НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
 

 
Глава седамнаеста
 
ХРИСТОВА ПРВОСВЕШТЕНИЧКА МОЛИТВА
 
Ово изговори Исус и рече: Оче, дошао је час, прослави Сина Својега, да и Син Твој прослави Тебе; Као што си Му дао власт над сваким тијелом, да свему што си Му дао, дарује им живот вјечни.“
(17:1-2)
 
Чиме то Отац прославља Сина а земљи, и Син Оца? Отац тиме што својим човекољубивим благовољеањвм учествује у богочовечанском домостроју спасења, у коме Син побеђује грех, смрт и ђавола, ослобаћа род људски од тога, и васкрсењем му даје бесмртност и живот вечни. А Син тим што је добровољно, из бескрајног човекољубља, изиршио подвиг спасења света. Грех је срамота и пораз људске природе; то нам је дао Адам; бесмртност и живот вечни је слава људске природе, – то нам даје очовечени Бог Логос. Спасеи човек, – то је слава и Оца и Сина, и радост њихова. Грехољубив човек, то је туга и Оца и Сина. Грехом човек претвара себе из бесмртног у смртно биће. А то значи: у ружно, трулежно, смрдљиво, пролазно. Кроз грех пак ђаво задобија власт над човеком, и влада смрћу над родом људским, и сва бића људска претвара у смртна. Богочовек пак, као победилац греха, смрти и ђавола, има власт и моћ „да свему да живот вечни“. Јер је човек, сва природа људска, створена за бесмртност и живот вечни. Помоћу греха ђаво одузима свакоме човеку живот вечни; помоћу Еванђеља Господ Христос даје свакоме човеку живот вечни.
У томе је васцела тајна рода људског бића. Кроз грех ђаво је повео човека путем смрти који води у пакао; кроз Еванђеље Богочовек води човека путем вечнога живота који води у рај. Ту силу и власт дао је Христу као човеку Бог Отац, зато Спас и вели Оцу за себе, Сина: „Као што си му дао власт над сваким телом, да свему што си му дао да живот вечни“. Тиме је казан сав циљ, и уткана тајна Спаситељевог Боговаплоћења.
 
А ово је вјечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога
и кога си послао Исуса Христа.“
(17:3)
 
Шта је живот вечни? „Ово је живот вечни: да знају Тебе јединог и истинитог Бога, и Исуса Христа кога си послао“ Живот вечни је познавање Свете Тројице, тог јединог истинитог Божанства; познавање = признавање = исповедање. А то бива помоћу Богочовека, који је ради тота и постао човек: да нам да истинско познање о Богу, и благодатне силе за живот у Богу. То се богопознање стиче држањем заиовести Божјих, творењем воље Божје, која је сва изражена у Христу и његовом Еванђељу (Јн. 7,17; Еф.1,9). Све је то практично и прагматично; све засновано на искуству, опиту, емпирији. За све то даје нам силе Богочовек: оваплотивши се у човека, Он је показао да је Бог оваплотљив у човеку, да су божанске силе оваплотљиве, остварљиве у човеку и нашем човечанском свету. Он је стога и проповедао спасење, тј. живот вечни, и у исто време дао људима „све божанске силе своје које су потребне за живот (вечни) и побожност“ (2 Птр. 1,3). Живећи помоћу тих божанских сила човек се саоваплоћује Богочовеку, и на тај начин постаје „заједничар у Божјој природи“ (2 Птр. 1,4), а тиме и стиче истинско богопзнање.
Уствари, постиже обожење, постаје „бог по благодати“, добија живот вечни. Те божанске силе унедрене су у светим тајнама и светим врлинама; живећи у њима, човек зна прави смисао, вечни смисао људскога бића, и иде путем који кроз Истину води у живот вечни (2 Птр. 1,5-9). Све пак то значи: живети Богочовеком помоћу еванђелске вере, љубави, наде, молитве, поста, кротости, смерности и осталих саветих еванђелских врлина. – Људи ван Богочовека, и без Богочовека, даве се у смрти и у смртном; гуше се у отровној магли и тами грехова, у мраку незнабоштва. Јер све то што ми називамо културом, науком, цивилизацијом, а нема у себи ни Христа ни Његовог Еванђеља, није друго до човекоубилачко незнабоштво, људождерско безбоштво. Јер не знати јединог истинитог Бога значи бити безбожник. Незнабоштво је безбоштво; незнабожац је безбожник. – И Отац и Син познају се стварно и истински једино Духом Светим. То је Спас најочигледније показао на Тајној Вечери. Тако: познање јединог истинитог Бога је познање које се добија од Оца кроз Сина у Духу Светом. А то: Црквом. Јер Дух Свети је душа у телу Цркве: и Њиме се даје све. Доказ? Света Педесетница. А у Цркви – никад не престаје Педесетница, Духовдан. Она и јесте Духовдан, продужен кроза све векове.
 
Ја Те прославих на земљи; дјело сврших које си Ми дао да извршим. И сада прослави Ти Мене, Оче, у Тебе самога, славом коју имадох у Тебе прије него свијет постаде.“
(17:4-5)
 
Уочи своје спасоносне крсне смрти и васкрсења са вазнесењем, Спас се налази пред свршеним делом Својим искупљења и спасења света. Све је урадио што је требао да уради, све казао, све свршио. Тиме је осигурао живот вечни човеку, људима. А кроз то прославио Свога Оца, који и створио човека за живот вечни. У томе је и слава Сина као Сатворца. А у тој слави Богочовека и слава човека, људске природе. Поставши човек, Бог Логос је замрачио своје Божанство завесом тела (ср. Јевр. 10,20). Али победивши телом својим смрт тела, и тело Бога Логоса заблистаће вечном славом вечног живота, те ће тако и оно учествовати у вечној и неисказаној слави Тросунчаног Божанства. На све то указују ове речи Христове: „Ја Тебе прославих на земљи: посао свришхкоји си ми дао да радим. И сад прослави Ти мене, Оче, у Тебе самога славом коју имадох у тебе пре него свет постаде“.
 
Објавих Име Твоје људима које си Ми дао од свијета;
Твоји бијаху па си их Мени дао, и Твоју су ријеч одржали.“
(17:6)
 
Име јединог истинитог Бога било је до појаве Богочовека скоро непознато. Од многих имена лажних богова оно се није ни осећало ни чуло. Тако у човеку као посебном бићу, тако и у роду људском као целини. Иако је у боголикој души човековој Име Божје написано словима неугасиве светлјости, човек га је претрпао толиким тамама греха, толиким тамама лажних идеја, осећања, лажних богова, да се оно и не види. Тако исто урадио је и род људски. Бог Логос је и дошао у свет, да те таме многе уклони са боголиких душа људских, да их потсети да они носе у себи име и сјај јединог истинитог Бога. Који соу га примили и послушали, заиста су познали јединог истинитог Бога. А који нису, ти су га распели. Како тада, тако и увек отада, тако и сада.
Људи који еванђелски озбиљно завире у душу своју, увек у суштини њеној пронађу да су Божји, да су божанског, тројичног порекла. А који не узимају озбиљно душу своју, они лакомислено тврде како човњк, људи, нису створења Божја, већ дело „природе“, „воде“, риба, мајмуна. И увек остају незнабошци = безбожници. Само истинито богопознање даје нам истинито човекопознање. И обратно. На то нам указује ова благовест Спасова: „Ја јавих Име Твоје људима које си ми дао од света; Твоји бејаху па си их Мени дао, и Твоју реч одржаше“.
Људи који се осећају Божјим створењима, а не пролазним и трошним производом пролазног и трошног света, држе реч Божју као нешто своје, блиско, рођено. Они у Еванђељу Божјем и осећају и виде нешто, по природи своје, зато баш што је потпуно божанско, тројично свето. То не осећају људи који су се зарили у свет као нешто безбожно, нешто не-божје; који све своје биће своде на свет, и изводе из света, изједначују га са светом и његовим стихијама; који сматрају да је њихово порекло потпуно од овога света; да у њима нема ничег божанског, небеског, да нису од овога света.
Све то претвара људе у беспомоћне глисте, у духовне глисте. А од глисте може ли се очекивати да подигне очи к Богу, к небу, и да држи реч Божју, Еванћеље Божје? Та све је то за њу лудост, беомислица, утопија. Она има своје сићушне лавиринте, и уввк је задовољна њима, задовољна својим љигама, она – самозадовољна и самодовољна, увек аутаркична – глиста љигава.
 
Сад разумјеше да је све што си Ми дао од Тебе. Јер ријечи које си Ми дао, дао сам њима; и они примише, и познаше заиста да од Тебе изиђох, и вјероваше да Ме Ти посла.“
(17:7-8)
 
Држећи заповести Божје човек истински прогледа и јединог истинитог Бога угледа у Христу, и кроза Њу Његовом Оцу. Он постепено долази до потпуног Богопознања, сазнања и убећања: Да све што је Богочовеково уствари је Тројичног Божанства. То бива кад човек свим срцем и свом душом прими речи Еванђеља Христовог, и живи у њима и по њима. Тада се све то пројављује кроз разне еванђелске врлине и подвиге: веру, љубав, молитву, пост… А све врлине једнодушно и сложно израђују у души човековој истинско познање о Богу. Етичка тријада: вера, љубав и нада, и остале врлине са њима, одводе Божанској тријади.
Познање о Богу даје се само за живот у Богу. Истинско богопознање је плод живљења у једном истинитом Богу. У истинитој побожности је истинско богопознање. Побожност, живот по Богу казује нам аву тајну о Богу. Спас зато и благовести: „Сад дознадоше да је све што си ми дао од Тебе. Јер речи које си дао Мени дадох им; и они примише и истински познадошеда од Тебе изиђох, и вероваше да си Ме Ти послао“. „Примише ипознадоше“ – то је гносеолошки императив христопознања. Прими Христа вером, и – познаћеш Га. Та вера у почетку није друго до поверење у Христа: да Он, овакав никад, не може и неће обманути човека. Тада, та вера, почевши од поверења, расте кроз дела еванђелска, и доживљује, у ове већу и јачу веру, док се потпуно не облагодати, и постане дар Духа Светога (1 К. 12,9).
 
„Ја се за њих молим, не молим се за свијет, него за оне који си Ми дао, јер су Твоји. И све Моје Твоје је, и Твоје Моје; и прославио сам се у њима.“
(17:9-10)
 
Свет је пут саблазни; а свима је саблазнима заједнички циљ: спречавати и онемогућавати људима веру у Христа Бога. Јер чинећи тако, оне осигуравају своју владавину над светом. Од грехољубља људског свет је проврео саблазнима, као некада земља мисирска жабама. Зато је следбеинцима Христовим тежак и тегобан пут кроз овај свет ка оном свету. Да их намаме и заведу, идеал је свих саблазни. И они, ма колико се борили, не могу изборити слободу од саблазни овога свега, ако их Господ не помаже својом благодаћу, а сврх овега својом молитвом свемоћном за њих. Зато се Спас и обраћа Оцу овом: „Ја се за њих молим: не молим се за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји“. Ко је Божји ако не онај који је Христов? Јер ко душом припада Богу, у исто време припада и Сину Божјем. Јер су обоје једно Божанство: што припада једноме, припада и другоме.
У њих је: једна природа, једна воља, једна истина, једна љубав, један живот, једно еванђеље. Све једно, и заједничко, осим личних својстава: Очинства и Синовства. Такви су њих Двоје и у онима који верују у њих. Њихове божанске силе зраче из следбаника њихових, на славу њихову. Зато Спас и вели Оцу свом: „И моје све је твоје, и твоје Моје; и Ја се прославих у њима“. Ко не види да све што је Христово припада Тројичном Божанству, тај уствари ништа не види. Као Богочовек Он има права да за све Божје каже: „Моје је“; као што Бог Отац има права да за све Његово каже: „Моје је“, и: све је ТвојеМоје.
 
И више нисам у свијету, а они су у свијету, и Ја долазим Теби. Оче свети, сачувај их у Име Твоје, оне које си Ми дао, да буду једно као ми. Док бијах с њима у свијету, Ја их чувах у Име Твоје; и нико од њих не погибе осим сина погибли, да се испуни Писмо. А сада долазим Теби, и ово говорим на свијету, да имају радост Моју испуњену у себи.“
(17:11-13)
 
Шта је циљ Спасове молитве Оцу за Његове следбенике? – „Да буду једно као и ми“. А то? Као што су једносушни Отац и Син, тако да буду и они једносушни међу собом: да буду једног живота, једне Истине, једне Правде, једне Љубави, једне природе, једне воље. У том јединству све је по угледу на јединство Тројичног Божанства; за такво јединство не знају људи, и када много говоре о јединству. Овде је мерило једанства – Божанско јединство, Спасово – као ми. Само сједињени у такво јединство, следбеници се Христови могу сачувати од саблазни овога света, и друге спасавати од њих.
Само држећи се један другога таквим јединством, они се могу одржати као Христови и када најдивљији урагани зла пустоше овај свет. То ће им једино давати божанске радости у свима искушењима, радости какву је свету донео само Богочовек, и за коју свет пре њега није знао, нити је без њега и сада познаје. Из тог јединства, из тог „једног тела“ – Цркве – они савлађују све грехове и све смрти овога света, и људска бића испуњују вечним животом. У томе је и изузетна радост њихова, радост за коју се Господ на Тајној Вечери моли Оцу: „да имају радост Моју испуњену у себи“.
 
Ја сам им дао ријеч Твоју; и свијет их мрзну, јер нису од свијета,
као ни Ја што нисам од свијета.“
(17:14)
 
Никад није Спаситељ тако јасно нагласио супротност између људског греховног света и оног, свог света, као на Тајној Вечери. Овај свет – сав добровољно потчињен греху, смрти, и ђаволу, остао је у најунутрашњијем језгру свом логосан и логочежњив; али сва његова делатност тка се измећу тог тројединства: греха, смрти и ђавола. А Христов свет – сав од Оца кроз Сина у Духу Светом: сав од Божанске истине, Правде, Љубави, Мудрости, и осталих баожанских савршенстава, те стога сав од бесмртности и вечнога живота, и оних светих врлина које уводе у божанску бесмртност и живот вечни.
Отуда толике супротности између та два света, и борбе. Богочовек Христос и његови следбеници, „нису од овога света“, зато их и мрзи овај свет, мрзи их као носиоце и доносиоце једног другог света, по свему новог, по свему Божјег; светог, безгрешног, бесмртног. Христовим светим далама тај нови свет савлађује грех и сву силу његову. Хрисгговим бесмртним силама – савлађује смрт и сву силу њену; Христовим божанским силама – савлађује ђавола и сву силу његову.
У томе је сва благовест Христова сво Еванђеље Његово. У томе нова свеспасоносна реч Божја свету. Нарочиго је новина то што следбеници Христови благодатним врлинама духовно се сједињују са Христом, и Његовим светом, и припадају томе свету. Они тиме показују да грех, смрт и ђаво нису могли уништити у њима оно божанско, оно боголико што их је привело Богочовеку и оном свету, коме припадају свим бићем. Спас и вели за њих: „Ја им дадох реч твоју; и свет омрзну на њих, јер нису од света, као ни ја што нисам од света“. Нису од света ни својом Истином, ни Правдом, ни Животом, ни бесмртношћу, ни светлошћу. И још: „нису од света“, тј. нису ни пореклом ни животом од греха, смрти и ђавола. Сушта су супротност томе чиме живи овај свет, и у чему ужива. Но свет, иако служи греху, омрти и ђаволу, није по бићу свом, у суштини својој, ни од греха, ни од смрти, ни од ђавола.
 
Не молим да их узмеш са свијета, него да их сачуваш од злога.
Од свијета нису, као ни Ја што нисам од свијета.“
(17:15-16)
 
По пореклу свом он је од Бога; суштина му занавек остаје логосна, иако по њему и на њему пирују сва зла и све смрти. Спас је и дошао да спасе свет од греха, смрти и ђавола, а не да га уништи са грехом, смрћу и ђаволом. Овај свет и зло у свету су разнога и потпуно супротнога порекла: свет је од Бога; а зло у свету – од ђавола. Спас је дошао у овај свет, живео у њему без икаквог греха, без зла, побеђујући зло свуда у свету, и тиме показао да свет и зло нису једно, напротив нешто саовим супротно. И сав Богочовеков подвиг спасења света и има за циљ: спасти овај свет од зла, и тако га вратити Богу који га је и створио. Са тим циљем, и ради остварења тог циља, Богочовек је и основао Цркву у овом свету: да постојећи у овом свету, спасава свет од зла које је у њему. Иако по овему припада оном свеггу, Црква живи у овом свету, да би га спасавала од зла. Такво је назначење и свих Христових следбеника: они живе у оовоме свету, иако нису од овога света, да би га светим еванђелским силама спасавати од зла.
О томе благовести Спас: „Не молим те да их узмеш са овета, него да их сачуваш од зла. Од света нжу, као ни ја што нисам од света“, Богочовек је дошао у свет, да све што је багочежњиво у њему спасе од зла дајући му живот вечни. Јединствена је Он личност баш по томе: што је себе проширио, преобразио, претворио у Цркву, тј. у огроман скуп људских бића, духовно сједињеиих богочовечанским светим силама, који сачињавају једно Тело, један организам. Он није основао неку ,школу“, нити неко ,друштво“, нити „удружење“, већ је оставио Себе цела у своме Телу – Цркви, у вечно-живом организму, и Његови следбеници су само они који постају сутелесници његови, живи чланови живог Богочовечанског Тела Његовог, живе, вечио живе, ћелијице у вечноживом организму Цркве. И зато што је Он увек ту у свету, са свим својим божанским савршенствима и силама, Он увек може и спасавати свакога који жели од греха, смрти и ђавола. Стага Он непрестано наглашава да следбеници Његови нису од овога света „као“ ни Он што није, да треба да буду једно „као“ што је Он један са Оцем; речју: да у свему буду „као“ Он.
 
Посвети их истином Твојом: ријеч Твоја јесте истина.“
(17:17)
 
Како се следбеници Христови, живећи у свету, могу сачувати од зла? Ако се освете Истином: ако Истина проникне васцњло биће њихово. Јер Истина, која је Богочовек (Јн. 14,6); јер Истина, која је Дух Свети (Јн. 15,26; 16,13), уђе ли у човека, она разлива по њему све божанске свете силе, које изгоне из њета и уништавају у њему сва зла, све грехе, све смрти, све ђаволе. Ова Тројична, ова Богочовечанска, ова еванђелска Ис тина постаје човековом својином помоћу вере и осталих еванђелских благодатних врлина.
Помоћу њих Истина расте кроз цело биће човеково, и освећује човека. Нема сумње, Истина у свесавршенству своме није друго до Пресвета Тројица. А уколико се та Истина могла превести у људске речи, Господ Христос ју је превео својим Еванђељем. Еванђеље и јесте Истина Тројичног Божанства, преведена на људски језик, изражена људским речима. Зато у нашем човечанском свету: Еванђеље Христово је реч Истине Божје, реч = Истина. Стога се Спас и моли Оцу за своје следбенике: „Освети их истином својм: реч је твоја истина“.
 
Као што Ти Мене посла у свијет, и Ја њих послах у свијет. Ја посвећујем Себе за њих, да и они буду посвећени истином. Не молим пак само за њих, него и за оне који због ријечи њихове повјерују у Мене.“
(17:18-20)
 
Ученици Христови су „апостоли“ = послани. Послани „као“ и сам Богочовек: Он од Бога Оца, а они – од Њега, Богочовека. Послани, са чим? – Са самим Богочовеком, Његовим светим еванђељем. Ради чега? Ради спасења света помоћу Богочовека. Као „послани“ они имају једну дужност: да изврше поверени им посао; томе немају права ништа ни одузети ни додавати. Сав њихов посао одређен је Богочовеком и његовим Еванђељем. Они су само „сведоци“, само сарадници Христови. Христос је за њих и у њима све и сва: „Ко вас слуша, мене слуша“ (Лк. 10,16); „Ко вас прима, мене прима; а који прима Мене, прима Онога који Ме је послао“ (Мт. 10,40). Апостол изјављује: „Ми смо сарадници Божји“ (1 К. 3,9).
Једна Истина, једно Еванђеље протеже се од Тројичног Божанства кроз Богочовека до у наш човечански свет, и борави у Богочовечанском телу – Цркви. Она је сва у свету, иако није од овога света. Спас говори Оцу за своје ученике: „Као што си ти мене послао у свет, и ја њих послах у свет“.„Ја освећујем себе за њих да и они буду освећени истином“. Ја освећујем тело људско које сам узео на себе, а кроза њ освећујем Богочовечанско тело Цркве: све оне који буду постали сутелесници тог тела, живи чланови његови.
Сва Божанска Истина оваплоћена у Христу, ено је у телу Његовом – Цркви. Њоме се освећују сви чланови Цркве, и тако ослобађају греха, смрти и ђавола (Јн. 8,32,34,36). Само Божанска Истина поседује неисцрпну освећујућу божанску силу, те може кроза све векове освећивати хиљаде и хиљаде следбеника Христових, чланова цркве. „Ја… и они … освећени Истином““: ове и сва је личност Богочовека; само са Њим, и у Њему, и Њиме људи се освећују: и то као пуне, свесне личности. Гошод Христос освећује себе као човек ради људи, јер је Он „нови Адам“, нови родоначалник рода људског. У Адаму људска природа се обесветила грехом, у коме је сва ђаволова лаж (ср. Јн. 8,44), лаж без и трунке истине; у Христу се људска природа освећује вечном Истином Божанском, и сваки постаје заједничар те Истине и те освећености чим се духовно сједини са Христом у Његовом богочовечанском телу – Цркви.
Прваци Цркве су свети апостоли; у томе је њихова изузетна и непоновљива величина. А од њих почиње ширење и напредовање Цркве: сви који су касније поверовати, и непрестано кроза све векове умножавају се верујући људи, – сви они уствари иду путем еванђелске вере који су апостоли пропутили. Хрис-ова вера је сва од њих, и кроз њих; „по свој земљи изиђе проповед њихова, и до краја васељене речи њихове„. Зато се у Својој првосвештеничкој молитви Спаситељ моли не само за њих него и за све који буду поверовали преко њих: „Не молим пак само за њих, него и за оне који узверују у Мене њихове речи ради“.И заиста „помоћу њихове речи“, и свете божанске силе која је у њој, – бива вера сваког хришћанина. Јер једна је сила вере, сила „свише“; апостоли су се најпре обукли „силоју свише“, па та вишња стигла вере иде из њих кроз све верне свих векова.
 
Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си Ме Ти послао.“
(17:21)
 
То је уједињујућа сила, она и држи тело Цркве у јединству неразоривом. Сва је од Духа Светога, зато је свепобедна, свеосвећујућа, свеуједињујућа. Да, сва је од Духа Светога кроз свете апостоле у Цркви. А главни је циљ те свете вишње силе, те вере: да помоћу светих врлина и тајни потпуно уједини све верне, да их оједносуши, да их учини једносушнима међу собом као што су једносушни Син и Отац, Тројично Божанство. До те међусобне једиосушности верни долазе само живећи у Цркви, живећи у Светој Тројици и Светом Тројицом. Спас и благовести за све њих: „Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у нама једно буду, да и свет верује да си Ме Ти послао“. – О оваквом јединству нико никада није говорио. Јер такво јединство постоји у Тројичном Божанству! Њега нам је открио Један од Свете Тројице, и дао нам силе која га остварује у нашем човечанском свету. То није нешто наметнуто ни туђе људској природи, јер она је боголика, и стога је богочежњива, способна за оно што би је уподобило Тројичном Богу, што би учинило да људи буду „као“ што је у Богу. Ова једносушност људи, о којој Спас говори, боголика је, и треба да буде.
Грех је разбио јединство боголике природе људске, и зато се људи осећају тако удаљени један од другога. Од те разбијености лечи Господ Христос својом благодаћу, својим светим божанским силама. Он васпоставља јединство боголике душе најпре у човеку, а затим и у заједници међу људима који сачињавају Цркву. То идеално јединство људи „као“ што је у Тројичном Божансгоу нарочито осећају Светитаљи, јер су они у најпунијој мери очистили себе од греха, и тиме излечили боголику душу своју од разбијености, од разједињености, и тако оспособили себе за боголико јединство са другим људима. Суштина овог јединства је живот људски у Тројичном Божанству, у утројичењу и отројичењу. То нам казују јасно Спасове речи: „да и они у нама једно буду“. А људи живе у Светој Тројици помоћу вере и осталих светих еванћелских врлина, као што су: љубав, молитва, пост, кротост…
Свакоме је неопходан лични подвиг еванђелски. Јер само он уводи у свето богочовечанско јединство, Остварено у Цркви „са свима светима“ (Еф. 3,18). Главна је карактеристика тог „једносушног“ јединства: потпуно очување личности сваког појединца у тој заједници бопочовечанској. Јер то нам показује сам божански оригинал једносушног јединства трију Лица Свете Тројице. Три Пресвета Лица су не само вечно једносушна по него и вечно ипостасна по Лицима: свако је Лице – вечно и самостално као Личност.
Нешто слично је и у Цркви: тамо се оваки члан сједињује са осталим члановима до једносушности, оједносуштинује, ипак сваки остаје у пуној мери самостална личност, развијена и усавршена до крајњих граница. Тако се остварује идеално савршенство и личности и друштва. Не обезличује се човек на рачун друштва, нити се друштво обездруштвује на рачун личности; нити се друштво обешчовечује на рачун човека, тј. не развија се на рачун личности човека као друштвене јединке. Јер је готово у свим ваневанђелским друштвима и зајерницама правило: или се човек, као личиост, потцењује и обезличује ради друштва, па чак уништава и убија ради друштва; или се друштво потцењује, онемогућава, па и уништава ради личности, и њених саможивих прохтвва. Једни уништавају човека ради човечанства; а други уништавају човечанотво ради човека. Разуме се, то у крајњој линији.
 
И славу коју си Ми дао Ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. Ја у њима и Ти у Мени, да буду усавршени у једно, и да позна свијет да си Ме Ти послао и да љубиш њих као што Мене љубиш.“
(17:22-23)
 
Све што је Богочовеково сачињава и славу људску. Јер је Он прославио Бога пред људима, и човека пред Богом. Прославио је Бога својим богочовечанским подвигом, а човека – спасивши га од смрти и увевши га у вечну славу Божју. Та двострука слава нарочито се испољава у боголиком јединству људи који верују у Тројично Божанство. То јединство је изузетни дар Богочовека роду људском. Изузетна слава људи састоји се у томе: „да буду једно као ми што смо једно“. То јединство се постиже само боголиким животом, животом у Христу.
Јер тек од Њега ми смо сазнали како човек може живети Богом, и шта то значи када човек живи у Богу. Зато, имајући Богочовека као пример тога, и као извор силе за живљење таквим животом у Богу и по Богу, свети апостол саветује: „Живите достојно Бога који вас је призвао у своје царство и славу“ (1 Сол. 2,12; ср. Кл. 1,10). А то опет значи: „Живите достојно Еванђеља Христова“ (Флб. 1,27). Живљењем по Еванђељу Христовом човек „расте растом Божјим„, развија своју личност божански бескрајно: „у меру раста висине Христове„, али не сам него увек у заједници „са свима светима“ (Еф. 4,11-13; Кл. 2,19). И тако постиже у исто време два циља: лично боголико савршенство, које га и чини чланом друштва боголиког једимства. И једно и друго Спас изражава овом благовешћу: „Ја у њима и ти у Мени, да буду сасвим уједно, и да позна свет да си Ми Ти послао и да си имао љубав к њима као и к Мени што си љубав имао“.
И боголико савршенство личности, и боголико савршенство друштва, дар је неизмерне љубави Божје према човеку. Љубави, савршено остварене и показане у Богочовеку, а кроз Њега и у следбеницима Његовим. Љубав Бога Оца према следбеницима Христовим слична је љубави Његовој према самом Христу, јединородном Сину Божјем. А та љубав божанска и јесте свестваралачка сила којом се обавља и боголико усавршавање личности и боголико усавршавање богочовечанског друштва.
 
Оче, хоћу да и они које си Ми дао буду са Мном гдје сам Ја, да гледају славу Моју коју си Ми дао, јер си Ме љубио прије постања свијета. Оче праведни, свијет Тебе не позна, а Ја Те познах, и ови познаше да си Ме Ти послао. И Ја им објавих Име Твоје и објавићу: да љубав којом Ме љубиш у њима буде, и Ја у њима.“
(17:24-26)
 
Заиста се само божанска љубав Христова према људима може звати човекољубљем, а Он – Једини Човекољупцем. Јер, сав од ње и у њој, Он људима и даје божанско савршенство. И тиме их оспособљава да могу бити где и Он. У тој љубави су дате човеку све божанске силе: оне га оспособљавају за истинско познање Бога, и за истинско живљење у Богу. У тој љубави је истинско богопознање и истинско богоживљење. Та је љубав сила ради које се и којом се Бог Логос оваплотио, постао човек; та љубав је сила којом се и човек обожује, Постаје „бог по блаоподати“. Богочовек уствари љубављу борави у човеку; али и човек љубављу борави у Богу. Свети Богослов благовести: „Бог је љубав, и који у љубави борави, у Богу борави, и Бог у њему борави“ – (1 Јн. 4,16). Значи: љубав је та божанска сила којом се остварује духовно јединство људи са Богом и Бога са људима; и још: љубав је та сила која душе Христових следбеника сједињује до једносушности, те сваки од њих живи у свима и за све; и сви – у свакоме и за свакога. А све то пак чини Он, чудесни Господ Христос, Бог те љубави и свих њених остварења у свима световима.
Зато Он и завршава своју првосвештеничку молитву – молитвом за такву љубав: „Оче, хоћу да и они које си ми дао буду са мном где сам ја; да виде славу коју си ми дао, јер си имао љубав к Мени пре постања света. Оче праведни, свет Тебе не позна, а Ја Те познах, и ови познаше да си Ме ти послао. И показах им Име Твоје, и показаћу: да љубав којом си Мене љубио у њима буде, и Ја у њима“.

2 коментар(а)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. дамјан

    Тумачење стихова 20. 11-18 бесмртног оца Јустина су за мене најлепше речи написане у свим тумачењима Старог и Новог Завета. Просто једна ода великој Светици, „првом анђелу и апостолу Васкресења“ Сваки пут кад читам то тумачење сузе ми пођу, мени једном окорелом грешнику, који обично не може да заплаче.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *