NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavni brak i porodica » UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

UDŽBENIK ŽIVOTA – KNJIGA ZA ČITANJE U PORODICI I ŠKOLI

 

UDŽBENIK ŽIVOTA
Knjiga za čitanje u porodici i školi
 

 
DUHOVNI OTAC
 
Duhovni otac… Ko je to? To je pravoslavni sveštenik, pastir Božiji, baćuška. Svaki hrišćanin pre ili kasnije mora imati oca. Bez učešća biološkog oca, oca po ploti, mi ne ulazimo u zemaljski život. Tim pre život u Hristu, život u Crkvi, zahteva učešće i brigu duhovnog oca. Malo-pomalo mališan raste i sve očiglednije se u njegovim telesnim crtama ispoljava sličnost, ponekad drastična, sa zemaljskim roditeljem: ista spoljašnjost, isto držanje, ista intonacija glasa. Od odraslih i na njihovom primeru učimo se zemaljskom životu: načinu ponašanja, načinu komunikacije s ljudima, a što je najvažnije – volji za životom, upornosti u postizanju cilja, umeću da za to izaberemo samo dobra, moralna sredstva. Nesreća je ako deca ne mogu da dobiju nikakvu dobru lekciju od svojih roditelja! „Gospode“, tako želimo da se pomolimo, „urazumi roditelje i pošalji dobre ljude u pomoć malenim čedima Tvojim!“
I u duhovnom životu, tokom duhovnog formiranja ličnosti, neophodno je da se oslonimo na živog čoveka koji bi nam poslužio kao primer vernika i uzor blagočestija, težnje za izvršavanjem zapovesti Božijih. Radi toga je i potreban duhovni otac, pravoslavni baćuška.
„A zašto“, upitaćete vi, „obavezno sveštenik? Zar nije dovoljan dobar i čestit čovek, verujući hrišćanin?“ Daj Bože da vas, dragi moji čitaoci, okružuju takvi ljudi, a najpre – vaši kumovi, o kojima smo već govorili. Daj Gospode da odrasli, počev od oca i majke, zaključno s nastavnicima u školi, budu vaši istinski učitelji u pravednom životu!
Priznajem, a i vi sami to znate, da živimo u veoma teškim vremenima. Neki primećuju da je deci lakše da se približe Bogu i Crkvi nego što je to odraslima čije su sudbine unakažene vaspitanjem, neretko potpuno stranim temeljima nama drage pravoslavne vere. Često roditelji prvi put uzimaju u ruke knjigu „Zakon Božiji“ tek pošto su je sin ili kćerka već pročitali.
Ma kako bilo, treba se moliti – i Gospod Bog koji zna našu potrebu, poslaće nam dobrog pastira Svoga. Nije važno koji će sveštenik to biti: stariji ili mlađi, dobar ili naizgled strog, monah ili predstavnik belog, to jest oženjenog sveštenstva. Najvažnije je da on bude ponizni rab Hrista Spasitelja i predani sin naše zajedničke Matere – Pravoslavne Crkve. Takođe je važno da on radi na spasenju svoje duše – tada će se i o vašoj s pažnjom postarati i povesti vas zajedno sa sobom uskim i blagodatnim putem pokajanja i molitve, smirenja i prave ljubavi prema bližnjima – u Carstvo Nebesko.
„A kako da se molimo da nam Bog podari sveštenika koji će nam postati toliko blizak koliko su nam to sopstveni roditelji?“, zainteresovaćete se vi. Pošteno da vam kažem, ja sam dugo tražio duhovnog oca. Nesumnjivo je da se možemo ispovedati kod bilo kojeg pravoslavnog pastira. Ali neće svako da ispolji punoću očinskog staranja za dušu siroticu. Tako je bilo i sa mnom. Do dana današnjeg zahvalan sam onim sveštenicima koji su s mnogo strpljenja slušali moje prve nevešte, smušene mladalačke ispovesti i bodrili me na još nepoznatom i teškom putu duhovnog života.
Ali nije mi bilo suđeno da među njima steknem takvog učitelja u kojem bi duša odmah prepoznala oca u Hristu. Osećajući veliku potrebu za duhovnim ocem, iskreno sam se, koliko sam to mogao, molio Božijoj Materi: „Vladičice Bogorodice! Ti vidiš kako se raspinje moja jadna duša! Verujem da i ja imam svog duhovnog oca ali mi dosad nije bilo suđeno da ga vidim. Majko Božija, Prečista Marijo, pokaži meni, nedostojnom, tog pastira kroz kojeg će duša moja spoznavati i shodno svojim mogućnostima ispunjavati volju Sina Tvojega. Ne odbij me, već usliši i pomozi mi!“ Eto tako ili približno tako sam se molio, znajući da će se to pre ili kasnije dogoditi. Srce me nije prevarilo. „I šta je bilo dalje?“, s nestrpljenjem ćete upitati. „Da li ste ga sreli? Da li ste ga prepoznali?“ Da, prijatelji moji. Majka Božija nikada nas ne ostavlja u nevolji. Samo treba da budemo iskreni pred Bogom i pred Njom, svesni svoje grešnosti, i da se svim silama duše uzdamo u Njihovu milost. I da umemo da čekamo. Jednog lepog dana, potpuno neočekivano za mene, video sam u hramu sveštenika koji me je otvorenim i dobrim pogledom privukao k sebi. „Oče, blagoslovite“, izustih i po običaju ukrstih ruke s dlanovima okrenutim nagore, tako da imaju oblik krsta. Sveštenik je na poseban način skupio prste desne ruke, kako to rade pastiri, i s dubokim poštovanjem me prekrstio, izgovarajući: „U ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha“.
Verujte mi, upravo tada je moja duša prepoznala njega, mog duhovnog oca, prepoznala ga i obradovala se kao što se raduje sin koji posle dugog rastanka pronađe svog roditelja. „A šta je bilo dalje?“, predviđam isto nestrpljivo pitanje. Što kažu, ne može se sve ispričati; međutim, posle tog susreta moj život se iz korena promenio. Hvala Bogu na Njegovoj brizi o nama grešnima! Važno je verovati i znati da vas rukom sveštenika blagosilja Hristos Spasitelj. I njegov blagoslov, duhovna snaga koja u njemu počiva, postaje delotvoran u našem životu. „Pomozi sam sebi, pa će ti i Bog pomoći“, malo ćemo preinačiti poznatu poslovicu. Posle pastirovog blagoslova Gospod će udvostručiti i utrostručiti naše snage, ma kakvog dobrog dela se mi latili. Bilo da polažemo ispite (a to nije beznačajna stvar, zar ne?), bilo da se od nečega lečimo, bilo da razmišljamo o izboru životnog puta, Spasitelj će čudesno sve udesiti po svojoj volji – sa svešteničkim blagoslovom. A ako je po volji Božijoj, znači – na najbolji i najlepši mogući način zanas!
Mislim da uzajamni duhovni odnosi s učiteljem moraju početi od ozbiljne i detaljne ispovesti. U sledećem poglavlju poučiću vas kako se to radi. Ispričajte svešteniku sve ono što je bilo kad ranjavalo i grizlo vašu savest, počev od samog detinjstva. Jer sveštenik nije samo dobar čovek. Sam Hristos dao mu je veliki blagodatni dar – vlast da prašta imenom Božijim i da sve pravoslavne hrišćane koji se iskreno kaju razrešava od svih njihovih trehova. Posle takve ispovesti duša pastirova i duša onoga koji se ispoveda sjedinjuju se Hristovom ljubavlju toliko čvrsto da ih nikakva sila, ni na nebu ni na zemlji, ne može rastaviti. To se zove (što se sveštenika tiče) duhovno roditi svoje čedo u Hristu. Razume se, slično se dešava i u svetoj tajni Krštenja, samo ako taj sveštenik postane vaš duhovni otac.
Doista, mi žurimo svešteniku, našem pastiru, i pričamo mu ono što ponekad ni roditeljima ne možemo odmah da poverimo. I tugu i radost – sve odnosimo duhovniku. Ko će bolje od njega sve rastumačiti i tačnije ukazati na to kako da u ovom ili onom slučaju postupimo – da bi Bogu bilo ugodno i da se s nama izvrši Njegova sveta volja?
Najbolje je kada sveštenik postane duhovnik cele porodice! Moramo se mnogo moliti i truditi da svesno ne grešimo da bismo i mamu i tatu i ostale srodnike doveli svešteniku. On će pomoći da u kući zavlada jednodušje. I roditelje će, s Božijom pomoći, venčati (a to nikada nije kasno), i kuću će osveštati. Mislim da mnogi naši čitaoci žive u neosveštanim stanovima. Zamišljam da će se neko, čim pročita našu knjigu, odmah uputiti svešteniku kog poznaje: „Oče, molimo vas da nam dođete!“ – A to je zaista značajna stvar. Samo, treba znati šta je najvažnije – to su srca onih koji žive u kući. „Kome je u srcu mir, tome je i na robiji raj“ – oštroumno i mudro je zapazio ruski narod.
Nije nam uvek dato da vidimo duhovnika toliko često kao što bismo to želeli. Ali taj gubitak nadoknađuje molitva. „Ako nešto zamolite u Moje ime, to ću vam i ispuniti“, kaže Gospod. „Mnogo može pojačana molitva pravednika“, pojačana dobrim životom duhovnog čeda.
Posle obostranih molitava pastira i onog koji se ispoveda, Bog tvori čuda. Imajte u vidu: i sveštenik ima potrebu za molitvama svoje dece u Hristu. I ako se molimo s usrdnošću za svoje zemaljske roditelje, zar ćemo zaboraviti na duhovnog roditelja? Otvorite, molim vas, pravoslavni molitvenik. U odeljku molitava za pomen duše naći ćete posebnu molitvu za duhovnog oca. Ona glasi: „Spasi, Gospode, i pomiluj oca moga duhovnoga (navesti ime), i svetim molitvama njegovim oprosti sagrešenja moja“. Što se mene tiče, ja se trudim da se svakodnevno molim i za svoje roditelje i za mog duhovnog oca, i znam da se i oni za mene mole. Kažu da se kroz taj mali podvig između sveštenika i njegove dece uspostavlja nevidljiva duhovna veza. Tako su kod prepodobnog Serafima Sarovskog u keliji u čiraku uvek gorele voštane sveće. Te sveće on je stavljao za svoja duhovna čeda. Za svetost njegovog života Gospod je Svome ugodniku dao čudesno znanje: ako bi odjednom neka sveća pala, prepodobni je kroz Duha Svetog spoznavao da je neko od njegove dece smrtno zgrešio – i sveti otac je pojačavao molitve za onoga koji je dospeo u nevolju. Nema spora, sarovski čudotvorac je – odabrani ugodnik Božiji. Verujemo da molitva svakog sveštenika za svoja čeda pred Bogom mnogo znači.
Poglavlje se približava kraju a duhovni život u Crkvi kod nas tek počinje… Šta još reći? Pravi duhovni otac neće se ni posle smrti od nas rastati. I nek nam Bog da da se tako staramo za spasenje svoje duše i da tako prilježno slušamo i izvršavamo njegove pouke kako bi na Strašnom Sudu Hristovom on, stojeći pored nas, mogao odvažno s radošću da kaže: „Evo mene i dece koju mi je Bog dao“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *