НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
 

 
Глава трећа
 
РАЗГОВОР ГОСПОДА ИСУСА СА НИКОДИМОМ
 
Никодим, учени фарисеј и кнез јеврејски, учи се вери. Јер је вера наука, и то најтежа наука. Најтежа стога што она учи како се човвк опредељује за Бога, духовно сједињује са Ботм, испуњујући Његово еванђеље, и непрекидно живи Богом у свима световима и у свима својим животима.
А све то значи: поновно духовно рођење човека Богом помоћу Духа Божјег који се сав разлива по бићу човековом и својим божанским силама преображава човека у сасвим ново биће, у биће – „рођено од Духа„, које и живи вечито по вечним законима Духа.
 
А бијаше човјек међу фарисејима, по имену Никодим, кнез јудејски. Он дође Исусу ноћу и рече Му: Рави, знамо да си учитељ од Бога дошао; јер нико не може ова знамења творити која Ти твориш ако није Бог са њим.“
(3:1-2)
 
Никодим приступа Господу Исусу као учитељу, не као Богу: „ти си учитељ од Бога“ (ст.2). Још нешто: за њега је Госгод Исус учитељ са којим је Бог. То је све у духу старозаветног општења Бога са људима: преко светих Пророка. Са човеком може бити Бог као што је био са Мојсијем, са Илијом, са Исаијом; али да човек буде Бог, то је ново и несхватљиво.
А Никодим се баш и нашао пред новим бићем, новом стварношћу. Како то биће схватити? Старозаветним видом оно се не може сагледати, ни старозаветном мером мерити, ни старозаветним умом схватити. Ту се са човеком мора десити нвшто ново: он просто мора добитии нов вид, нов слух, иава чула, нов ум, нову душу да би могао схватити ново биће = Богочовека Исуса. Он се просто мора наново родити не само делимично обновити.
 
Одговори Исус и рече му: Заиста, заиста ти кажем:
ако се ко не роди одозго, не може видјети Царства Божијега.“
(3:3)
 
О томе Господ Исус и говори Никодиму: „Ако се човек не роди наново (не роди одозго), не може видети царства Божјега“ (ст. 3). А родити се наново, то је родити се одозго: свим бићем својим полазити из оног света, свим мислима, свим осећањима, свим расположењима; је ли мисао нека буде с неба, нека буде корењем на небу; је ли осећање, је ли дело, нека такође буде с неба.
Одакле ти је мисао? – одозго, с неба. Одакле осећање, одакле савест, одакле жеље? – с неба, с неба, с неба. А ти сам одакле си, човече? – с неба. Ништа твоје нека не буде од земље и са земље. Ти си нови човек тиме што си с неба, што си небо снео на земљу, што на земљи живиш небом. А очи твоје, навикнуте на небо и саме небеског порекла, умеће пронаћи и видети самога Господара неба, и распознати Га свуда ма где Он био, распознати Га и у Исусу.
Пошто си као боголико биће с неба, ти си већ видео царство небеско, царство Божје. А на земљи ено васцелог царства Божјег у Господу Исусу.
То не виде они који се нису родили „одозго“, него оу свим бићем „одоздо“ са земље, у земљи, на земљи.
 
Рече Му Никодим: Како се може човјек родити кад је стар?
Еда ли може по други пут ући у утробу матере своје и родити се?
(3:4)
 
Такав је стари човек, старозаветни човек. Типолошки је дат у Никодиму: „Како се човек може родити кад је стар? Еда ли може по други пут ући у утробу матере своје и родити се? (ст. 4). – Да, то је тако кад је реч о телу и телесном рођењу. Али дух, како се дух раћа? Ено мисао се рађа из духа, и осећање, и хтење. А дух, како се он раћа? Одкуда он? Овакав какав је он се сигурио родио. А кад се једном родио, зашто се не може поново родити, препородити?
Једну мисао ти много пуга са муком рађаш у духу, из духа свог? То је могуће, зар не? А дух, зашто се дух не би могао по друга пут родити?
 
Одговори Исус: Заиста, заиста ти кажем:
ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије.“
(3:5)
 
То Спаситељ и објављује Никодиму: „Заиста, заиста ти кажем: ако се човек не роди водом и Духом, не може ући у царство Божје“ (ст. 5). Родити се „од воде и Духа“? Дух Божји, Дух Свети – родитељ човека. Човек се од њега рађа када свим бићем погрузи себе у Њему, када се крсти Њиме, и узаживи Њиме свим бићем: свим срцем, свом душом, овом мишљу, свом снагом: када Истина „Духа Истине“ постане његовом Истином; када светост Духа Светога постане његовом светошћу; када дарови Духа Светога постану његовим даровима; када сав дух свој изводи из Духа Светога и своди на Њега.
А то и јесте најсвакодневнија стварност Хришћана, духоносаца; „Не живимо по телу него по Духу“ (Рм. 8,4). „Ви нисте у телу него у Духу јер Дух Божји живи у вама“ (Рм. 8,9). Стога што им је све од Духа Светога, апостол и назива хришћане духовнима (1 Кор. 2,12-16). И све што се у душама њиховим рађа, раћа се од Духа Светога, од блатодати Његове.
Пример, свепример: Силазак Светога Духа на дан Свете Педесеинице. Ето апостола Петтра, и осталих; ето шта значи родити се одозго; родити се наново=крстити се Духом Светим. Да је све то тако физички, очигледан дскказ? – Света вода, јер њу Дух Свети силом својом осењује, и тако освећује, и од кварежи избавља. Тело се и само „поново рађа“ у светој води очишћујући се од свакога греха.
То је физички доказ да тако бива и духовно рођење = крштење Духом Светим. Тако удуховљен и одуховљен чавек једино и „може ући у царство Божје“ и „видети царство Божје“. То је оно „ново рухо“ без кога се не може бити на „свадби“ Сина Божјег, у царству Божјем.
Што је рођено од тијела, тијело је; а што је рођено од Духа, дух је.
Не чуди се што ти рекох: ваља вам се родити одозго.“
(3:6-7)
 
Но све то у своме божанском реду и поретку: тело, његово духовно рођење остаје у границама своје телесности; дух, наново рођен, остаје у границама Духовданске духовности. Отуда је у човека наново рођеног све по новом: на нов начин он и мисли, и осећа, и живи, и види, и чује. У њега су и нове очи и нов уши, и нова чула, јер је у њега нов дух, нова душа, ново срце.
У човека нерођеног наново – све је старо и све по старом: све је остарело грехом и састарело смртношћу: стара душа, старе очи, старо срце, и сав духовни живот изнемогао, обогаљио, оболестжо. Под тим теретом старости и греховности, осмрћености су ови људи, зато Спас одлучно препоручује свима: „треба вам се наново родити“ (ст. 7)
 
Дух дише гдје хоће, и глас Његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде:
тако је сваки који је рођен од Духа„.
(3:8)
 
Какве су особине човека рођеног „од Духа“, рођеног „одозго“? Све је у њега бескрајно и бесконачно: и мисли, и осећања, и расположења, јер их све обрађује и прерађује Духом Светим: свака мисао његова постаје духомисао; и осећање – духоосећање. А Дух има ли краја?
Бог не даје Духа на меру“ (Јн. 3,34). Зато је у духоносног човека све бездано, бескрајно, бесконачно. На свему његовом је „печат Духа Светога“: духоносци су „запечаћени“ Духом Светим (Еф. 1,13; 4,30).
 
Одговори Никодим и рече Му: Како може то бити? Исус одговори и рече му: Ти си учитељ Израиљев, а то ли не знаш? Заиста, заиста ти кажем да оно што знамо говоримо и што смо видјели свједочимо, и свједочанство наше не примате.“
(3:9-11)
 
Није чудо што Никодим то не разуме, јер све то „треба да се духовно разгледа“ (1. Кор. 2,14), мада је у Старом Завету јављено о томе преко светог пророка, што „учитељ Израиљев“ Никодим треба да зна. То је очигледна истина и стварност не само за Исуса него и за свете пророке, који о духовним истинама гаворе на основу личног искуства, личних виђења и упутстава од Духа Светога. Зато Спас у Име Своје и Његово говори о томе: ,3аиста, заиста ти кажем да ми говоримо и сведочимо што видесмо, и сведочанства нашега не примате“ (ст. 11).
Свети Златоуст благовести: Спаситељ говори: „Ако се ко не роди одозго“ (сг. 3) и не добије тачно познање о предметима вере, лутаће далеко ван царства небеског. Под царством небеским Господ Исус разуме овде себе сама; показује да је Он не само оно што они виде у Њему, већ да су им потребне и друге очи да би они видели у Њему Месију = Христа.
Не треба Биће безгранично потчињавати слабим умовима људским. Знајући то, немојмо својим умом испитивати Божанске тајне, нити их подводити под ток обичних ствари и подчињавати их законима природе, него примајмо и са вером што је речено у Светом Писму.
Ништа не производи толико мрака, колико ум људски који о свему расућује по земаљски и не прима просветљење одозго. Земне помисли садрже у себи много нечистоте. Зато су нам и потребна небеска просветљења да униште блато духа нашег, и он узнесен горе прими небеско учење. А то може бити онда када ми покажемо у себи и душу добромислећу и живот прави, јер душа предана страстима не може постигнути ништа велико и благородно. [1]
 
Када вам казах оно што је земаљско па не вјерујете, како ћете вјеровати ако вам кажем оно што је небеско? И нико се није попео на небо осим Онај Који сиђе с неба, Син Човјечији Који је на небу.“
(3:12-13)
 
Све довде речено Спас назива земаљским, тојест све то још није она највећа и најтајанственија тајна коју Богочовек Исус Собом доноси и има да објави: поновно рођење „од воде и Духа“ и све што је са тим у вези збива се на земљи и „земаљско“ је.
Али, када се Богочовек буде телом узнео на небо, када тело човечије буде показао васкрслим, бесмртним, духовним, вечним, како ће онда веровати у то, у то – што је по свему и свачему толико невероватно, јер су тела људска смртна, сва смртна. То је оно „небеско“ што Богочовек, има да открије овету својим Еванђељем. То је врхунац Богочовечанског домосгроја спасења света; то завршно откриће последње тајне.
„Небеско“ је и све оно што је уследило за вазнесењем Богочовековим на небо: Силазак Светога Духа на Апостоле, на Цркву, и сва делатност њихова и њихових наследника у свету. То је све у истини „небеско“, и веродостојно само за оне који су рођени „одозго“ с неба. Уствари, све је у Цркви „небеско“ и „земаљско“ уколико се све у Цркви држи истинитим телом Богочовека Христа, и уколико се у њој спасава и тело, вештаство, материја. У истини: „Нико се не попе на небо од људи“, осим Богочовека „који сиђе с неба“ (ст. 13), и као Бог узнесе тело у божанску беомртност и вечност.
Тек у лицу вазнесеног Богочовека човек је стварно први пут узшиао на. небо, и остао на небу. И тек тада тиме показао да је „и тело за Господа“ (1 Кор. 6,13), за његову бесмртност и вечност, и да је човек заиста небеско биће, а само привремено земаљско. Тиме је откривена целокупна тајна човекова бића.
 
И као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син Човјечији.
Да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вјечни.“
(3:14-15)
 
Змија – уводитељ греха и смрти у човечански свет; она – нешто најодвратније за људско сазнање и осећање. Но сила Божја и човекољубље Божје и сам лик змије претвара у средство спасења; тако било у пустињи: ко с вером погледао у змију бакарну, спасавао се смрти.
Значи: вера нешто заиста надљудско: спасава оним чиме човек убијен, и усмрћеи и умртаљен. Тако и Господ Христос: спасава оним чиме су људи хтели да га убију и за навек осрамоте: Крстом. Зато Спас о томе овоме подизању на крст говори као о нечем што „треба“ да буде. Ради чега? „Да ниједан који верује у њега не погине, него да има живот вечни“ (ст. 15). Вера у крст, – то је подвиг за људско сазнање и осећање, зато спасава и даје живот вечни. И то стога што ће се крст, то оруђе срама и злочинства, због распећа на њему Богочовека Христа, претворити у оруђе вечне славе и вечнога живота.
„Сваки који верује“ у Распетог Богочовека, као у Победитеља смрти васкрсењем, „има вечни живот“. Људско биће гине (ван вере и крста, ван Богочовека, јер је ван Њега – царство греха и смрти, а грех убија људско биће, умртвљује га за оно што је вечно, што је Божје, и тако још на земљи врлинама еваиђелским стиче и има живот вечни.
Откуда та сила Крсту? Од све љубави Божје у њему: јер у крсиој смрти Боточовековој врхуни божанска љубав према роду људском: смрћу спасти од смрти, сав ући у њу, у њене страхоте, у агонију, у ропац њен, са човеком и ради човека, и сиих људи, осетити и доживети до краја све њене страхоте, и из свега тога изаћи васкрсењем као победитељ, и са Собом изнети род људски, – ето, то је заиста љубав, заиста свељубав Божја лрема роду људском уопшге, и према сваком људском бићу посебно.
А и све што је у Богочовековом животу претходило крсту – спасоносно је, јер је од Спаситеља, а све што је од Спаситеља – спасава. Свељубав од Бога, вера од човека, – ето пгга спасава и даје живот вечни човеку. Или: човекољубље Божје и богољубље човеково, – ето шта спасава чоовека од сваке смрти и сваког греха и даје му живот вечни.
 
Јер Бог тако завоље свијет да је Син Својега Јединороднога дао, да свакки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни.Јер не посла Бог Сина Својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз Њега.“
(3:16-17)
 
То нам казују речи Спасове: „Јер Богу тако омиле свет да и Сина свог Јединородног даде, да ниједан који у Њега верује не погине, него да има живот вечни“ (ст. 16). Овим Еванђелист као да објашњава претходни стих: крст је примио Син Божји не зато што је морао него из човекољубља. Јер да није тог безмерног човекољубља Божјег, зар би Син Божји дошао у земаљски свет смрти да смрћу својом спасава свет од смрти? Не, Он би дошао као Судија, и то праведни, да суди и осуди свет због страшног греха његовог и смрти његове, због безбројмих грехова његових и безбројних смрти његових.
Међутим Он је дошао „да се свет спасе Њиме (кроза Њ)“ (ет. 17), спасе у Богочовечанском телу Његовом које је Црква: спасава се сав свет пролазећи кроз Њега, живећи у Њему, остајући у Њему; јер осгаје у Безгрешноме, који једини спасава од греха, осгаје у Бесмртноме, који једини спасава од смрти. Сваки човек који остане изван Њега, остаје у греху и смрти, и зато гине. Само је Он очишћење од грехова људских, очистилиште. Човек се спасава ако свим бићем кроз веру уђе у Њега, остане у Њега, живи у Њему. Истинита је благовест Спасова: „Ја сам врата, ко уђе кроза Ме спасће се“ (Јн, 10,9).
Спасење је Спаситељем; спасење је у Спаситељу; мора се бити у Њему и живети Њиме, да би се човек спасао од греха, смрти и ђавола. Другог пута нема. Зато „нема ни у једноме другоме спасења„; зато и „нема другога Имена под небом данога људима којим би се могли спасги“ (Д.А. 4,11-12).
Свети Златоуст благовести: Два највећа добра: крсно Распеће Спасово н Света Тајна Крштења показују боље од свега неисказану љубав Господа Христа за род људски: Он је и пострадао за непријатеље и умро за непријатеље и у Крштењу иам даровао потпуни опроштај грехова. Но да не би ко рекао, како се могу спасти они који верују у Распетога када је и Он сам био савладан смрћу, Он нам наводи пример из старе историје: бакарну змију.
Када су се Јевреји у пустињи спасавали од смрти погледом иа бакарну змију, утолико пре могу добити огромно добро они који верују у Распетога. Распеће се збило не по немоћи Распетога, и не по томе што су Јевреји однели победу над Њим, већ што „Бог заволе свет“ (ст. 16). Разлог због кога је телесни храм Спасов подвргнут распећу јесте: да ниједан који верује у њега не погине, него да има живот вечни“ (сг. 15). Ето шта је крст и спасење које Он даје. Видиш ли подударност између праслике и стварности? У пустињи се Јевреји спасавају само од привремене смрти; а овде који верују – од вечне смрти.
Тамо окачена змија исцељује од уједа змија; овде Распети Исус лечи од уједа духовне змије. Тамо који гледа телесним очима добија исцељење; овде који гледа душевним очима ослобађа се од свих грехова. Тамо је окачен бакар који има обличје змије; овде – тело Господа, образовано Духом Светим. Тамо је змија уједала, змија и лечила; тако и овде: смрт је погубила, смрт и спасла. Али змија, која је погубљивала имала је отров, а која је спасавала није имала отрова; тако и овде: смрт која је погубила имала је грех, као змија отров, а смрт Господа била је слободна од свакога греха, као бакарна змија – од отрова. Речено је за Господа: „Он греха не учини, нити се превара нађе у устима Његовим“ (1. Петр. 2,22). [2]
 
Који у Њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у Име Јединороднога Сина Божијега. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више заволеше таму неголи свјетлост; јер њихова дела бијаху зла.“
(3:18-19)
 
Љубав, не суд, – то је сав Богочовек. Ту је и суд, али не суд којим Бог суди човека, већ суд којим сам човек суди себи. И то суди побућен Христовом љубављу, Христовим човекољубљем. Јер шта је вера човекова у Господа Исуса, кроткога, благога и многострадалнога Спаситеља? Нипгга друго него човекова осуда својих грехова, своје палости и пропалости, своје смрти и смртности. Поверује ли човек у Богочовека, поверовао је зато и тиме што је осудио своје грехе и своју погибао, и помоћу Њега и Његове љубави спасава себе од греха и погибли.
Ко пак не верује у Богочовека, већ је осудио себе на смрт, осудио грехом и грехољубљем који увек воде у смрт, а тиме осудио себе и на пакао где је вечно царство греха и смрти. Тако је човек сам себи страшни и коначии судија: или вером у Богочовека стиче живот вечни, или неверјем у Њега осуђује себе на вечне муке. То значе Спасове речи: „Који верује у њега не суди му се; а који не верује већ је осућен, јер не верова у Име Јединороднога Сина Божјега“ (ст. 18).
Јер Бог Логос = Светлост, дошавши на свет осветљава до дна свако људоко биће, ове његове тмине и дубине, и сваки човек може у светлости Богочовека видети свега себе: све грехе своје, све смрти своје, и у њима и иза њих и сав пакао свој.
А када људи и поред тога, и пошто сагледају сву палост и пропалосг своју, одбацују Богочовека и остају при својим гресима, одбацују Његову светлост и тиме сами остају при својој тами, онда су сами криви и за своју смрт и за свој пакао, јер су већма волели таму него светлост, смрт него бесмртност, пакао него рај.
То јасно благовести Спас: „Ово је суд: светлост доће на свет, и људи заволеше већма таму него ли светлост, јер дела њихова беху зла“ (ст. 19).
 
Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости,
да се не разоткрију дела његова, јер су зла.“
(3:20)
 
Који год зло чини себи чини, јер њиме одређује своју вечну судбу, њиме осуђује себе на вечну смрт, на вечни живот у греху и злу. У ствари, нико другоме не може учинити зла, макар му и убио тело, јер само грех убија душу у човеку, и баца је у пакао. Значи: само грех и јесте зло; само грех и јесте „човекоубица од искони“ (Јн. 8,44).
Грех пак човек чиии из сластољубља, из грехољубља. А греховне сласти вуку и маме човека из греха у грех, из смрти у смрт, из пакла у пакао (Јак. 1,14-15). Кроз сваки овој грех човек повећаиа у себи грехољубље, јер се оно грехом храни, јача и расге. А грехољубив увек мрзи све оно што му спречава и онемогућава греховне страсти. Грех мрзи врлину; зло мрзи добро; тама мрзи светлост. Отуда грехољубиви људи не трпе Господа Исуса; често неће ни да чују за Њега; и увек Га гоне, тајно или јавно.
За сва времена истинита је реч Спасова: „Сваки који зло чини мрзи светлост и не иде к светлости да се не открију дела његова, јер су зла“ (ст. 20). Све док „зло чини“, док је „злочинитељ“, човек мрзи светлост, мрзи Бога, не иде к Богу, бежи од Њега кроз свако своје зло; јер свако учињено зло – удаљује од Бога; велико зло – удаљује га много – а највеће – највише.
Отуда правило; рђави људи не верују у Бога, мрзе Бога. Ако по каткад и не изгледају рђави, јер – или се тајно у себи боре против зла или зло још није потпуно овладало њиховим срцем и сазнањем, али и у том стадијуму они су добровољни кандидати за рђаве људе, за зле људе, богоборце и ботомрзитеље.
 
А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова,
јер су у Богу учињена.“
(3:21)
 
Јер је речено: „Сваки који зло чини“, сваки без изузетка, „мрзи светлост и не иде к светлости да се не открију дела његова, јер су зла“ (ст. 20). Насупрот злу, које одводи од Бога стоји истина која приводи Богу.
То бива када човек „чини истину“, твори истину, живи њоме, а не посматра је из далека као неку теорему, као неку логичку схему, као неки апстрактни логични појам. Истина се живи, доживљује, и само тако, и само тада постаје жива сила у човеку која га ослобађа зла и одводи Богу. По Спасовом Еванђељу истина је врлина која се твори, чини; „који чини истину“ (ст. 21).
Као што сваки сунчев зрак води сунцу, тако и свака остварена еванђелска истина одводи Господу Христу, Који је оличење и вечност свих еванђелских истина, јер је Сам Спаситељ објавио ту чудесну благовест: „Ја сам Истина“ (Ји. 14,6). А када се та Истина преведе у речи добија се Христово Еванђеље. Онда ове речи Спасове: „чини Истину“ значе испуњује Еванћеље.
Свака испуњена еванђелска заповест и јесте „учињена“ божанска истина која одводи самој Свеистини: Господу и Богу Исусу Христу. Свака доживљена еванђелска истина орођује човека са Богом, потапа га у светлост Божју. И човек истином поотаје светлост. Он творећи истину светли, јер оу истина и светлост у Богу једно, као што су зло и тама у ћаволу једно, а и у човеку једно.
Ако си далеко од Бога „твори“ истину, и она ће те приближити Богу, Који је сав Истина и Свеистина. „Ко твори истину“ воли Бога и све што је Божје, и живи и дела Богом и у Богу. Кроз творење истине човек „иде к светлости“, путује к светлости: Богу; свим бићем својим он стално кроз истину путује Богу, Који је вечна Истина, бескрајна са сваке стране. Не твори ли истину, човек остаје у тами, не миче се из ње, јер му недостаје силе која вуче к светлости, која „иде к светлости“.
А када човек загледа у дела своја учињена еванђелском истином и ради еванђелске истине он види да су „у Богу учињена“, Богам учињена. То значе Спасове речи: „А ко истину твори иде к светлости да се виде дела његова, јер су у Богу учињена“ (ст. 21).
 
ПОСЛЕДЊЕ СВЕДОЧАНСТВО СВ. ЈОВАНА КРСТИТЕЉА О МЕСИЈИ – ИСУСУ
 
Потом дође Исус и ученици Његови у јудејску земљу, и ту борављаше с њима и крштаваше. А и Јован крштаваше у Енону близу Салима, јер ондје бјеше много воде; и долажаху те се крштаваху. Јер још не бијаше Јован бачен у тамницу. Тада настаде распра међу ученицима Јовановим и неким Јудејцем око очишћења. И дођоше Јовану и рекоше му: Рави, онај што бјеше с тобом преко Јордана, за кога си ти свједочио, ено крштава, и сви иду Њему. Јован одговори и рече: не може човјек ништа примати ако му не буде дано с неба.“
(3:22-27)
 
Велики Претеча, први сведок о Богочовеку и први Апостол Његов, мора да брани Господа Исуса од слабосги својих ученика. Њих збуњује и онерасположује, и у завист доводи што Исус крштава. И они са болом говоре своме учитељу: „Рави, сви иду к Њему“ (ст. 26), а тебе и нас са тобом, већ напуштају.
А рави гледа Исуса и Његова дела с неба, са висине Његове божанске мисије у свету: Не може човек, такав човек као што је Исус, узимати на себе нешто ако му не буде дано с неба. Он је сав с неба, и посао који врши – сав је с неба.
 
Ви ми сами свједочите да рекох: Нисам ја Христос, него сам послан пред Њим. Ко има невјесту Женик је, а пријатељ Жеников стоји и слуша Га, и радошћу се радује гласу Женикову. Ова, дакле, радост моја испуњена је.“
(3:28-29)
 
Ја сам толико пута и пред вама сведочио за себе и за Њега: „ја нисам Христос, него сам послан пред њим“ (ст. 28). Зар нисам сведочио да је Он – Син Божји, Христос = Месија? Моје је то, саамо то, да Њега покажем свету; и кад Њега покажем свету, Њега – Сунце, шта ће онда моје и ваше свећице? Ко пали свеће када сунце блиста на земљи? А сада још и хода по земљи. „Радост моја испуни се“ (ст. 29): Месија је дошао, Он је ту, у свету, а ја сам само слуга његов. О! и каква радост: „пријатељ“ Његов. Он је дошао у овај свет као небески Женик по Невесту; а Невеста је Црква којом ће Он спасавати људе од греха, смрти и ђавола. Ја сам пријагељ Његов који то објављује свету „који стоји и слуша га, и радошћу се радује гласу Женикову“ (ст. 29). Он је тек почео своје огромно богочовечанско дело, које има да узрасте у све бескрајности божанске као ниједно дело људско на земљи.
 
Он треба да расте, а ја да се умањујем. Који одозго долази над свима је. Који је са земље од земље је, и од земље говори; а који долази с неба над свима је. И што је видио и чуо, то свједочи; и свједочанство Његово нико не прима.“
(3:30-32)
 
Зато: „Он треба да расте, а ја да се умањујем“ (ст. 30). Све што је људско треба да се смањује пред Њим, повлачи, смирава, у пепео претвара због свеопште греховности људске. Њега чини бескрајно великим и недосежним Његова безгрешност, а нас људе, све људе чини бескрајно малим наша грешност.
Нико од људи није велики пред Њим. То је сазнање и осећање „највећег између рођених од жена„. Зашто? Зато шго је Он – сав с неба; а људи, сви су људи са земље и од земље. Све што је људско – заудара на земљу; све што је Христово – мирише на небо. Он долази „одозго“, а људи – одоздо, од земље. „Који одозго долази над свима је; који је са земље од земље је, и од земље говори; који долази с неба над свима је“ (ст. 31).
Ко је са земље, мали су видици и његових мисли, и његових телесних очију, и његових речи. А Месија=Исус долази с неба, види сву земљу као зрно песка, и зна шта јој треба. Када говори Он у ствари: сведочи о ономе што види и што чује, што види својим божанским видом ишто чује својим божанским слухом: „и сведочанство Његово нико не прима“ (ст. 32); нико од оних што су са земље и од земље.
 
Који прими свједочанство Његово, потврди да је Бог истинит.“
(3:33)
 
Али то сведочанство примају они који се добровољно смањују пред Његовим божанским величансвтом који смерно признају своју људску сићушност и ништавност пред Њим – свевеликим Богом и Спаситељем.
И тиме потврђују да је Бог истинит: у свима обећањима и речима, и делима својим; нарочито у свима обећањима, речима и делима Христовим. Без Богочоввка=Месије, нити је Бог истинит, нити човек. Јер без Њега, како би Бог могао доказати људима да је Он: Истина, Љубав, Правда, Милост, Доброта, Бесмртност, Рај, Живот Вечни?
Без Богочовека Бог је тиранија, а човек – сићушна играчка њена.
 
Јер кога Бог посла, онај ријечи Божије говори:
Јер Бог Духа не даје на мјеру.“
(3:34)
 
Људи „од земље“, говоре ,од земље“; Исус Богочовек – „речи Божје говори“ (ст. 34), јер је послан од Бога. У таме је сва разлика између човечијег и Богочовечијег. Нема речи Христове која није Божја, и у њој – сав Бог, сав Дух Божји: „јер Бог Духа нг даје на меру“ (ст. 34): „јер Бог Духа не даје на меру“ најпре Њему – Исусу = Човеку = Богочовеку, а преко Њега и свима људима.
Ништа Божје није остало што Бог није дао Богочовеку Исусу, ништа небеско, зато што је као Јединородни Син Божји у свему једнак са Богом Оцем у свему послушан Њему. Јер Очинском љубављу својом Отац Себе, све своје даје Сину, а Син Му исто тако свега Себе, све Своје узвраћа љубављу.
 
Јер Отац љуби Сина, и све је дао Њему у руку. Ко вјерује у Сина, има живот вјечни; а ако је непослушан Сину, неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему.“
(3:35-36)
 
„Јер Отац љуби Сина, и све даде у руке његове“ (ст. 35). Даде Му као човеку у Богочовеку, као савршеном човеку.
Даде Му све: и небо и земљу, и човека и сав род људски, и спасење света и суд над светом. Зато што је Богочовек ималац свега Божјег, и што је Бог Син: што је људима донео, показао и дао сва савршвнсгва Божја, све дарове Божје: „Ко верује у Сина, има живот вечни“, још овде на земљи има; „а ко не верује Сина, неће видети живота, него гњев Божји остаје на њему“ (ст. 36).
Зашто неће видети живота? Зато што је сав, са свих страна опкољен и затворен смрћу, коју око њега и у њему луче греси, и претварају је у његову безпрозорну и бездверну тамницу. То значи: он се добровољно изједначио са грехом и злом, одбацио је све Божје; и на њему почива гњев Божји, јер је боголику слободу злоупотребио, и на грех употребио, не на божанско добро.
Нема живота где нема Бога и добра Божјег, где нема Богочовека, јер је ван Њега – све сам псевдоживот, назовиживот, фалсификат живота, смрт која себе проглашује за живот, сенке и сновиђења који лудују и себе у лудилу проглашавају за стварност и јаву.
Стога, мртве душе су сви који у Христа не верују; они „неће видети живота“, а камоли имати га.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Беседа на Еванђеље Јованово 24, 2-3. стр. 146. и беседа 25, 3; стр. 147.
  2. Тамо, беседа 37, 1-2; PG 59, 158-159.

2 коментар(а)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. дамјан

    Тумачење стихова 20. 11-18 бесмртног оца Јустина су за мене најлепше речи написане у свим тумачењима Старог и Новог Завета. Просто једна ода великој Светици, „првом анђелу и апостолу Васкресења“ Сваки пут кад читам то тумачење сузе ми пођу, мени једном окорелом грешнику, који обично не може да заплаче.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *