НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
 

 
Глава дванаеста
 
ХРИСТОС У ВИТАНИЈИ И ЈЕРУСАЛИМУ
 
А Исус на шест дана прије Пасхе дође у Витанију, гдје бјеше Лазар који умрије, кога Он подиже из мртвих. Ондје Му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар бјеше један од оних што сјеђаху са Њим за трпезом. А Марија, узјевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге Његове; а кућа се напуни мириса од мира.“
(12:1-3)
 
Ево човека из онога света: човека из мртвих; он живи међу осталим људама; сав је – сведочанство о овом свету, о бесмртности душе, о васкрсењу мртвих. Ето, посредно је испуњена жеља богаташева из пакла: Бог је послао Лазара из мртвих за сведочанство свима људима о оном свету, о бесмртности и васкрсењу. И ено где седи са Иоусом за трпезом. А сестре васкрслога Лазара? Њихов дом – то је мали рај, обновљени рај, а за трпезом њиховом: Бог и Господ Христос. Није, ваљда, било у свету срећније породице. Две сестре: Марија – сва небо, сва – небеско Еванђеље Христово; а Марта – сва Еванђеље небеско на земљи, сви – служба Исусу, и око Исуса. Као и обимно „Марта служаше“, као анђео око Господа. А Марија? мироносица вечна: сва јој душа од небеских миомира: она многоценим миром помаза ноге Исусове, и отре косом својом ноге његове; и кућа се напуни мириса од мира“. Магдалина – сва је у томе: сву је душу сабрала у Христољубљу нарочито сада, после васкрсења милог јој брата, она – „из које је некад седам духова истерао“. За сведочанство свима: шта може Исус да начини од људског бића: да га васцело преобрази у вечни „мирис Божији“. Он: једини и прави „мирис Божији“, „мирис живота“, у коме вама ни трага од смртнога, од трулежнога, ни трага од злосмрадија. Сав – благоуханије.
Он је сишао у наш земаљски свет, и „кућа“ света – васиона – „напуни се мириса од мира“. Тако је свет постао са Христом и у Христу: „мирис Божији“. Да, тако је постао рај: Сигурно је и рај некада, пре смрти и греха, мирисао Богом, мирисом Божијим: сав је свет кроз сва бића и све твари био мироточив, сав логосан логоточив. Нико као Магдалина није знао и осетио шта је пријаноо Богу у телу: миомир од људи. Најдирљивија захвалност за све што нам је донео: за божанско Еванђеље и спасење. Све миомирне мисли душе своје, сва миомирна христочежњива осећања своја Магдалина је измешала са миром, прала њиме ноге Исусове.
 
Онда рече један од ученика Његових, Јуда Симонов Искариотски, који Га намераваше издати: Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима? А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу. А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан Мојега погреба; Јер сиромахе свагда имате са собом, а Мене немате свагда.“
(12:4-8)
 
Зато је Господ овај њен дар и подвиг оценио бескрајно високом ценом. Магдалина је показала: да је Богочовек највећа вредност, и за сиромахе највећа; кад је Он у нашем свету, и сиромасима је лакше, и њима се проповеда Еванђеље и њихов живот постаје благовест, а они – благовесници. – Доласком Бога Логоса у свет учовечењем његавим: биће људско постаје сасуд мириса Божијет, вечног и непролазног, и човек постаје – мироточац; јер постаје бесмртан; а где нема греха, зла и смрти, ту нама ни злосмрадија; у Богочовеку тога нема, зато је – сав мироточац. То је нова вредност, која се ничим земаљским ни људским не може довољно, ни достојно оценити. А Јуда хоће да је – новцем оцени, да је обесцени. А Спас смерни? Нешто, нешто казује о тој свевредности коју Он Собом претставља за наш земаљски свет: „сиромахе свагда имате са ообом, а мене немате свагда“. Немате нарочито онда када мене и моје Еванђеље хоћете да оцените вашом пијачном, новчаном ценом. Немате Ме ни онда, када грехе и сласти волите. А сиромахе имате, нарочито онда, јер их својим сластољубљем умножавате. Матдалинин подвиг – мио је Спасу, нарочито као символ његовог погреба. Људи помазују мртве мирисима да би отклонили злосмрадије смрти. Христово тело не виде труљење, зато у њему не би смртнота задаха, јер је сво без греха и зла, зато и у гробу миомирно. Али, као људско тело, требало је да и оно буде миропомазано. Магдалина је то учинила: и миром помазала „мирис Божији“, „мирие живота“ вечнога. То спада у свете, еванђелске обичаје. – Учинити то у присуству Лазара васкрслог, који је само за четири дана у гробу „већ“ почео да смрди. А сада – седи сав с „мирисом живота“ и смирењем поред Богочовека.
 
Дознаде пак многи народ из Јудеје да је ондје и дођоше не само ради Исуса, него и да виде Лазара кога Он подиже из мртвих. А првосвештеници се договорише да и Лазара убију; Јер многи од Јудејаца долажаху због њега и вјеровхау у Исуса.“
(12:9-11)
 
Није чудо што је он привлачио свет, јер су многи дошли „не само Исуса ради него и да виде Лазара кога подиже из мртвих“. А главари свештенички договорише се да и Лазара убију; јер многи њега ради иђаху из Јудеје и вероваху у Исуса“. Колико лудила у бићима људским! Да, јер је то врховно лудило: хтети убити васскрслог човека, живог и очигледног сведока човекове победе над смрћу, човекове бесмртности и вечности. Али тиме је овај грех нарочито и грешан, раван христоубиству. Као да веле: нећемо бесмртност! остави нас у смрти, у гресима! само нећемо с тобом, Боже и Богочовече! нећемо, нећемо, нећемо!
 
Сутрадан многи народ који бјеше дошао на Празник, чувши да Исус долази у Јерусалим, узеше гране од палми и изиђоше Му у сретање и клицаху: Осана! Благословен који долази у Име Господње, цар Израиљев! А Исус нашавши магаре усједе на њега, као што је писано: Не бој се, кћери Сионова, ево цар твој долази сједећи на магарету. Али ово не разумјеше испрва ученици Његови; него када се прослави Исус, онда се сјетише да ово бјеше за Њега писано, и да Му ово учинише. А свједочае народ који јбеше с Њим када Лазара позва из гроба и подиже га из мртвих. Због тога му и изиђе народ у сретање, јер чу да је Он учинио ово знамење. А фарисеји рекоше међу собом: Видите како ништа не помаже. Ето, свијет оде за Њим.“
(12:12-19)
 
Испуњују се пророштва о кротком Цару, о Цару мира и смерности: Исус, Господ васионе, јаше на магарету онда када свет прославља Њега као Цара и световног чудотворца: „осана! благослоден … цар Израиљев!“ и овим хоће да нам покаже да царство Његово „није од овога света“; да његова делатност нема ничег политичког (ср. Јн. 11,48): да је царство његово: Истина, Бесмртност, Живот вечни. Али ово нико не разумеваше, па ни ученици Његови, док Исус не васкрсе из мртвих. Само, народ је осећао у Лазаревом васкрсењу грациозност чуда: „зато га и срете народ, јер чуше да Он учини ово чудо“.
Сведоче очевици: „народ сведочаше који беше пре с Њим кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвих“. А сам Лазар? као живи споменик бесмртносги и васкрсења ту је, међу њима. Убедљивијег сведочанства и свестранијег не може ни бити. Људска природа, људска скептичиоа логика мора положити оружје? Да, она га и полаже. Али га не полаже људска злоба, људска пакост, људска завист.
Ево доказа: „а фарисеји говораху међу собом: видите да ништа не помаже? гле, свет иде за њим„, „свет, сав свет, не само народ, или људи. Али ипак, зато они остају при одлуци: да убију Исуса. То је још један доказ колика је сила богоборног зла у човеку. Заиста је душа људска у бунилу и лудилу од греха. Неисцељиво болесна: никакви људски лекови ту не помажу; само један лњк: Богочовек и његов надумни подвиг спасења људи од греха, смрти и ђавола. Зато се Бог Логос и оваплотио, јер је само Бог могао спасти човека, и нико друти, нико ни од анђела ни од људи.
 
„А бијаху и неки Јелини међу онима који дођоше да се поклоне о Празнику. Они, дакле, приступише Филипу, који бјеше из Витсаиде Галилејске, и мољаху га говорећи: Господине, хоћемо да видимо Исуса, дође Филип и каза Андреју, а опет Андреј и Филип казаше Исусу. А Исус им одговори говорећи: Дошао је час да се прослави Син Човјечији. Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси. Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свијету самочуваће га за живот вјечни.“
(12:20-25)
 
Али шта о Исусу чудотворцу мисли грчка мисао, грчки дух, грчка философија? И шта опет мисли Исус о грчкој мисли? Грци изјављују апостолу Филипу: „Господине, ми бисмо хтели да видимо Исуса“. Зашто? Ето, ту су о Празнику у гомили света који слави Исуса чудотворца. Све је за њих то ново, нарочито – васкрсли Лазар. То грчка мисао не зна, нити може да схвати. То се противи јасним принципима аристотеловске „логике“. Али, шта ћемо са чињеницом; куда ћемо са живим фактом: васкрслим Лазаром? На њихову жељу Спас одговара тако, да заиста одговором решава главни проблем грчке мисли, грчког духа, грчке философије (стих 23 – 25).
Грчка мисао је сва антропоцентрична и антрополатричка, хуманистичка и хоминистичка; сва се аксиологија и критериологија може свести на софистичко руководно начело: „човек је мера и мерило свега“, човек је мера свију бића и свију ствари. Али, ето, грчка мисао нека примени то мерило на Исуса, на васкрслог Лазара. Е, то је нешто што грчка мисао не обухвата својом проблематиком; то је животни сектор који није ушао у њене логичке схеме и дијалектичке проблеме. Живот је несравњено и шири и дубљи и безграничнији но што то грчка мисао замишља и зна. Главно је да је њено основно начело: уско, сувише људско, и стога – егоистично, самољубиво, саможиво; потпуно затворено човеком, његовом природом и том рационалном Рационалистичком; а онај главни део људске природе, који је небеског, божанског порекла није ни узет у обзир. А мора се узети, јер – ето Лазара васкрслог ту, па ето и Исуса, васкрситеља мртвих и чудотворца.
А Исус одговара Грцима и ако га они не питаше, на главну муку њиховог духа, и то им одговара „Син Човечији“, тј. као прави човек, који зна и осећа све муке духа људског, бића људског, коме ништа људско није непознато, већ који зна човека и све његово из свог личног, непосредног искуства. Одговор Исусов поставља и тачну дијагнозу грчког ума и духа и даје једини, прави лек за његово исцељење: „заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши у земљу не умре, онда једно остане, ако ли умре, много рода роди„.
Дух људски, мисао људска, првенствено мисао грчка је затворена као зрно пшенично, затворена човеком, његовим егоцентризмом, антропоцентризмом који долази од антрополатрије: његовом аутаркичношћу, самодовољношћу, по начелу најубитачнијем за свако биће, од зрна пшеничног па до човека и анђела: Бити довољан самом себи. Које се убрзо претвори у неминовног близанца свог: бити задовољан собом.
То је начело смрти, сваке смрти; јер чим се једно биће затвори у себе, и собом, оно умире: тако зрно пшенично, тако сваки цветић ако није отворен према осталој природи и не храни се њоме, онда вене и умире и умре; тако свака птичица, сваки инсект, ако се затвори у себе и остане при својој природи – гине, пропада, нестаје; тако и човек: ако се затвори у себе, у своју природу, у свој дух, у своју логику, у своју мисао; ако остане у својој природи и при својој природи, онда – суши се, вене, умире, сам остане; отвори ли пак тело према природи и узима од ње светлост, влагу, топлоту, ваздух, храну, пиће, онда – живи; тако и дух, отвори ли се према светлости духовној, и топлоти духовној, и храни духовној – Богу, и узима ли све то, онда живи широким и бесмртним животом, животом божанским. Зрно пшенично све дотле остаје једно, тј. бескорисно и за себе и за друге, док остаје у свом уском егоизму, у границама свога бића; чим се реши да изађе из те смрти, оно отвара себе, жртвује себе, умире, рашчиња се и кроз њега прострује и уструје живи сокови земље, с топлотом и влаге и светлост, и све остале животворне силе, и оно се оплоди, поново роди, улази у нови, шири, дубљи живот, и класа и раћа многи род. Значи: жртвујући себе, саму природу своју, оно је оплодило, обесмртило себе, јер је унело у себе безброј других сила које су га спасле саможиве и самољубиве умртвљености и увеле у нови, шири, бесмртни живот. Само када се убије самољубље, омогућено је развијање, оплођење „мртве природе“. Тај нам принцип живота важи и за људско биће у његовој целости.
Све док је човек самољубив, тј. саможив, затворен у себе и хоће да живи само од себе, у себи, за себе, он је уствари бесплодан. А чим пробије то буре самољубља и саможивости љубављу према другом, ближњем, Богу, он излази на нови живот, шири и дубљи: нове животне силе уструје у њега из спољњег света: и цело биће његово почиње да ради, узаври. Само кад човек душу своју подвигом вере посеје у Богу, онда се њено „зрно пшенично“ рашчиња,“умире„, и кроз то умирање проклија у нови, шири, божански, бесмртни живот, јер из Бога уструје у њу бесмртне божанске силе, и душа „много рода роди„, тј. рађа бесмртне мисли, бесмртна осећања, бесмртна дела. Речју: она сва постаје бесмртна Богом, и зато способна да рађа из себе оно што је бесмртно, божанско, вечно, богочовечно.
Али први услов за то је: изгубити душу своју, омрзнути саможивост, самољубље, самодовољност, и заволети Бога, Богочовека и бити убеђен: само у Богу и само Богом човек је у истини човек, постаје бесмртан и вечан, тј. богочовечан; живот човеков је прави живот када се претвори у богоживот; и мисао – када се претвори у богомисао, и осећање – у богоосећање; једном речју: када се васцело биће човеково претвори у богочовечанско биће. Онда постаје јасна свеспасоносна еванђелска благовест и мерило: човек је само човек Богочовеком; и Богочовек је мерило свих бића и свих ствари у свим световима. Онда, човек: Богочовеком и ради Богочовека воли људе као бесмртна боголика бића; а и себе воли само као боголико биће, а не себе – грехољупца и сластољупца.
Душа моја – сама за себе мртвац је, ако не оживи и не обесмрти себе помоћу богочовечанских врлина; без Бога њу не треба волети, јер је она без Бога – само велика мука човекова; а Богочовека Христа треба претпоставити души својој као љубав мржњи, и онда ће тек човек правилно оценити себе, и почети живети правим еванђелским животом, који није ништа друго до вечни живот човеков у Богу, овде на земљи и горе на небу. То значе Спасове необичне речи: „који љуби душу своју изгубиће је; а ко мрзи душу своју на овом свету, сачуваће је за живот вечни„.Као што тело, зато што је од земље, мора да се храни земљом; тако и душа, зато што је боголика, зато што је од Бога мора да се храни Богом, ако хоће да живи. Уобрази ли душа, и ако боголика, да је самостална, и довољна себи, тј. љуби ли само себе, она уствари губи себе, убија себе, а чим осети да је она без Бога ништа, и да ће умрети вечном смрћу ако се Њиме не храни и не одржава, она омрзне себе, не сматра себе низашто, већ сву вредност своју види у Богу и сву бесмртност, и сву вечност и сав рај.
Грех, самоубиствени грех хуманизма и хоминизма је баш у томе: што боголику вредност човекову проглашава за самовредност, за свевредаост; а уствари је она само клица вредности, и свевредности, каја постаје правом вредношћу и свевредношћу када се човек усаврши и доврши Бгом, Бопочовеком. Човек је само почетак, само клица, која брзо угине, ако се не засеје у Богу, у Богочовеку, у његовом Еванђељу; он је све дотле саинго „зрно пшенично“, које увек „једно остане“. А многи род роди само ако подвигом вере посеје себе у Богочовеку, и осталим саможртвеним подвизима укорени себе у Богочовеку, те тако стекне бесмртност и живот вечни.
 
Ко Мени служи, за Мном нека иде, и гдје сам Ја, ондје ће и слуга Мој бити;
и ко Мени служи томе ће дати почаст Отац Мој.“
(12:26)
 
Отуда само следовање Богочовеку, спасава човека од смрти и преводи у бесмртност и живот. Богочовеку се следује кроз богочовечаиоке врлине; оне су пут ка њему и кроз њепа; помоћу њих се човек усељује у њега, утврћује у њему, и он у човеку; а ове оне значе живот у Христу и Христом, стално борављење у Њему и Њиме. То казују речи Спасове: „ко Мени служи, за Мном нек иде, и где сам Ја онде и слуга Мој нека буде; и ко Мени служи онога ће прославити Отац мој“.
Где је то Господ Христос? У свему што је божанско, бесмртно, вечно: у вечној Божанској Истини и Правди, и Љубави и Доброти и Милости и Мудрости у свима божанским савршенствима, у Бесмртностима, у Вечности, у Рају = у свему томе треба да буде и сваки слуга Христов. Следбеник Христов продужава живот Христов на земљи, и то продужава га самим Христом, који је увек у свима Својим следбеницима „у све дане до свршетка овета“ То је један недељив живот: богочовечански живот, који је почео са Христом и наставља се Њиме у Богочовечанском телу Његовом – Цркви; то један недељив богочавечански подвиг, који је почео Христом и наставља се кроз све сутелеснике Богочовечанског тела Његовог – Цркве. У томе је сва тајна свих светова, у којима Богочовек живи и влада. Зато и тако велика част, изузетна част, припада следбеницима Христовим: њих поштује сам Бог Отац! Да, човека поштује Бог! каква необична част!
 
Сад је душа Моја узбуђена, и шта да речем? Оче, спаси Ме од часа овога;
али зато дођох за час овај.“
(12:27)
 
Најраскошнији пример свега реченога: Богочовек Христос. Посејавши кроз добровољну Крсну омрт пшенично зрно Своје Личности, Он је родио толики род, да је довољан да увек храни и довољно нахрани све људе свих врвмена и свих вечности који су гладни Божије Истине, Бњсмртности, Вечности: свега Божијег, Богочовечански свеистинито гожазано: да на самопожртвовању стоји свет, сав Божији свет: Бог се жртвује за свет, за сав свет, на челу са родом људским. И тако Богочовек открива као Спаситељ ано што је као Творац ставио као циљ у души своје тваревине: самопожртвовање као средство себеобесмрћења, себеумножења, себепродужења кроз сву вечност. То самопожртвовање, та саможртва је и божански и човечански најсавршенија у Богочовеку Христу, те је на првом месту то хришћанско схватање света и живота; и још: основно начело и основна сила еванђелског живота људског у свету. Богочовеково је начело, свеначело: жртвуј себе за друге: ђаволово је начело, свеначело: жртвуј друге себи.
Самопожртвовање је израз свељубави еванђелске, богочовечанске; самоодржање себично и егоцентрично је израз мржње ђаволске. Самопожртвавање је божански метод живота у свима световима; самоодржање – ђаволски метод. Као творевина, и то чиста творевина, ђаволов грех је саможив од врха до дна, и увек друге жртвује себи. Усвојивши грех као метод живоха, људи су одбацили божанско свеначело живота: самопожртвовање, жртвовање себе за друге, и пригрлили демонско свеначело живота: самоодржање, жртвовање других себи и за себе. На том путу људи су се толико обезбожилии, ођаволили, да су просто изгубили лик Божији у себи; једва је нешто остало у њима што личи на Бота, и подсећа на некадашњу допадну боголикост. Спаситељ види све људе, онакажене, избезумљене, залуђене гресима, види их све својим бестелесним свевидећим оком, и потресно доживљује то, нарочито предголготском страдању Свом. Гледајући све ужасе људског грехољубља, све лешеве духовне, Спас збори: „сад је душа моја жалосна“, жалосна. на догдеду свега што су људи учинили од себе пригрливши грех, и кроза њ смрт и ђавола, а напустивши Бога, а са Њим бесмртност и живот вечни.
„Жалосна је душа моја“ што су људи толико ослепили себе, грехољубљем, да не виде, ни мало не виде да је пут њихове бесмртности у самопожртвовању, а не себичном и саможивом самоодржавању. Ево све смрти људске су предамном, и сви ужаси које су оне починиле са родом људским; о како је због свега тога, и у сред свега тога, тешко и мучно и страшно бипи човек; са свих страна насрћу на мене све смрти људске, урлају, прождиру, све што је људско, о: „сад је душа моја жалосна“. Толике страхоте вихорима и олујама смрти ударају на мене: ено, сваки човек је читава смрт, и сви они, сви људи свих векова, избезумљени смрћу урлају, вапију, грче се, превијају од неућутних болова: „и шта да кажем? Оче, сачувај ме од овога часа!“ али – ако Ја не узмем на себе све те смрти, ко ће спасти људе од њих, ко? Нико. Јер они сами сви до једног, робље су, кукавно и беспомоћно робље смрти.
То свим бићем осећам Ја: моја човечанска природа, сва је у грозници од страха пред смрћу, пред толиким смртима, јер их за све људе и уместо свих људи ја доживљујем као своје смрти. Све је то исувише страшно: „али зато дођох на час овај“: да све то осетим, проживим, и својом божанском силом спасем људе од смрти, од свих смрти, и кроз свељубеће самопожртвовање покажем им једини сигурни пут који их води у бесмртност и живот вечвни.
 
Оче, прослави Име Своје! Тада глас дође с неба: И прославих, и опет ћу прославити! А народ који стајаше, када то чу, говораше да је гром загрмио; а други говораху: Анђео ми је говорио. Исус одговори и рече: Овај глас није био Мене ради но вас ради.“
(12:28-30)
 
Да, тиме ћу прославити Оца Свог, који ме и посла на ово дело: „Оче, прослави Име Своје!“„Тада дође глас с неба: и прославио сам и опет ћу прославити“. Отац прослављује себе Сином, Богочовеком Христом: његовим неизмерним човекољубљем, Његовом свежртвом за људе, којом Он осигурава и даје људима бесмртност и живот вечни. А то дати несрећним људима: спасти их од смрти, греха и ђавола, – у томе је прослављање, једино право прослављање Бога.
А сваки грех, и свака смрт људска, то је срамоћење Бога, који је саздао људе за бесмртност и живот вечни. Да ће то заиста учинити Исус сведочи глас с неба. Народ је чуо то сведочанство својим ушима, и говори: „гром загрме“ а други: „анђео му говори“. Спас и објашњава да овај глас не би Њега ради, „него народа ради“. И сигурно, Грка ради. Да се и њима покаже: да је већ направљњн пут између неба и земље; да је небо отворено над земљом, и није туђе земљи; да је Бог ие нека далека надсветска идеја, мисао, већ благи Промислитељ света, који непрестано брине о нашем земаљском свету.
 
Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље. И када Ја будем подигнут са земље, све ћу привући Себи. А ово говораше, указујући каквом ће смрћу умријети.“
(12:31-33)
 
Присуство Богочовека у нашем земаљском свету, нарочито време Његовог крсног страдања, јесте време одлуке и судбоносне борбе Његове са смрћу, грехом и ћаволом. Бог Логос је владар овога света био све док људи нису толико огрезли у гресима, да су помоћу њих ђавола учинили и прогласили владарем овога света (ср. Јн. 16,11); и он заиста влада у овоме свету гресима и смрћу. Богочовек је сишао у овај свет, да опет путем Еванђеља, путем Крсне Жртве и Васкрсења, узме опет сву власт над овим светом. Због чега и изјављује после Свог васкрсења: „даде ми се свака власт на небу и на земљи“ (Мт. 28,18). А док борба траје, а траје од рођења Богочовека у наш свет, нарочито се појачава и врхуни у голготском страдању, над овим светом врши се суд: овај свет доживљује свој суд: одлучује се, доноси пресуду за ким ће и са ким ће: да ли са ђаволом или са Богом, са ђаволом који влада помоћу греха и смрти, или са Богочовеком који влада помоћу Еванђеља и бесмртности; да ли је за бесмртност помоћу богочовечанског самопожртвовања или за смртност помоћу демонског самоодржања.
„Сад је суд овога света“ – сад свет решава своју судбину, сад се одређује вечна судбина човечанског света: „сад ће бити истеран кнез овога света напоље“: крај овога света који је грехом и смрћу – најгором тиранијом – владао над светом. Он који је кроз људско грехољуље и страстољубље истерао из овог света његовог божанског владара: Бога Логоса. А и сада хоће да преко христобораца истера из овог света оваплоћеног, учовеченог Бога Логоса. Али, Богочовек осигурава Себи победу баш тиме што ће Крсном смрћу победити свет, и тако привући к себи људе: извући их из греха и смрти, тј. испод власти „кнеза овога света“, и учинити их својима и то својима из љубави и Христољубља: „И кад будем подшнут од земље, све ћу привући себи“. Подигнут ћу бити на Крст; а себе ћу још више подигнути васкрсењем до у врх небеса, и узнети тело човечије у вечну и бесмртну славу Божију, – и тиме ћу „све привући к себи“. Људи ће се отрезнити од грехољубља, одрећи се греха и смрти, и поверовати у своју бесмртност кроз Мене васкрслог. И заиста, васкрсењем и вазнесењем Својим славним, Багочовек постаје истински кнез, владар овога света, и влада у њему својим Еванђељем у Цркви Својој. А у то је ушао кроз Своју славну, по човекољубивом пожртвовању, смрт, коју је убио својом богочовечанском смрћу: „смрћу смрт уништи“. Зато свети Воанергес благовести: „а ово говораше да покаже каком ће смрти умрети“.
 
Народ Му одговори: Ми чусмо из Закона да Христос остаје вавијек; и како Ти говориш да се Сину Човјечијему ваља подигнути? Ко је тај Син Човјечији? А Исус им рече: Још је мало времена свјетлост са вама; идите док свјетлост имате да вас тама не обузме; а ко иде по тами не зна куда иде. Док свјетлост имате вјерујте у свјетлост да будете синови свјетлости. Рекавши ово, Исус отиде и сакри се од њих.“
(12:34-36)
 
Иако је народу дао све доказе и пружио сва сведочанства, који би требало да их као разумна бића убеде да је Исус – Син Човечји, Богочоаек, они ипак стављају му питање: „Ко је тај Син Човечји?“. Спас им одговара посредно: Онај који је Светлост, у телу човечјем Светлост. А шта је у вашим телима, завирите: мрак и тама. Сада је „Светлост с вама“, Светлост која обасјава све поноре смрти, али и живота; све поноре греха али и врлине; ако се послужите њоме, изаћи ћете из таме, нећете ходити по тами греха и смрти; јер ко живи грехом у овом свету, он живи у тами, „ходи по тами“,„не зна куда иде“. Заиста, човек греха „не зна куда иде“; а сигурно аде у понор смрти. Само идући за Светлошћу света – Богочовеком, човек иде светлим и осветљеним путем врлине, Еванђеља, у бесмртност и живот вечни. Чим грехољубљем човек напусти Христа, кренуо је кроз таму греха у таму смрти, у вечну таму вечне смрти. Само кроз грехе тама обузима човека. Чим човек поверује у Боточовека, одмах му сву душу испуни Светлост божанска, и аве његове путеве залије Светлост.
Вера у Христа, уводи сунце у душу, и оно осветли све светове човечје и све путеве: и он јасно види и зна шта је добро, а шта зло, шта грех а шта врлина, шта смрт, а шта живот, шта лаж, а шта истина, шта Бог, а шта ђаво, шта човек, а шта свет. Види све то, и зато зна куда иде. Зато Спас и вели: „Док свеглости имате, верујте у светлост, да будете синови светлости“.
Богочовекова светлост толико проникне све биће човеково, толико се сроди с њим, да она постаје просто родитељка и његове душе, и његовог срца, и његовог ума, васцелог бића његовог, а он сам постаје „син светлости“: јер се све у њему: и мисли, и осећања, и расположење, и дела – рађа из светлости. И он и живи и дела и мисли и осећа као „син светлости“. Он – једина истинска Светлост наша у свету.
 
Јер иако је учинио толика знамења пред њима не вјероваху у Њега; Да се испуни ријеч Исаије пророка који рече: Господе, ко вјерова проповеди нашој? И рука Господња коме се откри? Зато не могаху вјеровати, јер опет рече Исаија: Заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумију, и не обрате се да их исцијелим. Ово рече Исаија када видје славу Његову и говораше о Њему.“
(12:37-41)
 
„Рекавши ово Исус отиде и сакри се од њих“, не из страха, него из жеље да их остави саме, да још једном промисле о Њему шта је и ко је: дали само човек, или и Бог у човеку? Јер, шта је то што би људи желели чути и видети од Бога, а да нису чули и видели од Исуса? Зато су многа од народа с правом говорили: „Кад дође Христоос еда ли ће више чудеса чинити него овај шго чини?“ (Јн. 7,31). Али, „ако је и чинио толика чудеса пред њима, опет Га не вероваху“. Зашто? Одговор на то даје пророк Исаија на кога се св. Еванђелист позива: „неверјем су заслепили очи своје и окаменили срца своја, те нити очима виде, нити срцем разумеју“.
А вера у Богочовека: отвара очи душе, те оне виде у Исусу Бога и Спаситеља; омекшава срце, чини га осетљивим за оно што је Божје, те оно осећа у Исусу Бога, и разуме кроз дела Његова да је Он заиста Спаситељ света и Месија. Неверје је обичио од грехољубља, јер сваки грех као нова тама све више заклања Бога од очију човекових. А кад се греси намноже у души, они навуку у њу и на њу безбројне таме, те она нити види Бога, нити Га осећа, а често – нити га признаје. Бог нити је узрок, нити саузрок људског неверја, људског слепила и окамењености срца: Он само допушта људима да се слободно опредељују или за грех или за Њега; и када људи изаберу грех, и живе у греху, Он их не спречава насилно, јер то не доликује Богу Љубави, да своме створењу насилно намеће своју вољу, своју Истину, своју Љубав, своје Евађеље.
Тако треба и разумети речи пророка Исаије: „Заслепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумеју, и не. обрате се да их исцелим“: допустио је да они по слободи својој гресима ослепе очи душе своје, и окамене срце своје, те постану толико неосетљиви за оно што је Божје и добро, да и не осећају колико су болесни и колико им је потребан Бог да их исцели од страшних болести њихових.
 
А и од старјешина многи вјероваше у Њега; но због фарисеја не признаваху, да не буду искључени из синагоге. Јер завољеше више славу људску него славу Божију. А Исус повика и рече: Ко вјерује у Мене, не вјерује у Мене, него у Онога који Ме је послао. И ко види Мене, види Онога који Ме је послао. И ко види Мене, види Онога који Ме је послао.“
(12:42-45)
 
Сав је Бог у свету, са свима својим добрима, и сав је ђаво у свету са свима својим залима, – а људима је остављено да се слободно определе за једног или за другог. Често људска слава спречава људе да се определе за Бога и његова савршенства. Све што је Христово, од Бога је, и води право Богу. И човечанска природа његова толико је испуњена Богом да право води Богу. Стога вера у Христа Богочовека уствари је вера у небеског Бога Оца. Која то његова мисао, или реч, или осећање, или дело – не показује то, и не доказује то? Заиста је Он човвк „у коме обитава сва пуноћа Божанства на телесан начин“ (Кол. 2,9). Стога је Он у праву када тврди: „Ко види мене види Онога који Ме посла“. Богочовек је огледало Оца; какав је Бог на небу, такав је и на земљи. Међу њима нема разлике, сем што је Богочовек у телу, а Бог Отац изван свих телесних обличја. Једна иста Светлост су и Бог Отац и Бог Син: „Светлост од Светлости“. Само Син је своју Светлост обукао у тело човечје; она из њега и кроз њега зрачи, не спаљујући га, јер је то „тиха Светлост“ (Свјете тихиј .. .). Бог Логос је донео Себе свету, Себе = Светлост; унео Себе = Светлост у таму овога света, таму која је од греха.
Који год поверује у Њега = узаживи Њиме, Његовим Еванђељем, не остаје у тами, већ излази на Светлост Божју, и живи у њој и њоме. Када је Богочовек у свету, онда је са Њиме и сва Светлост Божја неугаЈоива, бесмртна, животворна и животодавна, а насупрот њој – језива и пуна смрти тајна греха. Човек је стављен пред избор, сваки човек, нарочито од како је Бог Логос сишао у наш свет, и постао човек, и остао у Цркви својој као Богочовек.
Изабере ли њега, човек одмах ступа у друштво Светлоносца – Светитеља, који га и воде свима путевима еванђелске светлости, а сви они воде у бесмртност и живот вечни. Зато Спас и благавести: „Ја Светлост дођох на свет да ниједан који верује у Мене не остане у тами“. Вера у Христа је идење за Христом; ко поће за Њим, чим пође – излази из греха, напушта грех и његову таму, и улази у незалазну и неугасиву светлост. Нема греха који може човека задржати у својој тами, ако човек узажели да пође за Христом. Узажели ли само, Господ му одмах даје божанске силе, којим савлађује сваки грех и свим бићем излази на широку стазу Светлости Богочовекове.
 
Ја у свијет дођох као свјетлост, да свако ко вјерује у Мене не остане у тами. И ко чује Моје ријечи и не вјерује, Ја му не судим; јер не дођох да судим свијету, него да спасем свијет. Ко одбацује Мене, и не прима ријечи Моје, има себи судију; ријеч коју Ја говорих, она ће Му судити у посљедњи Дан. Јер Ја не говорих сам од Себе, него Отац Мој који Ме посла, Он Ми даде заповести шта да кажем и шта да говорим. И знам да је заповијест Његова живот вјечни. Што год, дакле, Ја говорим, онако говорим како Ми је рекао Отац.“
(12:46-50)
 
Свака реч Христова – пуна је Божанске Светлости; свака је – читаво сунце Божје. Унеси је у душу, и она ће се распалити у сунце, само ако је будеш распиривао својом вером и љубављу и молитвом и постом. Свака Реч Његова је благовест о спасењу човека од греха, смрти и ђавола. Благовест и сила, сила која побеђује ово мрачно тројединство, и изводи људско биће у светлост спасења. Спас је дошао да спасава, не да суди нити уништава. Јер да је дошао да суди, – ко би то од људи остао неосуђен? Јер је сваки – роб греха, и таме греховне. Богочовек је зато и дошао као Исус = Спаситељ: да љубављу својом излечи људе од греха, и спасе од смрти и ђавола.
У томе је љубав Божја неизмерна: што је дошао да спасе грешнике, не да суди и осуди. Зато је и донео и дао људима све што им је потребно за спасење. Тако да ниједан човек, ни сада, па ни на дан Страшнога Суда неће имати право да каже Богочовеку: нисам знао, нити сам имао средства да се спасем од греха и ђавола. – Рекне ли то, судиће му свака реч Христова, свака реч Еванђелска, и показати му да није у праву. Судиће му божански свеираведно, јер је свака – Божја и божанска, јер је у свакој присутан и Бог Логос и Бог Отац. Судиће човеку неверја оне речи које су му биле дате за спасење. И онда ће сваки осетити да је истина сва у томе: да је послушао Богочовекове речи, и силе се њихове испунио, спасао би себе од греха, смрти и ђавола. И ушао као спасен, у живот вечни, у живот божански, где непрестано живи Тросунчани Господ кроз сва своја безбројна и неизбројива савршенства.
Јер све речи Спасове, све речи Еванђеља спасења сливају се у једну заповест Божју, а та је заповест – живот вечни. То значи: циљ је, једини циљ Богочовековог Еванђеља спасења: спасти људе од греха, смрти и ђавола, и дати им живот вечни. То је смисао, то циљ, свих речи Божјих, свих заповести Божјих, свих савета Божјих, изречених људима преко чудесног Спаситеља н Његовог божанског Еванђеља спасења.

2 коментар(а)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. дамјан

    Тумачење стихова 20. 11-18 бесмртног оца Јустина су за мене најлепше речи написане у свим тумачењима Старог и Новог Завета. Просто једна ода великој Светици, „првом анђелу и апостолу Васкресења“ Сваки пут кад читам то тумачење сузе ми пођу, мени једном окорелом грешнику, који обично не може да заплаче.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *