je što imam slobodno vreme i knjige. Vesti o moskovskoj smutnji dolaze do mene i čudim se ljudskoj niskosti i krajnjem kukavičluku ljudi koji su radi svog blagostanja spremni da potpišu nešto sa čime se ne slažu. To znači da ti ljudi nemaju nikakvih ubeđenja. Ja se pak nadam da svojim gresima neću dodati još i otpadništvo, pa makar još morao mnogo da lutam…“
„Sada se može jasno reći da je oduzimanje (crkvenih) dragocenosti bilo nepotrebni poduhvat. Sudeći na osnovu statistike, dragocenosti nisu vredele više od dvadeset miliona zlatnih rubalja. A sada izračunajte koliko košta samo oduzimanje, prevoz, pretapanje (sa manjkom u težini i… gubljenjem metala). Ta na nekim mestima su sanduci za pakovanje koštali isto onoliko koliko i same dragocenosti. Tome dodajte još i troškove za držanje u zatvorima hiljada uhapšenih tim povodom. Troškovi istrage i sudova… Bojim se da je to sve previše koštalo… U novinama su lagali da su u hramovima takve milijarde da će se dragocenosti prevoziti u vozovima dugim sedam vrsta (to su tako pisali bestidnici)… Nečasni dioklecijani, neroni i dekiji su otvoreno govorili: ne možete biti hrišćani, inače ćemo vas pobiti. A Vaši ljubimci govore i trube na sav glas pred svetom: kod nas je najveća sloboda savesti, kod nas je odvajanje Crkve od države. A u isto vreme u praksi: nećete da se pokoravate Krasnickom, molim lepo, onda izvolite u buvaru, u progonstvo. Samo dajte slobodu savesti i živa crkva će crći, ali upravo te slobode nema… Pokrov sam proveo u tuzi i jadu. Na svenoćnom bdeniju koje sam služio u jednoj parohijskoj crkvi čak sam se rasplakao kada su zapevali: ‘O, velika zaštitnica ucveljenih jesi, Bogorodice čista’. Ponavljam reči 136. psalma, primenjujući ih na one koji su srušili naš Sion. Vi imate ‘Knjigu pravila’. Pogledajte… i videćete tamo da svi crveni popovi i novi jereji nemaju nikakav sveštenički čin i da se s njima ne može imati nikakvo opštenje. To je za mene jedino pouzdano ma šta se dogodilo pri našoj ‘slobodi savesti’…“
„Mene uopšte ne zanima moja lična sudbina zato što spoljašnje stanje za mene nema nikakvu važnost… Ali ne mogu da ne patim i ne govorim vatreno, videći i uviđajući stradanje Ruske Crkve. Smutnja koju su izveli nevaljalci… na čemu se drži? Ona se drži samo na tome što je sada zločinački ukinuta sloboda savesti i poništeno odvajanje Crkve od države, koji su zajemčeni u osnovnim zakonima… Ima ljudi koje proteruju u udaljene krajeve upravo kao pravoslavne jereje, ustupajući njihovo mesto raznim podlacima. Ovo bezočno izrugivanje državnim zakonima ljudi zaslepljenih svojom glupom i tupom mržnjom prema Pravoslavnoj Crkvi pogađa me do dna duše. I zar se to uopšte može opravdavati? To je prosto gnusno i ništa više. Pokvarenih ljudi je bilo uvek, ali nikada oni nisu imali takvu slobodu ne samo da deluju, nego i da rukovode i ‘upravljaju’… Tužna razmišljanja o crkvenim stvarima često narušavaju moj spokoj. Tako da u poslednje vreme imam nekakvu neurozu pa se u snu svađam sa samozvancima i otpadnicima, retko kada ih ne sanjam. Ponekad mi i dok čitam odvlače pažnju od knjige. Ali zahvaljujem Bogu za sve. Kako je kod mene tiho, na primer, sada, kasno uveče, i celog dana sam slobodan. Služim samo dva-tri puta mesečno, više ne smem iz raznih razloga zato što nema slobode savesti, tj. veroispovesti. Živim vrlo skromno i siromašno, ali duša moja se nasićuje za obilnom trpezom knjiga iz ruske crkvene istorije. A eto u Nižnjem jeres vlada. Evdokim je jedan od izdajnika koji je uzeo belu kamilavku iz prljavih i poganih ruku žive crkve. S takvima se ne sme moliti…“
Tako je episkop Ilarion proživeo u Arhangeljsku do kraja godine. Nastao je Veliki post 1923. godine, a posle njega Pashalni dani, a posle njih je već bio blizu kraj roka izdržavanja kazne.
Vladika je pisao rođacima:“ Prvu nedelju sam dobro proveo. Čitao sam kanon u hramu i uopšte bio sam na službama kao čtec i kao pojac. Sada živim dosta dobro; uostalom, ko uopšte može da zajemči makar i jedan jedini dan našeg života?
‘Samozvanština’ nam je pred vratima, ali još je nema. Jer u živoj crkvi najglavnije je samozvanstvo njenih upravljača koje niko nije izabrao i niko nije postavio i koji nikome nisu potrebni. Zato samozvani arhijereji danas imaju isto onoliko blagodati koliko i bilo koji Tatarin. S njima nikada neću stupiti u opštenje, šta god bilo. A šta će biti? Eto malo ću još lutati pet, a možda i deset godina. Pa šta? I lutanje može biti dobro. Onako kako ja ovde živim, još uvek se može živeti…
Kuća nam nije bogata, ali se pirog u njoj peče. Donose ga dobri ljudi. Uopšte, nikada u životu toliko piroga nisam jeo, koliko ovde. Na praznik, na primer, imao sam prilike da jedem oko pet različitih vrsta – sa lososom, bakalarom, mladicom, jarebikom, sa svežim haringama: ove godine je bio do sada neviđeni ulov ribe na ušću Dvine. U poslednje vreme se nešto značajno povećao broj mironosica i raznih prinosa. Post, izgleda, umekšava srca“.
Episkop Ilarion je u to vreme dobijao mnogo pisama; deo njih je dolazio preko posrednika, a deo poštom. Obimna prepiska je bila uzrok toga što je GPU odlučio da uhapsi vladiku i izvrši kod njega pretres. Pročitavši nalog za pretres i hapšenje, episkop upita: „Dakle, vi me hapsite bez obzira na rezultate pretresa?“ Dobivši potvrdan odgovor, vladika je ostao potpuno miran. Videći da saradnik GPU odlaže pisma, episkop je primetio da to uzalud čini zato što su sva pisma prošla kroz GPU i da su pregledana; baš ovih dana je dobio vrlo neuredno zalepljeno pismo, što jasno pokazuje da su ga u GPU već pročitali. Mitropolit Serafim Čičagov, koji se takođe nalazio u progonstvu i u vreme pretresa došao kod vladike Ilariona, primetio je da je to verovatno nekakav nesporazum koji će se sigurno razjasniti i da će vladiku osloboditi. Episkop Ilarion samo odmahnu rukom – ma kakav nesporazum.
Ali uprkos svim pokušajima da naprave optužnicu protiv episkopa, to im nije uspelo i on je bio oslobođen iz zatvora. Ali GPU se nije odrekao namere da uhapsi episkopa i nekoliko dana pred istek roka progonstva, 13. juna 1923. godine, u njegovom stanu je ponovo izvršen pretres. Ovoga puta uopšte ništa nisu našli osim nekoliko brojeva časopisa „Nauka i religija“. Jedan od saradnika OGPU upita:
A gde su pisma koja ste dobijali?
Pisma sam odmah čitao, pisao odgovor i uništavao – odgovori episkop.
Dan uoči završetka progonstva, uveče 21. juna, preosvećenog Ilariona su pozvali u Arhangelski OGPU i tu mu saopštili da mu je dozvoljeno da ode.
5. jula je već bio u Moskvi. Istoga dana u 6 časova uveče služio je svenoćno bdenije u hramu Sretenskog manastira, gde su pre toga služili obnovljenaši. Pred početak bogosluženja vladika je izvršio čin osveštanja. Obraćajući se sveštenstvu i monaštvu manastira, on ga je pozvao da se pokaje zbog obnovljenaštva i suprotstavljanja patrijarhu, i to da prinese pokajanje pred narodom; nepokajanima neće dozvoliti da služe i neće im dopustiti da ulaze u oltar.
Sledećeg dana na praznik Vladimirske Majke Božije u Sretenskom manastiru je služio patrijarh. Naroda se okupilo toliko da nije mogao da stane u hram, te su mnogi stajali u manastirskoj priprati. U propovedi je vladika govorio o prazniku, o savremenom crkvenom životu, o obnovljenaštvu, o episkopima samozvancima. Utisak od propovedi je bio takav da su ljudi počeli da uzvikuju da priznaju samo patrijarha Tihona, a mnogi su plakali. Služba koja je počela ujutru završila se tek u šest časova uveče, nakon što je patrijarh blagoslovio sav narod.
Reakcija obnovljenaša je bila brza. Tri dana posle bogosluženja u Sretenskom manastiru, 9. jula 1923. godine, Moskovski eparhijski savet (obnovljenaški) u sastavu episkopa Leonida Skobejeva, „episkopa“ Joanikija Čanceva, „episkopa“ Georgija Dobronravova i nekih drugih podneo je zahtev GPU. U njemu je stajalo: „Moskovski eparhijski savet ovim saopštava da nastupi episkopa Ilariona (građanina Vladimira Aleksejeviča Trojickog) za vreme njegovog služenja u hramovima Moskve imaju otvoreno kontrarevolucionarni i pogromaški karakter; svojim istupanjima pomenuti episkop huška jedan deo vernika protiv drugog, u svojim govorima se orijentiše na krajnje reakcionare i podstiče ih na aktivna dejstva. Kao rezultat njegovih govora u gomili se pokreću razgovori o nužnosti obnavljanja monarhije. ‘Jednog smo gospodara našli, naći ćemo i drugog’. Navode se u razgovorima citati iz Apokalipse kako se nakon povratka pastira mora javiti i knez. Otvoreno se vode razgovori o neophodnosti pogroma Jevreja i td, da je prvi neprijatelj ruskog naroda sovjetska vlast, a drugi obnovljenaški crkveni pokret. Otvoreno se iznose očekivanja o skorom padu vlasti. Kao rezultat njegovih govora dolazi do sukoba između različitih skupina, a negativni odnosi i raspoloženja tihonovske gomile rastu svakoga dana, te se u najskorije vreme mogu očekivati ulični sukobi. Smatrajući za svoju građansku dužnost da o tome obavesti Državnu političku upravu, eparhijski savet skreće pažnju na društvenu opasnost govora episkopa Ilariona“.
Istoga dana jedan od rukovodilaca obnovljenaškog pokreta, sveštenik Vladimir Krasnjicki, napisao je GPU: „Usrdno vas molim da obratite pažnju na krajnje provokatorsku kontrarevolucionarnu delatnost Tihonovog asistenta Ilariona. Propovedajući 6. jula u Sretenskom manastiru, on je održao takav pogromaški govor, da je u gomili na ulici došlo do sukoba i stvar se završila hapšenjima.
Tokom poslednjih deset dana tihonovci su se izuzetno izbezobrazili, ponašaju se izazivački i spremni su da se fizički razračunavaju, i to raspoloženje – jasno pogromaško i otvoreno antisovjetsko – stvara on, episkop Ilarion.
Ako njegovoj očiglednoj kontrarevolucionarnoj delatnosti ne bude učinjen kraj, neizbežni su javni neredi i ubistva crkvenih obnovljenaša“.
Odmah posle povratka episkopa Ilariona iz progonstva patrijarh Tihon ga je uzdigao u čin arhiepiskopa. Najbliži pomoćnik patrijarha, preosvećeni Petar Poljanski, u to vreme je još uvek bio u progonstvu i arhiepiskop Ilarion je postao patrijarhov pomoćnik.
U leto 1923. godine obnovljenaši su počeli da vode pregovore o pomirenju s pravoslavnima i o sazivanju crkvenog sabora na kojem je bilo predviđeno da se patrijarhu Tihonu predloži da ode u mirovinu, te da se tako zauzme crkvena uprava. Ako patrijaršijska Crkva ne bi pošla na pomirenje, tada bi sama činjenica vođenja pregovora pravoslavnih sa obnovljenašima, iza kojih je stajala država, išao na ruku ovim poslednjim, pošto bi to moglo među pravoslavnima izazvati pometnju i potkopati autoritet kako samog patrijarha Tihona, tako i njegovih najbližih pomoćnika.
Pravoslavnu Crkvu su na tim pregovorima zastupali arhiepiskopi Serafim Aleksandrov i Ilarion Trojicki, kao i protojerej
Vasilije Vinogradov. Od strane obnovljenaša bili su arhiepiskop Evdokim Meščerski i neki Novikov. Do susreta je došlo 26. avgusta 1923. godine na imendan patrijarha Tihona, kada je u Moskvu došlo da bi čestitalo najsvetijem nekoliko desetina arhijereja. Sam on je toga dana služio u velikoj sabornoj crkvi Donskog manastira.
Susret sa obnovljenašima je trajao oko dva časa. Uglavnom je govorio arhiepiskop Evdokim koji je zahtevao da se patrijarh radi mira i dobra Crkve odrekne vlasti i da članovi patrijaršijske delegacije podnesu patrijarhu takav predlog. Saslušavši njegov „predlog“, članovi pravoslavne delegacije su odgovorili da im je naloženo da vode pregovore o pomirenju obnovljenaša s patrijarhom, a ne da raspravljaju pitanje o patrijarhovom odricanju. Jedino što oni mogu da učine je da prenesu sa što većom tačnošću sadržaj govora arhiepiskopa Evdokima i samim tim informišu patrijarha o stvarnim gledištima njega i njegove uprave.
Nakon povratka u Donski manastir delegacija je izvestila patrijarha o drskim i provokativnim predlozima obnovljenaša. Patrijarh Tihon je, saslušavši ih, sa dobroćudnim osmehom rekao: „Ja sam i predviđao prevaru; od Evdokima se drugo i nije moglo očekivati“. Tada je patrijarh blagoslovio da se arhijereji koji su se okupili, a nisu stigli da se raziđu po eparhijama, saberu da bi ih članovi delegacije obavestili o postupcima obnovljenaša. Istoga dana u Mihajlovskoj crkvi Donskog manastira održan je sabor 27 arhijereja na kojem je arhiepiskop Serafim Aleksandrov po patrijarhovom nalogu, ispričao arhipastirima o rezultatima susreta sa vođom obnovljenaša.
I premda ni o kakvom pomirenju sa obnovljenašima pod takvim uslovima nije moglo biti ni govora, njihov cilj je ipak delimično bio postignut: došlo je do susreta njihovog vođe s pravoslavnim arhijerejima i obnovljenaši su zajedno s Tučkovom, koristeći sredstva državne štampe, mogli o njemu da pišu šta hoće, dok pravoslavni nisu mogli da odgovore, pošto im je na raspolaganju ostala samo usmena i rukopisna reč.
Istoga dana arhiepiskop Evdokim je napisao na ime svoje rjazanske uprave, kao i na ime mitropolita Antonija Hrapovickog pismo koje je uskoro bilo objavljeno u listu „Izvestija“ i izazvalo popriličnu pometnju među pravoslavnima: „U Donskom manastiru je počelo potpuno raspadanje i pometnja. Tihon nam je poslao već tri izaslanika s molbom za primirje n pomirenje. Na zajedničkoj sednici čak su i njegove pristalice donele rezoluciju: ‘Odreći se svih ovlašćenja i predati se na sud sabora episkopa’. Rezolucija je već uručena Tihonu… Bivši patrijarh Tihon se potpuno izgubio i, shvativši to, podneo zahtev sveštenom Sinodu za pomirenje sa sveštenstvom i narodom koji su se odvojili od njega. Mešovita komisija mu je, čak i preko njegovih vatrenih branitelja (Ilarion Trojicki) podnela sledeću rezoluciju: odreći se svih ovlašćenja, udaljiti se u manastir, čekati suđenje sabora episkopa. Rezolucija je uručena“.
Krajem oktobra obnovljenaši su ponovo predložili susret, prethodno uverivši pravoslavne da neće biti postavljani nikakvi neispunjivi uslovi. Obnovljenaše su na pregovorima zastupali arhiepiskopi Aleksije Baženov i Serafim Ružencev. Pravoslavni arhiepiskopi Serafim Aleksandrov i Ilarion Trojicki. Do susreta je došlo 20. oktobra 1923. godine. Predstavnici obnovljenaša su pre svega izjavili da saopštenja arhiepiskopa Evdokima o toku pregovora ne odgovaraju stvarnosti. Štaviše, oni više uopšte ne nastojavaju na pomenutim uslovima. Pravoslavni jerarsi su zahtevali od obnovljenaša zabranu sveštenosluženja oženjenim arhijerejima, drugobračnim i trećebračnim kliricima i priznavanje najsvetijeg patrijarha za zakonitog poglavara Ruske Crkve. Delegacija obnovljenaša je iznela uveravanja da je saglasna s takvim uslovima. Ali već nakon nedelju dana arhiepiskop Evdokim je obavestio arhiepiskope Ilariona i Serafima da dalje pregovore smatra mogućim samo ‘pod uslovima koje ste ranije prihvatili i to:
a) udaljavanje bivšeg patrijarha Tihona od upravljanja Crkvom,
b) udaljavanje bivšeg patrijarha Tihona da bude sve do sabora u Getsimanskom skitu,
v) prenošenje konačnog rešavanja slučaja bivšeg patrijarha Tihona na sabor“.
Gnevu pravoslavnih arhijereja koji su dobili provokativnu hartiju nije bilo granica. Istoga dana su uz blagoslov patrijarha učesnici pregovora – arhiepiskopi Serafim Aleksandrov, Ilarion Trojicki i Tihon Oboljenski, poslali arhiepiskopu Evdokimu odgovor u kojem su opisali stvarni sadržaj i tok pregovora. U njemu su, između ostalog, pisali: „Smatramo da pre bilo kakvih novih pregovora mora biti ispravljena šteta koja je nanesena crkvenom miru Vašim vestima, suprotnim istini. Po našem ubeđenju, jednostavna moralna dužnost obavezuje Vas i Vaš sinod da objavite objašnjenje o tome da Vaše vesti o nepostojećoj izjavi najsvetijeg patrijarha i nepostojećoj rezoluciji koja je njemu navodno bila uručena, ne odgovaraju stvarnosti.
Osim toga, ne možemo a da ne obratimo pažnju na okružnicu koju je razaslao Vaš Sinod i koja je sada štampana u broju 1 „Vesnika svetog Sinoda“, strana 16. Tu se protiv najsvetijeg patrijarha iznosi očigledna neistina kako on navodno objedinjuje reakcionarne društvene snage radi nove političke pobune i nemira i kako navodno upravlja crnostotinaštvom i belogardejštinom… Nikakve političke težnje nas ne navode da se okupimo oko najsvetijeg patrijarha, već samo želja da sačuvamo vernost svom arhijerejskom obećanju i da sačuvamo u nepokolebivosti kanonski poredak jerarhijskog prejemstva. I u našim pregovorima s Vama i s drugim predstavnicima Vašeg sinoda nama je rukovodila isključivo jedna želja – da ponovo ujedinimo sa svetom Crkvom one koji su otpali od njenog jedinstva za vreme žalosne crkvene smutnje. Ova želja nas podstiče da ne izbegavamo dalje pregovore, uprkos teškim neprijatnostima koje su nam izazvale gore navedene činjenice; ali ti pregovori, po našem uverenju, mogući su samo u slučaju ukoliko takve činjenice ne samo što se neće više ponavljati, nego će i one koje su se već dogodile biti po mogućnosti ispravljene…“
Razume se, obnovljenaši nisu hteli da objave demanti, a svi pokušaji pravoslavnih da saopšte istinsko stanje stvari nailazili su na otpor GPU.
Tučkov je, međutim, nastavio energični rad na razaranju Crkve. Sada je smislio da napravi u Pravoslavnoj Crkvi raskol uvođenjem u bogoslužbeni život grigorijanskog kalendara. Evo kako opisuje te događaje protojerej Vasilije Vinogradov. Sovjetska vlast je tražila da Pravoslavna Crkva pređe na novi kalendar, jer radnici „fabrika praznuju i ne rade na velike crkvene praznike po novom kalendaru (tada su boljševici još sačuvali te praznike u svom zakonodavstvu), ali kada ti praznici nastupe po starom kalendaru, oni tih dana masovno i samovoljno napuštaju posao: država zbog toga trpi ogromnu ekonomsku štetu“. Ali i patrijarh se usprotivio: „Uvođenje novog kalendara bi značilo odvajanje Ruske Crkve od cele Istočne Pravoslavne Crkve, od jedinstva crkvenog života sa svim istočnim patrijarsima i pomesnim Crkvama“.
Godine 1923. u Konstantinopolju je održan „Svepravoslavni crkveni kongres“ pod predsedništvom Konstantinopoljskog patrijarha Meletija. Iako nije imao zakonitih ovlašćenja, kongres je usvojio odluku da se uvede novi kalendar u službeni život Pravoslavne Crkve. Predstavnici sovjetske vlasti su dobili od patrijarha službenu kopiju te odluke i uručili je patrijarhu Tihonu, sakrivši od njega da je nisu prihvatili svi istočni patrijarsi i patrijaršije.
„Po nalogu patrijarha arhiepiskop Ilarion je sastavio odgovarajuću patrijaršijsku poslanicu u kojoj se uvođenje novog kalendara motivisalo odlukama ‘Svepravoslavnog kongresa’ pod vođstvom Konstantinopoljskog patrijarha, i nužnošću da se sačuva jedinstvo bogoslužbenog života s celom Pravoslavnom Crkvom koja je već prihvatila novi kalendar. Do objavljivanja ove patrijaršijske poslanice došlo je 1. oktobra po starom kalendaru na praznik Pokrova Majke Božije, prilikom službe koju je služio patrijarh u moskovskom Pokrovskom manastiru. Sve do samog trenutka ‘zapričesnog stiha’ niko od onih koji su sasluživali patrijarhu nije znao kome će poveriti čitanje svoje poslanice… Ali patrijarh odjednom pozva najstarijeg jereja po položaju… protojereja Vinogradova i, predavši mu rukopisni… tekst poslanice, predloži mu da odmah pročita poslanicu pred narodom. Budući da je imao slab glas, o. Vinogradov je pokušao da odbije, pozivajući se na to da će zbog njegovog slabog glasa i loše akustike ogromnog hrama malo ko čuti njegovo čitanje. Ali patrijarh mu je s njegovim uobičajenim osmehom uzvratio: ‘Ništa zato, ništa, pročitajte vi, pročitajte’. Zbog nedovoljno glasnog čitanja o. Vinogradova, samo su prvi redovi bogomoljaca mogli, i to samo delimično, da razumeju nešto iz poslanice; do ogromne većine bogomoljaca došle su samo pojedine reči iz kojih su mogli da shvate samo da se radi o novom kalendaru; a šta im se povodom njega objavljivalo, ostalo im je nejasno…
Da bi se što bezbolnije faktički uveo novi kalendar u crkveni život, neophodno je bilo da poslanica bude štampana i razaslana eparhijskim arhijerejima uz ukaz svetog Sinoda, a po svim parohijama svih eparhija uz ukaze odgovarajućih eparhijskih uprava, i to o roku, da primerci poslanice i propratni ukazi dospeju svuda blagovremeno…
Nakon što je patrijaršijska poslanica o novom kalendaru bila svečano proglašena na bogosluženju u prisustvu samog patrijarha i pred masom naroda, i nakon što su tu vest saopštile sve sovjetske novine, kako prestoničke, tako i provincijske, i u moskovskim crkvama svuda počeli da služe po novom kalendaru, Tučkov je zaključio da je sada već patrijarh napravio neopozivi korak, takav korak kojim je sebe već nepovratno obavezao pred ruskim narodom i celim svetom da faktički uvede novi kalendar. Tučkov je odlučio da postavi stvar tako da narod pruži povodom uvođenja novog kalendara što je moguće veći otpor patrijarhu. A kako su se svi razlozi za takvu opoziciju vrlo ubedljivo otklanjali sadržajem patrijaršijske poslanice, Tučkov je odlučio da liši patrijaršijsku upravu mogućnosti da razašalje zajedno sa ukazima o uvođenju novog kalendara i patrijaršijsku poslanicu koja objašnjava celo ovo pitanje. Po njegovom nalogu štamparija je zadržavala štampanje iz dana u dan, pravdajući se nedostatkom vremena… Poslanica nije bila štampana ni u sovjetskim novinama. A umesto toga je u prestoničkim sovjetskim listovima, po inspiraciji Tučkova, za to vreme štampana beleška… U toj belešci se saopštavalo da je tzv. ‘Svepravoslavni kongres’ koji je doneo odluku o uvođenju u crkveni život novog kalendara bio obnovljenaškog karaktera, a da je patrijarh koji ga je sazvao bio obnovljenaš. Na taj način se narodu ulivalo u svest da uvođenjem novog kalendara patrijarh Tihon i sam prelazi na stranu obnovljenaša… Patrijaršijska uprava je poslala Tučkovu delegaciju s protestom protiv objavljivanja ove beleške… Na pitanje zašto se poslanica još uvek ne štampa, usledio je ravnodušni odgovor: ‘Da, govorio sam im, ali me oni zbog nečega nisu poslušali; razgovarajte sami sa štamparijom’. Delegacija je upitala zašto se on odnosi sada prema tome tako ravnodušno, dok je sve vreme uporno tražio od patrijaršije da se trenutno uvede novi kalendar, obećavajući čak za to i legalizaciju patrijaršijske uprave? Tučkov je odgovorio: ‘Ranije sam ipak mislio da ćete prestati da budete kontrarevolucionari, ali sada sam izgubio nadu u to’. Delegacija je pomenula da će, ako se u roku od nekoliko dana poslanica ne štampa, biti već kasno i da će doći do povratka na stari kalendar. Budući potpuno ubeđen da je vraćanje na stari kalendar za patrijarha sada već potpuno nemoguće. Tučkov je odgovorio istim ravnodušno-hladnim tonom: ‘Radite kako vi hoćete… to je vaša stvar’. Kada se ispostavilo da ni do 5. novembra po novom kalendaru poslanica još uvek nije štampana, Patrijaršijska uprava je, oslanjajući se na neoprezno izrečenu Tučkovljevu frazu delegaciji ‘radite kako hoćete’, smatrala da ima pravo da se vrati na stari kalendar.
Uz saglasnost patrijarha, a na osnovu odluke arhiepiskopa Ilariona (kao upravitelja Moskovske eparhije) Moskovski eparhijski savet je oko pomenutog datuma razaslao po moskovskim crkvama ukaze u kojima je stajalo da se usled zadržavanja štampanja patrijaršijske poslanice uvođenje novog kalendara odlaže na neodređeno vreme. Dobivši ovakve ukaze, sve moskovske parohije koje su pre tri nedelje, premda i potpuno mirno i pokorno patrijarhovoj volji, prešle na novi kalendar, sada su se s velikom radošću vratile na stari…“
Nakon što je 8. novembra 1923. godine patrijarh poništio svoju odluku o uvođenju u crkvenu upotrebu novog kalendara, agenti GPU su po Tučkovljevom naređenju oduzeli iz patrijarhove kancelarije tekst poslanice, štampali je u štampariji i izlepili po oglasnim tablama, nadajući se da će na taj način dovesti u zabunu crkvene ljude koji su dolazili u Moskvu iz provincije.
„Ali i tu je Tučkov imao malo uspeha. Svi crkveni ljudi koji su dolazili u Moskvu, zbunjeni onim što su čitali u poslanici, hitali su da se obaveste u najbližu moskovsku crkvu, a tamo su im svečano izjavili da je to ‘bilo pa prošlo'“.
Suočivši se s nemogućnošću da napravi novi raskol u Pravoslavnoj Crkvi ni kroz „pomirenje“ sa obnovljenašima, ni kroz uvođenje novog kalendara i verovatno optužujući za to patrijarhove najbliže pomoćnike, Tučkov je pozvao najsvetijeg u GPU. Tu mu je u oštrim izrazima postavio ultimatum. Patrijarh Tihon je morao odmah da primi „mitropolita“ Evdokima i zajedno sa njim da izradi deklaraciju o pomirenju. Odbijanje pomirenja sovjetska vlast će posmatrati kao kontrarevolucionarni čin usled čega će patrijarh biti uhapšen.
Patrijarh je kategorički odbacio sve Tučkovljeve predloge, oštro izjavivši da mu niko neće nametnuti one postupke koja odbacuje njegova savest.
Za sve to vreme arhiepiskop Ilarion je aktivno učestvovao u svim predavanjima i raspravama koje su se tada održavale u Moskvi. 17. avgusta 1923. godine arhiepiskop je održao u slušaonici Politehničkog muzeja predavanje na temu: „Tihonovci i obnovljenaši. Šta ih razdvaja?“ Predavanje je trajalo od 9 časova uveče do ponoći s pauzom od 15 minuta. Arhiepiskop je ocenio obnovljenaštvo kao pokušaj dela sveštenstva da izbegne progon vlasti pomoću odlaska u raskol, ispričao je na kakve su krivotvorine podlo išli obnovljenaši u borbi protiv Crkve. Govoreći o kongresu belih episkopa na Trojickom podvorju, vladika je izjavio da episkopi Pravoslavne Crkve ne priznaju taj kongres, jer se na njemu okupilo sveštenstvo obnovljenaškog pokreta, čiji su mnogi episkopi bili posvećeni uz kršenje ustava Pravoslavne Crkve.
Uskoro je posle predavanja, 4. septembra, u slušaonici Politehničkog muzeja održana tribina na temu: „Obnovljenaški sabor 1923. godine“. Način izlaganja je bio ovakav: najpre je arhiepiskop Ilarion pročitao referat, a zatim je data reč oponentima – svakome po 10 minuta. Kao oponenti istupili su obnovljenaši, pravoslavni, staroverci i sektaši-tolstojevci. Arhiepiskop je izdvojio nekoliko karakterističnih crta obnovljenaškog pokreta: „Prvo, krivotvorenje svojih ovlašćenja, od čega je počela inicijativna skupina belogsveštenstva, ‘živa crkva’jeste prisvajanje administrativne crkvene vlasti, dok je patrijarh pristao samo na posredovanje tih lica nakon predaje njegove patrijaršijske kancelarije zameniku kojeg je on odredio, što nije zasmetalo tim licima da prisvoje vlast i uvedu u zabludu druge; drugo, obmanjivanje javnog mnjenja – štampanje pobedničkih izveštaja o tobože sveopštem obnovljenaštvu, o prelasku u obnovljenaše niza episkopa; treće, krivotvorenje jerarhije, koje se izrazilo u postavljanju samozvanih arhijereja, u smenjivanju i kinjenju ostalih episkopa; četvrto, s tačke gledišta Pravoslavne Crkve nekanonsko i nedopustivo ponašanje kongresa ‘žive crkve’, održanog u avgustu 1922. godine. Na tom uskopartijskom kongresu koji nije predstavljao većinu Crkve, usvojen je niz odluka krupnog karaktera koje su se zatim na sve moguće načine sprovodile u život. Uopšte, primećuje se izrazito profesionalni karakter kongresa: jedinstvena crkvena blagajna, pitanje o ponovnim brakovima sveštenstva itd.
Ti momenti su prilično upadljivo razotkrili suštinu celog obnovljenaštva. Postepeno se od njega udaljavaju sva lica koja su mu prišla bilo usled svog zanosa tim pokretom, bilo ‘straha radi judejskog'“.
Zatim je vladika istakao da je instrukcija za izbor članova sabora bila sastavljena tako da obezbeđuje većinu osnivačima. Prema instrukciji zabranjivalo se da na saboru prisustvuju lica koja su bila optužena crkvenom sudu zbog protivobnovljenaške delatnosti. Bilo je obavezno prisustvo na saboru obnovljenaških centralnih komiteta, predstavnika NCU i samog NCU, što je iznosilo 180 ljudi od približno 480 prisutnih. A i sam sabor je održan u nimalo svečanoj atmosferi kao što to opisuje „Rad sabora“. Od samog početka su izbili nesporazumi sa sibirskom jerarhijom. U Sibiru su tri episkopa koja su bila pod zabranom rukopoložila dva oženjena episkopa. Oni su rukopoložili za episkopa Petra Bljinova koji je zatim sam rukopoložio 16 episkopa. Svi su oni zatim došli na sabor, iako, po mišljenju samih obnovljenaških arhijereja, nisu imali pravo da učestvuju u bogosluženju koje je prethodilo otvaranju sabora. Episkop Antonije Granovski je protestvovao protiv učešća Bljinova u sveštenosluženju. Pošto u skladu s kanonima Crkve samo dva episkopa mogu da posvete nekog za episkopa, a Bljinov je to izvršio sam, episkop Antonin je smatrao da je samo polovina blagodati na tim episkopima, i za vreme službe u Zaikonospaskom manastiru izvršio je njihovo „dorukopoloženje“. Obnovljenaški sabor se može uporediti sa Drugim efeskim saborom koji je nazvan razbojničkim. Glavno pitanje lažnog sabora iz 1923. godine je bilo pitanje o lišavanju čina patrijarha i suđenja njemu. Ali suđenje patrijarhu nema pravno dejstvo već samim tim što optuženom nisu poslali poziv, niti su ga čak obavestili. Obnovljenaški sabor je usvojio rezoluciju u kojoj se kaže da se Pomesni sabor iz 1917. godine sastojao od plemića, lica koja su pripadala privilegovanom staležu, i po zlu poznatih kontrarevolucionara. „Iako je na njemu bilo i plemića – rekao je arhiepiskop – oni nipošto nisu činili većinu. Negativan odnos sabora prema oktobarskoj revoluciji je nastao zbog toga što je celo društvo tada jasno videlo strašno lice te revolucije, uplašilo je se i nije moglo jasno da shvati šta se događa. A i ko je tada – upita vladika, obraćajući se dvorani – mogao da zamisli da će se ta vlast tako dugo održati? Nije mogao taj sabor da izlazi u susret vlasti, u čiji dugotrajni opstanak nije verovao. Obnovljenaški sabor je odigrao ružnu ulogu – on je sankcionisao zločine prema Crkvi, učinjene u različito vreme od strane predstavnika skupine ‘živa crkva’ i drugih obnovljenaša. Ali sa saborima se uvek ponavlja jedno te isto: postoji nekakva tajanstvena sila koja primorava vernike da odluke jednih sabora prizna, a drugih da odbaci. Ta sila je protiv sabora iz 1923. godine“.
Izlaganje visokopreosvećenog Ilariona se završilo uz aplauz cele dvorane, posle čega je objavljena pauza.
Posle pauze kao branilac obnovljenaštva je istupio bivši oberprokuror Sinoda Lavov, čija je pojava bila dočekana takvom bukom da je jedva mogao da govori. Zatim je istupio episkop Serafim Meščerjakov koji je izašao u odrpanoj crvenoj mantiji. Njegovo izlaganje nisu prekidali. On je rekao daje počev od 4. veka administrativna crkvena vlast potpala pod uticaj države i da su se često za episkope postavljali nedostojni ljudi. Tako je bilo i kod nas u Rusiji od vremena Petra Prvog. I zato su episkopi koje je postavljao Sinod, oberprokuror, svetovna lica, bili čak i manje dostojni ljudi od živocrkveničkih episkopa.
Nastupio je zatim pravoslavni sveštenik iz Moskovske eparhije koji je ispričao o metodima uvlačenja u živu crkvu seoskog sveštenstva, o tome kako su mu obnovljenaši na Trojickom podvorju predlagali da potpiše protest protiv osude sveštenika na streljanje, a na prednjoj strani tog papira bila je štampana formula prihvatanja NCU i prezime, ime i ime po ocu sveštenika.
Staroverac je govorio o neozbiljnosti spora između tihonovaca i obnovljenaša i predlagao im da se pomire. Tolstojevac se požalio da su najpre obnovljenaši zvali sve sektaše na sabor, obećavajući im svakakve povlastice, želeći da uz njihovu pomoć sebi obezbede većinu na saboru, ali kada su oni došli na sabor, tamo ih nisu pustili.
13. oktobra u zgradi Politehničkog muzeja održana je tribina na temu:“ Ko su neprijatelji Crkve?“ Rasprava je trajala od 8 časova uveče do ponoći. U njoj su učestvovali arhiepiskop Ilarion i obnovljenaški sveštenik Aleksandar Vedenski. Prvi je istupio Vedenski. On je rekao da je obnovljenaški pokret počeo još pod monarhijom i da su sveštenici pod monarhijom bili činovnici državne bezbednosti, a sabor iz 1917. godine skup kontrarevolucionara.
Njegovo izlaganje su prekidali buka i povici, a kada je on počeo da govori o patrijarhu Tihonu da je bio povezan s kontrarevolucijom u inostranstvu i bio protivnik pomoći gladnima, u dvorani je izbila bura protesta i buka je trajala četvrt časa. Tom prilikom svaki put kada je Vedenski govorio „Tihon“ dvorana je zajednički vikala „Patrijarh“.
Odmah posle Vedenskog je istupio arhiepiskop Ilarion. Njegova pojava je bila dočekana aplauzima. Kada je on počeo da govori nastala je potpuna tišina. Vladika je rekao da je bilo svakako i u starom državnom poretku nedostojnih sveštenoslužitelja, ali nisu svi bili takvi, i većina je služila isključivo Crkvi. Obnovljenaši kažu da su protiv svake politike, da su slobodna crkva, a međutim, kada je služio na 15 vrsta od Moskve, obnovljenaški sveštenik je pretio da ako u hramu bude služio arhiepiskop Ilarion, parohijski savet i sam arhiepiskop će biti uhapšeni. Teško da im je vlast dala ovakva ovlašćenja, već bi se pre reklo da oni sami prisvajaju političku vlast. Govoreći o patrijarhu, arhiepiskop je rekao da patrijarh Tihon nije kontrarevolucionar i da nikada nije bio protivnik oduzimanja crkvenih dragocenosti, ali je smatrao da se ne smeju davati osvećeni predmeti. Svoje izlaganje arhiepiskop Ilarion je zaključio rečima da patrijarh nikada od svojih obećanja neće odstupiti i da neće sa obnovljenašima ići na kompromise.
Na kraju tribine Vedenski je izjavio, obraćajući se pravoslavnima: „Mi smo se s vama svađali i svađaćemo se“. Za vreme njegovog izlaganja nisu mu dali da govori i deo slušalaca je počeo da odlazi. Sutradan je ponovo bila tribina koju su organizatori nazvali „Zašto su Tihon i Ilarion neprijatelji Crkve“ u kojoj su učestvovali arhiepiskop Ilarion i Aleksandar Vedenski.
Često su se rasprave u Moskvi vodile između narodnog komesara prosvete Lunačarskog i vođe obnovljenaša Vedenskog koji su sva pitanja unapred rešavali. Ali se slika potpuno menjala kada je u raspravama bilo dozvoljeno da učestvuje arhiepiskop Ilarion. Vladika se držao jednostavno, ozbiljno, s dostojanstvom, u njegovom govoru se osećala nepokolebiva vera u ispravnost svega onoga što je govorio; činilo se da samo deli svoja znanja i iskustvo; slušajući arhiepiskopa, prisutni su zaboravljali i na narodnog komesara prosvete Lunačarskog i na izdajnika Crkve Vedenskog. Jednom je, želeći da iskuša arhiepiskopa, Lunačarski upitao ovoga:
– Kako je moguće da ste vi, služitelji kulta, potpuno ogrezli u protivrečnostima. S jedne strane, za vas je Sveto Pismo nešto neosporno, a s druge, tamo se više puta kaže da nema vlasti koja nije od Boga. A sovjetsku vlast vi ne volite. A sovjetsku vlast vi grdite, nezadovoljni ste njome. Kako ćete vi, građanine Trojicki, odgovoriti na ovo.
– A zar mi govorimo da sovjetska vlast nije od Boga – reče arhiepiskop – da, naravno da je od Boga! Kao kazna za naše grehe…
15. novembra 1923. godine arhiepiskop Ilarion je uhapšen.
20. novembra najsvetiji patrijarh Tihon je uputio pismo 5. odeljenju Narodnog komesarijata pravde u kojem je stajala molba za ispitivanje uzroka hapšenja arhiepiskopa Ilariona i za ubrzavanje njegovog oslobađanja, zato što je patrijarhu „zbog njegovih godina i zdravstvenog stanja… njegova pomoć kao energičnog i visokoobrazovanog episkopa, krajnje nužna i nezamenljiva“. Zatim je patrijarh izražavao bojazan da taj čin, ako nije izazvan ozbiljnim državnim razlogom, „može stvoriti bez ikakve potrebe nepoželjno uznemirenje među verujućim stanovništvom“. Tučkov je na ovo pismo odgovorio odbijanjem: „Trojicki je uhapšen zbog kontrarevolucionarnog rada koji se izrazio u antisovjetskoj agitaciji na tribinama, predavanjima koja je organizovao i zbog širenja kontrarevolucionarnih glasina, tako da ne nalazim mogućim da udovoljim molbi bivšeg patrijarha Tihona“.
7. decembra komisija NKVD za administrativna progonstva osudila je vladiku na tri godine zatvora na Solovcima.
U januaru 1924. godine arhiepiskop je dospeo u etapni zatvor na Popovom ostrvu. Tu ga je zatekla vest o Lenjinovoj smrti. U vreme kada su u Moskvi smeštali u privremeni mauzolej sanduk s Lenjinovim telom, zatvorenici su po naređenju logorske uprave morali da stoje ćuteći pet minuta. Vladika Ilarion je ležao na ležaju dok je usred barake stajao stroj zatvorenika među kojima je bilo i sveštenoslužitelja. „Ustanite, ipak je bio veliki čovek, a i kazniće vas ako vas primete“ – ubeđivali su ga zatvorenici. Sve se, međutim, završilo srećno, i vladika je, obraćajući se sveštenstvu, rekao:“ Pomislite, oci, šta se sada zbiva u paklu: lično se Lenjin tamo pojavio, kakvo je to slavlje za demone!“
Došavši na Popovo ostrvo, vladika je saznao da obnovljenaši preko sovjetske štampe šire „podatke“ o njegovom tobože pomirljivom odnosu prema njima. Da bi izbegao širenje sablazni arhiepiskop se 17. juna 1924. godine obratio pravoslavnima odgovarajućim pismom: „Pastirima i deci Pravoslavne Crkve! S krajnjim negodovanjem sam saznao iz novina o tome kako me je bezočno oklevetao vođa obnovljenaške crkve, bivši episkop Evdokim koji je na svom nečastivom zborištu izjavio kako sam ja navodno dao neku molbu u kojoj se kajem za neke nepoznate zablude i priznajem njihov samozvani sinod.
Prizivajući Boga za svedoka, svojom arhijerejskom savešću uveravam vas da je izjava bivšeg arhiepiskopa Evdokima bezočna i očita laž; nikakvu molbu nikome nisam podnosio i njihov samozvani sinod nikada nisam priznavao i ne priznajem, jer se, čuvajući vernost svom arhipastirskom obećanju, nalazim u potpunoj poslušnosti jedinom zakonitom prvosvetitelju Ruske Pravoslavne Crkve najsvetijem patrijarhu Tihonu.
Drska i bestidna laž vođe samozvanog raskola pokazuje da oni koji su otpali od istinske Crkve gube blagodat Duha Svetoga i nalaze se u potpunoj vlasti đavola koji se u istini nije održao, već govori laž (Jn. 8:44).
Kleveta protiv mene je svakako imala za cilj da poseje sablazan i pometnju među pravoslavnnma. Budite oprezni, znajući da su raskolnici koji su otpali od Crkve u stanju da idu na svaku, čak i na otvorenu laž, za koju će im Bog biti sudija“.
Krajem juna 1924. godine nakon otvaranja brodske linije arhiepiskop Ilarion je otpremljen na Solovecko ostrvo; tu je pleo mreže na Filimonovom lovilištu ribe, bio je šumar, čuvar u Filipovoj pustinji. Za njega je počeo novi trnoviti put iskušenja – ovoga puta to nije bilo slobodno izgnanstvo, već okovi i koncentracioni logor. Ali vladika je i na ovo iskušenja bio potpuno pripremljen. Ono što je za nekog drugog moglo biti kamen spoticanja i teško stradanje, za njega, pravoslavnog bogoslova, postalo je ukras duše.
Pisao je vernim ženama koje su mu pomagale za vreme njegovog progonstva u Arhangeljsku.
30. oktobra 1924. godine: „Bilo mi je vrlo drago kada sam dobio od Vas tako opširno i zanimljivo pismo. Izražavam Vam za njega i uopšte za sećanje Vaše na mene duboku zahvalnost. Gospod da Vas sačuva od svakog zla. Da sačuva i crkvu arhangeljsku od takvih iskušenja koje neće biti u stanju da podnese. Ja sada odavno više ne radim; odmaram se i živim mirno na Solovcima. Moj život ovde je vrlo srećan. Nikakve nevolje, tuge i ograničenja ne doživljavam. Arhangeljsku godinu pamtim, i često je se sećam. Sećam se sa osećanjem zahvalnosti svih dobrih arhangeljaca… Srdačno zahvaljujem svima na poklonima. Sve sam ih dobio i svi me toliko podsećaju na divni Arhangeljsk… O meni znajte samo to da živim vrlo dobro, da mi je zdravlje dobro, da sam bodrog duha…“
12. novembra:“Duboko poštovana Katarina Ivanovna! Hvala Vam na Vašim pismima s podrobnim vestima. Neka Gospod pomogne Arhangeljcima da pobede nečistu silu samozvanštine. Prenesite moj pozdrav svima onima koji me se sećaju i pominju me. Ovde živim potpuno srećno, daleko bolje nego što žive mnogi na tzv. ‘slobodi’. Meni se ovde mnogo sviđa i gotovo da ne osećam nikakve tegobe. Osećam fizičku i moralnu lakoću…“
9. decembra: „Cenjena Katarina Ivanovna! Obaveštavam Vas da sam sve Vaše pošiljke primio. Ono što je bilo namenjeno drugima, predao sam. Za sve izražavam zahvalnost Vama i svima koji me se sećaju i koji žele da mi pomognu. Živim u potpunom blagostanju i dobrom raspoloženju. Solovci su mi se veoma dopali i ne vidim naročitu teškoću u tome što živim ovde. Nikada nisam mislio da ću se tako dobro osećati u soloveckom progonstvu. Moj moskovski život je bio daleko teži, tamo sam sve vreme bio zauzet i strašno sam upropašćivao svoje zdravlje i svoje nerve. Ovde sam spokojan. Takva je, izgleda, volja Božija, da za sada ovde radim, a ne da služim svetoj Crkvi…“
U logoru je vladika zadržao monaško nesticanje, detinju nezlobivost i jednostavnost. On je prostodušno davao svima sve što su mu tražili. Ni na kakve uvrede nikada nije odgovarao, činilo se da ih i ne primećuje. Uvek je bio miran i veseo, i ako ga je čak i nešto opterećivalo, on to nije pokazivao. Iz svega što mu se dešavalo uvek je težio da izvuče duhovnu korist, te mu je na taj način sve služilo na dobro.
Na Filimonovom lovištu ribe deset kilometara od glavnog Soloveckog logora, bio je zajedno s dvojicom episkopa i nekolicinom sveštenika. O ovom svom poslu govorio je dobroćudno: „Sve daje Duh
Sveti: ranije je ribare učinio bogoslovima, a sad je obrnuto – bogoslove je učinio ribarima“.
Sovjetska vlast je u to vreme svima davala jednake rokove izdržavanja kazni: i istaknutom arhijereju koji se istakao zajedno s patrijarhom Tihonom u borbi protiv zlih neprijatelja Crkve – obnovljenaša, i mladom jeromonahu iz Kazana, čiji se „zločin“ sastojao u tome što je skinuo orar sa đakona-obnovljenaša i nije mu dozvolio da zajedno s njim služi.
„Jer ovaj divni Gospodar – govorio je tim povodom arhiepiskop Ilarion – prima poslednjeg kao i prvog, odmara onoga koji je došao u jedanaesti čas, kao i onoga koji je radio od prvoga časa. I poslednjeg miluje i prvoga dvori; i onome daje, i ovoga daruje; i dela prima, i nameru celiva; i delanje ceni i prinos hvali“.
Arhiepiskop Ilarion, kao istinski hrišćanski bogoslov koji se trudio da vidi Boga svuda, na svakom mestu i u svako vreme, i sam Solovecki logor je prihvatao kao strogu školu vrlina – nesticanja, krotkosti, smirenja, uzdržanja, trpljenja i trudoljubivosti. On se nije ničim mogao rastužiti – i to njegovo stanje duha je podizalo duh ljudi oko njega.
Prema svima se odnosio sa istinskom ljubavlju i razumevanjem. U svakom čoveku je video obraz i podobije Božije, za život svakog čoveka se zanimao iskreno. Satima je mogao da razgovara i sa oficirom, i studentom, i profesorom i predstavnikom kriminalnog sveta, s nekim nepoznatim lopovom kojeg je s radoznalošću ispitivao o njegovom „poslu“ i životu. Vladika je svima bio pristupačan. Njegova jednostavnost je ublažavala i smanjivala nedostatke njegovih sagovornika. Zaista je bio krotak i smiren srcem, nalazeći u tome spokoj ne samo za svoju dušu, nego unoseći mir i spokoj u smetene duše ljudi koji su ga okružavali.
Oni koji su ga poznavali u Solovcima, pisali su o njemu: „On je svima bio pristupačan… s njim je svima lako. Najjednostavnija spoljašnjost – eto šta je bio vladika. Ali iza ove uobičajene forme veselosti, mogla se postepeno sagledati dečija čistota, veliko duhovno iskustvo, dobrota i milosrđe, ona divna ravnodušnost prema materijalnim dobrima, istinska vera, prava pobožnost, visoko moralno savršenstvo. Njegov uobičajeni izgled je skrivao od ljudi njegovo unutrašnje delanje i spasavao njega samoga od licemerja i taštine. Bio je odlučni neprijatelj svakog licemerja i spoljašnje pobožnosti. Svakog sveštenika koji bi došao u Solovecki logor podrobno je ispitivao o svim okolnostima koje su prethodile njegovom hapšenju.
– Zašto su vas uhapsili? – upita vladika igumana nekog manastira koji je dospeo u logor.
– Služio sam molebane u svom domu, kada su manastir zatvorili – odgovori ovaj – ali, narod se skupljao, pa su se čak dešavala i iscelenja…
– A tako dakle, čak je i iscelenja bilo… Koliko su vam dali godina na Solovcima?
– Tri godine.
– E pa to je malo, za iscelenja bi trebalo dati više, sovjetska vlast je napravila propust…“
Sada je vladika bio daleko od crkvenih događaja. U logoru je saznao za smrt velikog svetitelja RPC patrijarha Tihona, tu je saznao da je poglavar Ruske Crkve postao visokopreosvećeni Petar, mitropolit Kruticki, prema kojem se arhiepiskop Ilarion odnosio sa ogromnim poštovanjem i uvažavanjem i radovao se ovakvom izboru Božijem.
U to vreme sovjetska vlada i OGPU su planirali u Crkvi novi raskol. Ovoga puta on je trebalo da bude predvođen arhiepiskopom Jekaterinburškim Grigorijem Jackovskim s kojim je Tučkov već poveo pregovore i ovaj je dao pristanak da postane vođa odgovarajuće skupine jerarha. U tu skupinu je bilo poželjno uvesti arhijereja koji je posedovao neosporni autoritet i za kojim bi pošli i drugi jerarsi. I naravno, najbolje bi bilo ako bi se taj arhijerej u datom trenutku nalazio u zatvoru, tj. dugo vremena bno lišen svih podataka i obaveštenja o crkvenim događajima, nakon čega bi bio delimično obavešten o njima, čak i pomoću originalnih crkvenih dokumenata.
Želeći da uvuče arhiepiskopa Ilariona u raskol, Tučkov je izdao naređenje da se on premesti iz Solovaka u Jaroslavski OGPU, da mu se da zasebna ćelija, mogućnost da se bavi naučnim radom, da vodi prepisku i dobija knjige koje hoće, a za to vreme je hteo da pokuša da ga nagovori na saradnju sa OGPU.
5. jula 1925. godine arhiepiskop Ilarion je premešten iz Soloveckog logora u Jaroslavski politički izolator. Iz zatvora je pisao svojoj rođaci: „Pitaš me kada će se završiti moje muke? Odgovoriću ovako: muke ne priznajem i ne mučim se. S mojim ‘stažom’ mene zatvor ne može da iznenadi i uplaši. Već sam navikao ne da sedim u zatvoru, već da živim u zatvoru, kao što ti živiš u svom stanu. Naravno, bilo je u mom životu mnogo toga i ima mnogo toga besmislenog, ali besmisleno je za mene smešnije od mučnog. Zbog toga imam i povlastice u svom životu zbog kojih sam spreman da trpim i razne besmislenosti… Zaista. Imam ovde posebnu ćeliju s dobrim osvetljenjem, s gotovo dovoljnim grejanjem – i to sve besplatno. Treba trošiti samo nekoliko rubalja mesečno da pansion bude pravi – naravno, za takvog čoveka koji je tako ravnodušan prema takvim stvarima kao što sam ja. Ali glavno je… najdraže mi je to što mogu bez smetnje da se prepustim svojoj prvoj i večnoj ljubavi – nauci s kojom me je izgleda život sasvim razdvojio… Ovde… me niko i ništa ne uznemirava. Osim dva časa šetnji dnevno i nekoliko minuta za ručak ili čaj, preostalo vreme provodim s knjigama. Sebi sam postavio ogromnu temu koja se za desetak godina jedva može razraditi. Najvažnije pitanje je svakako pitanje literature. U prvo vreme koristim knjige koje mogu da nabavim. Do sada mi knjige nisu nedostajale. Skoro svakog meseca dobijam od prijatelja iz Moskve po sanduk knjiga i svakog meseca ih vraćam, napravivši odgovarajuće izvode. Samo se u mom sadašnjem položaju može čovek latiti čitanja sabranih dela koje broje hiljade, pa čak i desetine hiljada stranica. Do sada sam prostudirao više od deset hiljada stranica. Neke knjige su desetak godina ležale kod mene i nikada nisam imao vremena da ih pročitam. I još ako knjiga ima hiljadu, hiljadu dvesta strana nemačkog teksta! A sad je i na te knjige došao red.
Jednom rečju, moje raspoloženje i duhovni sadržaj života je isti onakav kakav je bio pre petnaest godina. Samo mi jedno nedostaje akademska biblioteka! Kad bih imao akademsku biblioteku, zamolio bih da mi ovde pruže utočište, ne do kraja ove godine, već barem do kraja ovog desetleća. Šta da se radi kada je mesto za nauku, koje je od interesa i važnosti za mene, samo u zatvoru? Ja tu ni za šta nisam kriv.
Evo kako uređuje Gospod (preko OGPU) moj život: živim bez potreba i bez briga evo već četiri godine. Samo mislim o tome koje knjige da nabavim i kako. I po mojim narudžbinama dobri ljudi mi uspešno to ispunjavaju. Evo i danas sam dobio pošiljku: čitav pud knjiga je došao, a uza zid stoji sanduk s pročitanim knjigama spremnim za slanje. Eto to su sve moje brige! A bezbrižnost mi je najdraža stvar!
Sve pozdravi i svima ispričaj kako sam pronašao svoju sudbinu u zatvoru“.
Tučkov se dva puta sretao s arhiepiskopom Ilarionom. Prvi put mu je Tučkov došao u ćeliju, gde je razgovarao o crkvenim poslovima i crkvenom životu. Ali pošto vladika nije bio obavešten o crkvenim događajima poslednjih godina, provevši to vreme u koncentracionom logoru, što je on i pomenuo, razgovor je ispao prazan. Drugi put Tučkov je pozvao arhiepiskopa u zatvorsku kancelariju i tu je ponovo počeo razgovor o crkvenim događajima u poslednje vreme i između ostalog predložio mu da ga oslobodi i vrati na Moskovsku katedru, ali pod uslovom da podrži jednu od skupina sveštenstva, imajući u vidu grigorijance. Arhiepiskop je odgovorio da mora najpre da porazgovara s njima, zato što su mu neki nepoznati, a o drugima zna suviše malo. Zatim se razgovor dotakao savremenog položaja Pravoslavne Crkve, naročito organizacije Najviše crkvene uprave. Vladika je rekao da po sadašnjim okolnostima NCU može biti samo privremena, ali da je organizacija takve privremene uprave veoma poželjna. Tom prilikom ona u svom početku ne sme biti samozvana, tj. mora se organizovati uz saglasnost patrijaršijskog mestočuvara. Ta crkvena uprava mora delovati u saglasnosti s episkopatom i ujedinjavati episkopat. Ona ni u najmanjoj meri ne sme podsećati na karakter rada tzv. obnovljenaškog NCU 1922-1923. godine. Pravoslavna crkvena uprava mora svoj zadatak smatrati ograničenim: njen zadatak je sazivanje sabora kojem će pripadati punota crkvene vlasti. Što se tiče sabora, on mora biti okupljen, a ne pokupljen, kao što je to bilo učinjeno sa NCU 1923. godine. Sabor mora organizovati stalnu crkvenu upravu i pri tome on mora raspršiti sumnje da se iza religiozne pravoslavne spoljašnjosti skrivaju političke težnje.
Saslušavši arhiepiskopa, Tučkov je predložio da i pismeno izloži svoje poglede na crkvene potrebe u sadašnjem trenutku, što je ovaj i učinio. Napisao je dokument u dva primerka: jedan je bio namenjen Tučkovu, a drugi zameniku mestočuvara mitropolitu Sergiju Stragorodskom.
Tekst ove „deklaracije“ nimalo nije zadovoljio Tučkova. Pregovori nisu doveli ni do čega. Vladika je bio nepomirljiv prema obnovljenašima, odbio je da podrži grigorijanski raskol, isticao je zahteve da nova crkvena uprava obavezno ima blagoslov mestočuvara.
Arhiepiskop Ilarion i Tučkov su gotovo po svim tačkama imali različita gledišta. Vladika je predlagao predstavnicima države da sarađuju s Crkvom, ali na osnovu nezavisnosti Crkve, na osnovu pozitivnog rasta i duhovne snage same pravoslavne pastve, čiji su članovi takođe i građani države pa, prema tome, predstavljaju i njegovu snagu. Tučkov je hteo da izdejstvuje saradnju jeraraha na osnovu potpunog potčinjavanja Crkve državi, i na kraju krajeva je zahtevao neposredni obaveštajni rad, kao da je vladika bio jedan od saradnika OGPU. Tučkov je pre fizičkog uništenja svog neprijatelja hteo da ga uništi moralno. Arhiepiskop je odgovorio na te predloge oštrim i kategoričkim odbijanjem. Videći da mu ne polazi za rukom da privuče na svoju stranu tog istaknutog jerarha, Tučkov je zlurado rekao: „Prijatno mi je da razgovaram s pametnim čovekom. A koliki vam je rok izdržavanja kazne u Solovcima? Tri godine?! Za Ilariona tri godine! Tako malo?“
26. februara 1926. godine arhiepiskopa su premestili iz zasebne ćelije u zajedničku ćeliju zatvora u Korovnjicima. 15. marta vladika je pisao rođaci o promenama koje su mu se dogodile u životu: „Tu ima i pluseva i minusa. Plusevi: slobodniji život, neograničena prepiska… Minusi: izgubio sam svoju dragu usamljenost, a zajedno s njom i mogućnost da radim onako kao što sam radio ranije. Danju je ovde još i dobro: u ogromnoj ćeliji ostaje samo šest ljudi i može se malo čitati i pisati, ali uveče se skuplja čitavih dvadeset ljudi i tada počinje takva zabava da je to prosto strašno. Ćelija u koju su me smestili smatra se najboljom, u njoj je više ‘inteligencije’, ali avaj! – sada se i inteligencija malo razlikuje od divljaka po svom načinu života.
Zanimljiva stvar! Niko me nije osudio na zatvorsku kaznu, a ipak sedim u zatvoru, gde svi sede na osnovu nekih sudskih presuda. Ali… već sam odavno prestao da se čudim. Ali zašto se samo meni takve stvari dešavaju? Jer u celom zatvoru nema nikoga bez presude osim mene. Svi ostali naši mirno žive u Solovcima, a ja sam već prebačen na drugo mesto. Kakvo li će mi još iznenađenje prirediti vreme? Imam nekih razloga da očekujem nešto novo, ali da li će to sve biti na dobro – ne znam. I uopšte, već sam stekao naviku na ovakav nenormalan i besmislen život. Kao što sam ti, sećaš li se, pisao, ja ne sedim, već živim u zatvoru“.
Vladikin odnos prema obnovljenašima i raskolnicima svih vrsta ostao je nepomirljiv. Jedan od obnovljenaških arhijereja, Gervasije Malinjin, želeći da istakne tu nepomirljivost najbližeg pomoćnika patrijarha Tihona, pisao je o njemu u obnovljenaškom časopisu: „Sreo sam se u šetnji dvorištem u Jaroslavskom zatvoru ‘Korovnjici’ s arhiepiskopom Ilarionom Trojickim. Prepoznao me je i začudio se zašto sam dospeo u zatvor.
On mi reče: – Zašto ste se odvojili od patrijarha Tihona i narušili onu zakletvu koju ste davali prilikom hirotonije za episkopa, da nećete imati ničeg zajedničkog s tzv. živom crkvom?
Na to uzvratih: – Zakletvu nisam narušavao. Sa živom crkvom nisam imao i nemam nikakve veze.
– Vi ste otpali od Crkve – reče mi arhiepiskop Ilarion.
– To nije istina, već ste vi, tihonovci, faktički otpali. Istočni patrijarsi nisu s vama, već s nama.
– Kakvi smo mi tihonovci, zašto olajavate ime pokojnog najsvetijeg patrijarha Tihona. Mi smo pravoslavni, istočni patrijarsi su s nama, to znam po dokumentima. Obnovljenaši lažu. Vaš Vedenski je preterao u laganju…“
Nisam imao prilike da dugo razgovaram s arhiepiskopom Ilarionom, zato što me je zatvorska administracija pozvala i bio sam oslobođen iz zatvora. Na rastanku arhiepiskop Ilarion mi je rekao: „Pre ću istrunuti u zatvoru, nego što ću promeniti svoj stav…“
1. aprila arhiepiskopu Ilarionu je postalo jasno da će ga već sledećih dana otpremiti u robijaškom transportu na Solovke. Saznavši za to, pisao je rođacima: „Ova selidba mi izgleda prija. Jer meni uopšte ne priliči da sedim odvojen od ljudi. A tamo je daleko slobodnije. A i sva mesta su mi tamo poznata. Tamo imam masu prijatelja. S njima želim i da se vidim. Samo mi jedno nije naročito prijatno – putovanje. Po svoj prilici da ću sve do samog Vaskrsa lutati do obale, tj. do Popova…
I zašto su me samo vukli ovamo? Izgleda da su nešto hteli sa mnom da razgovaraju, i razgovarali su, ali kao da im se nisu baš moje reči dopale. Ali, ma šta Bog radio, sve je na najbolje. Nadam se da će n ovoga puta biti upravo na najbolje…“
U etapni logor na Popovo ostrvo vladika je dospeo nešto pre Vaskrsa. Tu je trebalo čekati početak uspostavljanja plovidbe, kada su zatvorenike prebacivali na Solovke. Tu je dočekao i veliki praznik Vaskrs. Evo kako opisuje ovaj događaj sveštenik Pavle Čehranov.
„Oko nas šuma, bodljikava žica, na visokim stubovima osmatračnice… U naselje su saterali ogroman broj ljudi. Usled prolećne neprohodnosti puteva eksploatacija šume je obustavljena. Više od hiljadu ljudi se vraćalo natrag u logor. A u logor može da stane osamsto ljudi. Klub je zatvoren i pretvoren u stambenu prostoriju s daščanim ležajima. U ostalim barakama prolazi su ispregrađeni ležajevima, dvospratni ležajevi su pretvoreni u trospratne. Čak su i u privilegovanoj kancelarijskoj baraci sada ležajevi na sprat i umesto 60 ljudi tamo je stalo 120. Vrelu vodu vrlo često ne daju, jer se svi kazani koriste za ručak i večeru.
Približavao se Vaskrs. I kako smo hteli, makar i u ovakvim prilikama, da odslužimo službu. ‘Kako čovek – mislio sam ja – čak i sada kada je teško i da se progura kroz gomilu da bi porazgovarao, da ne otpeva ‘Hristos vaskrse!’ u pashalnu noć?’ I ja sam odlučno da pripremim svoju bratiju. Porazgovarao sam s najdobroćudnijim episkopom Nektarijem Trezvinskim, episkopom Mitrofanom Grinjevom, episkopom Rafailom Gumiljovom i episkopom Gavrilom Abalimovom. Poslednji nije ni sumnjao šta mu se sprema. Od ostale bratije bili su obavešteni o. Filumen i stalni drug vladike Ilariona Trojickog, šahista o. Arkadije Marakulin.
Ali samo su arhiepiskop Ilarion i episkop Nektarije pristali na pashalnu službu u nedovršenoj pekari, gde su samo prozorski otvori bili napravljeni, nije bilo na njoj ni vrata, ni prozora. Ostali su odlučili da odsluže u svojoj baraci, na trećem spratu ležajeva, ispod same tavanice, nasuprot prostorije komande čete. Ali ja sam odlučio da van barake otpevam pashalnu službu, da makar u tim trenucima ne čujem psovke i skarednosti.
Dogovorili smo se. Nastade Velika Subota. Zatvorsko dvorište i barake su bile kao sardine nabijene logorašima koji su došli sa seče šuma. Ali nas je zadesilo novo iskušenje. Došlo je naređenje komandanta komandirima čete da se nipošto ne dozvoli nikakva crkvena služba i da se od osam časova uveče ne pušta niko iz drugih četa. S tugom su mi episkopi Mitrofan i Gavrilo saopštili ovu vest. Ali ja sam uporno navaljivao na svoju ‘parohiju’: ‘Ipak pokušajmo da održimo službu u pekari’. Episkop Nektarije je odmah pristao, a arhiepiskop Ilarion nerado, ali ipak je zamolio da ga probudimo u ponoć.
Oko ponoći sam se uputio u baraku u kojoj se nalazio vladika Nektarije. Vrata su bila širom otvorena i meni je, kada sam brzo ušao, preprečio put dežurni.
– Zabranjeno je da se pušta bilo ko iz drugih četa. Zaustavih se neodlučno, ali vladika Nektarije je bio spreman.
– Sad ću, sad ću – reče mi on.
Krenuh k vladiki Ilarionu. Ušavši brzo u baraku, prošao sam pored dežurnog koji mi se učinio nešto poznat i blagonaklon prema meni.
– Molim vas, što pre obavite i odlazite, zabranjeno je… Klimnuh mu glavom, priđoh vladiki Ilarionu koji je ležao i spavao koliko je dugačak. Povukoh mu čizmu i vladika se pridiže.
– Vreme je – rekoh mu šapatom. Cela baraka je spavala. Izađoh.
U prolazu me očekivao vladika Nektarije. Uskoro nam se pridružio vladika Ilarion i mi smo jedan za drugim tiho krenuli prema zadnjoj strani baraka. Iza puta je stajao kostur nedovršene pekare sa otvorima za prozore i vrata. Privukli smo mu se jedan po jedan. Našavši se unutar zgrade, izabrali smo zid koji nas je više skrivao od pogleda prolaznika i čvrsto smo se pribili uz njega; s leva vladika Nektarije, u sredini vladika Ilarion, a ja s desna.
– Počinjite – progovori vladika Nektarije.
– Jutrenje? upita vladika Ilarion.
– Ne, sve po poretku, od polunoćnice – odgovori vladika Nektarije.
– Blagosloven Bog naš… – tiho izgovori vladika Ilarion.
– Volnoju morskoju… – zapevasmo mi polunoćnicu.
I čudno, čudno su odjekivale u našim srcima te reči koje duboko diraju dušu. gonitelja, mučitelja pod zemljom sakrivši…’ I sva tragedija faraona progonitelja u tim naročitim prilikama urezivala su se u naša srca duboko kao nikada do tada. Belo more s belim ledenim pokrovom, podne grede na kojima smo stajali kao za pevnicom, strah da nas stražari ne primete. A srce je disalo radošću što se pashalna služba održava, uprkos strogom naređenju komandanta.
Otpevasmo polunoćnicu. Arhiepiskop Ilarion blagoslovi jutrenje.
– Da vaskrsne Bog i razveju se neprijatelji Njegovi… – ne reče, već prošapta, zagledajući se u noćnu maglu, vladika Ilarion.
Zapevasmo ‘Hristos vaskrse!’ Da li da plačem ili da se smejem od radosti, mislio sam. I tako sam hteo da otpevam divne irmose glasno! Ali opreznost nas je obuzdavala. Završili smo jutrenje.
– Hristos vaskrse! – reče vladika Ilarion i mi se sva trojica celivasmo. Vladika Ilarion pročita otpust i ode u baraku. Episkop Nektarije je poželeo i časove da pročita posle Liturgije. I mi smo to učinili nas dvojica sami. Samo što sam ja bio služitelj, a vladika Nektarije pojac, tako je sam hteo, jer je znao sve pesme kao i čitanja napamet.
Ova vaskršnja služba je ostala u sećanju vladike Ilariona… Godine 1927. u maju on mi je pisao: ‘Sećam se prošlogodišnjeg Vaskrsa. Kako se on razlikuje od današnjeg! Kako smo ga svečano odslužili onda!
Da, prilike na Vaskrs 1926. godine bile su neobične. Kada smo ga nas trojica služili u nedovršenoj pekari, u to vreme je tamo, u Rostovu, u sabornom hramu obasjanom električnim osvetljenjem (hramu koji su zauzeli obnovljenaši – I.D.) uz učešće divnog hora gradsko sveštenstvo takođe služilo svečano bogosluženje. Ali!… Mislimo da je naš kemski Vaskrs u pekari bez prozora i vrata, uz svetlost zvezda, bez mitri i brokatnih riza draži bio Gospodu, nego veličanstveni i raskošni rostovski“.
S početkom uspostavljanja plovidbe arhiepiskop Ilarion je upućen na Solovke. U to vreme je tamo s blagoslovom arhiepiskopa Evgenija Zernova napisana crkvena deklaracija koja je, po mišljenju njenih sastavljača, trebalo da odredi položaj Pravoslavne Crkve u novim istorijskim uslovima, kao i međusobne odnose Crkve i države. Kada je vladika došao na ostrvo, tekst deklaracije je već odobrila većina arhijereja. Isto mišljenje imao je i arhiepiskop Ilarion, samo što je izrazio sumnju neće li biti nekorektno da se poučava zamenik mestočuvara mitropolit Sergije, ali nakon razmišljanja se složio da će ta poslanica imati za mitropolita značenje saveta koji on može ali i ne mora da prihvati.
O susretu s vladikom u to vreme Oleg Volkov je u svojim uspomenama pisao: „Ponekad me je Georgije vodio kod arhiepiskopa Ilariona koji je živeo u Filipovskoj pustinji, na tri vrste od manastira. Tamo je radio kao stražar. Georgije me je ubeđivao da se čak i logorska uprava i nehotice odnosila s poštovanjem prema ovom istaknutom čoveku i dozvoljavala mu je da živi sam u svojoj ćeliji.
Preosvećeni nas je dočekivao srdačno. U jednostavnosti njegovog ophođenja bilo je prihvatanja ljudi i razumevanja života. Čak i ljubavi prema njemu. Ljubavi askete koji je smatrao da su mu njegove radosti poslate s neba.
Priđosmo njegovoj ruci, on nas blagoslovi i odmah nas, kao da briše svaku granicu između arhiepiskopa i mirjana, dohvati za ramena i privuče stolu. I bio je tako neusiljen… da je čovek zaboravljao na njegovu učenost i izuzetnost koje su ga istakle na jedno od prvih mesta među ondašnjim pravoslavnim jerarsima.
Poznavao sam mesta kod Serpuhova odakle je vladika Ilarion bio rodom. Sav je sijao, sećajući se mladosti. Zatim je neizbežno prelazio… na razmišljanja o crkvenim stvarima u Rusiji.
Treba verovati da će se Crkva održati – govorio je on – Bez te vere se ne može živeti. Neka se sačuvaju makar sićušni plamičci koji se jedva svetlejednom će od njih sve poći ponovo. Bez Hrista će ljudi proždreti jedni druge. To je shvatao čak i Volter… Eto ovu zimu sam ovde proživeo kada ne vidiš dan – kada je stalno mrak po ceo dan. Izađeš na trem – okolo šuma, tišina, mrak. Kao da im nema kraja, kao da je svuda pusto i gluvo… Ali ‘što je noć mračnija, to su sjajnije zvezde…[4] Dobri su to stihovi. A kako idu dalje, vi se sigurno sećate. Meni, monahu, pristaje da znam Pismo“.
U novembru se isticao trogodišnji rok zatvorske kazne arhiepiskopa i pred kraj njenog trajanja prevezen je sa ostrva na kopno. 19. novembra 1926. godine Posebno veće pri Kolegijumu OGPU je ponovo osudilo vladiku na tri godine zatvora na Solovcima. Optužili su ga da je razglasio sadržaj razgovora s Tučkovom. Došavši na Solovke, vladika se šalio: „Ponavljao sam godinu“.
Svojim pomoćnicama iz Arhangeljska vladika je pisao u to vreme: „8. avgust. Mnogopoštovana Olga Pavlovna! Šaljem Vama i Katarini Ivanovnoj svoj srdačni pozdrav. Zahvaljujem vama i ostalim dobrim ljudima zbog dobre uspomene na mene. Milošću Božijom već petu godinu živim na obalama Belog mora i potpuno sam se srodio sa Severom koji je vaš zavičaj. Uvek mi je drago da čujem nešto o Arhangeljsku i tamošnjem životu, a najviše o dragom nam crkvenom životu. Nadam se da će sačuvati sve vas Gospod od preteranih iskušenja. Ja sam živ i zdrav. Živim dobro, čak i bolje nego što sam računao ranije, kada sam prvi put dolazio ovamo… Četvrta godina je protekla otkako sam se rastao od Arhangeljska, a čini se kao da sam tek nedavno otišao iz njega…“
U jesen 1927. godine počela je nova pometnja u crkvenom životu, delimično povezana sa objavljivanjem deklaracije mitropolita Sergija. Arhiepiskop Ilarion koji se odlikovao velikom uzdržanošću i mudrošću, posedujući širok istorijski vidik, okupio je u „keliji arhimandrita Teofana petnaestak episkopa od kojih su neki počeli da se sablažnjavaju smutnjom koja se događa na slobodi i ubedio je episkope da ni po koju cenu ne idu na raskol. ‘Nikakvog raskola!’ rekao je on. Ma šta nam budu govorili gledaćemo na to kao na provokaciju!'“
U leto 1928. godine arhiepiskop je pisao tim povodom: „Šta da kažem o tome? Samo to da sa svima onima koji se odvajaju ne simpatišem nimalo. Smatram da je njihov poduhvat potpuno lakomislen, sumanut i krajnje štetan. Ne određuju uzalud kanoni 1315 dvokratnog sabora crtu posle koje je odvajanje čak i pohvalno, a do te crte odvajanje je crkveni prestup. A prema uslovima tekućeg trenutka taj prestup je veoma težak. Ova ili ona administrativna odluka, makar i očigledno pogrešna, uopšte nije ‘casus belli’. Isto tako i sve ono što se tiče spoljašnjeg prava Crkve (tj. ono što se tiče odnosa prema državnoj politici i slično) nikada ne sme biti predmet razdora. Ja zaista ništa ne vidim u delovanju mitropolita Sergija i njegovog Sinoda što bi prevazilazilo meru snishođenja ili trpljenja. No, uzmite delatnost barem Sinoda od 1721. do 1917. godine. Tamo je, po svoj prilici, bilo više sumnjivog, pa ipak se onda nisu odvajali. A sada kao da su razum izgubili, neverovatno je koliko se ničemu nisu naučili tokom poslednjih godina, a vreme je, odavno je vreme… Često se temelje na bapskim pričama… Šta da se radi. Lukavstva đavola su veoma raznolika. A što je najvažnije, postoji tertius gaudeus[5] i njemu kao da su se svi unajmili da pružaju svakojaku radost. Da, mi nemamo kulturu i disciplinu. To je velika nesreća…“
Počeo je novi trogodišnji rok izdržavanja kazne, ponovo je morao da preživi zimu na Solovcima. Iako zajedno sa arhijerejima prijateljima, takvima kao što su arhiepiskop Hersonski Prokopije Titov, ali ipak u zatočeništvu. Zatočeništvo je činilo nepouzdanim i nestalnim svaki poduhvat. Taman čovek počne istraživanje, upotrebio je mnogo vremena i snage radi njegovog uspešnog napretka, a sutra ga premeštaju na drugo mesto, makar i u oblast istog Soloveckog ostrva, pa nadzornici prave pretres i od radova ne ostaje ni traga. Raditi ili bilo šta zapisivati u takvim prilikama bilo je gotovo isto što i truditi se napisati knjigu, nalazeći se na brodu za vreme neprestane oluje. Jedina uteha je bilo možda to što se moglo sići na praznik Bogojavljenja na reku i videti kako su se na obali tri jelena zaustavila i gledaju u to čudo osvećenja vode.
U to vreme arhiepiskop je pisao rođacima:“ Do sada me niko još nije nazvao dedom. Ali ponekad se dešavalo da me nazovu starcem i to mije čudno da čujem. Već me jako brada odaje – posedela je, ne znam kako. Ali osećam da mi duša još uvek nije ostarila. U njoj žive i rađaju se svakojaka interesovanja. Ta interesovanja moram da zadovoljavam čitanjem, zato što za pravi rad, razume se, nema odgovarajućih uslova. Često mi se nameće zlovoljna misao: eto kad bih imao toliko slobode od rada i toliko slobodnog vremena u akademskoj atmosferi! Ali malo se ljutim, ljutim, i zatim se sve na to i svede. A zatim otvorim knjigu ozbiljnije, ispostavlja se, ne može se uvek čitati, pažnja mi je rasejana onim što se dešava oko mene i uopšte mi nije zanimljiva.
Sa spoljašnje strane moj život je relativno podnošljiv – nisam gladan, u stanu se ne smrzavam, imam šta da obučem (mada sam često tako obučen da me ne bi prepoznala), imam s kim da porazgovaram, nemam gotovo nikakvih briga na duši. Vidiš koliko prednosti imam! Ali, naravno, suviše dugo živim na Belom moru…
Stihija me je izbacila na daleko ostrvo. Ali se trudim da ne izazivam sažaljenje u svojoj duši, da ne obraćam pažnju na ono što se zbiva oko mene, a život da ispunjavam onim što je moguće. I tako sam se tokom dugih godina navikao da živim i ne žalim se. U bolje se ne nadam, od goreg se ne odričem. Kakva je o meni volja Božija, tako neka i bude“.
Bližio se kraju i ovaj rok zatvorske kazne. Krajem leta i u jesen 1929. godine vladika je pisao rođaci: „Živim kao i pre, sasvim dobro, bez potreba i briga. Nikuda se ne mičem s mesta. Već ima dve godine kako živim u jednoj istoj kući, usred šume, između morskog zaliva i jezera… O svojoj neposrednoj budućnosti, naravno, ništa ne znam. Iako ništa dobro ne očekujem. Eto sada se ne osećam premorenim, zato što mi je ovde lakše da živim, nego što je to bilo ranije, ali nisam nimalo duhovno porastao, već sam samo oglupeo. Ali u tome nema samo moje krivice, iako je krivica moja. Verovatno su se mogle proživeti ove godine s većom korišću…“
“ Dobio sam od tebe vest o Lipicama… Da li ću ikada imati priliku da ponovo vidim zavičajna mesta, gde je tako mnogo promena, gde su jedni porasli, drugi potpuno nestali. Ne znam, ali ponekad bih tako želeo da obiđem sva ta mesta. Istina, do tzv. isteka roka ostaje svega mesec dana: ali to savršeno ništa ne znači. Znači samo jedno: uzmi svoje stvari u zavežljaj, prebaci ga preko ramena i počni da lutaš i to na najneprijatniji i najgori način…
Živim bez potreba, ali život je neveseo i prazan. Samo mi vreme tako uzaludno prolazi i ponekad mi padaju na pamet ovakve misli. Eto, na primer, za šest godina od 1906. do 1912. godine prešao sam ceo akademski put. Koliko sam nauka prošao, koliko radova napisao. Čak sam i magistarsku disertaciju odbranio. Od dečaka koji je došao iz Tule, postao sam odrastao čovek. A za poslednjih šest godina šta sam uradio? Samo jad, samo tuga. Propale su najbolje godine, a njih mi više nije mnogo ostalo. Više je ostalo iza mene. Upravo taj gubitak je nenadoknadiv. I koliko će ih još propasti!
Eto takve mi misli ponekad naviru i, razume se, od njih mi postaje neveselo. Ali umirujem se time što za sve to nimalo nisam kriv. Očigledno je da sam dospeo u takvo istorijsko razdoblje u kojem život mora da propadne bez dela i bez koristi. Imam jedino utehu u tome što nisam samo ja u takvom položaju, već su drugi čak i u gorem. Jer ja još uvek ne vodim borbu za komad hleba, a koliko ljudi u toj borbi uništava svoj život…“
Nešto pre okončanja roka kazne i odlaska sa Solovaka arhiepiskop je pisao rođacima:“ Doživeo sam već jesen ove godine. Samo što je kod nas jesen zaista čudesna. Do sada nema ni hladnoće, ni snega. Ponekad kišica sipi i sipi, a ponekad je sasvim suvo. A prethodnih godina u isto vreme sam uvek išao po ledu jezera. 15. novembra će se napuniti pet godina otkako lutam – ako se, naravno, računa da sam u leto 23. godine živeo tako što sam boravio na jednom mestu (a to je veoma sumnjivo). Sada sam u stanju prilično neprijatne potpune neizvesnosti: da li ću otići odavde ili ću opet ostati. Ako odem, to će biti brzo, ali da li ću u tom slučaju doći od zla na gore – takođe ne znam. Jednom rečju, unutar mene je neizvesnost i neodređenost. Šta da poželim samome sebi – takođe ne znam. Jer u nekom drugom pogledu kod nas je ovde bolje nego kod vas, a i navikao sam se tokom mnogih godina. Samo što duša traži nešto novo…“
14. oktobra 1929. godine Posebno veće pri Kolegijumu OGPU osudilo je arhiepiskopa na tri godine progonstva u Kazahstan. Najmučnije je bilo to što je sada od Belog mora preko cele zemlje do najjužnijih granica morao da pređe u robijaškom transportu, više puta se zaustavljajući na neodređeno vreme u etapnim zatvorima. U poređenju sa onim što mu je sada predstojalo, Solovci su bili odmor. Gotovo odmah nakon upućivanja na obalu pokrali su ga i u Petrogradski zatvor je dospeo u ritama koje su vrvele od parazita. Ispred njega je bio novi kazneni rok. Ali Gospod je imao svoj rok pravednikovog života. U etapnom zatvoru vladika se razboleo od tifusa i 19. decembra je smešten u zatvorsku bolnicu do koje je, izmučen bolešću, došao peške. Iz bolnice je pisao: „Teško sam se razboleo od tifusa, ležim u zatvorskoj bolnici, izgleda da sam se usput zarazio: u subotu, 28. decembra, rešava se moja sudbina (kriza bolesti), teško da ću preživeti…“
U bolnici su mu rekli da ga treba obrijati; vladika je odgovorio: „Radite sada sa mnom šta hoćete“. U groznici je govorio: „Eto sada sam sasvim slobodan, niko me neće uzeti…“
Nekoliko minuta pre smrti došao mu je lekar i rekao da je kriza prošla i da sada može da počne da se popravlja. Svetitelj mu je jedva čujno odgovorio: „Kako je dobro! Sada smo daleko od…“ istim rečima je tiho preminuo.
Bilo je to 28. decembra 1929. godine. Mitropolit Serafim Čičagov koji je tada bio na Petrogradskoj katedri izdejstvovao je da svetiteljevo telo bude predato iz zatvorske bolnice radi crkvene sahrane. Telo pokojnog vladike u belim arhijerejskim odeždama bilo je položeno u pripremljeni sanduk i prevezeno u hram Novodevičjeg manastira u kojem je održano opelo. U opelu i sahrani svetitelja učestvovali su mitropolit Serafim Čičagov, arhiepiskop Aleksije Simanski, episkop Amvrosije Libin, episkop Sergije Zenkevič i mnoštvo sveštenstva.
Opelo je završeno u četiri časa popodne. Posle toga su podigli sanduk i poneli ga na groblje Novodevičjeg manastira uz pojanje irmosa „Pomoćnik i Pokrovitelj bi mi na spasenje…“ Došavši do groba, postavili su sanduk, odslužili poslednje molitve, poklonili se usopšem arhipastiru i počeli da spuštaju sanduk u grob. Episkop Amvrosije je prvi bacio grudvu zemlje na sanduk. Brzo je izrasla nevelika humka i postavljen beli krst s natpisom:“ Arhiepiskop Ilarion Trojicki“. Zatim su svi počeli da se razilaze s groblja; i u to vreme su svečano i praznično počela da bruje zvona. Jedan od učesnika na sahrani se setio reči psalma koje su se čule na opelu:“ Gospodnja je zemlja i sve što je na njoj, vaseljena i sve što živi u njoj. Jer je on morima osnova i posred reka utvrdi je. Ko će izići na goru Gospodnju? I ko će stati na svetom mestu Njegovom? U koga su čiste ruke i srce bezazleno, ko ne izriče imena njegova uzalud i ne kune se lažno. On će dobiti blagoslov od Gospoda i milost od Boga spasa svojega“ (Ps. 23:1-5). I tada je shvatio zbog čega je ta zvonjava koja kao da je vaskršnja „to su se anđeli na nebu radovali novome svetome…“
 


 
NAPOMENE:

  1. Vison – vrsta pamuka – prim. prev.
  2. Episkop Arhangeljski Antonije Bistrov.
  3. Tih su godina rečju „bolest“ označavani u pismima hapšenje i zatvor.
  4. Što je noć tamnija, to su sjajnije zvezde, Što je dublja tuga, to je bliži Bog. (A. Majkov)
  5. Tpeći koji se raduje (lat.), tj. čovek koji izvlači korist od sukoba dveju strana.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *