NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA – KNJIGA STRADANJA I UTEHE

 

ŽITIJA RUSKIH NOVOMUČENIKA
Knjiga stradanja i utehe
 

 
Sveti Jovan Stebljin Kamenski
 
20 jul (2.avgust)
PREPODOBNOMUČENICI JOVAN STEBLJIN-KAMENSKI, TIHON KREČKOV, GEORGIJE POŽAROV I KOZMA VJAZNJIKOV, SVEŠTENOMUČENICI GEORGIJE NIKITIN, ALEKSANDAR ARHANGELJSKI, SERGIJE GORTINSKI I TEODOR JAKOVLJEV, MUČENICI JEFIMIJE GREBENŠČIKOV I PETAR VJAZNJIKOV
 
Sveštenomučenik Jovan se rodio 26. oktobra 1887. godine u Petrogradu. Njegov otac, Georgije Georgijevič Stebljin-Kamenski, je bio direktor kancelarije ministarstva pomorstva, a poslednjih godina pred revoluciju senator u odeljenju heroldije[1] i sudstva Vladajućeg Senata. Osim toga on je bio predsednik Ruskog društva pomorskog prava. Ivanov ded Georgije Pavlovič StebljinKamenski je u poslednjim godinama svog života bio Vilanski gubernator u činu tajnog savetnika. U to vreme on je stekao imanje Bijuciški u Vilanskom srezu, gde je proteklo Ivanovo detinjstvo. Tu je na imanju bila sahranjena i njegova majka, Olga Aleksandrovna, kći viceadmirala Aleksandra Pavloviča Žandra, koja je umrla 17. avgusta 1902. godine.
Osnovno obrazovanje Ivan je stekao kod kuće. Olga Aleksandrovna je izvršila ogroman uticaj na njega i njegove dve sestre, Olgu i Jelisavetu bile su to blagočastive devojke strogog i pravednog života. Od detinjstva je dečak osećao toplinu materinske ljubavi i snagu njenog blagoslova. „Ti si moj“ – govorila je mama i to je bila za njega najveća nežnost. Ali ona je umrla rano, kada je Ivan napunio 14 godina. Gledajući majku i duboko pateći zbog gubitka na dan njene smrti, on je osetio kako ga dva doživljaja onoga što se zbiva obuhvataju u celini: prvi je bio oštar bol zbog nepovratnog gubitka onoga što je bilo najjače i najtoplije u zlatnim danima detinjstva, i drugi što he njegov dalji život bez majke pokazivati kakav je duševni razvoj ona u njemu podstakla. Njemu se tada činilo da će svaki rđav postupak njegovog kasnijeg života biti uvreda njene svetle uspomene i narušavanje dužnosti prema njoj.
Posle majčine smrti Ivan je završio četiri razreda gimnazije i, u skladu s porodičnom tradicijom, izabrao službu u mornarici, stupivši u Pomorski kadetski korpus koji je završio 1908. godine u zvanju pomorskog kadeta. Po završetku Pomorskog kadetskog korpusa Ivan Georgijevič je bio nagrađen nagradom „Admiral Nahimov“. Godine 1908. dobio je mesto na krstarici „Bogatir“ i 19081909. godine bio na plovidbi u inostranstvu. Godine 1909. je proizveden u mornaričkog zastavnika, premešten u Prvu Baltičku pomorsku posadu i postavljenu diviziju probnihtorpednjača. Od 19091910. godine Ivan Georgijevič je vršio dužnost četnog komandira na krstarici „Admiral Makarov“. Godine 1911. bio je nagrađen italijanskom srebrnom medaljom zbog pružanja pomoći postradalima za vreme zemljotresa koji je 1908. godine pogodio Siciliju i Kalabriju. Godine 1911. Ivan Georgijevič je unapređen u potporučnika, a sledeće je unapređen u čin poručnika. Godine 1914. i 1915. je nagrađen ordenima Svetog Stanislava trećeg stepena s mačevima i lentom i Svete Ane s mačevima i lentom. U junu 1917. godine Ivan Georgijevič je napustio mornaricu iz zdravstvenih razloga.
U leto 1918. počeo je da radi u naučnoj ekspediciji koja je istraživala nevske plićake. Od 1919. do 1921. godine Ivan Georgijevič je nakon mobilizacije služio kao pomoćnik direktora svetionika Baltičke mornarice i istovremeno je vršio dužnost čteca u crkvi Sv. Trojice u Petrogradu. U to vreme je doneo neopozivu odluku da služi Bogu, da postane vojnik Hristov. Blagodatna podrška koju je doživeo kada je doneo tu odluku, jasno mu je predočnla da ga Gospod poziva i da ga neće ostaviti u zemaljskim iskušenjima.
Vaspitan u hrišćanskoj porodici, čija je osnova života bilo pridržavanje Hristom zaveštanih naravstvenih načela, kao oficir, obučen poslušnosti i mornaričkom pravilniku, on je bio daleko od svake dvosmislenosti i lukavstva. U beskompromisnosti života u Hristu, čvrstom hođenju za Hristom, bilo je nešto srodno i blisko životu ratnog pomorskog oficira. Ali vojnik zemaljske otadžbine rizikuje i napreže se samo za vreme vojnih vežbi i ratnih dejstava, a vojnik Hristov rizikuje i podvizava se svakog trenutka, a naročito ako mu je Gospod dosudio da živi u vreme gonjenja. Pripremajući se da primi sveštenički čin, Ivan Georgijevič se pripremao i za gonjenja. U to vreme je put sveštenoslužitelja bio ne samo radostan, nego II tužan i gorak, put na kojem su ga često čekali tamnički okovi. O. Jovan se kasnije sećao svog zatvora kao vremena, kada je najjasnije osećao prisustvo Božije.
Odlučivši da postane sveštenik, celoga sebe prepustivši volji Gospodnjoj, on je pošao na majčin grob na imanje nedaleko od Vilne koje im je nekada pripadalo. Pavši na zemlju, osetio je da mu u dušu silazi mnr i spokojstvo, bilo mu je toplo kao u detinjstvu i kao da je osetio da ga majka ponovo blagosilja. Po povratku u Petrograd Ivan Georgijevič je 1921. godine rukopoložen u čin đakona.
Godine 1921. o. Jovan je prvi put uhapšen od strane ČK, ali je posle kratkog zatvora oslobođen. U leto 1923. godine rukopoložen je za sveštenika u hramu Sv. Trojice, na Stremjanoj ulici; uskoro je postavljen za starešinu tog hrama i uzdignut u čin protojereja. Novo služenje ga je u potpunosti obuzelo. Pastvi je davao sve svoje vreme i snage.
2. februara 1924. godine vlasti su uhapsile sveštenika. U to vreme je počeo masovni povratak hramova iz obnovljenaštva u patrijaršijsku Crkvu. Oporavio se život parohija i organizovala se bratstva. Da bi ovome učinio kraj OGPU je počeo da se sve jače meša u crkveni život; u Petrogradu je bilo uhapšeno oko 40 sveštenika i mirjana. Oca Jovana su optužili da je okupio oko sebe pravoslavne, te su ovi počeli da se okupljaju ne samo u hramu, nego i u stanovima, gde su se čitali akatisti i Sveto Pismo, kojom prilikom je sveštenik objašnjavao jednu ili dve glave iz apostolskih poslanica. Pozvan na saslušanje, sveštenik je izjavio da je služio u stanovima nekih svojih parohijana molebane, gde su pili čaj, i dok su čekali da ga donesu, vodili su razgovore na religiozne teme. Ovo vlastima nije bilo dovoljno: 26. septembra 1924. godine Posebno veće pri Kolegijumu OGPU je osudilo o. Jovana na tri godine zatvora u Solovecki koncentracioni logor. Ukupno je na izdržavanje kazne u koncentracioni logor bilo osuđeno 35 ljudi – sveštenika i mirjana.
U Soloveckom koncentracionom logoru o. Jovan se držao dostojanstveno, uvek je išao u svešteničkoj odori i posećivao crkvene službe, sve dok se to dozvoljavalo. One su mu bile velika uteha u teškim uslovima logorskog života. O. Jovan je pisao iz Soloveckog logora pisma svom ocu, sestrama i duhovnoj deci.
 
„Hristos se rađa, slavite!
Dragi moji i u Hristu voljeni, radujte se! Radujte se velikom prazniku koji usred zimske studeni nagoveštava dolazak proleća.
Neka još jačaju mrazevi, neka zomske mećave sakrivaju od naših očiju sunce – mi ipak znamo da priroda radi svoj posao i da će posle februarskih mrazeva sigurno isplovito prolećno sunce. Neka i u istoriji čovečanstva još uvek vlada moralna studen, neka narodi bezglavo jure u bezumnoj egoističnoj težnji prema materijalnom i ličnom blagostanjudelo božanskog graditeljstva se vrši; Sunce Pravde i dalje zagreva sve ono što je pozvano u život; mir je od zemlje neodvojiv, ne onaj mir koji ne može da se održi pred prvom bačenom koskom, pred prvnm sukobom materijalnih interesa, već onaj mir kojim se ispunjava duša gladnoga čoveka kada podeli svoj poslednji zalogaj s njemu nepoznatim siromahom. Taj mir je nepobediv zato što je to mir ljubavi, a ne kompromisa. Negda jalova težnja najboljih ljudi da učvrste svoju volju u činjenju dobra, pojavom na zemlji Boga Logosa dobija obilnu blagodatnu pomoć i blagovoljenje prema ljudima, vaploti se u život. Ali da bismo se i mi ispunili prazničnom radošću, da bismo se i mi poklonili rođenom Suncu Pravde, setivši se blagovesti anđela pođimo misleno u grad Davidov, ispunimo se duhovnim raspoloženjem psalmopojca, cara, pastira i proroka.
Dragi moji, zar još uvek niste naučili da svakodnevno čitate reč Božiju, zar još niste, neću da kažem shvatili, nego zar još niste osetili da vam je taj duhovni hleb potrebniji od običnog? Kada čitam začala određena za svaki dan, mislim o svima vama i o tome kakvu bi korist, utehu i radost svako od vas mogao od njih da dobije. Od sveg srca čestitam svima praznik i molim Gospoda da, pogledavši na sve koji Ga traže, strese njihovu grehovnu prljavštnnu, poseti ih u veri, učvrsti u nadi, usavrši u ljubavi i učini vernom decom Svoje svete Crkve. Neka se moji mili nećaci[2], radujući se zbog Gospodom im darovanog razuma i mogućnosti da dobiju obrazovanje, ne uznose u mislima, već neka se sećaju Onoga Koji je, već sa dvanaest godina razumom prevazišavši učene starce, bio poslušan neškolovanom Josifu, i neka se uče najvišoj premudrosti – duhovnom smirenju. Neka početak najviše premudrosti – strah Gospodnji – bude u osnovi celokupne njihove delatnosti.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
Od Deve se rađa, ide pak na krštenje Hristos, Božija mudrost i sila (3 i 4 irmos kanona praznika Krštenja Gospodnjeg).
Dragi i voljeni moji, životnim brigama razdvojeni, ali u srcu mom svi skupa sabrani prijatelji I deco u Hristu! Pozdravljam vas sa „Hristos se rodi“ i „Hristos se javi“. Kako bih hteo opet sve da vas vidim i da provedemo zajedno praznike! Znam da kod svakoga od vas ne mogu a da ne budu nevolje i sumnje i tako bi me radovalo da vidim kako su sve one potonule u pobožnom poklonjenju Božijoj Premudrosti, u savršenoj uverenosti u Njegovu svemoguću silu. Prepustite se Premudrosti Božijoj, verujte Hristu Gospodu da je ‘blaženije dati negoli primati’. Ne tražite radosti života, već se trudite da ih date onima koje su one potrebnije nego vama. Koga pogađa bolest ili velika tuga – ‘ne bojte ce’: pred svim ljudima leži, za sad još u smirenju i poniznosti, u stočnim jaslama, Velika Radost – Ona će vas provesti kroz sve zemaljske nevolje i tuge, kroz samu smrt i izvešće vas u beskrajnu dolinu svetlosti i radosti, u dolinu čiste ljubavi i večnoga života. Idite i poklonite se Hristu Gospodu, ostavite privremeno (kao vitlejemski pastiri) svoja stada zemaljskih briga; ali znajte da je mnogo pre Svog Rođenja On objavio preko proroka Isaije: „Koga ću pogledati? Samo na krotkog i ćutljivog (duhom skrušenog) i na onoga koji drhti od reči Mojih“. Idite Gospodu sa svakom krotkošću, sa saznanjem svoje nedostojnosti (prekrštenih ruku na grudima), sa čvrstom verom u ljubav Božiju prema svima koji hoće da se spasu, sa trepetnom spremnošću da Mu poslužite onako kako On ushte, s radosnom blagodarnošću na pozivu u Njegovu svetu službu, ma u čemu se ta služba izražavala. Idite svetla lica savesti očišćene pokajanjem, oživljena srca prilikom pričešćivanja, pričešćivanja koje vas poput Zvezde Vitlejemske vodi Gospodu. Idite prema Mladencu Koji čita ono što je skriveno u čoveku, Onome koji je od zlog Iroda i bezbožnog sveta skriven – idite k Njemu – On vas zove, On će vam se otkriti, On će vam se nasmešiti i poći vam u susret! Idite, hitajte, i dobićete neiskazanu Radost, zalog Radosti večne i snagu za podnošenje svih neizbežnih tegoba života. Da bude tako sa svima vama.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
… Evo već počinje Veliki post, počinje vreme, kada su veliki svetilnici duha, koji su sav život provodili u samosabranosti, nalazili potrebu za još većim udubljivanjem u sebe, za još većim naporom svojih duhovnih snaga. Mi pak koji ceo život provodimo bezbrižno, prolazimo i mimo ove duhovne lestvice u carstvo svetlosti, ne nalazeći nikakvu potrebu da podignemo svoju nogu na prvu stepenicu, već samo promenom hrane mislimo da opravdamo svoju pripadnost izabranom stadu Hristovom iskupljenom Njegovom krvlju. Mi spajamo veru u Raspetoga s mogućnošću da se čak i posle iznošenja krsta predajemo svetovnim zabavama. Duh vojuje protiv ploti i plot vojuje protiv duha. Radi pobede duha u čoveku Sam Gospod se odeva u plot i strada od nje; mi pak. verujući u tu za nas spasonosnu tajnu, rugamo Mu se, zadovoljavajući želje ploti. I još nazivamo te želje potrebama, dok i našoj ploti „jedino što je potrebno“ – jeste služiti Gospodu u poslušnosti Duhu Istine koji u nama živi.
Još jednom tvrdim da ne odričem hrišćaninu mogućnost najviše zemaljske sreće – porodične, ali sam uveren da istinska porodična sreća može biti rezultat sjedinjenja dvaju srdaca u njihovoj težnji prema Svetlosti Istine, srdaca koja na toj težnji grade svoj život i u toj težnji traže uzajamnu podršku. Zna Otac nebeski da su ljudima potrebna zemaljska dobra koja je On darovao ljudima i neće lišiti Svojih dobara one koji Mu iskreno služe. ‘Ištite najpre carstva Božijeg i sve će vam se ovo dodati!’ Ko pak traži zemaljsku sreću pre carstva Hristovog, ko sam drsko pruža ruku da je uzme, ne čekajući da Gospod blagoizvoli da mu je da – takav je sličan praocu koji je tražio poznanje Istine kroz kušanje ploda koji je Nosilac Istine zabranio. Ne traži se da svi hrišćani budu asketi, ali se bezuslovno zahteva od njih takva težnja prema Gospodu koja bi ih činila spremnim da prime od Njega svako služenje s verom da će upravo ono svakome od njih dati najviši udeo njima moguće sreće. Veliki post je Crkva ustanovila zbog svesti o nemoći ljudskoj i nemogućnosti da čovek bude uvek u postojanom duhovnom naporu. To je vreme kada svaki hrišćanin misleno treba da prestane pred Gospodom sa onim talantima koje je u služenju Njemu tokom godine dana uspeo da stekne. A šta mi da kažemo Gospodu osim ‘pričekaj me’ i ‘ne poseci me sa smokvom neplodnom’? Ali neka se naša duša pred početak posta otvori za primanje zapovesti i naredaba Božijih za budućnost. Neka naša svest ne bude pomračena našim gresima. Neka nam se ukaže svetlost Hristova. Neka nam Njegov Krst bude ognjeni stub koji osvetljava naš put u mraku zemaljskog života i stub od oblaka koji nas štiti od silne žege zemaljskih poriva. Neka naš verom prosvećeni um ugleda istinski put onda kada ne vidi nikakvog puta, neka ne posumnja u izbor puta i onda kada mu životno iskustvo bude nudilo mnoštvo puteva.
Voljeni moji, zašto stalno osećam prizvuk tuge u vašim pismima? Istina, mnogo je nevolja kod svih vas koji živite u zlu i sujeti sveta, ali ne nestaju li naše nevolje pred verom u sveobnavljajuću, prosvećujuću i životvornu blagodat Božiju? Tugujete li zbog svesti o svojoj nedostojnosti? Radujte se onda i milosti Božijoj koju samo nedostojni i spoznaju. Da li vas žalosti nepravda života? Ali to pokazuje da volite ljude koji su ogrezli u njemu i žalite ih, a ako ih volite i žalite, očigledno intuitivno osećajući prisustvo i mrvice dobra u svakom čoveku, znate da Gospod, Sveznajući i Svevideći, neće ostaviti da propadne i najmanji delić tih mrvica, već će na ovaj ili onaj način sve dobro sjediniti u jedno. Naša radost je u mogućnosti da služimo tom sjedinjenju; naša tuga je saznanje svoje nemoći u tom služenju. Ali ta tuga se isceljuje verom u Gospoda Koji daje pomoć svima onima koji je traže, a radost ne može biti pomračena našom nedostojnošću, jer služenje Gospodu nije tuđe ni beslovesnim životinjama, pa čak ni neživoj prirodi. Svakome čoveku je uvek otvorena mogućnost svesnog služenja. Ne odbacuju se ni bludnice, ni carinici, ni razbojnici. Razumem suze tuge zbog onih naših postupaka koji bi po ljudskoj pravdi morali izazvati odvraćanje od nas lica Gospodnjeg, ali su mi tim razumljivije suze ganuća i radosne zahvalnosti Onome Koji nam još iz daleka ide u susret i javlja znake da smo Njegova, iako bludna, ali mila deca.
Učimo se da uvek, i u svemu što nam se zbiva, vidimo posledicu sveblagog promišljanja Božijeg o nama, uvek težimo da izvršavamo ono služenje koje u ovim ili onim okolnostima Gospod od nas očekuje: bilo to strpljivo podnošenje nevolja, ili ova ili ona pomoć bližnjemu, ili prosto ćutanje na uvredu, ili obuzdavanje svojih želja, ili nešto drugo.
Meni pak koji sam vam doneo toliko nevolja i svojom je nepažnjom povećavam, molim da mi oprostite i da me pominjete u svojim molitvama ne kao služitelja Hristovog, kakvim vam se predstavljam, već kao slabog čoveka koji ima uzvišenu službu, a na svakom koraku se spotiče i kome treba neprestana pomoć koja mi vašim molitvama može biti data u izobilju. Blagodaću Svojom Gospod i Bog naš Isus Hristos da pomiluje i oprosti svima nama.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
Dragi i voljeni moji!
Nisam dobio vašu zajedničku čestitku povodom praznika koju ste mi pominjali u poslednjim pismima. Ali radujem se što je ona bila napisana. Da li ćete sačuvati duhovnu bliskost barem u najmanjoj meri i sledeće godine, i zar će vaša zajednička čestitka koja nije došla do mene biti poslednji povod vašeg jedinstva? Hoću da mislim da neće, ne samo zato što vas sve volim i radujem se da vidim da ste svi zajedno, nego i zato što oni manje utvrđeni od vas, lišivši se duhovne podrške uzajamnog opštenja, teško da će naći takvu podršku na drugom mestu; a podrška je tako potrebna svakom čoveku! Dobro je što se t. O.[3] seća sela Bijuciški: ne može da izazove ništa osim toplog osećanja zahvalnosti za onaj tihi spokoj kojim je odisalo. Neka nam je ono sada beskrajno daleko; od toga nam se čini još dražim i bližim. Ljudi nevernici često i u povoljnim okolnostima ne osećaju radost života i samo u teškim trenucima se s gorčinom sećaju već izgubljene sreće. Mi pak, zagrejani verom Hristove ljubavi, cenimo iznad svih zemaljskih dobara onaj duševni mir koji predstavlja plod čiste savesti i svesti o srdačnoj ljubavi naših bliskih. Do izvesne mere je tačno da ‘treba umeti biti srećan’. Hrišćaninu koji veruje u Spasiteljeve reči: ‘Evo ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta’, otvorena je mogućnost da dobiju radost putem Samog Izvora Ljubavi u svim životnim prilikama. Radost sreće nam se produbljuje radosnim osećanjem zahvalnosti na milosti dobijenoj od Gospoda, a tuga od teških doživljaja se po snazi vere smanjuje ili se čak potpuno pokriva radošću Vaskrsenja Hristovog iz mrtvih. Jedan engleski propovednik me je naveo na misao da radost od reči ‘vidite mesto gde je ležao Gospod’ najbolje može biti shvaćena na groblju. Zapravo, Gospod je sišao na zemlju, sišao je i u grob, na zemlji noseći ljudsku plot i u grobu nemajući ni obličja, ni lepote. Mesto gde je ležao Gospod je grob; ali Njega više tamo nema. Krajnju granicu ljudskih stradanja – sramnu smrt – iskusio je Sam Gospod. ‘Ne plačite’. Vera Hristova nas vodi iz smrti u život. ‘Vaša tuga će se pretvoriti u radost…’ Ne prepuštajte se tuzi zbog razdora u Crkvi, Gospod će sve urediti na radost vernih. Samo da mi sami ne prestanemo da budemo verni Istini i Ljubavi.
Da bude s vama Gospod neodstupno.
Ne zaboravljajte molitvu i u molitvi na mene.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
Dragi i voljeni moji! Vi ste svakako u prošlosti doživeli mnogo radosti; dobijali ste mnogo zadovoljstva od shvatanja plodnosti svog teškog rada, ali ste imali i mnogo teških i mučnih trenutaka, kada je sav dalji život izgledao kao breme, kada je sav dugogodišnji rad izgledao kao da je izgubio svoju vrednost. Ali ne, dragi, ako ja i vi znamo da u materijalnom svetu koji je podložan raspadljivosti ništa ne propada bez traga, nesumnjivo još dragoceniji u smislu posledica biva svaki napor volje, svaki napor misli pokrenut traganjem za istinom, svaka projava ljubavi. Ništa ne nestaje bez traga, iako često trag i ne primećujemo, kao, uostalom, i u materijalnom svetu. Zato, ako u našem životu radimo u interesu pravde i istine, ako radi pomoći drugima ograničavamo svoje potrebe, mi onda nećemo žaliti zbog toga, makar nam se činilo da su sav naš rad uništile slučajne okolnosti (na primer, kada požar uništi dugogodišnji naučni rad koji se gotovo približio kraju), makar nam ljudi koje smo mi izveli na put pokazivali potpunu nezahvalnost. Mi nećemo, kažem, žaliti što smo radili i voleli, zato što upravo samo naše sopstveno sažaljenje i može lišiti našu delatnost naravstvenog značaja. U svom poslednjem pismu mi pominjete Ž. i N.[4] Sećam se kako su mi oboje govorili da su za kratko proživljeno vreme svog zajedničkog života toliko mnogo dobili sreće da ako uopšte za ljude postoji ikakva „porcija“ sreće, oni su je nesumnjivo već dobili. ‘Ma šta nas očekivalo u budućnosti, govorili su oni, mi više nemamo prava da se žalimo, jer drugi ljudi za dug život ne vide ni najmanji deo one sreće koje smo mi udostojeni’. Mislim da im je tokom dugih kasnijih godina iskušenja ovo njihovo priznanje često padalo na pamet, ublažavajući teškoće koje su doživljavali, mireći ih sa životom i do poslednjeg trenutka izgonilo je iz njihovog srca svaku sumnju u dobrotu Svedržitelja. Ako je i u vašem životu bilo mnogo razočaranja, ako ste morali da doživite tugu zbog vama dragih i bliskih, vi ipak imate utehu da znate da ni vi, ni vaši bliski, ni u zadovoljstvu, ni u tuzi nisu odstupili od Duha Istine i Ljubavi.
Da vas ispuni Gospod blagodatnom silom, potrebnom za prevladavanje svake tuge, radosnom verom u pobedu Vaskrslog Hrista. Neka nam bude data radost viđenja i uzajamnog opštenja u uslovima mirnog života ispunjenog ljubavlju i neugasivom željom da budemo verne sluge Raspetog Gospoda.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
… Vreme leti. Kroz mesec dana je Živonosno Hristovo Vaskrsenje. Svim srcem želim svima vama, moji dragi, bliski i voljeni da steknete za vreme posta i strasne sedmice duševni mir i bezgraničnu veru u dobrotu Božanskog Promislitelja, da se radost svetlog Vaskrsenja učvrsti u vašim srcima nepokolebivo. Tek sada počinjem da shvatam koliko je nepravilan onaj uobičajeni polu-utilitarni pristup prema veri u Boga. U tome se upravo i sastoji radost našeg sledovanja Hristu, što mi nismo prosto razmažena deca nebeskog Oca koja dobijaju od Njega sve što požele: ‘Otac moj do sada čini i ja činim’, govori Gospod; i mi smo ‘prijatelji’ Njegovi, ako činimo ono što nam je On zapovedio, tj. ako učestvujemo u Njegovom delanju. Delanje vaploćenog Gospoda sastojalo se u pobećivanju zlobe ljubavlju, u bezropotnom primanju krsne smrti od naroda kome je On ukazao milost. ‘Oče, oprosti im!’ Ali da bismo mogli da učestvujemo u delanju Hristovom, pre svega moramo da težimo da ljubavlju pobedimo ono načelo zlobe koje živi u nama samima i ispoljava se u svim vrstama egoizma. Ubiti u sebi egoizam, ili, barem, odbaciti ga – jeste prvi uslov sledovanja Hristu: ‘Neka se odrekne sebe’. Drugi uslov je spremnost za neprestano podnošenje nevolja u zemaljskom životu: ‘Neka uzme krst svoj. U svetu ćete imati žalost’, Po prirodi mi nismo sinovi Božiji, već Njegova stvorenja i poslušne sluge, a po blagodati postajemo sinovi Božiji ako smo Njegove verne sluge…
Neka nam Gospod da snagu da uvek idemo putem pravde i ljubavi. Znamo da će oni koji su gladni i žedni pravde i verni u ljubavi dobiti ukrepljenje u najtežim trenucima svog rada, kada nam se čini da i pravda i ljubav leže u grobu. ‘Ne tuguj zbog Mene… gledajući Me u grobu… jer ću ustati i proslaviću se…’ čuje u svom srcu svako od nas u takvim trenucima i radosni trepet čvrste vere u Vaskrsenje Hristovo uliva u nas nove snage za dalji život. Mnogo pozdravljam vas, duhovne oce moje i sve meni drage i bliske u veri i čestitam vam praznik. Gospod da vas sačuva, vodi i razveseli sve vas.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
Dragi moji, mili i u Hristu voljeni, budite zdravi i tešite se duhovnom radošću, u čistoti savesti uzdajući se u Gospoda. Dragim mojim nećacima i nećakinjama, kako onima koji su se potpisali, tako i onima koji se nisu potpisali u pismu, s ljubavlju šaljem svoj blagoslov i iz sveg srca želim svako dobro. Neka, ne mudrujući mnogo, žive u prostoti srca i čistoti savesti, i tada se neće udaljiti od njih ona uzajamna veza koja je u stanju da uteši i ukrepi svakog od njih ponaosob u trenutku očajanja…
‘Blagovesti, zemljo, radost veliku…’
Dragi moji, svima vama čestitam Veliki Praznik početka ličnog učešća Tvorca Vaseljene u životu čovečanstva. ‘Logos postade plot i useli se u nas’. Samo duhovno viđenje ove prekretnice u istoriji sveta izazvalo je kod Isaije likujuću pesmu ‘S nama Bog’. Na zemlji još caruju nevolje, svet još uvek u zlu leži, ali je „s nama Bog“. On s nama vojuje protiv zla, koje se u nama samima gnezdi, i u srcima našim se uspostavlja carstvo Božije; On se s nama bori i protiv spoljašnjeg zla, i oružje Njegovo – oružje nepobedivo – jeste Krst, tj. beskrajna i svepobeđujuća ljubav koja obožuje čoveka smirenjem
Svedržitelja. ‘Blagovesti, zemljo, radost veliku’. Blagovesti, zemljo, zato što su se ljudi u svojoj duhovnosti tako udaljili od intuitivnog prisustva Božijeg, da im treba da kamenje poviče. Da li često u nama koji po veri prisustvujemo prilikom tajanstvenog ulaska u naš hram Cara Slave isto tako treperi srce kao što je ustreptalo u pravednoj Jelisaveti – od pozdrava Majke Božije? Blagovesti, zemljo! Čuješ li ti, zemljo živa – čoveče? Ne praznoslovi, ne budi zloban, nego blagovesti. Daj u tvom srcu mesto Duhu Božijem koji živi u tebi. Iako si zemlja, u tebi ima i delić nebesa. Dakle, predaj se svim bićem delu Božijem. ‘Blagovesti, zemljo, radost veliku, pojte, nebesa, Božiju slavu!’
Još jednom čestitam ocima mojim duhovnim i svima bliskim i voljenim, starim i mladim, nastupajući Veliki dan svetlog Hristovog Vaskrsenja.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
… Juče sam se, na dan Blagovesti, naročito sećao našeg hrama na Stremjanoj, jer se toga dana poslednjih godina obično prvi put nakon zimskog prekida držala služba u samoj crkvi (a ne u sali). Toga dana je nekako posebno radosno bilo moliti se, kao da čovek ponovo zaranja u ono molitveno raspoloženje kojim je hram bio ispunjen mnoge godine. Nekako se naročito osećalo da njegovi svodovi samo što se ne napune likujućom nezemaljskom radosnom pesmom: ‘Hristos vaskrse!’ Lako i radosno primali smo vest arhanđela o spasenju sveta, zato što je sva duša bila zagrejana verom u Obnovitelja cele prirode, zato što su nas i bujice vode koje su se slivale sa svodova duž zidova i time postepeno skidale naslage inja sa sveštenih likova, nekako približavale saboru izabranika, Prečistoj Zastupnici i Samome Skrivenome, u Ljubavi poznavanome Tvorcu. Ovde takođe počinje proleće, sneg se istopio s krovova, ali na zemlji ga je još mnogo. Vreme je vedro, i sunčevi zraci koji već greju govore o sili blagodati Božije koja je u stanju da zagreva i hladno srce, govore o prolaznosti i nepostojanosti svega zemaljskog, o potpunoj zavisnosti od nebeske volje; govore o nepromenljivosti neba koje je ostalo isto onakvo kako je uvek bilo, kakvo je bilo i onda kada smo svi bili zajedno…
Svim srcem, svima vama, dragi moji i u Hristu voljeni, želim da se nspunite radošću Vaskrsenja.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan StebljinKamenski.
 
Svetlo Hristovo Vaskrsenje.
Hristos vaskrse, dragi i voljeni moji! Vaistinu, nesumnjivo vaskrse! Nedokučiva je ljudskom umu ta tajna, ali ona je istinita. Nedokučiv je za nas i Promisao Božiji, ali i on je istinit i veran i spasonosan i radostan; radostan u miru i sreći, radostan u nevoljama i iskušenjima; radostan neotuđivom radošću poznanja sveobuhvatne i svepobeđujuće ljubavi Božije.
Hristos vaskrse! Vaskrsao je život, umrla je, izgubila je svoju moć, svoj žalac smrt. Najužasnije stanje ljudske duše – očajanje više nema tlo pod sobom zato što je uništen užas života – svest o neminovnosti i nepopravljivosti smrti, svest o beznadežnosti borbe protiv nje. Večna nije smrt, nego život, večno nije ništavilo, nego bitije. Sve što nosi u sebi klicu Života, klicu Ljubavi, klicu Istine – ne može biti uništeno. Potvrćuje se beskonačnost Života, potvrđuje se konačnost smrti. Jer prilikom otkrivanja Istine biće posramljena i uništena laž. Jer prilikom pojave istinitosti bitija, razotkriće se i laž odricanja. Jer prilikom razotkrivanja punote Ljubavi, istopiće se i uništiti svako zlo. Jer bitije je Ljubav i Istina, a odricanje i zlo su laž. Mnogo radosnih misli se izliva danas iz moje duše, ali sve one nisu ništa u poređenju sa onim bogatstvom radosti kojim je ispunjeno srce čoveka koji veruje u Vaskrsenje Hristovo. Stvorio je Gospod Svoje podobije i otpočinuo; pao je čovek i umrtvio u sebi obraz Božiji; i ustao je Gospod, ponovo pokazao Svoju životodavnu silu i obnovio čoveka. Neka se ne zbunjuje srce hrišćanina ni u kakvim okolnostima. Ako Gospod počiva i privremeno se ne otkriva – ne drema On i uvek će dati čoveku sve ono što mu je zaista potrebno. Što ste strašljivi, maloverni? Hristos vaskrse, i da bude radost Njegovog Vaskrsenja od nas neodvojiva.
Dočekali smo praznik milošću Božijom u svečanoj radosti. Opelo plaštanice vršilo je jedanaest, a svetlo jutrenje dvanaest omofora[5]. Služba se završila posle pet sati. Na Strasnu Sedmicu morao sam mnogo da čitam, čitao sam i poslednju polunoćnicu s kanonom.
… Nećaci moji voljeni, živite u miru.
Hristos Vaskrse!
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
Dragi i voljeni, vaistinu Hristos vaskrse. Dočekali smo praznik svečano i radosno. Obradovali su me vešću i mili rođaci. Draga mi je svaka njihova reč, svako svedočanstvo njihove ljubavi prema meni i drago mi je naročito zato što im ja nikada ništa nisam davao, niti sam im činio, i prema tome, njihova vezanost za mene služi samo kao pokazatelj koliko je draga i bliska njihovom srcu ona sveta blagovest, čiji sam im ja bio služitelj. Tužno je, premda je i prirodno, što u umovima nekih od njih razne sumnje počinju da stiču suviše veliki značaj. Um čoveku nije dat, naravno, da ga on potcenjuje, već da ga koristi. Mnogo puta sam morao da im govorim – neka se svim silama trude da postupaju uvek po savesti i zakonu ljubavi prema bližnjem i onda im nikakve sumnje neće biti strašne: oni će ostati Hristovi, i um ne samo što ih neće odvraćati od Načelnika Života, nego će doprinositi njihovom daljem hođenju Njegovim istinskim putem. Profesor psihologije i sastavljač udžbenika logike, naš savremenik Džems, ima u ruskom prevodu čitav niz predavanja koja je ponudio američkoj omladini. Jedan od osnovnih njegovih stavova sastoji se u tome što se razum, odričući ono što se unapred proglašava nedokučivim, tj., ne spada u njegovu nadležnost, ne rukovodi pri tome logičkim zaključcima iz pozitivnih znanja, već deluje nesvesno (pod pritiskom podsvesnog, koje takođe pripada oblasti intuicije i čulnog nagona). Džems podvlači da mogućnost greške za razum koji se prepušta takvom nagonu, ništa nije manje verovatna nego za razum koji se prepušta veri. Neka ih Gospod urazumi Duhom Istine i neka uteši sve vas u uzajamnoj ljubavi. Hristos Vaskrse!
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
Svetlo Hristovo Vaskrsenje. Vaistinu vaskrse Gospod. ‘Smrti praznujemo umrtvljenje’.
Nije slučajno to što ljudi nevernici često ne vole čak ni da govore o smrti. Nije slučajno to što je tropar našeg praznika nad praznicima pun pominjanja smrti kao pobeđenog neprijatelja. Nije slučajno to što apostol govori da ako Hristos nije vaskrsao, onda je naša vera uzaludna. U životu ljudi, u njihovoj svesti nema ničeg užasnijeg od smrti. Smrt je kraj; to je večna neumitna prepreka za težnju čovečanstva prema uređenju svog čvrstog blagostanja, prema stalnoj stvaralačkoj delatnosti koja ga jedina zadovoljava. Smrt kao da zauvek razdvaja srca koja vole; smrt oduzima čovečanstvu velike pokretače njegove kulture. Ona je ta koja primorava čoveka da radi u znoju lica svog od detinjstva i da se bavi ne stvaralačkim radom, već brigom za svoj hleb, brigom za svoj opstanak. Smrt oduzima ljudima 9/10, ako ne i više njihovih snaga na obnavljanju onoga što ona, ta sverazarajuća sila koja se ispoljava u vremenu neprekidno njima oduzima; ona je omrznuti gospodar za kojeg su ljudi osuđeni da neprestano rade da ne bi izgubili ona dostignuća u oblasti znanja i kulture do kojih su neizmernim, da tako kažemo, ‘prekovremenim’, ali zato slobodnim radom došla prethodna pokolenja. Bog nije stvorio smrt, jer On je stvorio sve za bitije, ali zavišću đavola ušla je u svet smrt i doživljavaju je oni koji dele sudbinu sveta. Pravednost je besmrtna, a nepravda pričinjava smrt. Tako je učio premudri Solomon, u svojoj tuzi spoznajući da je on, kao i svi ljudi, podvrgnut ropstvu straha od smrti, i da će umreti jednako kao i glupaci. A mi verujemo u Vaskrsloga Koji je silom božanstva Svoga smrću umrtvio načelnika smrti. Smrt je nevidljiva i omrznuta krajnja granica za čoveka koji prirodno teži večnosti. Vaskrsenje je realna krajnja granica prividne večnosti smrti; ona razdire zavesu koja nas odvaja od poznanja večnosti svog bitija. Uistinu vaskrse Gospod, voljeni moji i dragi! I radujem se da su svi takođe kao i ja spoznali istinitost te radosne vesti koju ne može da primi ljudski um. Jer i nama je, po milosti Svojoj, Gospod mnogo puta davao radost da se uverimo u nju, jer inače, kako bismo mogli, mi koji smo navikli da verujemo samo iskustvu i samo svojim očima, da se prepustimo veri u ono što čak ne možemo ni da shvatimo. Gospod je vaskrsao u čovekovoj ploti; vaskrsao je čovek silom Božanstva koje ga je obnovilo – eto šta nam govori naša vera, potpomognuta radosnim srdačnim trepetom i jačana našim smetenim umom koji je iskustveno poznao silu Božiju. Vaskrsao je Gospod – i sva životna prljavština, sva zloba sveta je već osuđena na smrt. Neka ona ne pomračuje naš put, ponekad težak, ali jasan pri svetlosti vaskrsenja put prema večnoj radosti!
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
… Sećam se reči prep. Serafima (iz zapisa Motovilova); Gospod mi je otkrio da će doći vreme, kada će arhijereji zemlje ruske i ostala duhovna lica prestati da čuvaju pravoslavlje u svoj svojoj čistoti i zato će ih pogoditi Božiji gnev. Tri dana sam klečao, molio Gospoda da ih pomiluje, i molio da je bolje da liši mene, ubogog Serafima, Carstva nebeskog nego njih da kazni. Ali Gospod se nije priklonio molbi ubogog Serafima i rekao je da ih neće pomilovati, jer će učiti učenjima i zapovestima ljudskim, dok će njihova srca stajati daleko od mene’. Ali ‘neka se ne zbunjuje srce vaše’. Istina je besmrtna pa je čak ni grobni povoji ne mogu zadržati. Ma šta se dogodilo, verujem ‘da će se vaša žalost pretvoriti u radost…’.
Ko se rodio u rimokatolicizmu, od njega će se tražiti kao od rimokatolika. Ali teško onome ko od velike bliskosti Gospodu, od čistog ispovedanja pravoslavne vere, napravi makar i korak koji ga udaljava od Njega… Da upravi Sam Gospod, sve vas, rođene moje i bliske u Isusu Hristu, molitvama Prečiste Vladičice i svih svetih ruskih koji su u celom svetu zasijali.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
Hristos vaskrse! Juče sam služio Liturgiju, danas sam, kao i uvek, na Liturgiji prisustvovao i molio se, kako sam umeo, za vas, za sve meni bliske, za voljeni narod, za sve hrišćane i one koji traže pravdu Božiju.
Meni se čini da celokupno čovečanstvo, svaki narod ponaosob, bratstvo ili porodica, drugim rečima, svaka zajednica pojedinih lica ne prima ili ne izdvaja iz sebe dobro i zlo drugačije, do upravo kroz ljude koji je sačinjavaju. Svaki čovek koji nije uspeo da zaštiti svoje srce da u njega ne prodre zloba, samim tim pušta taj otrov u svoju porodicu, u bratstvo, u narod, u celo čovečanstvo; obrnuto, hrišćanin koji zagreva u svom srcu ljubav, koji otvara vrata svoga srca Gospodu, kao da Ga pušta u porodicu, u bratstvo, narod i čovečanstvo. Neka te tvoja tuga zbog zla sveta i nedostatka ljubavi u njemu ne navede da se i sam uprljaš tom zlobom i da se njome potisne ljubav u tvom srcu. Svako neka pazi na ona vrata koja su mu poverena. ‘Budi veran do smrti i daću ti venac života’ (Otkr. 2:10). Svaki od nas u svojoj savesti dobro zna da često ne čini ono dobro koje hoće i čini ono zlo (odnosno, ono štetno) koje mrzi. Šta tu ima čudno što se u zajednici pojedinih ličnosti njihovi nedostaci sabiraju i izazivaju sukobe, razdore i ratove? To ne samo što nije čudno, nego je potpuno neizbežno. A mi negodujemo i žalimo se jedni na druge, na društvo, na njegove zakone. A upravo je u tome stvar što je ‘carstvo Božije unutra u vama’. Neka se svako ko vidi društvene nedostatke i nerede potrudi pre svega da zavede odgovarajući red u sebi samom. Neka ućuti u njemu sve životinjsko, neka se zacari u njemu Duh krotkosti, Duh ljubavi. ‘A koji su Hristovi – koji hoće carstvo Hristovo, koji ga traže – raspeše telo sa strastima i željama’ – ‘jep gnev čovekov ne tvori pravde Božije’ (Gal. 5:24; Jk. 1:20). A u koga su strasti razuzdane, ko ne može da zavede red u svom malom telesnom svetu – hramu, kako može takvome da se pojavi misao da kritikuje prirodni rezultat sjedinjenja njemu sličnih osoba? ‘Jer ne ratujemo – uči apostol protiv krvi i tela’ (tj. protiv ljudi), ‘nego protiv poglavarstava i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju’ (Ef. 6:12).
Ako Gospod dopušta da se na zemlji vrši sva moguća nepravda, nije li to zbog toga što je dao čoveku slobodnu volju, i nije li to zbog toga da bi primerom primetnijeg spoljašnjeg nereda podstakao čoveka na napor u pravcu vaspostavljanja rastrojenog reda u njegovom unutrašnjem svetu? Dakle, kada vidimo nepravednost ljudsku ne treba osećati mržnju, ne treba osuđivati one koji ionako podležu osudi, ljude koji ne znaju šta čine; treba se užasnuti do kakvog bezumlja dovodi greh, koji delimično i u nama ima sklonište, treba se pomoliti Gospodu za blagodatno, ne po našim zaslugama, prosvetljenje naše svesti.
U svetu je sve povezano. Istinu može spoznati samo onaj koji prebiva u Istini. ‘Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti’. Čovek koji greši, tj. onaj koji skreće u svojim postupcima sa Istinskog Puta, samim tim pokazuje da u njemu nema ni saznanja Istine. Ni reč Božiju, ni ‘suštinu stvari’ ne može shvatiti čovek koji se predaje grehu, pa makar znao napamet ceo Stari i Novi Zavet i sve filozofske sisteme od stvaranja sveta do danas. ‘Ako li neko misli da nešto zna (savršeno), još ništa nije saznao kao što treba znati. A ako neko ljubi Boga, toga je Bog poznao’ (1 Kor. 8:23; up. takođe Jk. 3:1318i1Kor. 6:16).
Ma koliko se to činilo čudnim put pronicanja u tajne bitija svojim većim delom ne prolazi kroz proučavanja dela velikih mislilaca, pa čak ni otaca Crkve, već kroz očišćenje svog srca od grehovne prljavštine. Svet u zlu leži i zato on prebiva u laži i ne može da pozna Istinu. On široko otvara svoja vrata svakojakoj nepravdi i sablaznima, ali mi, služitelji Hristovi, preko nas ne sme ući u svet grehovna zloba. Neka kroz nas u svet obuhvaćen plamenom greha bude otvoren put samo za blagodatnu ljubav Hristovu koja je u stanju da ugasi plamen zlobe i spase sve ono dobro što strada u tom plamenu i čezne za spasenjem, makar, duhom lukavstva prelašćeno, ono ni samo ne zna odakle to spasenje može doći.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stsbljin-Kamenski.
 
Svetlo Hristovo Vaskrsenje. Hristos vaskrse!
Dragi moji, voljeni i bliski, uvek u srcu nošeni, Hristos vaskrse! ‘Ne oplakujte Nepropadivog kao da je truležan’. Ako vidite svet koji se raspada u gresima, ne ljutite se tako kao da s njim propada nešto istinski vredno. Sve uzvišeno, sve istinito, sve čime diše svaka bogobojazna duša, neraspadljivo je i ‘više ne umire’. Hristos je vaskrsao, učinivši svaku tugu prolaznom, Hristos je vaskrsao i strašno priviđenje smrti se raspršuje, ‘kao što se topi vosak od lic aognja’. Hristos je vaskrsao tajna Božija,tajna bitija obuzima ljudski um i sva najviša premudrost njegova se klanja pred neverovatnom Istinom. ‘Bog gde hoće, pobeđuje poredak prirode’. Hristos vaskrse! Ima li još mesta za očajanje u bilo kakvim okolnostima? Hristos vaskrse i u nepristupnoj svetlosti Njegovog Vaskrsenja čine se tako jadnima svi naši strahovi i brige o privremenoj, često trenutnoj sreći. Hristos vaskrse! Svetlo je i radosno na našoj duši i nema ničega što bi nas u daljem zemaljskom životu moglo pomesti. Hristos vaskrse – ljudi, veselite se! Veselite se, ljudi Hristovi, veselje vaše vam niko neće oduzeti. Ono je isteklo upravo za vas iz neplodnog kamena, ono nije svojstveno vašem rođenju po telu koje s godinama propada. Ono vam je dato kao dar blagodati koji se daje svima ‘koji se od Boga rodiše’, verom u tridnevno Vaskrslog, u Onoga Kojeg su živi mrtvaci razapeli i Koji je radi propovedi Života mrtve iz grobova pozvao. Hristos vaskrse! ‘Svi se nasladite’. Kako je mnogo toga dana onih koji su se čak udaljili od vere, a obuzima ih veselje vernika; mnogi od njih se i sami nesvesno obasjavaju svetlošću Hristovog Vaskrsenja i sa svetlim prazničnim radosnim licem učestvuju u našem likovanju, ispunjavajući se ljubavlju. Milošću Božijom, kao i prošle godine, dočekao sam praznik, udostojivši se učešća u služenju Svetlog jutrenja i Liturgije. Čitao sam prvu trećinu Evanđelja na francuskom. Kući sam došao oko 6 časova. U trenutku Velikog vhoda oltar je već bio osvetljen kosim zracima sunca koje tek što je izašlo…
Nema sumnje da će vreme do kraja mog roka kazne proći neprimetno. Mene brine sada samo želja da Gospod ukrepi sve vas u savršenoj pokornosti Njegovoj svetoj volji i čvrstoj veri u dobrotu Njegovog Promisla o nama da, ako Mu bude ugodno da mi pošalje umesto povratka vama novo iskušenje, niko od vas zbog mene ni rečju, ni mišlju ne naruši vernost Gospodu i ne pomrači svoj um pretpostavkom kako se nama može dogoditi nešto što nije pomislio i nije poželeo Sveblagi Promislitelj i ljubeći nas Otac nebeski. Teško čoveku koji smatra da njegova sudbina zavisi od zle volje ili slučajnih grešaka ljudi. Vaistinu verujućem čoveku sve ide na korist. Srećne okolnosti izazivaju u njemu beskrajnu zahvalnost Gospodu Koji nama grešnicima daje Svoje milosti, dok je Sam On preuzeo na Sebe naše rane i bremena; iskušenja pak, uprkos svoj njihovoj težini, predstavljaju za one koji ih podnose izvor radosnog shvatanja sebe kao saradnika i vernog vojnika Hristovog. Nevernicima, naprotiv, i sreća i iskušenja najčešće bivaju pogubni: prvo ih kvari, a drugo ih dovodi do očajanja…
Ovde tokom celog svog kaznenog roka gotovo ništa nisam čitao, ali u uslovima zatvora se tako zapažaju, tako upadaju u oči one strane života koje običan čovek čak i ne primećuje, da se samo od sebe nagomilava ogromno mnoštvo psiholoških zapažanja kako o sebi, tako i o okolnim ljudima. I sva ta zapažanja tako upadljivo ocrtavaju naše nemoći i našu potrebu za pomoću Božijom…
Molim vas, prenesite svima bliskima kako praznični vaskršnji pozdrav, tako i moju neprestanu želju svakog dobra svima njima, a meni dragim ljudima, a sad otpadnicima od vere Hristove[6] želim brz i neopoziv povratak njoj…
Verujte, dragi i mili po telu i veri Hristovoj, da se svih živo sećam i kao i pre vas volim više nego što to mogu da iskažem po svojstvu svog karaktera. Gospod da bude s vama neprestano.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
‘Žednu dušu moju blagočašća napoj vodama’…
Dragi moji!
Čini se, nema kraja mojoj odvojenosti od vas. Moja duša je iščupana iz atmosfere ljubavi, odvojena je od voljene službe Gospodnje i bačena u svet sujete, osuđena na njoj tuđi rad. Osećam, dobro osećam, kako malo već ostaje u meni vode života i u jadu duša moja teži vama, teži da se oslobodi svetovne atmosfere koja je pritiska. Moj nemoćni razum ne može da zamisli drugo uspokojenje do povratak u rodno gnezdo. Ali svetootačka mudrost u crkvenim pesmama poziva dušu koja je žedna duhovne utehe da moli drugo piće: ‘Blagočašća napoj vodama’. To piće se daje svakom čoveku koji ga moli, ma gde se on nalazio. Ali da bi se duša utešila tim pićem, ona treba stvarno njemu da teži.
Mili moji, i vi ste umorni od životne taštine i vi hoćete duhovni odmor. Ne tražite ga u neprestanom ispunjavanju onih želja koje nastaju u, premda i verom prosvećenom, ali još uvek nemoćnom vašem razumu. ‘Ko je žedan neka dođe k Meni!’ Čujete li reči Gospodnje? Idite k Njemu svom vašom željom, idite i pouzdajte se u Njega. Neka vas ne plaši krst koji stoji na putu svakog čoveka, jer od krsta više ne zrači smrt kao pre. ‘Jer gle, dođe krstom radost svemu svetu’, jer krst nam otkriva svetlost Vaskrsenja. Put mimo krsta je put propasti. Moramo jednom i zauvek da se ubedimo u to da su naš razum, kao i naši organi spoljašnjih čula, suviše nesavršeni da bi spoznali Istinu, da možemo znati stvari samo ‘relativno’, samo ‘delimično’. Ako hoćemo da spoznamo Istinu, moramo je tražiti ‘duhom’, u molitvi. Zamislite se nad rečima: ‘Koji ljubi dušu svoju izgubiće je, a koji mrzi dušu svoju pronaći će je’. Eto kako naš slabi razum iskrivljava istinski put. Dakle, ne prepuštajte se životnoj tuzi i tražite utehu u blagočašću.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
… Od prošle godine, osim kolektivnih pisama, ni od koga od nećaka nisam primio pisma.
Znam da sam i sam malo pisao zimus, iako nisam prestajao sve da vas volim kao i pre, ali znam i to kako je teško u mladosti ne prepuštati se spoljašnjim utiscima. Teško mi je, bolno i strašno za omladinu. Neka ih sačuva Gospod i sve vas od svakog zla Svojom svesilnom desnicom, posredovanjem Neporočne Vladičice i svih svetih. Čistota duše, neporočna savest, um nezlobivi – to su najbolji propovednici istinskog hrišćanstva za svaki uzrast. Očišćujte dušu rečju Božijom i molitvom, savest vaša neka bude vaš nastavnik i vaš um neka se prosvetli ljubavlju prema svemu što nosi lik Božiji. Srdačno i s ljubavlju još jednom vas sve pozdravljam.
Gospod među nama jeste i biće.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
Vaistinu Vaskrse Hristos!
Dragi moji tata, sestre i svi voljeni moji. Oci, braćo, sestre i deco. Vaskrsao je Gospod i sve one koji Ga traže, i daljnje i bliske, sabira u jedno. Vaskrse Gospod i dade nam radost poznanja Svog Vaskrsenja. Srećan je onaj ko je, dočekavši praznik otvorena srca, uspeo da se nasladi tom radošću. Teško onom ko je odvučen životnim brigama zatvorio svoje srce susretu sa Ženikom koji izlazi iz groba.
Kod nas smo dočekali i slavimo praznik svečano. Cele nedelje poju oba hora i večernje i jutrenje i Liturgiju; naroda ima mnoštvo. Nažalost, došao sam na Veliki petak u hladnu riznicu i prehladio sam glas. Već sam statijena pogrebenju.čitao sniženim glasom, ali sam ipak, iako na niskim tonovima, ali punim glasom pročitao svih 16 paremija. Pojati na Vaskrs bilo je teško. Ako je ko blagočastiv’ čitao sam na silu. Pred Evanđelje malo sam se sredio, čitao sam na grčkom dva dela i na francuskom dva dela. O.J. je čitao na maloruskom, što se veoma dopalo našim Ukrajinkama, o. N. je čitao na latinskom, a đakoni na ruskom i slovenskom. Pojali su izvrsno, a naročito ‘Milost Mipa’. Liturgiju smo završili u pola pet. Omrsili smo se bez struje.
Hristos Vaskrse!
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
Upravljeni Sveblagim i nedokučivo premudrim Promislom Božijim, mi uistinu možemo uvek da se radujemo. Radovali smo se približavanju Praznika nad praznicima, radujemo se i sada, iščekujući obnovljenje blagodati Duha, koje nam uvek s novom snagom daje unutrašnju radost saznanja neprestane bliskosti Trojedine Ljubavi koja nas uvek teši. Ljubav se pak ne spoznaje u odgovarajućem uzvraćanju, niti u plaćanju, niti u ugovoru, već u milosti, u daru. Zato je sposobniji da pozna silu ljubavi Božije onaj ko bolje vidi svoju ništavost kao tvari i svoje nesavršenstvo, svoju grehovnost kao obraza i podobija Božijeg. Neprestano uznošenje Gospodu blagodarnosti za nezaslužene milosti jača veru u mogućnost svakoga od nas da se konačno očisti od svake prljavštine i da sudeluje u Večnoj Svetlosti. Strašno je i pomisliti na predstojeći odgovor za svu milost koja nam je pružena, ali radosno je spoznati da je Sveznajućem Sudiji ime Ljubav; a može li Ljubav, koja svojom životodavnom krvlju isceljuje naše gnojne rane, odbaciti bilo koga od onih za koje Ona predstavlja nešto najdraže i najželjenije u životu. Ako ljudi (računajući tu i nas) imaju malo radosti u životu, to je zato što oni u nekakvom duhovnom slepilu ne samo što ne žive po zakonu ljubavi, nego se, naprotiv, trude da druge primoraju da njima služe, i to da služe ne iz ljubavi, već iz nužnosti, iz materijalnih interesa. Hoću da istaknem da je Onaj koji je rekao: ‘U svetu ćete imati nevolju’, istovremeno i obećao učenicima da će se ‘radost njihova ispuniti’, tj. biće potpuna, savršena i da im tu radost niko neće oduzeti. Dakle, nevolje ovog života ne smeju da gase u nama radost – to su samo ona nužna uska vrata kroz koja moramo da prođemo s radosnom verom u pravilnost toga puta i izađemo u beskrajni prostor još nedoživljene radosti koju isijava svetlost Istine i ljubavi. ‘Jer gle, dođe krstom radost svemu svetu’. Zahvaljujem Gospodu Koji mi otvara saznanje neprestanih Njegovih milosti, jer su milosti Njegove neprestane prema svima ljudima kojima Gospod hoće da se spasu i da dođu u poznanje istine, ali u blagostanju, u zadovoljstvu i uobičajenoj duhovnoj nepažnji mi u većini slučajeva ne primećujemo te milosti i zaboravljajući da je ‘svaki dobri dar i svaki savršeni poklon odozgo i silazi od Oca Svetlosti’, sve pripisujemo svojim sposobnostima i srećnoj slučajnosti. Međutim, saznanje milosti Božije je saznanje Njegove ljubavi prema nama, a saznanje Njegove svesavršene ljubavi jeste istinska radost života…
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
‘Kada sišavši jezike sjedini…’
Dan Svete Trojice. U detinjstvu nam je taj dan prolazio gotovo neprimetno; jedva da je ostao u pamćenju utisak od crkve na groblju i dugotrajnih molitava na kolenima. Praznik se razlikovao od drugih samo po brezama. Prvi svesni doživljaj praznika Živonačalne Trojice imao sam u našem hramu na Stremjanoj ulici koji mi je poslužio kao Ovčija banja; naročito pamtim 1920. i 1922. godinu. Ti dani su prolazili iščekujuće radosno i svetlo. Godine 1923. sam suviše upečatljivo doživljavao prvi mesec svog sveštenstva i gubitak voljenog hrama. Kasnije godine mi nisu mogle dati radost neposrednog molitvenog opštenja s vama na ovaj praznik, ali, kada je čovečanstvo upalo u greh pa se podelilo na pojedinačne narode, On blagodatnim opštenjem Svetoga Duha okuplja u jedno sve ljude koji su rasejani po svetu i koji čeznu za Svetlošću Istine i koji Je traže. Dešava se da bliski ljudi putuju u istom vagonu do stanice gde treba zauvek da se rastanu; dešava se i to da se bliski ljudi s raznih strana skupljaju radi daljeg zajedničkog života. Čini mi se da se čovek upravo po tome razlikuje od životinje što, obdaren razumom, on ne živi od neposrednih opažaja datog trenutka. Mi verujemo da su sve tegobe života, kao i Krst Samog Gospoda, budući da su mučna posledica naše grehovnosti, u isto vreme i spasonosno sredstvo koje prevladava naše udaljavanje od Izvora svakog dobra. Verujemo da su i razdvajanje i spajanje karike istog spasonosnog lanca blagodatnog Promišljanja o nama Višnje ljubavi. Treba spoznati svoju individualnost, svoju ličnu podvojenost da bi se doživela radost svog jedinstva sa bližnjima u uzajamnom međusobnom dopunjavanju u zajedničkom služenju Istini i Ljubavi. Gospod u Trojici predstavlja sliku savršenog sjedinjenja triju Lica koja se razlikuju. Ne zavidimo onima koji se privremeno nalaze zajedno, ali se radujmo zajedničkom cilju i svim silama njemu težimo. Zanimljivo je da čovek koji se zbog svoje grehovne nemoći ipak isuviše prepušta utiscima nekog trenutka, istovremeno oseća nepotpunost svojih doživljaja, nepotpunost koja ga ne zadovoljava, intuitivno osećajući njihovu privremenost. U detinjstvu kažemo: ‘Kada budem veliki’, u zrelim godinama takođe sve smatramo vremenski nepunovrednim i kažemo: ‘kada završim ovaj ili onaj posao’ ili ‘kada dostignem ovaj ili onaj položaj’, ‘kada se oženim’, ‘kada izađem na slobodu’ itd. I to je takođe greška. Naš život u telu na zemlji (poput života deteta u majčinoj utrobi u odnosu na život u telu) jeste pripremni proces za večni život, ali sve etape tog pripremnog života su jednako vredne, delovi su opšteg procesa. Nije u pravu onaj koji briše iz svog života njegove pojedine periode: bolest, naporan rad, zatvor… Ti brišeš, a život teče neprekidno i neprestano utiskuje u tvojoj duši neprekidnu krivu tvog delanja, tvog duhovnog naprezanja. Ti brišeš, zato što hoćeš da opravdaš svoju lenost; ti brišeš i nisi svestan da ti svaki pojedini period tvog života otkriva posebne mogućnosti duhovnog uzrastanja i iščekivanje željenih uslova ne sme da kod tebe izaziva potcenjivanje mogućnosti trenutka koji doživljavaš, a koji se više ne može ponoviti…
S radosnom verom u dobrotu Oca nebeskog, Svetim Duhom poučavani, trudimo se da makar izdaleka zajedno idemo s Gospodom Isusom da bi se naše srce s radosnim trepetom neprestano obasjavalo svetlošću Njegovog Vaskrsenja…
Što se tiče međusobnih odnosa sa bližnjima, mislim da je za uzajamnu podršku i jačanje ljubavi neophodno da poveravamo jedni drugima svoje doživljaje, ne bojeći se ogovaranja i možda čak i nepravednih osuda. Božija ljubav i milost su bezgranične, i niko od onih koji ih traže neće ostati uskraćen. Zato mi nismo jedni drugima suparnici, već saputnici i saradnici. Suparnici ne mogu biti otvoreni jedan prema drugom i između njih zato i ne može biti iskrene ljubavi. Ljudi koji su delimično pokretani životinjskim instiktima, a delimično podsticani samoljubljem, tako su navikli da se neprestano nadmeću jedni s drugima i to da se nadmeću pred drugim ljudima, da svaku reč osude koja može da umanji njihove lične šanse oni veoma bolno doživljavaju, i zato ljubavi i ima tako malo. Mi pak, hrišćani, nismo jedni drugima suparnici, jer ne stojimo pred ljudskim sudom. Zato ljubav koja sve pokriva ima slobodan pristup u našu zajednicu. Ako se budemo trudili da pamtimo Koga sledimo i Koga imamo za svoga sudiju, onda nam ni ogovaranja ni osuđivanja neće biti bolna. Ponekad nam se čini da kritika čak i nama bliskih ljudi zadire u nešto što je nama drago i sveto. Ustvari, ono što je čisto i sveto ne boji se kritike, ali često mi sami zbog svoje nemoći u uzvišene doživljaje ubrajamo i njima bliske doživljaje druge vrste. Meni se čini da ako ono što poveravamo svojim bližnjima izaziva, po našem mišljenju, nepravilna osuđivanja, to znači da nismo shvaćeni; ne treba se zatvarati u sebe, već se, naprotiv, treba truDiti da se bude shvaćen. Možda će ovakav napor pomoći i nama samima da se u svojoj predstavi odvojimo od tuđih naslaga^ Da kristalizujemo, da se tako izrazim, suštinu naših svetlih doživljaja i time ih još više pojačaMo. Kada smo pak mi sami kritičari svojih bližnjih,moramo imati na umu da ponajviše primećujemo u drugima naše sopstvene nedostatke (i njima slične), i Zato, pre nego što iznesemo svoje mišljenje, treba dobro sebe da proverimo u tom pogledu. Oni koji me ne razumeju kažu da ja hoću da se mladi vernici odreknu svih radosti života. To, naravno, nije tačno. Meni se uopšte ne sviđaju ni tzv. ‘delikatne gospođice’, tj. one koje ne čine ovo ili ono samo zato što ‘to nije običaj’. Hteo bih da ne samo omladina, nego i ja lično i svi vernici učestvuju u najvišoj radosti života, u neprestanom doživljaju sebe kao Hristovih, da naš život ne bude ‘životarenje’, već delotvorni i svesni rad na umnožavanju svog duhovnog talanta.
Hrišćanin se ne kloni životnih radosti, naprotiv, on ih prihvata u daleko većoj meri nego nevernik, zato što veruje da mu one nisu date slučajno, te se radost ovog ili onog životnog doživljaja spaja u njemu s duhovnim doživljajem beskrajne zahvalnosti Onome Koji zna naše potrebe. Hrišćanin se ne kloni zemaljskih radosti, ali ih ne postavlja za cilj svog života, ne bori se za njih s bližnjima, ne traži ih, zato ih on dobija ‘čistima’ i one ne pomračuju njegov Duh.
… Bliži se dan Preobraženja, dan kada mi je u prvoj godini mog đakonstva Gospod objavio Svoju milost. Vi se verovatno sećate da sam bio bolestan. Ali nije me pritiskala bolest sama po sebi, bilo mi je strašno da budem odbačen od božanskog služenja zbog svoje nedostojnosti. A šta može biti užasnije nego biti u očima ljudi sveštenoslužitelj, a osećati se u sebi odbačenim od Gospoda. I ja tada nisam molio ozdravljenje, već samo mogućnost da služim na praznik na noćnom moljenju n ranoj Liturgiji. Služba je počinjala u ponoć. U deset časova uveče pokušao sam da ustanem iz postelje, ali sam na štakama došao samo do polovine kuhinje i pozlilo mi je. Došavši k sebi, vratio sam se u postelju veoma tužan. Sada zahvaljujem Gospodu zbog toga što mi je onda uskratio utehu, jer u protivnom mnogi bi, a možda i ja sam, u trenucima sumnji objašnjavali iznenadno poboljšanje mog zdravlja autosugestijom. Oduzevši mi nadu u tom trenutku, Gospod mi je zaista objavio dvostruku milost. U ponoć, kada je zazvonilo, bio sam uveren da ću ostati u krevetu, ali da ne bih sebi prebacivao kako nisam upotrebio sve napore, ipak sam spustio noge na pod, i odmah sam, na svoje veliko iznenađenje, osetio da mogu da stojim. U glavi mi je bilo bistro, ali sam pomislio da stajati kraj postelje ne znači još i biti u stanju sići sa drugog sprata i otići u crkvu, ali sam sebi rekao da će mi, ako je Gospodu ugodno, svakako dati snage i istovremeno sam odlučio da idem ne samo bez štaka, nego i bez štapa. Svi su bili zapanjeni ništa manje od mene, ali ja sam došao u crkvu, izlazio na polijelej, iznosio teško praznično Evanđelje i zatim sam služio Liturgiju. Istina, bio sam kao u snu, ali mi se služba dobro urezala u pamćenje. Sećam se čak i da sam greškom (Liturgija je služena u paraklisu Svih Svetih, i osim mene je služio đakon iz Vladimirske[7]) počeo vozglas ‘Oglašeni, iziđite’ i, tek što sam počeo, primetio sam da na dverima licem prema meni i s podignutom rukom u kojoj drži orar stoji đakon. On je video da sam se zbunio i dao mi je znak da nastavim bez zaustavljanja. Vrativši se kući, više nisam osećao raniju slabost, ali sam ipak morao da sedim kod kuće do Vozdviženja. Uvek se s radošću toga sećam kao što radosno verujem u milost Božiju prema onima koji su nedostojni Njegove milosti i u ispunjenje molitve svakog grešnika koju ovaj prinosi s verom. Samo ‘šta ću uzvratiti Gospodu za sve što mi dade’?
Gospod da sačuva, upravi i razveseli sve vas Svojom blagodaću, posredovanjem Prečiste Vladičice i Svih Svetih.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
Dragi moji!
Što češće s verom ponavljajmo: ‘Sami sebe i jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo’ i naše srce se neće stezati od uznemirenosti zbog toga što dugo nismo dobijali vesti. Kod nas su praznici prošli svečano i radosno. Spokojne duše ulazimo u novu godinu. Ponekad čovek hoće da vreme prolazi brže, da što pre nastane trenutak mog viđenja sa svima vama; ali kada malo razmišlja o smislu života i neponovljivosti svakog trenutka vremena, onda naprotiv, čoveku postaje čak strašno zbog onih dana, časova i minuta koje lakomisleno propuštamo bez koristi. Bliži se vreme kada ću se možda ponovo vratiti aktivnom pastirskom radu. Da li sam spreman za njega? Jesam li iskoristio sve mogućnosti da se za njega pripremim na odgovarajući način? Avaj, ne! A preostali meseci, bojim se, proleteće isto tako jalovo kao i dosadašnji. S radošću mislim o isteku kazne, kao što s radošću školarac misli o završetku škole. Ali u radosti se oseća prizvuk brige zbog maturskog ispita i zbog pripremanja za svoj budući životni poziv. U potpunosti se misaono predajući volji Božijoj, ne smem da želim da vreme što brže protiče, vreme koje ja ionako ne uspevam da na odgovarajući način iskoristim, i uzdam se u milost Gospodnju i Njegovu svesilnu blagodat koja nadoknađuje sve što nam nedostaje.
S tugom, naravno, mislim o mogućoj još uvek dugoj razdvojenosti od rodnog grada i iskreno u Hristu voljenih otaca, braće, sestara i dece. Hteo bih da bar malo vidim sve svoje drage, da porazgovaram s nećacima i nećakinjama koji sada već zalaze u zreliji uzrast, da se utešim zajedničkom molitvom u poznatim hramovima koji ispunjavaju dušu svetlim uspomenama… ali, po apostolu, nismo daleko od iskušenja, jer su doista ona neophodna svim hrišćanima. Naime, kako drugačije ako ne kroz iskušenja, ići za Onim Koji nije imao gde glavu da prikloni. Spokojstvo naših duša, istinska i mirna unutrašnja radost puna vere u pobedu Ljubavi i Istine, stiču se nošenjem jarma Hristovog. U životu ljudi često vide privid sreće koji nestaje u trenutku kada im se on čini već sasvim bliskim. Istinska sreća je neizostavno spojena sa služenjem Gospodu u ovom ili onom obliku, pa čak i proističe iz njega. Mladi ljudi koji se spajaju u opštenju braka, spoznaju istinsku sreću samo ukoliko su čisti od težnje prema materijalnnm ili nekim drugim koristima, ako u samoj težnji prema supružanskom opštenju s trepetom, ne zazirući od Gospoda, već Mu se radosno pokoravajući, razmišljaju o toj velikoj tajni postojanja. Plod njihove ljubavi biće plod služenja Gospodu i ovaploćivaće u sebi najbolje težnje svojih roditelja. I najteža iskušenja, samo ako se doživljavaju umom i srcem kao služenje Gospodu, postaju lako podnošljiva i po veri radosno željena. Setite se svete mučenice Sofije koja je videla stradanja svojih kćeri, setite se apostola Andreja, sveštenomučenika Ignatija Bogonosca i bezbrojnih hiljada mučenika koji su radosno sami i sa svojima bližnjima išli na muke. I ne treba imati ni primisao da su oni to činili ‘u nastupu religiozne esktaze’; ne, njihov radosni hod na smrtne muke logički je proisticao iz njihovog pogleda na svet i vere.
Svet u zlu leži i prepušteni samima sebi mi često malaksavamo u borbi protiv zla. Ako se pažljivo odnosimo prema svom životu, ako sebi određujemo put kojim ćemo ići, često imamo prilike da primetimo da skrećemo s puta, vrtimo se na istom mestu, i vraćamo se natrag. Teško je priznati da si daleko od onog mesta kuda si odavno namerio da ideš. Ponovo prikupljaš snage, ponovo krećeš na put – i opet su neminovni neuspesi. I često čovek upada u uninije prilikom saznanja da vreme prolazi, da mu je više nemoguće da stigne do željenog mesta. Ali gle, Gospod Sila, ovenčan trnovim vencem ide čoveku u susret i pruža mu Svoju Svemoguću ruku da ga vodi mnogo dalje nego što se usudio da se nada da će doći, još onda kada je bio pun snage. Zar neće biti radosno ushićenje takvog čoveka pred Gospodom?
Zar he moći onda da uporedi svu moguću sreću na zemlji s radosnim trepetom koraka koji ga vode ka Gospodu, ma koliko ti koraci sami po sebi bili tegobni? Ispovedam da smo nedostojni muka za Hrista, da smo nedostojni i najmanjeg učešća u nošenju Njegovog jarma. Zato ću radosno i ja primiti svako novo iskušenje, samo da Gospod blagovoli da očisti moje srce od grehovnog tereta, samo da utiče na to da moja duhovna ramena osete da ona ne nose bilo šta, već Njegov sveti, dobri i željeni svakome hrišćaninu jaram. Mislim i verujem da ćete i svi vi s radošću prikloniti pod njega svoje glave.
Puno vas pozdravljam i predajem vas milosti Božijoj.
Volite i čuvajte jedni druge.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
Dragi moj tata, dragi moji srodnici i duhom bliski…
Najviše me je pogodila vest o smrti drage tetka Olje. Hoću da se nadam da se ona pred smrt barem malo smirila i pomirila sa onim krstom koji joj je poslao Gospod. Ako nije imala dovoljno duhovne bodrosti za to, ako do samog kraja teška bolest nije ostavila njenu svest, mi koji smo je voleli i koji je volimo ipak ćemo verovati da he joj milostivi Gospod Koji nas voli i sastradava s nama više nego što mi možemo i da pomislimo da volimo i žalimo jedni druge, dati večni spokoj tamo gde nema bolesti i tuge, gde nema razočaranja, gde ljubav pokriva nedostatke svih onih koji je traže, a koji su sposobni za samopregorni rad, gde večna svetlost obasjava one koji su čista srca.
Kada dobijem vesti iz rodnog grada i nehotice se u meni rađa želja da se što pre vratim kući, sve da vidim i da se utešim verom i uzajamnom ljubavlju; čini se kao da mogu nešto da učinim, da nadoknadim propušteno. Ali ne upravlja li svetom Onaj Koji sve vidi, ne zna li i Sam Onaj Koji ‘sve ispunjava’, sve naše potrebe. I zato, ako Mu bude ugodno da me pošalje i na kraj sveta, opet ni ja, a pretpostavljam, ni vi, nećete posumnjati da je čak i u tom slučaju Njegova uvek blaga volja usmerena na našu korist. Naša tuga zbog rastanka je prirodna, ali ona nas ne sme pritiskati. Ne sme nas smesti to što zbog nemoći svoje i ograničenosti svoga uma ne možemo da pravilno proniknemo u ono što nam se dešava, i da bismo se predali volji Gospodnjoj spokojne duše, da bismo smanjili tugu, treba opet da se ojačamo kušanjem prečistog Tela Hristovog i da prosvetimo svoj um pričešćem njegovom Božanskom Krvlju. Za vreme svog boravka na Solovcima gotovo da ništa nisam čitao, ništa nisam naučio, mnogo toga sam zaboravio, u mnogome sam se opustio, ali me je Gospod utešio upravo onim što mi je možda sada naročito potrebno. Stekao sam potpunu pokornost Njegovoj Volji i čvrsto uverenje u dobru celishodnost svega što nam se događa. To ne znači da mi se ne vraća kući i da ne osećam tugu zbog dugotrajnog rastanka od svih mojih voljenih; ne, prosto sam shvatio da nevolje ne samo što mogu da prate hrišćanina na njegovom zemaljskom putu, već zaista da budu njegovi prirodni saputnici. Ako je Sam Gospod došao na zemlju radi nošenja krsta (Jn. 12:27) da bi time spasao čovečanstvo, onda i mi prilikom postavljanja pitanja ‘Šta da kažem? Oče, izbavi me od ovoga časa’ – treba samima sebi da odgovorimo, ‘ali zbog ovoga časa sam i došao’. Sav smisao zemaljskog života je u radu na sebi i u potčinjavanju uređaja koji opaža spoljne utiske fizičkog sveta aparatu duhovnih opažaja. ‘Podvižnici zadobijaju carstvo Božije’. ‘U trpljenju’ treba da stičemo sudelovanje svojih duša u Božanskoj svetlosti. Međutim, nama je vrlo teško da podstaknemo sebe na delotvorno služenje Gospodu, ako spoljašnje okolnosti na ovaj ili onaj način tome ne doprinose. Zato je i rečeno: ‘Radujte se u onaj čas i igrajte!’ Dakle, neka se izvrši volja Gospodnja. Ali nama je dat razum da bismo delovali u skladu sa onim okolnostima koje su nam poznate i da se pripremamo za ono što nas očekuje.
Moja sreća i zdravlje su u rukama Gospodnjim. Moja radost je vera u Vaskrsenje Hristovo, spasonosno za sve one koji traže Svetlost, Istinu i Ljubav. Moja želja je da neprestano radim Jednom Istinitom Vladiki svih, da radim na istom poslu s njim Samim, s Prečistom Vladičicom, s prorocima i svetiteljima, apostolima i mučenicima, prepodobnima i pravednima imajući za svoje saučesnike i vas i sve za koje je prionulo moje srce, poznanjem ne privremene i telesne, već istinske duhovne ljubavi koja nikada ne prestaje, koja je sazvučje srdaca koja tajno od našeg uma uzdižu hvalu svom zajedničkom Tvorcu. Što se glasnije razleže u nama ta čudesna pohvala, to bliži postajemo jedni drugima.
Gospod da bude s vama neprekidno.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
… Milošću Božijom ne očajavam… i tugujem samo zbog svoje duhovne nemoći. Sada iz iskustva znam da onaj koji ne sabira rasipa. Tako sam kasno počeo da sabiram i tako malo sam sabrao da sam se vrlo brzo pretvorio od neradnika u prosjaka.
Vreme prolazi i možda je moj večernji čas već blizu, a ulja u mojoj svetiljci je sve manje. Saznanje ovakve svoje nemoći i briga za one koji su me zadužili svojom uzajamnom duhovnom podrškom, izazvali su nekoliko tužnih tonova u mojim pismima upućenim vama. Ali znam da su ti tonovi falš tonovi i više se objašnjavaju mojom lenošću, nego okolnostima koje su ih tobože izazvale. Ako nas je Gospod posetio razdvojenošću, onda je i to pohođenje milostivo i dobro, kao i sve što On čini, i nema sumnje da ako nam ono ne pruža duhovni rast, onda smo sami za to krivi. Što se tiče životne tuge zbog telesne razdvojenosti, ona je prirodna, kao tuga žene koja rađa, kao tegoba koja je povezana sa svakim poslom, kao što je za ispoljavanje ljubavi potrebno izvesno samoograničenje (jer savršena ljubav izaziva samopožrtvovanje). ‘Ko ljubi oca ili mater više od mene, nije mene dostojan’, i to ne zato što ne treba jako voleti oca ili majku; naprotiv, ‘poštuj oca svoga’ (v. takođe Mk. 7:1113). Zato ćete ‘u svetu imati nevolju’, ali će se ‘vaša žalost pretvoriti u radost’. Rad koji je prinudan radi prehranjivanja, jeste posledica greha. U znoju lica svoga pali čovek jede svoj hleb, a u bolovima žena rađa decu. Ne čudi ni to što se i duhovni plod odgaja radom. ‘Carstvo Božije se sa naporom uzima i podvižnici ga zadobijaju’. Mrzak je čoveku prinudni rad, ali on radosno radi kada se brine o voljenom čoveku. Ljudima je nemoguće da nemaju nevolje, ali mi, vernici ih čak s nekom radošću podnosimo i delimično dobrovoljno na njih idemo radi služenja Samome Hristu Gospodu u izgradnji savršenog zdanja čovečanstva iskupljenog Njegovom Krvlju. ‘Zato vas više ne zovem slugama’, ‘vi ste moji prijatelji’… Mi više ne poznajemo ropska stradanja, ali bez životnih nevolja nemoguće je nositi lako i blago breme Hristovo. Dakle, vaistinu ‘slava Bogu za sve’…
Praznujmo i mi dan svetih besrebrenika koji nas svojim besplatnim radom pozivaju da jednako slavimo Gospoda kako u dane radosti, tako i u dane tuge. Čini mi se da nas preko svetih besrebrenika i naš pokojni deda poziva da ne budemo utilitaristi u veri, već da se, ispunjavajući se u dane radosti blagodarnom ljubavlju prema Izvoru svakog dobra, u dane tuge tešimo njome i učvršćujemo u sebi nadu u Onoga Koji zna naše potrebe i brige…
Šta mi može biti radosnije nego to da sećanje na mene izaziva težnju i molitvu Onome Koji je Jedini dostojan neprestanog sećanja, Koji nas Jedini može očistiti od prljavštine, dati smisao našem životu II uključiti nas u večnu radost.
Ljubavlju vašom pokrijte pred Gospodom moju nemoć i pominjite me samo kao nedostojnog, ali svim srcem Njemu predanog Njegovog služitelja. Bez obzira na dugotrajnu odvojenost, osećam da sam vam svima tako blizu da ako bi svaki od vas mogao, kao u bajci, da pogleda u čarobno ogledalo, video bi me kako se radujem u svetlim trenucima vašeg života i bolno tugujem zbog onih među vama koji iz svetovne sujete i nemoći odstupaju od blagodati Božije…
Onaj koji veruje u privremenost telesnog života i večnost punote bića naročito radosno veruje da njemu, po reči apostolovoj, sve doprinosi na dobro. Po sebi se razume da u to ‘sve’ ne ulazi nijedan sopstveni rđav postupak, ali zato ulaze svi teški doživljaji kako oni koji su posledica naših sopstvenih grešaka, tako i naročito oni koje lično zaista nismo zaslužili. Tu učestvujemo u nošenju celom čovečanstvu zajedničkog krsta, tj. u nošenju Krsta Hrista Koji je uzeo na Sebe grehe celog sveta.
Neka Gospod čuva i vodi sve vas.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
… Mnogo razmišljati i analizirati korisno je onda kada se čovek u životu rukovodi rezultatom svojih razmišljanja; ako pak, dobro znajući kako treba da postupamo, postupamo drugačije i svoju pažnju ne usredsređujemo na tome da uništavamo tu nenormalnost, već na tome da još više razvijemo duhovno razumevanje, onda time samo kopamo po svojim ranama i sami sebe izlažemo još većoj osudi, kao sluga koji dobro poznaje volju Gospodara, a ne vrši je. Ispovedam uopšte, da naravstveni zakon nije nešto mitsko, ne nalazi se na nebu, pa da ga čovek mora odatle uzimati, ne čuva se iza mora nauke da bi se morao dugotrajno vaditi, već je ‘on u ustima tvojim i u srcu tvome, da ga ispunjavaš’. Kada čovek ne bi bio grehovan, tj. kada ne bi osećao u sebi, osim naravstvenog duhovnog zakona, još i drugi – životinjski zakon, on ne bi imao potrebe da naravstveni intuitivni zakon potkrepljuje njegovim umnim istraživanjem.
Kada dobijemo neko naređenje koje se nama dopada, rado ga i odmah izvršavamo. Ako je pak takvo naređenje nepoželjno ili ga je teško izvršiti, mi podrobno ispitujemo koliko je ono za nas obavezno i kategorično. Često smo svesni da ne postupamo u skladu sa svojim zvanjem hrišćanina, ali pred tim zatvaramo oči kao da to ne primećujemo. Proučavanje reči Božije, spisa svetih otaca i žitija svetih naglašava nam zahteve naravstvenog zakona i time nam olakšava njegovo ispunjavanje, ali, ponavljam, ono nam je korisno samo kada i ukoliko tražimo tu podršku, a ne bavimo se čisto teorijskim istraživanjem bogoslovskih pitanja. A pošto teško možemo shvatiti kojim se zapravo pobudama (i u kojoj meri) rukovodimo prilikom našeg udubljivanja u pitanja duha, onda svakako da ne treba da osuđujemo ni one koji se njima malo bave, pa ipak se trude da u meri svog razumevanja, makar izdaleka, ali verno idu stopama Hristovim. Gospod na ovaj ili onaj način uvek pomaže naše duhovno uzrastanje, te smo sami krivi ako se ono privremeno zaustavlja; ali skoro na svakom putu postoje lakši i teži prelazi i putnik može da traži bolje uslove za svoje putovanje. Bog nikoga ne iskušava, tj. ne navodi na nešto rđavo, ali On dopušta često takva stanja kada nas naše slabosti i naše strasti više nego obično vuku ka zlu. Zato nam je i Sam Gospod zaveštao da se molimo ‘ne uvedi nas u iskušenje’. U toj molitvi nas Gospod uči da ne svaljujemo na Njega krivicu zbog svojih padova, već da spoznajemo nemoć svojih sopstvenih snaga u borbi protiv zla.
Ne sumnjam u neprekidnost Božijeg Promišljanja našeg duhovnog uzrastanja u večni život, ali nas Gospod možda ponekad i stavlja u takve uslove teške za takvo uzrastanje, da bismo bolje poznali nemoć svojih ličnih sposobnosti, da bismo neprestano tražili pomoć odozgo i da za svetle trenutke duhovnog uspona zahvaljujemo Gospodu kao na daru blagodati. S druge strane, znamo da je hrišćaninu nedovoljno da bude samo pasivni primalac blagodati Božije, on mora da bude aktivan, da i sam napreže svoje snage, i eto Gospod, Koji nas privremeno lišava Svoje pomoći, kao da razotkriva pred nama odsustvo naše aktivnosti i samim tim nam opet pruža pomoć u duhovnom uzrastanju. Dakle, verujući u dobri Promisao Božiji, mi ne očajavamo u iskušenjima, ali naša duša prirodno tuguje, prema porećenju psalmopevca, kao žedna zemlja (kao zemlja bezvodna). Uostalom, osvrćući se na proteklo vreme moje odvojenosti od vas, ne mogu da ne kažem da mi je Gospod i tu pružio toliko Svoje milostive utehe, da mogu da tugujem samo zbog svoje nezahvalnosti i duhovne nemoći. I moja tuga se rastapa u radosti u Gospodu i u saznanju svoje nemoći još više težim da služim Gospodu svim svojim bićem…
Neprestano mislim o svima vama, u mislima prepuštam sve brige sveblagom Promislu Božijem. Mnogo zahvaljujem svima koji su me obradovali vešću o sebi, zahvaljujem i onima koji me se sećaju u svojim molitvama, a naročito onima koji sećanje na mene spajaju sa željom da pred Gospodom opravdaju moj nedovoljni pastirski rad svojim dobrim ponašanjem u veri i čistoti. 23. februara, služeći božanstveno blagodarenje, pomenuo sam sve slavljenike imendana i sve vas koji ste dragi mom srcu.
Jačajte duhom, budite uvek bodri i ne čeznite za mnom, pamteći da ‘onome koji veruje sve doprinosi na dobro’.
Ne prisiljavajte jedni druge obaveznim i čestim opštenjem, već neka se svako za sebe trudi da zagreva u sebi ljubav jednih prema drugima i po meri mogućnosti ne odvaja sebe od drugih u molitvi. Ono što sebi želite to molite i za bližnje.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
… Dan sv. Jovana Preteče milošću Božijom sam dočekao služenjem svenoćnog bdenija i Liturgije i proveo sam ga u svetlom raspoloženju. Uveče sam dobio Asjino pismo koje me više obradovalo nego što me je rastužilo. Za njeno udaljavanje od Crkve već sam znao, a već sama činjenica da mi je pisala svedoči da, uprkos svom sadašnjem pogledu na svet, unutarnje ona oseća istovetnost svojih težnji s našima. Kada se postavlja pitanje o protivrečnostima između nauke i religije, uvek mi se čini da je istraživanje tog problema potpuno beskorisno. Iako Boga i treba ‘saznavati’, a ne ‘priznavati’, On se može saznavati samo srcem, jer Ga naš razum neposredno propoveda kao ‘nespoznatljivog’. Kada bi ljudski razum mogao naučnim putem da reši pitanje o postojanju ili nepostojanju Boga, onda bi nesumnjivo svi ljudi koji su dostigli odgovarajući stepen obrazovanja postali vernici u slučaju njegovog pozitivnog rešenja i nevernici u suprotnom slučaju. Ali mi znamo da se među visokoobrazovanim ljudima mogu sresti i ljudi koji duboko veruju i ljudi koji su potpuni ateisti. Nije li jasno da su svi sporovi, kako privatni, tako i mitingaški, na ovu temu beskorisni. Zato, ma koliko nam bila tužna činjenica odlaženja (verujem privremenog) iz Crkve njenih nemoćnih članova, mi ih naravno ne možemo vratiti natrag putem logičkih zaključaka. Mi znamo koga Gospod naziva onima koji grade na kamenom temelju. Mi znamo i koga ap. Pavle naziva pravim Judejcima. Egoista ne može biti hrišćanin, a onaj koji je pokretan ljubavlju sigurno će poći krsnim putem i poći će za Hristom, možda čak ni sam to ne primećujući. Naravno, ni samo otpadanje od Crkve Hristove, nego ce li svakI greh teško odražava na čovekovoj duši i kao što je umornom putniku teško da pogreši u izboru puta,tako i mi po veri imamo utehu u tome što Dobri Pastir neće dati da pogine nijedna Njegova ovca, ma koliko daleko ona zalutala. Ovom mišlju se neprestano tešim, kada se brinem zbog stanja svih meni bliskih i dalekih, poznatih i nepoznatih, onih koji lutaju u tami neverovanja, ali svojim srcem žude za Svetlošću Pravde.
Gospod da bude s vama neprekidno i molitvama Prečiste Vladičice i svetih Svojih da vas sačuva od svih nevolja i napasti…
Nikada ne klonite duhom, ali ne zapostavljajte ni svoje zdravlje, već ga cenite kao jedan od najdragocenijih darova Premudrosti Božije…
Hteo bih sve vas da vidim, da bih saznao kako svi živite, a i duša me boli za one kojima sam bio potreban, naročito za nećake i nećakinje. Verujem, naravno, da ih Promisao Božiji neće ostaviti sirote, ali za duhovni život neophodna je sopstvena stalna pažnja i težnja da se bude sa Hristom. Znaju li oni radosni plod takve težnje, traže li svaku mogućnost da svesnije krenu Hristovim putem, da li se mole za pomoć odozgo, ne zapostavljaju li bezumno svete Tajne Crkve, nije li ih odvojenost od mene učinila ravnodušnijim prema duhovnim interesima – to su pitanja koja mi ne izlaze iz glave i ako duhovno stanje meni bliskih ljudi napreduje, ako je moj odlazak mogao doprineti samostalnijoj, i zato svesnijoj težnji njihovoj prema Istini i Ljubavi, onda blagosiljam dan mog odlaska i mog rastanka sa vama. Mili moji, mi smo uvek bliski jedni drugima (zar to i sami ne osećate?), a ako pak tuga zbog naše telesne razdvojenosti doprinosi delu Hristovom, onda ona predstavlja naš prinos Riznici Ljubavi, a mi tako malo zbog svoje nemoći možemo njoj da priložimo i tako se mnogo njome koristimo da za nas mora biti radost kada joj damo i ovu leptu.
Još jednom bih hteo da vas zamolim da se ne prepuštate tuzi, možda još dugotrajnog rastanka sa mnom. Radosno je služiti Gospodu u miru i sreći, dok nas nevolje koje doživljavamo čine ne samo Njegovim služiteljima, već i saučesnicima Njegove nevolje. Sme li naš prosvećeni verom um da ovakvo saučešće oseća kao teret?
‘Čovekovo srce promišlja svoj put, ali Gospod upravlja njegovim hodom’. Ne sumnjam da moja razdvojenost od vas neće trajati ni trenutka dalje nego što to odredi Onaj Kome Jedinome hoću da služim svim umom, svim srcem II svim svojim snagama. Zar nam je dato da razumemo vremena i rokove koje je Otac ostavio u Svojoj vlasti? Na prilike sam se davno navikao, i same po sebi one me malo opterećuju; ‘Gospodnja je zemlja i sve što je na njoj’. U svakoj prilici čovek koji veruje dobija od Gospoda utehu: ‘Ako se… naselim i na kraju mora, i tamo će me ruka Tvoja uputiti i držati me desnica Tvoja’. Tužno mi je samo što nisam s vama, što ne mogu neposredno da s vama doživljavam sve što vam je radosno i teško, sve ono što vas brine; tužno mi je što sam privremeno lišen radosti da služim čistom Hristovom stadu, ali težeći kući, težeći svom poslu, ja ne gledam i ne uzdam se u dolazak ove ili one komisije, ovog ili onog zakona, već očekujem promene od Istinskog Gospodara svega Kome je ‘sve predano’. Ako On hoće, odmah će uslediti i odluka…
Sve dok Gospod blagovoli da budem odvojen od vas, ne preostaje li mi samo spokojno da se tome pokorim?… ‘Molitvu ću izliti Gospodu i Njemu ću objaviti tuge svoje…’
Da bi se bilo hrišćanin, uopšte ne treba čitati bogoslovske rasprave. Treba samo imati otvoreno srce, čuvati u sebi duševnu čistotu, i spoznavši svoju nemoć, moliti pomoć odozgo. Kako često u svojoj samouverenosti mi ovo drugo ne činimo i zato dospevamo na lažni put!
Velika hvala od sveg srca svima onima koji me se sećaju u svojim molitvama.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
… Smelim molitvama pravedne Jelisavete i zastupništvom Prečiste Vladičice da poda Gospod svima vama Svoju blagodatnu pomoć i radosnu mogućnost da u običnim svakodnevnim poslovima budete verne Njegove sluge, uvek vođene željom da čine dobro svima s kim se Božijim Promislom u životu sreću. Ako je Gospod sišao na zemlju ne radi toga da Njemu služe, već da On Sam služi čovečanstvu, onda i mi svakako moramo da služimo jedni druge. Ljudi se po Svemudrom Promislu razlikuju međusobno i po polu, i uzrastu, i fizičkoj snazi, i umu, i lepoti, i po mnogom drugom – i ta razlika je, izgleda, slična razlici među udovima našeg tela, razlici koja nam je data da bi se u dobrovoljnom međusobnom dejstvu dobijala potpuna harmonija jedinstvenog živog organizma (v. 1 Kor. 12).
Čini mi se da je čovečanstvo stvoreno kao u nekom nezavršenom i nesavršenom obliku zato da bi se slobodnom voljom pripremalo za savršeni život u Gospodu, tj. u Istini i Ljubavi, te bi prednosti jednih nadoknađivale nedostatke drugih. ‘Pripremite put Gospodu, ispravite staze Njegove; svaka dolina da se ispuni, svaka gora i brdo da se snizi…’ Ako čovečanstvo u svom istorijskom razvoju ide putem ovakvog brisanja postojećih nejednakosti, tj. ako u svesti o svom jedinstvu ljudi od služenja samome sebi neprestano prelaze na dobrovoljno služenje društvu, onda ono raste i napreduje. Ako je pak obrnuto, čovečanstvo neće naučiti da služi svom jedinstvu, ako ljudi pokretani egoizmom, upotrebljavaju svoje vrline – snagu, lepotu, um i ostalo – za svoje lične ciljeve, onda se ono raspada, umanjuje se i nazaduje.
Po našoj veri, čovek je stvoren sa slobodnom voljom. Ali da bi ona mogla da se projavi, neophodno je da čovek ima nešto na svom raspolaganju. Dakle, sama po sebi svojina nije kraća. Sam Gospod dodeljuje čoveku svojinu koju pre svega predstavljaju njegove prirodne sposobnosti (‘i vladajte’). Ali ako čovek upotrebljava ne samo svoju zemaljsku imovinu, nego makar samo svoje prirodne sposobnosti radi poboljšanja svog položaja na štetu drugih, onda se pred licem Božijim i u srcu svom mora smatrati otimačem – kradljivcem (Lk. 16). Avaj, znamo da u stvarnosti u čovečanstvu već sahne ljubav, sahne toliko da je i sam čovek prinuđen da ide na prinudno ograničenje slobodne volje drugih ljudi sve do lišavanja prava svojine. Zato je ‘mnogo zvanih, ali malo izabranih’ (Mt. 20:16). Zato ‘iziđite iz njihove sredine i odvojte se, govori Gospod’ (2 Kor. 6:17). Naravno, hrišćanin mora svu svoju pažnju da usredsređuje na to da na ovaj ili onaj način služi bližnjima. Znači li to da ja moram da pravim cipele obućaru, a ne on meni? Znači li to da ja moram da sejem ili da proizvodim žito za sve, a ne da ga dobijam? Naravno da ne. Ali to znači da ma kakva bila vrsta mog rada, ja nemam prava na isključivo blagostanje; to znači da što se više prožimam duhom Hristovim, tim više težim da ograničavam svoje lične potrebe nezavisno od količine, da tako kažem, koristi koju ja prinosim zajednici… Hoću da podsetim sve moje voljene nećake da je u temelju hrišćanstva ljubav. ‘Po tome će vas svi poznati da ste moji učenici, ako ljubav imate među sobom’. Ljubav istinska, ljubav Hristova sve pokriva. Za nju samoljublje nije prepreka. Treba se truditi da se ne zatvaramo u sebe, već da nosimo nemoći jedni drugima i bremena jedni drugima. Treba se truditi da se čak ni u šali ne podsmevamo slabostima svojih bližnjih. Ako je slabost doista prisutna, onda ona uopšte nije predmet veselog smeha (a tim više zlobnog); ona zahteva molitvenu podršku onome kojim je ona ovladala. Ako se pak ljudi smeju nepostojećoj slabosti, onda time često onemogućavaju zdrave i srdačne odnose.
Svim srcem svima vama želim neprestano uzrastanje u Hristu. Neka On bude s vama neprekidno!’
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
Za vreme moje odvojenosti Od vas za mene su stekle novi smisao reči: ‘Svatda; sadan uvek i u vekove vekova’. Osim pojma beskrajnog vremena koje one obuhvataju, u njima sada čujem još i veru u sveblagi Promisao Božiji, veru u nepromenljivost neprestane ljubavi Boga prema nama, čujem spremnost da se Ime Njegovo proslavlja ne samo u hramu, ne samo u dane sreće, nego da se uvek i u svim okolnostima spokojno, pa čak i u tuzi, radosno predajemo Njegovoj svetoj volji, samo da On blagoizvoli da primi našu nevolju kao službu Ljubavi, iako ona I jeste najčešće posledica naše grehovnosti. ‘Molitvu ću izliti Gospodu i Njemu ću objaviti nevolje moje’: Ako ‘krstom dođe radost svemu svetu’, onda nositi krst znači nositi radost. Srce čoveka Koji očajava pod bremenom životnih Nevolja, obasjava se radošću kada spozna kakav teret nosi. Eto zašto su, čini mi se, veru Hristovu, koja ništa nije promenila u materijalnom i društvenom položaju kod prvih svojih pristalica i koja je izazivala kasnije svirepa njihova gonjenja, uvek s radošću prihvatali svi oni koji su čista srca. Ako hrišćanin u nevolji upada u uninije, to znači da je zbog svoje grehovnosti odstupio od Gospoda i izgubio živu veru u potrebu nošenja krsta, u silu krsne ljubavi. ‘Protivničke sile se boje krsta napisanog u vazduhu’ – kaže se u kanonu Vozdviženja časnog Krsta. Čovek koji nije utemeljen u veri takođe se do te mere boji svakakve životne neprijatnosti, da se često da bi je izbegao upušta u dela koja osuđuje njegova vlastita savest. Vernik pak ‘po njemu hodi’, tj. ide za njim (za krstom), ‘kolena priklonivši Hristu’.
Dragi moji, ovo pišem onima koji malaksavaju u nevolji, da bi u obnovljenju vere kroz pokajanje i pričešće Svetim Tajnama dobili utehu. Nema nam nevolje bez radosne mogućnosti da je prinesemo prestolu Ljubavi. Ali kako je svaki greh odstupanje od Istine, i grehovni put nas sve dalje od nje odvodi, to se u čoveku koji je sagrešio izopačava ispravno stremljenje prema radosnom očišćenju i što više greši, teže mu je čak i da veruje u stvarnost svima i svagda otkrivene mogućnosti da dobije utehu i duhovno ukrepljenje kroz pokajanje. Hteo bih da svi koji su mi bliski znaju gde i kako treba tražiti pomoć u teškom trenutku žalosti i uninija, zato što i sam uvek pribegavam tom spasonosnom sredstvu.
… Za sve ove godine mnogo je već vode proteklo, mnogo će još proteći za godinu dana koja mi je preostala, a i kako će se ona završiti? Nema potrebe da znam zato što je sve u vlasti sveblagog Oca. Što se mene tiče, milošću Božijom vrlo spokojno gledam predstojeću godinu i hteo bih samo da nadoknadim u njoj ono što sam propustio tokom prethodnih godina, da i za vas i za mene mučna razdvojenost ne ostane bez dobrog ploda u oblasti našeg spasenja. Gospod neka vas ne ostavi Svojom milošću i neka vam pomogne da svako prema snazi u miru i slozi nosi krsno breme životnog puta…
Neka vas ništa ne smućuje. Svesilni, prepun ljubavi i milostivi Gospod je isti danas i uvek. Ako mi i dopadne neko novo iskušenje, prihvatiću ga sa žalošću u srcu zbog svih vas, ali sa spokojnom verom u dobrotu Višnjeg Promisla. Prateći me u zatvor, vi ste mi poklonili malu ikonu ‘Getsimansko moljenje za čašu’. Kakva još uteha treba hrišćaninu? Primajući sveštenstvo, svesno sam preuzeo služenje Raspetome, dobro znajući Njegove reči o tome da ‘nema sluge iznad gospodara svojega’. I Gospod je, verujem, primio od mene želju da Mu poslužim u dane poruge, i učinio me je sveštenikom na dan Svojih stradanja, u petak. Novi Zavet za razliku od Starog ne daje onima koji traže Gospoda materijalna, već duhovna blaga. Novi Izrailj više ne dobija na čudesni način obilje zemaljskih plodova, naprotiv, on se poziva da učestvuje u Golgotskoj žrtvi radi delotvornog učešća u opštem vaskrsenju. Istinito je i tačno rečeno da je ‘blaženije davati, negoli primati’, iako se našem grehom oslabljenom umu to čini sumnjivim. Jedno vas molim – trudite se svim silama da budete u miru jedni s drugima, bez obzira na razliku u godinama, karakteru, gledištima i obrazovanju. Koliko je moguće, moramo da živimo u miru sa svima. Gospod neka bude neprestano pomoćnik, nastavnik i utešitelj svima vama, moji dragi i voljeni, i posredovanjem usrdne Zastupnice neka vas zaštiti od svakog zla.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski.
 
… Čini mi se da ako se Gospod javio grešnicima, to je onda zato što ih nije smatrao tuđim Sebi, nego je i ljude koji su skrenuli s puta Istine i nisu izgubili savest smatrao svojim ovcama. I nama su tući samo oni ljudi koji dobro nazivaju zlom, a zlo dobrom; svi ostali pak, ma koliko ogrezli u sujeti sveta, naša su sabraća. Mi smo bliski Hristu, ako ne izbegavamo takve ljude radi očuvanja lične duševne ravnoteže, no, boraveći s njima, trudimo se da im u isto vreme nosimo mir i ljubav. Ne treba izbegavati život i rad sa onima s kojima nas je Gospod na ovaj ili onaj način sjedinio, treba samo izbegavati učešće u njihovim gresima i ne povoditi se za njihovim primerom u onim postupcima koje osuđuje naša savest; tada neće potamneti u nama svetlost Hristova, već će, obasjavši naše bližnje, ispuniti naše srce radošću od saznanja da smo barem u maloj meri ispunili služenje. Samo pak služenje nam je prirodno teret, kao što je do izvesne mere teret i svaki posao. Ali ‘Carstvo Božije se s naporom uzima’ i bez napora ništa ne možemo učiniti; vera pak olakšava breme života i čini jaram Hristov blagim i breme Njegovo lakim. Ja neću time da odričem smisao monaštva, ali razmišljam u skladu sa mišljenjima apostola o udovicama (u Prvoj poslanici Timoteju), da u monaštvo treba da idu oni ljudi koje Gospod poziva na to delanje odgovarajućim životnim okolnostima. Oni pak, čijem je staranju Gospod na ovaj ili onaj način predao decu ili rođake, ili prosto bliske ljude, moraju da nose onu vrstu služenja koja proističe iz tog položaja. Nepravilno je postavljati pitanje tako kao da, ako je za neke dobro da odlaze u pustinju, onda je to dobro i za druge; a ako za jedne to nije dobro, onda to ne odgovara ni drugima. Čini mi se da treba uvek imati na umu da smo svi mi udovi jednog čovečanstva, ali, kako kaže apostol, nismo svi mi uho ili oko, već svako mora da deluje u skladu sa svojim naznačenjem, u čemu i da pomogne svima nama Gospod molitvama Prečiste Svoje Matere i svih svetih…
Mili moji!… Smatram za potrebno da vam kažem da ne biva uvek častan i poštovan čovek nosilac Istine, i obrnuto, često se Istina Božija stavlja u nedostojne sasude. Dobro je i radosno videti dostojni sasud blagodati Božije, ali treba imati na umu da nije u samom sasudu, već je u njegovom sadržaju sila Božija. ‘Ne drži Mene starac, već ga Ja držim: on pak od Mene moli otpuštenje’ (početak devete pesme na Sretenje). Zar nema kristalno čistih rimokatoličkih sveštenika i pastora? Mislim, međutim, da njihova vrlina ne dokazuje istinitost katolicizma i protestantizma. Zar ne znamo da se sila Božija u nemoći ispunjava, da lični nedostaci sveštenoslužitelja ne mogu obeščastiti Tajne koje oni služe. Dakle, ne treba glavnu pažnju obraćati na sveštenoslužitelje i ne treba toliko tražiti idealne ljude (koji, uzgred, i ne postoje, zato što je ‘Jedan Svet’), koliko čistotu ideja koju oni nose i izbegavati svaku prljavštinu, porok ili bilo šta od toga u ispovedanju vere i u molitvi.
 
Iskreno vas voli
sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski
 
Nakon isteka zatvorske kazne postajalo je sve očiglednije da vlasti neće dozvoliti ocu Jovanu da živi u Petrogradu i da će duhovna deca morati da se pomire s nastavkom njihove razdvojenosti. Tako se i dogodilo: poslali su ga u administrativno progonstvu u grad Voronjež, kuda je došao u novembru 1927. godine. Tu je dobio mesto sveštenika u Aleksejevskoj crkvi bivšeg Devičjeg manastira, a nakon izvesnog vremena bio postavljen za njenog starešinu i jednog od eparhijskih namesnika. Zahvaljujući njegovim naporima i aktivnoj podršci, voronješki parohijani su se neprestano okupljali i slali sredstva u Solovecki logor Voronješkom arhiepiskopu Petru Zverevu i drugim pravoslavnima koji su se nalazili u logoru. Jedna od svedokinja na istrazi kasnije je izjavljivala o o. Jovanu: „Sveštenik Ivan Georgijevič Stebljin-Kamenski je, živeći u radničkom naselju, među vernicima uživao ogroman autoritet i zato se uvek kod njega u njegovom stanu i bilo gde da je boravio okupljalo mnogo vernika. Svi bivši ‘zverevci’ okupljali su se oko sveštenika Kamenskog“.
Godine 1928. bezbožne vlasti su počele da organizuju novo gonjenje Crkve, čiji rezultat je trebalo da bude konačno zatvaranje svih manastira i mnogih parohijskih hramova. Svuda su se na inicijativu vlasti održavali zborovi radnika koji su tražili zatvaranje crkava, vršila se pojačana propaganda protiv vere i Crkve. 2. septembra 1928. godine u radničkom naselju u kojem se nalazio Devičji manastir koji su upola zauzeli bezbožnici, održan je zbor stanovnika naselja. Ukupno je na teritoriji manastira bilo napravljeno275 stanova u kojima je ljudi nevernika, kao i preostalih monahinja u kelijama, živelo 872 čoveka. Na zboru je prisustvovalo 217 ljudi, a 100 ljudi je bilo pozvano sa strane, jer čak i u takvim uslovima bezbožnici nisu bili sigurni da he im poći za rukom da zatvore crkvu. Jedan od govornika odmah je naveo da su poštovaoci i sledbenici uhapšenog arhiepiskopa Petra Zvereva počeli religiozni rad: „… Zverevština je opet podigla glavu, njeno gnezdo nije bilo do kraja uništeno, i treba ih uništiti preko GPU“.
Govornici su izjavljivali:“ Još uvek mnogi ne znaju za radničko naselje, već znaju za Devičji manastir, i zaista radnici žive u zidinama manastira. U štampi se često sreću vesti o zatvaranju manastira, crkava i tome sličnog, i o korišćenju njihovih prostorija za stambeni prostor i radničke klubove. 500 radnika moraju da žive sami i da vaspitavaju svoju decu u kulturnim uslovima, a mi vidimo da antisovjetski elementi, ovde u manastiru, preuzimaju pod svoj uticaj mladi naraštaj“.
„… Ili radničko naselje ili manastir: ako je naš puts ovjetska vlast, moramo se boriti protiv kontrarevolucije. U manastiru postoji pop, miljenik Zvereva. Zverevština je upropastila i neke od naših drugova radnika. Ima i sad onih koji pomažu zverevštinu. Sa zverevštinom treba završiti“.
„U 31-oj keliji živi pop Jovan, Zverevljev miljenik. Živim u keliji broj 89, i vidim kako toga popa posećuju žene kontrarevolucionara, Nečajeva i Puškina (bivši ktitor Trnove crkve). Monahinje uče decu radnika da prilaze tom svešteniku da uzmu blagoslov…“
„Već je svima jasno da je muzika zvona muzika kontrarevolucije. Sve dok ovde bude postojalo kontrarevolucionarno gnezdo, radničko naselje faktički neće postojati…“
„Monahinje ometaju kulturni razvoj mladog naraštaja i stiču simpatije stanovnika ne samo u okviru manastira, nego i daleko van njegovih zidina…“
8. septembra 1928. godine u Voronješkom listu „Komuna“ objavljen je članak „Novodevičji manastir treba pretvoriti u radničke stanove, a crkvu u klub“. U članku se, između ostalog, govorilo: „… Svuda su donesene rezolucije u kojima se radnici u potpunosti pridružuju zahtevima stanovništva naselja i sa svoje strane nastoje da se što pre isele sve bivše monahinje, a takođe da se zatvore crkve na prostoru naselja n da se one pretvore u klub ili škole. Radnici koji su istupali u raspravi izražavali su čuđenje povodom toga što su se s monahinjama sve do sada toliko ‘snebivali’. Ukazivano je takođe na neophodnost odlučne borbe protiv kontrarevolucionarnih ispada ‘mantijašica’ i njihovog kolovođe ‘oca Jovana’, miljenika Petra Zvereva“.
Prema bezbožnoj štampi u kojoj se otvoreno tražilo hapšenje o. Jovana, postalo je jasno da je to hapšenje neizbežno, pri čemu bezbožnici koriste svaki, pa čak i najbeznačajniji povod.
4. marta 1929. godine pomoćnik načelnika milicije uputio je u OGPU saopštenje: „Na osnovu postojećih neproverenih podataka u zgradi br. 4 u Vavedenjskoj ulici sveštenik Jovan koji tamo živi, miljenik arhijereja Zvereva, vodi žestoku agitaciju protiv sovjetske vlasti i uopšte u toj kući se primećuje neko okupljanje o čemu vam saopštavamo i stavljamo na znanje“.
U pet časova ujutru 1. maja 1929. godine, kada su bezbožnici došli da ruše krst na kupoli crkve, umrla je igumanija Devičjeg manastira. Ovo podudaranje skvrnavljenja hrama sa igumanijinom smrću toliko je pogodilo vernike da se o tome dugo govorilo u gradu. Kasnije su vlasti optužile o. Jovana kako je on tvrdio da je njena smrt bila rezultat gonjenja Crkve. 4. maja je bila sahrana igumanije. Otac Jovan je sam služio opelo igumaniji u njenom stanu u manastiru koji su bezbožnici pretvorili u radničko naselje, odakle su u pratnji mnogih vernika u litiji svi pošli na Trnovo groblje. Nakon sahrane o. Jovan je sve blagoslovio, posavetovavši preostalim monahinjama i parohijanima manastira da se drže zajedno.
19. maja 1929. godine o. Jovan je uhapšen i 21. maja saslušan. Na pitanja islednika sveštenik je odgovarao s velikim dostojanstvom, trudeći se da ni u čemu ne nanese štetu svom činu. Dobio je dozvolu da svojom rukom napiše odgovor. „U odnosu prema sovjetskoj vlasti ja sam lojalan – pisao je o. Jovan – ali sam protiv mera koje su uperene protiv religije. Smatram da je vaspitanje dece u školama u protivreligioznom duhu i tome slično nepravilno. Pošto ja drugo oružje ne poznajem osim krsta, kako u prošlosti, tako n sada, nalazim da je jedino pravilno da delujem na mase umirujuće. Osuđivao sam svako istupanje protiv građanskih zakona. Za mene nema nikakve sumnje da je vera u raspetog Hrista nepobediva i da je prividna pobeda materijalizma privremena pojava. S molbom za molitvu vernici su mi davali mnoštvo cedulja, jer nikakve molbe za molitvu nisam primao da ih čitam napamet. Među ceduljama postoje takve u kojima me mole za molitvu za zatvorenike i za zabludele. Pod ‘zabludelima’ sam podrazumevao one koji su otpali od vere ili su na rečima vernici, ali žive u bezakonju. Za sve vreme svoje službe u bivšem Devičjem manastiru svakog sam praznika, svake nedelje, a ponekad i radnim danom govorio bez izuzetka pouke čisto duhovnog karaktera ili pouke koje objašnjavaju bogosluženja, nipošto ne dotičući ni građansku vlast, ni potrebu da se ljudi snabdeju ovim ili onim namirnicama. Posle igumanijine smrti, ni lično, ni preko bilo koga drugog, nikakve glasine nisam širio po gradu. Da je igumanijina smrt koja je usledila za vreme skidanja krsta sa crkve bivšeg Devičjeg manastira izazvana tim skidanjem, nisam mogao da govorim, jer nju je pogodio, ako se ne varam, treći za redom udar dva dana pred smrt, i od tada ona nije dolazila svesti, tako da čak nisam mogao ni da je pričestim uoči smrti. Još manje sam kriv zbog toga što sam ponekad podsticao da me zovu ili sam sebe zvao istinskim pastirem, u isključivom smislu pozvanim da spasava vernike od mračnih paklenih sila boljševizma, ali ne odričem da smatram sebe jednim od pastira Hristove Crkve, obaveznih da rečju, duhom, verom i čistotom budu uzor za vernike i da ih štite od tame neverovanja, i ispovedam da po veri mojoj ne samo materijalizam, nego ni sama ‘vrata pakla’ neće pobediti Crkvu Hristovu. Sa igumanijinog groba sam otišao pre njegovog zatvaranja, ali zaista sam blagoslovio one koji su mi prilazili, i tom prilikom sam ih tešio kako sam umeo, ali reči ‘ne tugujte, postići ćemo mi svoj cilj’ nisam govorio“.
29. maja vlasti su ponovo saslušale o. Jovana. Čuvši za šta ga optužuju, sveštenik je odgovorio: „Ne smatram sebe krivim ni u najmanjoj meri. Za sve vreme svog boravka u Voronježu kako svuda, tako i sa amvona i u privatnim razgovorima, ne toliko iz straha od kazne, koliko zbog svog pogleda na svet, uvek sam učio krotkosti, trpljenju i pokornosti građanskim zakonima. Nikog oko sebe nisam okupljao i, ostavši slučajno kao privremeni vršilac dužnosti eparhijskog namesnika, od marta ove godine sa sveštenstvom eparhije sam imao samo službene odnose informativnog karaktera. Širenje bilo kakvih glasina smatram da je ispod mog dostojanstva kao služitelja duha. Optužbu za agitaciju u prilog rata velikih sila protiv sovjetskih vlasti smatram otvorenim pokazateljom potpuno pogrešne obaveštenosti OGPU o mojoj ličnosti, jer ovakva nerazumna delatnost nema nikakve veze ni sa pravcem mojih misli, ni karakterom mojih odnosa čisto duhovno-učiteljskih prema vernicima. Reči koje mi se pripisuju 16. februara ove godine: Građani, rezervi žita nema, preti glad, neka se snabdeva ko može’, takođe nisam izgovorio i ona takođe malo odgovaraju mom radu. Nikakvu agitaciju u vezi sa igumanijinom smrću nisam vodio. Mračne sile paklene, po tumačenju Crkve i učenju apostolskom, nemaju ničeg zajedničkog s političkim uređenjem zemlje i deluju u svakom režimu (naša borba nije protiv tela i krvi, ne protiv ljudi, već protiv duhova zlobe u podnebesju). Licima koja su mi dolazila i pitala me da li da uđu u zadruge, kolhoze, komune i tome slične načine učešća u novom uređenju poljoprivrede, uvek sam odgovarao tako da, ako se pri tome … ne zahteva odricanje od vere, u takvom učešću, razume se, greha ne može biti… Licima koja su mi dolazila iz raznih mesta za pomoć od raznih bolesti uvek sam savetovao da se obraćaju lekarima, pozivajući se na Sveto Pismo. Zajedno s tim savetovao sam im da se pričeste i nisam im uskraćivao svoju molitvu“.
4. jula 1929. godine islednici su sastavili optužnicu u kojoj je stajalo da se sveštenik bavio radom koji podriva autoritet i moć sovjetske vlasti. 16. avgusta 1929. godine odlukom Posebnog veća pri Kolegijumu OGPU o. Jovan je osuđen na izdržavanje zatvora u Solovecki koncentracioni logor u trajanju od tri godine.
 
Iz Voronješkog zatvora o. Jovan je pisao svojoj duhovnoj deci:
“ ‘Oče sveti! Sačuvaj ih u ime Tvoje’ (Jn. 17:11).
Praznik Usekovanja glave svetoga Preteče i Krstitelja Gospodnjeg Jovana.
29. 8/11.9.1929. Godine.
 
Neću umreti, već ću biti živ i ispričaću dela Gospodnja.
Gospod i Bog naš Isus Hristos blagodaću i milosrđem Svog čovekoljublja neka vam oprosti, voljena deco, sva vaša sagrešenja učinjena iz nemoći vaše; Sam On neka otrese vašu grehovnu prljavštinu i neka obasja vaše pomisli, neka vas učvrsti u veri, utvrdi u nadi, sačuva u ljubavi da budete čestiti članovi Svete Svoje Crkve.
Zna ‘Onaj koji sedi s desne strane Oca’ tugu rastanka pastira sa svojom voljenom pastvom. Zna ‘Pastir dobri’ s kakvom tužnom snagom se uzdiže u trenutku rastanka molitveni usklik: ‘Oče Sveti, sačuvaj ih u ime Tvoje’. Poznaje Srceznalac šta se zbiva i u mom srcu prilikom rastanka s vama, ljubljeni u srcu siročići – sestre Pokrovske obitelji i ljubljeni u Gospodu parohijani Preobraženskog hrama. Zar ću zaboraviti one s kojima sam se tešio zajedničkom molitvom i zajedničkim, u meri u svojih snaga, služenjem Hristu Gospodu? Zar ću zaboraviti svečano-radosno i molitveno-usrdno pojanje devičjih horova? Zar za mene nije bila velika radost da budem svedok pred Gospodom usrdnosti onih koji su se trudili u hramu i iskrenog stremljenja prema čistoti, ljubavi i pravdi onih koji su pristupali Svetim Božanstvenim Tajnama? Treba li svakog od vas da pomenem po imenu da biste znali da sve vas i svakog pojedinačno nosim u svom srcu, zajedno s vama tugujem, zajedno se s vama radujem? Ili vam slova i reči mogu reći više nego što su vam govorila i govore vam vaša sopstvena srca? Ako za vreme mog služenja u Voronježu i boravka među vama vi koji ste mi Gospodom povereni niste osećali da je vaša vernost Njemu za mene dragocenija od sopstvenog života, ako to niste osećali, onda vam, avaj, ni ovo pismo, ni bilo koje drugo to neće otkriti. Ali ako vas doista volim ljubavlju Hristovom, ako se delimično tešim vašim sažaljenjem, jer ona svedoči i o vašoj ljubavi prema meni, onda sada, rastajući se s vama, prepuštajući vas zaštiti usrdne Zaštitnice Prečiste Vladičice (ona je Mati i Igumannja vaša) predajući vas Njenom ljubljenom Sinu Koji vas neuporedivo više od mene voli – sada hoću poslednji put sa suzama da vas molim: ne očajavajte nikada, ne sumnjajte u neprestanu ljubav Načelnika Života prema vama. Pamtite da strpljivim podnošenjem nevolja mi kao da idemo u susret Onome Koji je sišao k nama s nebesa i krst radi nas pretrpeo: otvorite Mu vaša srca, da On uđe u njih, da večera s vama i vi s Njim. Trpite do kraja. U vašim nemoćnim sasudima uspeli ste da prenesete dragocenu i spasonosnu pravoslavnu veru dugim putem i da pređete velike prepreke: ne razbijajte te sasude na kraju, da se ne prolije voda života, da vaši napori ne budu uzaludni. Pamtite da, šaljući nevolje, Gospod približava vernike Svoje Sebi, Svome Krstu. Ne pripuštajte ne samo zlobu, nego i gnev u vaša srca; radi toga se pre svega trudite da živite u ljubavi i miru jedni s drugima, uzajamno opraštajući sve uvrede. Naučite se da barem pred kraj predajete sami sebe i jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu. Obuzdavajte sebe u svakoj reči, u svakoj misli. ‘Svako stvorenje da hvali Gospoda’… Gorite pred Gospodom kao čiste voštane sveće i trudite se da savremeni vetar ne ugasi vaš plamen, trudite se da ga štitite od duvanja svetovnih strasti i sujete – čitanjem reči Božije, naročito Evanđelja i apostolskih poslanica na ruskom jeziku. Čuvajte sebe u čistoti, ne lažite, ne ugađajte protiv savesti čoveku. Uostalom, vi ćete u svemu tome uspeti ako se budete neprestano vežbali u molitvi, te vas nisam uzalud učio molitvi Isusovoj. Tospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnoga’. Ova molitva je odgajila duh mnogih podvižnika blagočašća. Ponavljajte je neprestano, pa makar i hladne duše, Sam Gospod će je zagrejati zbog vaše neprestane težnje prema Njemu. Tražite Gospoda svim srcem i On će vam se otkriti radosno n svetlo. Tražite Gospoda, jer On je blizu svakome od nas. Tražite Gospoda i prepoznaćete radost Njegovog nalaženja. Sami ćete spoznati radost i mene ćete učiniti učesnikom te radosti. Neka ove moje reči ne budu prazne, dajte im mesto u vašim srcima; jer ove reči su deo moje duše, neka barem ta čestica moje duše ostane da živi u Voronježu, dajte joj da živi u vašim srcima, da živi, a ne da umre, braćo i sestre. Ako tugujete zbog rastanka sa mnom, ako s bolom mislite da ćemo vremenom postati tuđi jedni drugima, onda budite posebno obazrivi na svoj duhovni život, budite verni Hristu Raspetome i kraj podnožja Njegovog Krsta vi ćete, hoću da verujem, uvek naći mene, nedostojnog. Ne udaljavajte se od Krsta i mi ćemo biti bliski jedni drugima za sve vreme naše razdvojenosti, ma koliko dugo ona trajala. Zajedno ćemo verovati u spasonosnost krsnih stradanja i zajedno ćemo prepoznati radost Vaskrsenja Hristovog u svoj Njegovoj svetlosti. ‘Krste, ti nam sila budi’. Nauči nas poznanju dobrovoljnog smirenja, sile i ljubavi sada ponovo nošenog Dugotrpeljivca da bismo s nesumnjivom verom klicali Njemu, Koji je radi nas u grob položen: ‘Životodavče, slava Tebi’.
Oprostite, ljubljena deco moja u Hristu, braćo i sestre, meni mnogogrešnom za sve što sam učinio iz neznanja i nemoći, pokrijte svojom ljubavlju moje nedostatke i propuste i neumorno se molite za mene Gospodu, i ja nedostojni jerej, vlašću Njegovom koja mi je data, opraštam i razrešavam vas od svih vaših grehova (osim namerno prikrivenih) u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.
Po mogućnosti što češće pristupajte svetoj Čaši. Hristos među nama neka bude neprestano. Svim srcem vas voli nedostojni služitelj Raspetog Svedržitelja.
 
Sveštenik Jovan Stebljin-Kamenski“.
 
* * * * *
 
Nakon dolaska u Solovke o. Jovan je smešten u drugo odeljenje koncentracionog logora.
Ovog puta boravak o. Jovana u Soloveckom koncentracionom logoru bio je kratkotrajan. Načelnik 6. odeljenja SO OGPU Tučkov je 1930. godine pokrenuo energičnu aktivnost usmerenu na uništenje sveštenoslužitelja. 23. aprila 1930. godine u Solovecki koncentracioni logor stiglo je naređenje o hapšenju i upućivanju u Voronješki OGPU sveštenika Nikolaja Dulova i Jovana Stebljina-Kamenskog. Početkom maja o. Jovan je premešten u Voronješki zatvor.
Prvo saslušanje je bilo 15. maja. Pošto je sveštenik Nikolaj Dulov pristao da da izjavu, potrebnu istrazi, isledniku je preostalo samo da dokaže postojanje bliskog poznanstva među sveštenicima. O. Jovan je na pitanja islednika odgovarao: „Kada sam bio u Voronježu na slobodi sveštenik Dulov je dolazio u Voronjež dva puta: na svetu Trojicu (početkom juna) 1928. godine, a drugi put u novembru iste godine. Oba puta smo se videli u hramu pri čemu je on prvi put služio u sabornoj crkvi kojoj pripada i parohija bivšeg Devičjeg manastira, a drugi put je samo prisustvovao na službi. Posle prve službe pozvao sam ga da zajedno ručamo. Nikakvih savetovanja sveštenika uz učešće Dulova nije bilo. Nikakvih brošura sveštenik Dulov mi nije donosio; brošura ‘Šta treba da zna pravoslavni hrišćanin’ nije mi poznata. Ja sam se uopšte interesovao samo za mišljelja autoritetnih jerarha, a ne bezličnih brošura.“
20. maja je svešteniku Jovanu Stebljinu-Kamenskom uručena optužnica. Bio je optužen da je „širio crkveno-monarhističke letke i brošure, širio i provokativne glasine svih vrsta i vodio agitaciju protiv svih mera sovjetske vlasti u oblasti kolektivizacije i industrijalizacije SSSR, čiji je krajnji cilj bio da pripremi radničku masu za pobunu protiv sovjetske vlasti, njeno obaranje i vaspostavljanje monarhije. Kao rezultat pomenutog u mnogim okruzima centralne Černozemne oblasti bilo je masovnih pobuna stanovništva protiv sovjetske vlasti i njenih mera“.
Upoznavši se sa zaključkom optužnice, o. Jovan je počeo da piše da se sa optužnicom ne slaže, objašnjavajući zašto, ali mu nisu dozvolili da to dopiše. Ali sveštenik je zahtevao da mu daju mogućnost da odgovori na optužbe, Nakon dva dana islednik mu je dozvolio da napiše izjavu sa objašnjenjem. O. Jovan je napisao: „Kategorički odbacujem da sam kriv za sve što me optužnica tereti. Nisam bio član nikakve monarhističke crkvene organizacije… Kod mene su dolazili crkvenim poslom seljaci, članovi opština i sveštenstvo, a iz obližnjih sela monahinje… Nikakvih razgovora organizacionih i političkih nisam ni sa kim vodio“.
Zajedno sa o. Jovanom bio je uhapšen arhimandrit Tihon. Prepodobnomučenik Tihon (u svetu Timofej Uljanovič Krečkov) rodio se 1862. godine u selu Plotava Repjevskog sreza Voronješke gubernije u seljačkoj porodici. Svojevremeno je stupio kao iskušenik u Aleksejevski manastir u Voronježu, gde je bio postrižen u monaštvo i rukopoložen u čin jeromonaha. Postavljen je za blagajnika manastira i ulagao velike napore na njegovom ukrašavanju, a na mnogim ikonama dugo vremena su bili sačuvani natpisi: napravljena trudom jeromonaha Tihona. Godine 1924. jeromonah Tihon je uzdignut u čin igumana, a nakon tri godine u čin arhimandrita.
Godine 1930. kao rezultat hapšenja sprovedenih pod voćstvom Tučkova bilo je zatvoreno i streljano mnoštvo sveštenoslužitelja u celoj Rusiji. Arhimandrit Tihon je uhapšen zajedno s bratijom Aleksejevskog manastira. Islednik se na saslušanjima interesovao kuda je išao arhimandrit Tihon i nije li on za vreme putovanja vodio antisovjetske razgovore. On je odgovorio: “ Budući da sam u činu arhimandrita Aleksejevskog manastira, periodično sam obilazio sela bivše Voronješke gubernije. U poslednje vreme najviše sam obilazio sela: Liski, Peskovatki i Ščučje. Početkom februara ove godine bio sam na pomenu umrlom arhiepiskopu Petru Zverevu kod njegovog kelejnika Serafima Kolopkova. Pre oko dve nedelje bio sam na imendanu kod arhimandrita Ignatija Birjukova. Razgovore kako na pomenu arhiepiskopa Petra Zvereva, tako i na imendanu arhimandrita Ignatija o gonjenju religije i dolasku antihrista nisam vodio. Kada sam živeo u selu Liskama, agitaciju da je došao antihrist, a s njim i poslednja vremena, i da je sovjetska vlast vlast antihrista nisam vodio i o tome nije bilo nikakvih razgovora. U trenutku skidanja krsta sa Devičjeg manastira ni ja, ni drugi nismo govorili da je sovjetska vlast vlast antihrista, te da je zato grešno pokoravati joj se, da su sve religiozne struje koje priznaju vlast takođe od antihrista, da imati bilo šta s bezbožnicima znači razapinjati Hrista. Na dan ophoda s moštima svetitelja Mitrofana, ni ja, ni bilo ko drugi od naših, nismo govorili seljacima da sovjetska vlast hoće da iscrpi izgladnjavanjem sve one koji protestuju protiv nezakonitih radnji i ugnjetavanja, da ne daje žito, već sve šalje u inostranstvo, ne daje meso i pljačka sve seljake. Razgovore o gonjenjima religije, o dolasku antihrista i njima slične u selima nisam vodio, ali takvih je razgovora među seljacima bilo, ali kada i gde ne sećam se“.
Početkom 1930. godine arhimandrit Tihon je ponovo pozvan na saslušanje. Na pitanje islednika je ponovo odgovorio: „Ne priznajem da sam kriv za navode optužnice“.
S njim je uhapšen i protojerej Aleksandar Arhangeljski. Sveštenomučenik Aleksandar se rodio 1. februara 1874. godine u selu Soška Lipeckog sreza u porodici čteca Nikolaja Nikanoroviča Arhangeljskog. Godine 1896. završio je Tambovsku bogosloviju i stupio u hram kao čtec. Tada se upoznao i sa ćerkom protojereja Kapitona Aleksejeva Katarinom koja je postala njegova supruga. Porodica o. Kapitona je bila velika i blagočastiva. Svi sinovi su kasnije izabrali svešteničko služenje.
U Tambovu se teško razbolela njegova žena, pa su je smestili u zemsku bolnicu, i Aleksandar Nikolajevič je uzeo kao kućnu pomoćnicu u domaćinstvu gluvu sirotu devojčicu. Jednom je zajedno s devojčicom krenuo da poseti ženu. Idući ulicom videli su da nose Kazansku ikonu Majke Božije. Aleksandar Nikolajevič je naredio kočijašu da se zaustavi, i prišavši ljudima koji su nosili ikonu, zamolio ih je da dozvole i bolesnoj devojčici da ponese ikonu. Oni su dozvolili. Nakon što je odslužen moleban za zdravlje, Aleksandar Nikolajevič je pošao s devojčicom dalje; kada su prelazili most, iznenada se začu grmljavina. Devojčica poče uplašeno da se krsti, i Aleksandar Nikolajevič je iznenaćeno upita: “ Ama, Marfuša, zar ti čuješ?“ Ona odgovori da dobro čuje. Bilo je to očigledno čudo i projava milosti Božije.
Godine 1904. Aleksandar Nikolajevič je rukopoložen u čin đakona u hramu sela Storoževi Viselki Voronješke eparhije, a nakon dve godine u čin sveštenika. Porodica o. Aleksandra je u to vreme bila velika – sedmoro dece. U selu koje je spadalo u sveštenikovu parohiju, umrli su muž i žena seljaci i ostalo im je dvoje sirote dece. Bez ikakvog oklevanja o. Aleksandar ih je uzeo na staranje. Ona su samo išla da prenoće u svoju kuću, a sve ostalo vreme su provodila u sveštenikovoj kući. Selo u kome se nalazila crkva i živeo sveštenik bilo je veliko, glavna ulica se pružala gotovo 10 kilometara. O. Aleksandar je čitave dane ili bivao u hramu, ili išao s trebama po kućama parohijana. Na sve velike praznike u hram se sticalo mnoštvo bogomolitelja iz okolnih sela, a mnogi od njih su ostajali da prenoće u sveštenikovoj kući; tada su na pod prostirali slamu i za sve je uvek bilo mesta. Katarina Kapitonovna mu je bila dobra pomoćnica i iako je bila slabog zdravlja, trudila se da svima pokloni pažnju, sve je dočekivala i sve je hranila. Sveštenikova porodica je bila složna, deca su beskrajno volela oca i majku i bila su vrlo poslušna.
O. Aleksandar nikada nije prolazio pored tuđe nevolje, čak i ako je bio samo njen slučajni svedok. Jednom je pošao u grad Usman da poseti decu koja su tu učila gimnaziju. Prolazeći kroz selo, ugledao je požar. Bez oklevanja je zaustavio taljige i potrčao prema kući u plamenu iz koje je uspeo da iznese trogodišnju devojčicu. Roditelji u to vreme nisu bili kod kuće i on je predao devojčicu susedima.
O. Aleksandar je bio apolitičan čovek. Dobivši 1917. godine tekst odricanja od prestola Cara Nikolaja Drugog, on ga je pročitao u hramu narodu bez ikakvih objašnjenja. Dođoše na vlast boljševici i zahtevahu od sveštenika da preda svoju kuću za školu. O. Aleksandar je bez protivljenja pristao. Boljševici su tražili da da predstavnicima kulturnog prosvećivanja knjige i časopise, on je i njih dao. Tražili su mu da da nameštaj – on je dao i njega. Škola nije dugo opstala, učitelji i učenici su počeli često da se razboljevaju i, povezavši to s tim što se nastava odvija u kući koja je oteta svešteniku Božijem, učitelji su tražili da se ona zatvori i vlasti su to i učinile.
Godine 1918. vlasti su pokušale da uhapse sveštenika, s tim da ga neizostavno ubiju.
Uoči praznika Pokrova Majke Božije o. Aleksandar se kasno vratio kući; bio je umoran i pokisao do kože. Pošao je u kuhinju da legne na peć, n odjednom začu konjski topot koji je utihnuo kraj njegove kuće. Shvatio je da su došli po njega. O. Aleksandar izađe u trem i, malo promenivši glas, upita: „Ko je to? Sad ću da otvorim“. Zatim ode u trpezariju i reče ukućanima: „Da vas spase sve Gospod! Ja odlazim, neka izbavi i mene Gospod od ruku njihovih“. I spusti se kroz prozor u dvorište. Ukućani otvoriše vrata i upališe lampu, ali se ona svaki čas gasila od vetra. Jedan od pridošlica upita: „Ko ovde živi?“ Odgovoriše mu: „Sveštenik“.Tada trojica uđoše u kuću i jedan od njih upita: „Gde je on?“ Katarina Kapitonovna i ćerka Katarina su odgovorile da je otišao na trebu ili u mlin.
„A ko je s nama govorio?“ upitaše oni.
Katarina Kapitonovna odgovori da je to bio sin. Malo promenivši glas sin to potvrdi i oni poverovaše. Posle toga pažljivo pretresoše celu kuću i postaviše jednog stražara u dvorište.
U to vreme o. Aleksandar je došao jednoj svojoj parohijanki, starici Marfi Ivanovnoj, i zamoli je: „Marfa Ivanovna, sakrij me, banditi me traže“. „Oče – odgovori ona – svi znaju da kod nas dolaziš i da ja kod tebe odlazim. Bolje ti je da ideš što dalje odavde“. Našao je da je njen savet razuman i uputio se u susedno selo Mansurovku jednom od svojih parohijana i ovaj ga je sakrio u slamu.
Odlučnost da uhapse sveštenika bila je, međutim, toliko velika da su bezbožnici počeli da vrše masovne pretrese u kućama vernika i dođoše i do te kuće. Vršeći pretres počeli su da bodu slamu bajonetima, ali milošću Božijom nisu zakačili sveštenika. Rano ujutro o. Aleksandar je peške otišao u grad Usman, a odatle je otišao u Voronjež, gde je dobio nameštenje u hramu sela Lipovka: tu je bio dve i po godine. Posle toga godinu dana je služio u hramu sela Mečeška, a zatim sve do samog hapšenja u Uspenskoj crkvi u selu Buturljinovka Voronješke eparhije. Za vreme služenja u Buturljinovki o. Aleksandar je uzdignut u čin protojereja i postavljen za eparhijskog namesnika.
Godine 1929. su se pojačala gonjenja Ruske Pravoslavne Crkve. 8. aprila 1930. godine o. Aleksandar je uhapšen. Na saslušanjima nije priznao krivicu.
U to vreme je bio uhapšen i sveštenik Sergije Gortinski. Sveštenomučenik Sergije se rodio 10. marta 1889. godine u gradu Rjazanu u porodici sveštenika Dimitrija Gortinskog. Završio je šestogodišnju školu u gradu Aleksandrovu Erivanske gubernije.
Godine 1916. Sergije Dimitrijevič je rukopoložen za đakona u hramu sela Bogojavljenskog Mosaljskog sreza Kaluške gubernije, a nakon godinu dana je određen za đakona u hramu sela Maljkovo iste gubernije. Godine 1920. je rukopoložen za sveštenika i izvesno vreme je služio u hramu sela Tilka Černjigovske gubernije. Nakon pet godina prešao je da služi u hram sela Kozinka Stavropoljske gubernije. U to vreme je već bio u punom zamahu zakon o odvajanju Crkve od države i mnogi seljaci su, sklapajući svoje brakove u državnim ustanovama, živeli nevenčano bez crkvenog blagoslova. O. Sergije je ubeđivao takve da se venčaju, a uporne je upozorio da onima koji žive nevenčano neće dozvoliti pričešće. Vlasti su smatrale da je takva njegova delatnost antidržavna i da krši zakon o odvajanju Crkve od države. O. Sergije je uhapšen i proteran u grad Voronjež. Tu je 1928. godine ponovo bio uhapšen i optužen da je idejni rukovodilac eparhije. Optužba nije bila dokazana i sveštenik je oslobođen.
Godine 1930. o. Sergije je uhapšen zajedno sa sveštenstvom i monaštvom Aleksejevskog manastira. Optužen je da je vodio antisovjetsku agitaciju kako lično, tako i preko drugih, uglavnom preko arhimandrita Tihona Krečkova „kojem je davao specijalna uputstva antisovjetskog pravca“.
Na saslušanjima je odgovarao škrto, trudeći se da nikoga ne pominje.
O. Sergije je bio teško bolestan od tuberkuloze i s mukom je podnosio zatvor; kada mu je uručena optužnica za kontrarevolucionarni rad, napisao je: „Navode optužnice ne priznajem, jer je to očigledna laž…“
S njima je bio uhapšen i sveštenik Teodor Jakovljev. Sveštenomučenik Teodor se rodio 1897. godine u porodici seljaka Petrogradske gubernije Mihaila Jakovljeva. Završio je sedam razreda Voronješke realke. Posle oktobarskog prevrata mobilisan je u Crvenu armiju, a zatim je služio u miliciji u gubernijskom prehrambenom komitetu. U jeku gonjenja Crkve rukopoložen je za sveštenika, služio je u hramu Aleksejevskog manastira, i zajedno sa sveštenstvom manastira uhapšen početkom 1930. godine.
Na saslušanju 2. marta na pitanje islednika o kontrarevolucionarnom radu o. Teodor je odgovorio: „Ne osećam se krivim za optužbe koje mi se upućuju… Kada sam služio u Aleksejevskom manastiru, ispovedali su mi se seljaci iz okolnih sela. Na ispovesti seljaci nisu pitali ništa u vezi sa stupanjem u kolhoz, ali bio je slučaj kada su me dvojica seljaka u decembru 1929. godine pitali posle službe šta da rade, da li da uđu u kolhoz ili ne. Odgovorio sam im da ne vidim ničega grehovnog i zlog u ulaženju u kolhoz…“
Nakon nekoliko dana o. Teodor je ponovo pozvan na saslušanje i na pitanje islednika šta zna o arhimandritu Ignatiju, starešini Valujskog manastira, odgovorio je: „Arhimandrit Ignatije … je za vreme svog služenja uživao veliko poštovanje parohijana kao najstariji sveštenoslužitelj… Što se tiče ocene političke vlasti ja ništa ne mogu da kažem, jer se tim pitanjem nikada nisam bavio, nemajući ni mogućnosti ni želju, već sam se bavio dužnostima sveštenika u najužem smislu te reči“.
Zajedno s njima su uhapšeni jeromonasi Georgije Požarov p Kozma Vjaznjikov, sveštenik Georgije Nikitin i mirjani Jefimije Grebenščikov i Petar Vjaznjikov. Niko od njih nije priznao navode optužnice. 14. jula 1930. godine predata im je odluka o završetku istrage. 23. jula optužnica je upućena Kolegijumu OGPU. 28. jula Kolegijum je razmotrio „slučaj“ i osudio je optužene na streljanje.
Prošli su praznici prep. Serafima Sarovskog i proroka Ilije. 2. avgusta uveče optuženima su pročitali presudu. Zatim su ih ubacili u kamion da ih voze u okolinu Voronježa i pogube ih. U 10 časova uveče istoga dana arhimandrit Aleksejevskog manastira Tihon Krečkov, jeromonasi Georgije Požarov i Kozma Vjaznjikov, sveštenici Jovan Stebljin-Kamenski, Sergije Gortinski, Teodor Jakovljev, Aleksandar Arhangeljski, Georgije Nikitin i mirjani Jefimije Grebenščikov i Petar Vjaznjikov bili su streljani.
 


 
NAPOMENE:

  1. Heroldija – u carskoj Rusiji organ Senata koji se bavio popisom plemića koji su radili u državnoj službi, zaštitom njihovih staleških privilegija, sastavljanjem rodoslovnih knjiga, grbova itd. – prim. prep.
  2. Sveštenikova duhovna deca.
  3. Tetka Olja – izgleda rođena sestra njegovog oca. Za nju se o. Jovan veoma brinuo, naročito ga je brinulo njeno duhovno stanje.
  4. Duhovna deca o. Jovana – supruzi koji su proživeli svoj život u porodičnoj slozi i sreći.
  5. Arhijereja.
  6. Jedna od duhovnih kćeri o. Jovana je prešla u katolicizam, zbog čega je on mnogo patio. Osim toga, neki su za vreme njegovog tamnovanja počeli da se hlade prema veri.
  7. U Vladimirskoj ulici se nalazi crkva Vladimirske ikone Majke Božije. Ta crkva je bila zatvorena ranije od crkve u Stremjanoj ulici gde je služio o. Jovan (hram Svete Trojice sa paraklisima: u čast ikone Bogorodnce „Isceli moje nevolje“ i Svih Svetih).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *