НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
 

 
Деветнаеста глава
 
СУЂЕЊЕ ХРИСТУ, РАСПЕЋЕ И ПОГРЕБ
 
Тада, дакле, Пилат узе Исуса и ишиба Га. А војници оплетоше вијенац од трња и метнуше Му на главу и обукоше Му пурпурну хаљину, и говораху: Здраво, царе јудејски! И удараху Га по образима.“
(19:1-3)
 
Суђење Христу, распеће и погреб Пилат – човек разбијене душе и разорене савести. Типичан просечни Римљанин, саграђен од философоке скепсе и распусничке религије. Ту нема чврстог стожера савести ни карактера. Душа сва као живи песак, у коме се она сама стално дави, гуши и умире: непрекидни процес самоубиства. Пилат три пута изјављује да никакве кривице не налази на Исусу, па то тоне у живи песак његове душе, и он наређује да се Исус шиба. Онда „римско право“ долази до свог уметничког израза: војници плету венац од трња, мећу га на главу Исусу, и облаче му скерлетну хаљину; бију га по образима, и исмевају: Здраво, царе Јудејски!
 
Пилат пак опет изиђе напоље и рече им: Ево вам Га изводим напоље, да знате да на Њему не налазим ниједне кривице. А Исус изађе напоље носећи трнови вијенац и пурпурни огртач. И рече им Пилат: Ево човјека!
(19:4-5)
 
Пилат је човекоугодник, као сваки типичан Римљанин, јер је навикао да служи многим боговима, са најопречнијим особинама. Да би угодио Јеврејима, он шиба Исуса, али да би донекле задовољио и своју савест која се дави у живом песку скептицизма, он понова изјављује Јеврејима да на Исусу не налази никакве кривице. Изводи Исуса напоље под венцем од трња и у скерлетној хаљини. Призор какав не виде свет, нити ће икада видети. Показује га Јеврејима са речима: „Ево човека!“ – И не слути Пилат какву је божанску и вечну истину изрекао.
Сигурно по промислу Божјем. Пророк као Кајафа. Да би се показало, да људска природа понекад и невољно и несвесно служи Богу; и тиме казује праву себе, иако је искварена и покварена многим гресима и страстима. „Ево човека“ – да, ево јединог уствари човека на земљи, правог, савршеног, безгрешног. Ни пре ни после Њега није било, нити ће бити таквог. Све што је најбоље, најлепше, најузвишеније, најбожанскије, најбесмртније, највеселије, најправедније у људској природи сабрало се и дало човека Исуса. Оваплоћење свега најузвишенијег: оваплоћење Бога. Пророчка је реч Пилатова. На Исусу – човеку стоји сва божанска истина о свету, стоји сав домастрој спасења света. Човеком, за човека и у име човека – Богочовек је извршио спасење рода људског.
Богочовек са трновим венцем на глави, зар то није сав пут хришћанске Цркве кроз историју? Увек са трновим венцем, али спокојна и мирна, јер зна да као таква даје спасење свету. „Ево човека“ – без кривице и пред људима и пред Богом; другим речима: ево човека без греха. Зато Он и спасава од греха. Јер кад Он има силе да не пусти у себе, и да не допусти у себи грех, онда том истом силом може сатрти грех у сваком другом човеку, и у свима људима. „Ево човека“, и то не само без кривице пред Богом и људима, већ без икакве кривице. Сведочанстао незнабошца – многобошца Пилата; а друго је сведочанство изабраног народа: нико га није могао не само ухватити у греху него ни прекорети за грех (Јн. 8,46). Тако се добило сведочанство о безгрешности човека Исуса од целокупног рода људског.
 
Када Га, дакле, видјеше првосвештеници и слуге, повикаше говорећи: Распни га, распни! Пилат им рече: Узмите Га и и распните, јер ја на налазим на Њему кривице. Одговорише му Јудејци: Ми имамо закон и по закону нашему мора да умре, јер начини себе Сином Божијим. Када, дакле, Пилат чу ову ријеч, побоја се већма. И опет уђе у судницу, и рече Исусу: Одакле си ти? А Исус му не даде одговора.
(19:6-9)
 
Како је, са вишег гледишта, беспомоћна римска одбрана човека пред људима, а камо ли спасење човека од греха, смрти и ђавола, показује Пилатова немоћ у одбрани Исуса од богоборних Јевреја. На његове речи: „Ево човека“,„главари свештенички и момци повикаше говорећи: распни га, распни“. А Пилат, а претставник римске правне овести, шта ради, како брани и одбрањује човека на коме „никакве кривице“ не налази? Ево како: „Рече им Пилат: узмите га ви и распните, јер ја не налазим на њему кривице“. – Претставник римске савести не може да одбрани човека на коме нема никакве кривице; а претставници, самозвани претставници јеврејског закона хоће да убију човека на коме нема никакве кривице: „јер начини себе сином Божјим“.
По закону Божјем, израженим преко Мојсија и прорака, хвали се и подржава синовство човечје према Богу. Али они који оставивши Закон Божји „ради предања стараца“, оставили су и изоставили су, потрли су и погазили су, све што је Божје у Закону, а остали при прању чаше споља. Они и тврде да Исус на коме нема никакве кривице: „ваља по нашем закону да умре, јер начини себе сином Божјим“. „Кад Пилат чу ову реч, уплаши се веома“. Заишто се Пилат „веома уплаши“? Њега није везивао јеврејски религиозни закон. Имао је да суди по прописима римског права, и то само политичке кривице. Вероватно да је овом тврђењу Пилат дао чисто многобожачко значење: Августи су били код њих богови, и синови божји. Ако је Исус – Син Божји – да не буде ту неке политичке толеранције? И Пилат улази у судницу, и испитује Исуса: „одакле си ти?“ А Исус? – „А Исус му не даде одговора“. Зашто одговарати човеку који све зида на живом песку? На живом песку личне користи и многобожачког непознавања истине. Поготову, када је Својим божаиским погледом Спаситељ до дна сагледао и видео Пилатову душу и све шта ће он као римски судија учинити са њим.
 
Пилат Му тада рече: Зар мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт да Те распнем и власт имам да Те пустим? Исус одговори: не би имао власти никакве нада Мном када ти не би било дано одозго; зато онај који Ме предаде теби има већи гријех. Од тада гледаше Пилат да Га пусти. Али Јудејци викаху говорећи: Ако овога пустиш, ниси пријатељ ћесару. Сваки који себе царем гради противи се ћесару.“
(19:10-12)
 
Увређен Исусовим ћутањем, „Пилат му рече: зар мени ни одговараш? не знаш ли да имам власт распети те, и власт имам пустити те?“ – Опет плитко, стојичко, римско гледање на ствари. Пилат и не слути ко је све умешан у Исусову ствар. Када би дубље загледао у змијски сплет јеврејске зависти према Исусу, сагледао би делатност онога што сав уђе у Јуду – Сатане. А изнад те, и око те сатанске игре, Божји промисао који кроз Исусово страдање врши спасење света од греха, смрти и Сатане. Зато Господ Исус и одговара Пилату: „Не би имао власти никакве нада мном кад ти не би било дано одозго зато онај има већи грех који ме предаде теби“. План о спасењу овета Богочовеком Исусом „одозго“ је, Божји је.
Ометати остварење тог плана – грех је, и то: највећи грех. Омета га Сатана кроз људе: кроз Јуду, кроз свештеничке главаре и фарисеје и остале христомрсце. То је све један и исти грех, само неки људи учествују у њему јаче, неки слабије. Пилатов грех у овом случају је мањи од Јудиног, који кроз главаре свештеничке предаде Исуса Пилату. Кротки и неочекивано за Пилата мудри одговор Исусов потстаче Пилата да се озбиљно замисли над целом овом ствари, уколико то може душа – живи песак. „Од тада, вели Еванђелист, гледаше Пилат да га пусти“. То није дуго трајало: вика Јевреја је брзо покренула живи песак душе Пилатове, и у Пилата се све изменило. „Јевреји викаху говорећи: ако овога пустиш ниси пријатељ ћесару. Сваки који себе царем гради противи се ћесару“. – Јевреји су нашли пут за остварење своје намере. Потегли су питање ћесара, и изјавили да немају цара осим ћесара, када им је Пилат указао на Исуса и рекао: „ево цар ваш“. На то „они викаху: узми, узми, распни га. Пилат им рече: зар цара вашега да распнем? Одговорише главари свештенички: ми немамо цара осим ћесара. Тада им га предаде да се разапне“.
 
Пилат, дакле, чувши ову ријеч изведе Исуса напоље, и сједе на судијску столицу, на мјесту званом Литостротон, а јеврејски Гавата. А бјеше ппетак уочи Пасхе, око шестога часа; и он рече Јудејцима: Ево цар ваш! А они повикаше: Узми, узми, распни Га! Пилат им рече: Зар цара вашега да разапнем? Одговорише првосвештеници: Немамо цара осим ћесара. Тада, дакле, предаде Га њима да се разапне. А они узеше Исуса и одведоше.
 
Пилате, зашто? Ти предаде Исуса да се разапне, а не рече зашто, не објави викакву кривицу Његову. Смртна пресуда, изречена римским правом, заснована ни на чему. Шта се може онда очекивати од таквог права, када у њему нема нимало правде. Право без правде је увек насиље. У овом случају – врховно насиље, јер осуђује на смрт човека – без икакве кривице, човека – без икаквог греха, осуђује Богочовека. Тако се на Исусовом случају показало најочигледније колико је све људско заиста грешно сувише, и колико је сам људски грех, и сав људски грех – заиста „и сувише грешан“. Тешко човеку који се узда у човека.
А кроз свету душу пророка, то се извеја у оправдано проклетство: „Проклет човек који се узда у човека„.
 
РАСПЕЋЕ ХРИСТОВО – БРИГА О БОГОМАЈЦИ
 
И носећи крст свој изиђе на мјесто звано Лобања, а јеврејски Голгота. Ондје Га разапеше, и са Њим другу двојицу, с једне и са друге стране, а Исуса у средини.
(19:17-18)
 
Богочовека распињу на Голготи. Голгота = лобања: снмвол васцеле земље, јер смрт опустошила тело земље, скинула све са ње, и остала од ње сама лобања, сама кост: костурница. То и символика човека уопште: смрт скинула с његоог тела све, остала само лобања; и изнутра однела све: тако од човека остала сама костурница. У црквеном иконопису обично: крст забоден у звмљу, право над лобању. По предању: Адамова лобања. Свеистинито цредање: лобања човечанства, из које је смрт истерала све живо, а крст јој ваокрсењем повраћа живот, и то живот вечни. Коштурница постаје васкрсница. Смрћу је Господ сатро смрт васкрснувши из мртвих.
 
Пилат пак написа и натпис, па постави на крст; а бјеше написано: Исус Назарећанин цар јудејски. И овај натпис читаше многи Јудејци, јер близу града бјеше мјесто гдје разапеше Исуса; и бјеше написано јеверејски, јелински и римски. А првосвештеници јудејски говораху Пилату: Не пиши: цар јудејски, него да Он рече: Ја сам цар јудејски. Пилат одговори: Што писах, писах.“
(19:19-22)
 
Пилат је открио разлог због кога је Господа невиног осудио на распеће: „Пилат написа и натпис и метну на крст: Исус Назарећанин цар Јудејски““, и то на три јеаика: јеврејски, грчки, латински, да би свима у васељени било знано зашто је то учињено. Само, Пилат је од Самог Господа Исуса добио објашњење: да царство Његово није од овога свега. Јасно: Пилат је очигледну, и за њега самог клевету примио као разлог да Исуса осуди на смрт. Утолико је грех његов већи. А и од овог греха већи је грех оиих који хоће да подметну Исусу као да је Он сам за себе рекао: ја сам цар Јудејски.
 
Војници пак када разапеше Исуса, узеше хаљине Његове и начинише четири дијела, свакоме војнику по дио, и доламу; а долама не бјеше шивена него изаткана изједна. Онда рекоше међу собом: Да је не деремо, него да бацимо коцку за њу коме ће допасти. Да се испуни Писмо које говори: Раздијелише хаљине Моје међу собом, и за доламу Моју бацише коцку. Војници, дакле, тако учинише.“
(19:23-24)
 
Војници деле хаљине Исусове, а за доламу бацају коцке. Тако, и несвесно за њих, преко њих се извршује пророштво о томе. Божји човекољубиви промисао све окреће на спасење, и када то људи или упорно неће или се несвесно противе томе и раде против тога.
 
А стајаху код Исусова крста Мати Његова, и сестре Матере Његове, Марија Клеопова, и Марија Магдалина. А Исус видјевши Матер и ученика кога љубљаше гдје стоји поред Ње, рече Матери Својој: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи.“
(19:25-27)
 
У овом свеопштем мраку, у коме из греха у грех посрћу и стропоштавају се људске свести и савести, једину светлост сачињавају жене. То је и једина радост за несрећно биће људско. Јер ниједна жена није учествовала у издавању и мучењу и распињању Исуса. Штавише, ево их и крај крста, иако то претставља очигледну опасност по њих. И, о срећног изузетка за несрећне људе! са њима је и „ученик кога Исус љубљаше“. Тако се и људи имају за неког заклонити.
И онда се збио божански дирљив призор: Најсавршенији Син препоручује на чување Своју нежну Мајку, Најсавршенију Мајку на земљи, Своме љубљеном ученику. Њему вели: „ето ти матере!“ а Њој: „ето ти сина!“ Како ли је божански савршен био „ученик кога љубљаше Исус“ када се удостојио да постане други син Богомајке, као рођени брат Јединородног. Морало је у њему бити нешто изузетно мило, љупко, божанствено збаг чега га је Господ свељубећи волео изузетном љубављу. Њему је Господ и поверио Богомајку, као да му је са Њом поверио Цркву. Ова дирљива брига Господа Христа о Богомајци, када Он виси у мукама на крсту, чини саставни део богочовечанског домостроја спасења.
Света брига о Мајци: ни у највећим мукама не заборављати иа Њу, па макар та мука била свекосмичка као што је мука спасења света. Јер је еванђелски саставни део те муке: нежна брига о Мајци.
 
Послије тога, знајући Исус да се већ све извршило, да се сасвим испуни Писмо рече: Жедан сам! Стајаше пак суд пун оцта; а они напунише сунђер оцта, и натакнувши на трску, принесоше устима Његовим. А када Исус окуси оцат рече: Сврши се! И преклонивши главу, предаде дух.“
(19:28-30)
 
До последњег часа, до издахнућа Исус остаје прави човек, истинити човек. Ево, Он на крсту жедни. Његова природа људска изјављује: „жедан сам“. Тако се испуњују сва света пророштва не само о Његовој божанској природи већ и о Његовој човечанској природи. Њему дају оцат. „А кад прими Исус оцат рече: свриш се. И приклонивши главу предаде дух свој“. „Сврши се“ – тајна спасења света: Богочовек силази у царство смрти, да смрћу сатре смрт, и васкрсењем изведе род људски из царства смрти, греха и ђавола. „Сврши се“ пут Његовог човечанског живота на земљи; сврши се богочовечански подвиг, који је почео рођењем од Свете Дјеве у пећнни, а завршава се на Крсту, опет пред Светом Дјевом и Мајком свенежном.
 
ПОГРЕБЕЊЕ ХРИСТОВО
 
А будући да бјеше петак, па да не би тијела остала на крсту у суботу, јер бијаше велики дан она субота, Јудејци замолише Пилата да им се пребију голијени, па да их скину. Онда дођоше војници, и првоме пребише голијени и другоме распетоме с њим; А дошавши до Исуса, кад видјеше да је већ умро, не пребише Му голијени, него један од војника прободе Му ребра копљем; и одмах изиђе крв и вода. И онај који је видио, посвједочио је, и истинито је свједочанство његово, и он зна да истину говори, да и ви вјерујете. Јер се ово догоди да се испуни Писмо: кост Његова неће се преломити. И опет друго Писмо говори: Погледаће на онога кога прободоше.
(19:31-37)
 
Гоњени христоборством, сагоревани христомржњом, Јевреји опет чине нешто што изазива остварење месијанских пророштава. Да би се утврдила смрт, да би се они уверили да је Исус стварно мртав, а не привидно или непотпуно, они захтевају да Му војници пребију колееа. А они, пошто се уверише да је већ умро, не пребише му колена, него један од војника прободе Му ребра копљем и одмах изиђе крв и вода“. – Све ово виде „ученик кога љубљаше Исус“, и посведочи, и зато је „сведочанство његово истинито“. Истинито и као остварено пророштво, истинито и као стварност коју је он очима својим видео.
Тако: остварена су сва света месијанска пророштва о Спаситељу, завршен је богочовечаиски подвиг Његов на земљи.
 
А потом Јосиф из Ариматеје, који бјеше ученик Исусов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тијело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође и узе тијело Исусово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помијешане смирне и алоја око сто литара. Тада узеше тијело Исусово, и обавише Га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе мјесту, гдје бјеше распет био је врт, и у врту гроб нов, у који још нико не бијаше положен. Ондје, дакле, због петка јудејскога, пошто бјеше близу гроб, положише Исуса.“
(19:38-42)
 
Подвиг тајних ученика Христових: Јосифа и Никодима, потресан је. Они су, иако тајни, чак и до овог страшног тренутка остали верни и истрајни. Штавише, њихова храброст баш у овим часовима поражава. Разбегли се јавни ученици, а састали се тајни, да доврше велико дело. Они сахрањују Господа Христа: помазују га мирисима, обавијају платном, плаштаницом, и мећу у нов гроб.
Како је било у душама ове дивне двојице када су сахрањивали – Бога и Господа Христа? Сигурно се над тајном том запрепастило све у њима. Нема сумње они су овај свети укоп обавили као неку свету тајну. Несумњиво свету, јер је она саставни део оне грандиозне и свесвете тајне, која се назива: Богочовечански подвиг спасења света.

2 коментар(а)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. дамјан

    Тумачење стихова 20. 11-18 бесмртног оца Јустина су за мене најлепше речи написане у свим тумачењима Старог и Новог Завета. Просто једна ода великој Светици, „првом анђелу и апостолу Васкресења“ Сваки пут кад читам то тумачење сузе ми пођу, мени једном окорелом грешнику, који обично не може да заплаче.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *