НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
 

 
Глава четрнаеста
 
ОПРОШТАЈНА БЕСЕДА СА УЧЕНИЦИМА
 
Нека се не збуњује срце ваше, вјерујте у Бога, и у Мене вјерујте.“
(14:1)
 
Од чега се плаши срце људско? или боље: Од чега се не плаши? Плаши се света, плаши зла у свету; плаши се људи, плаши богова; плаши се смрти, плаши греха, плаши се многих појава, плаши демона; плаши се мржње, плаши љубави, плаши се мисли, плаши осећања; а сврх свега плаши се себе. Све је то зато игпо је слабо, а сувише миого осећа, много види, много зна. Лек је од страха, шта? Бог, вера у Бога, вера у Богочовека. Јер га она испуњује Богом, Његовом мудрошћу и силом: и оно и осећа и зна да промисао Божји у свету влада, да ништа не бива без воље Божје, да ни длака с главе не пада без воље Божје. Оно онда осећа и зна: Бог Логос води све светове од њиховог почетка њиховом крају, њиховом циљу; води логосно, мудро, логично; води и свако срце људско, али – увек у споразуму са његовом вољом.
Јер је оно обдарено највећом слободом, боголиком а то – бескрајно. Поверује ли у Богочовека, срце се онда не плаши ни смрти, јер зна и осећа да је побеђена Христовим васкрсењем; не плапш се ни зла ии ћавола, јер осећа и зна да је несравњено јаче од зла – добро, и од ђавола – Бог. Верује ли у Богочовека, срце се не плаши ни себе, ни својих осећања, ни својих мисли: јер од старог вером постаје ново, и све мисли његове постају нове, постају – богомисли; и сва осећања његова постају – богоосећања; срце које је дотле било радионица сваког зла, постаје радионица сваког божанског добра. „Добар човек из добре клијети срца свог износи добро, а зао човек из зле клијелта срца свог износи зло“ (Лк. 6,45).
Док не поверује у Богочовека, и не испуни себе Његовим божанским силама, срце је извор свакога зла. „Јер изнутра из срца људскога излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, хуљење на Бота, понос, безумље“ (Мк. 7,21-22; Мт. 15,19). Вером се обнавља срце у човаку: и све ново твори. Испуњује се Божје обећање: ,Даћу им ново срце и нов дух“ И заиста даје – Христом.
Вера у Бога и вера у Богочовека, вера у једног истинитог Бога Тројичног. Зато су по светој речи Спасовој оне изједначене. Јер Син увек одводи Оцу, као што и Отац увек приводи Сину. Тако смо у Бошчовеку видели како стварно изгледа Бог, и Његова Истина, и Његова Правда, и Његова Доброта, и Његова Љубав. И кроз Њега истински поверовали у Бога. Без Богочовека и мимо Богочовека немогућа је права вера у једног истинитог Бога. Јер без Њега Бог увек остаје за људе неко далеко, наднебеско, недостижно, недокучиво биће, неки апкстрактни појам, или логичка и етичка неопходност, или логички појам, логичка схема и теорема.
Са Богочовеком Христом све се мења: Бог постаје у нашем земаљском свету најнепосреднија и прочињеница људока стварност; тако и Божја Истина, и Божји Живот, и Божја Љубав, и Божја Правда, и сва Божја својства и савршенства постају најнепосредније и трочињенице људске стварности, људске емпирије, људско искуство и живот.
 
У кући Оца Мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим мјесто. И ако отидем и припремим вам мјесто, опет ћу доћи, и узећу вас к Себи да гдје сам Ја, будете и ви. И куда Ја идем знате, и пут знате.“
(14:2-4)
 
Небо је несравњено богатије од земље. Бог је несравњено богатији од човека. То нам је конкретно показао Богочовек. О, колико је места, колико бескрајних простора у Христу и Његовом Еванђељу за сваког човека: у Његовом добру колико вечиости и колико живота за сваког доброљубивог човека; тако и у Његовој љубави, и правди, и мудрости – толико вечности, и толико живота, и толико бескрајности, да и кад би сви људи ушли у њих, то би – неколико капи ушло у безобални океан. Свака од њих је – обиталиште Божје; а тиме и сваког Божјег слуге и следбеника. Како раскошан и величанствен стан за душу људску је Христова Истина, или Правда, или Љубав. А тек горе на небу – какве ли су и колике ли су, са колико вечности и бесмртности и бескрајности свака од њих. А све тек скупа. Зато Спас и говори о многим становима „у кући Оца Свог“, у небеској кући. Да, небеса, и небеса над небесима, то је све једна кућа Божја, и у њој многи станови: и за Анђеле и за људе. Али те станове за људе припрема по своме бескрајном човекољубљу Господ Христос. А људе припрема за њих Својим Еванђељем.
То значи: спасава их од греха, смрти и ђавола, – тј. од свега онога чему нема места у Богу и на небу, а испуњује свим што је божанско, бесмртно и вечно, тј. оним чему је вечни живот у Богу, у становима Божјим на небу. Јер је Богочовек и дошао међу људе, и извршио богочовечански подвиг спасења света, да би људе привео к себи, „узео“ их к себи, да и они буду где је Он сам: „да и ви будете где сам ја“. То је крајњи циљ Богочовека, Његове Цркве у свету. А Црква, са свима Светим Тајнама, и свима својим безбројним светињама, није ли кућа Божја на земљи са многима становима небеским? Сигурно јесте, јер је у њој вечноживи Богочовек, а где је Он – ту је већ небо, ту Његова небеска кућа са безбројним становима за Његове следбенике.
Ето, светог Причешћа! Зар у Њему није сав Богочовек Христос са свима својим божанским силама и светињама. Причешћује се човек, гле, он је већ онде где и Господ Христос; сав у Христу и Христос сав у њему. Па свето Крштење, па јелеосвећење, па свака молитва, па свако „Господи помилуј“ низводе у душу блаогодат, и са њом и у њу Господа Христа; зар то није већ стварно Христов човек онде где и Господ његов? Јеси ли у Цркви, та ти си већ онде где и Господ Исус. А земаљска Црква је једно са небеском; из ње се улази у ону; сва ова улази у ону, јер су двоје – једно, зато што оу обе – једно тело Богочовека Христа. Богочовек Христос води и уводи у њих свим својим бићем, свим својим Еванђељем. Он је сам пут – у небеске станове, пут увек један, иако води кроз многе свете тајне и врлнне, пут Богу и свему Божјем, пут бесмртности и вечности Божјој.
 
Рече Му Тома: Господе, не знамо куда идеш; и како можемо знати пут?
(14:5)
 
Али све то ипак није било јасно апостолима док Дух Свети није сишао иа њих, и увео их у сваку Христову истину, зато апостол Тома и пита на Тајиој вечери Спаситеља: „Господе! не знамо куда идеш! и како можемо пут знати?“ Сви су наши људски путеви зашли у прашуму треха и смрти, и тамо се претворили у беспућа и распућа. Нема пута из овог у онај свет; нема пута из смрти у бесмртност, из смрти у живот вечни.
 
Исус му рече: Ја сам Пут, Истина и Живот;
нико не долази Оцу осим кроз Мене.“
(14:6)
 
На то Спас одговара: „Ја сам пут и истина и живот“. Испред пута и истине и живота стоји Богочовеково Ја, Богочовекова Личност. У Њему је то троје једно, И у исто врвме бескрајно и вечно. Све то и споља и изнутра носи печат Његове Личности. И пут је Личност, и то Богочовечанска Личност; и Истина је Личност; и Живот је Личност, и то опет све Богочовечанска Личност.
Не, Истина није дискурсиван, логички појам; истина није ни сав ум људски, ни сва душа, ни сви умови људски ни све душе; истина није ни шта људско, па било то култура, цивилизација, техника, наука, философија, религија; Истина није ни Анђео, ни сви Анђели скупа; Истина није ни сав свет, ни све васионе; Истина је нешто несравњено више и веће од тога; Истина је Личност, и то Личност Христа Бога. Тиме се потпуио исцрпљује и биће Истине, и појам Истине, и дефиниција Истине. То што је речено о Истини важи и за Живот: Живот је – Личност Богочовека Христа. Тако исто и Пут у Истину, и Пут у Живот је опет – Личност Богочовека Христа. Он као Пут води кроз Истину у Живот вечни. То троје у Њему је једносушно.
Нема Истине ван живота у Христу; нема живота ван истине Христове; нема пута у живот и истину ван Христа Бога. Таква благовест о Истини и Животу, такво сазнање Истине дошло је човечанском свету од појаве Богочовека. Стога је Еванђелист свети у праву када тврди да „Истина постаде од Исуса Христа“ (Јн. 1,17). А та Истина, која је Богочовек, разливена је по свему што је Богочовеково: по Његовим еванђелским речима, и делима, и догађајима. Сва је пристуна само у Њему, а Он сав присутан у Цркви, стога је „Црква – стуб и тврђава Истине“ (1 Тм. 3,15).
А то значи: Она је и пут и истина и живот, јер су ово троје увек једно у Христу. Тако само Црква има пут који кроз истину води у живот вечни. Јер где је Богочовек, онде је и Истина вечна и Живот вечни и Пут вечни. А Он је све то зато што је Друго Лице Пресвете Тројице. Поставши човек, Он је на човечански реалан и очигледан и приступачан начин показао да је Он, зато што је Друго Лице Пресвете Тројице, Истина и Живот, и Пут у Истину и у Живот. Зато је Он – најкраћи и најсигурнији пут за род људски, за људе – у Истину и Живот: Тросунчано Божанство: „нико неће доћи к Оцу до кроза ме“. „Нико“, значи нико од људи не може познати Истину ни на који други начин сем Богочовеком, ни стећи живот вечни. И још: нико не може осим Бопачавеком познати јединог и истинитог Бога. Сви други путеви воде лажним боговима. Иде ли човек до краја Христовом Истином, Правдом, Љубављу, морају га одвести Богу Оцу, Троједином Божанству, као свом Праизвору. Све што је Богочовеково: свака реч Његова, свако дело, свака мисао – одводе Богу Оцу, одводе Пресветој Тројици, као Свеизвору Исгиие, Живота, Правде, Љубави, Мудрости…
 
Кад бисте Мене знали и Оца Мојега бисте знали; и од сада познајете Га, и видјели сте Га. Рече Му Филип: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста.“
(14:7-8)
 
На Тајној Вечери Спас потпуно открива тајну Свога Божанства, и у исто време тајну Пресвете Тројице: „Кад бисте мене знали, онда бисте знали и Оца Мога; и отсада познајете га( = знате га), и видесте га“. Сином се познаје Отац; христопознање је у исто време и најсавршеније богопознање. Богопознање засновано на реалном боговиђењу. То збуњује апостола Филипа и он изражава исконску жељу људскога духа: „Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста“.
 
Исус му рече: Толико сам времена с вама и ниси Ме познао, Филипе? Ко је видио Мене, видио је Оца; па како ти говориш: Покажи нам Оца? Зар не вјерујеш да сам Ја у Оцу и Отац у Мени? Ријечи које вам Ја говорим не говорим од самога Себе, него Отац који пребива у Мени Он твори дјела.“
(14:9-10)
 
А „Исус му рече: толико сам време с вама и ниси ме познао. Филипе? Који виде Мене, виде Оца; па како говориш: покажи нам Оца? Зар не верујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени?“ Видети Исуса Богочовека, то је видети – истинитаг Бага, Сина Божјег, и у Њему Самога Оца. Исус је „обличје Бога невидљивога“, видљиво обличје неивдљивога Бога. Уколико Невидљиви Бог може постати видљив за људске очи, Он је то постао у оваплоћеном Богу Логооу, Господу нашем Исусу Христу. Зато Господ Исус и одлучно тврди: „Који виде Мене, виде Оца“. А не види ли чоеек Бога у Христу, значи стоји нечистота некаква у његовом срцу која му не да да види Бога ни у оваплоћеном Богу, јер само чисти срцем виде Бога. Али ако човек непристрасно и озбиљно загледа у Христа, у дела Његова, у речи његове, мора на крају угледати у Њаму Бога живог и истинитог. Јер она дела, зар може чинити човек ако није у исто време и Бог? И оне речи еванђелске говорити, и онако говорити „како никада човек није говорио“, зар може човек који није у исто време и Бог? Зато Спас и указује на речи своје и на дела Своја: „Речи које еам ја говорим не говорим од себе; него Отац који обитава у Мени, Он твори дела“. Једна је творачка и стваралачка сила у сва Три Лица Свете Тројице:
једна сила, једна воља, јер једна природа, једно биће, једна суштина. Зато је логично веровати да је Отац у Сину и Син у Оцу, ни један више у другоме ни други мање, већ подједнако присутни један у другоме истоветношћу Божанства, природе, суштине.
 
Вјерујте Ми да сам Ја у Оцу и Отац у Мени;
ако ли не, због самих дјела вјерујте Ми.“
(14:11)
 
Зато Спас благовести: „Верујте мени да сам Ја у Оцу и Отац у Мени“ Али ако би некоме сметало тело Исусово, – тело људско које је од свих људи толико осрамоћено кроз историју, толико огреховљено и осмрћено, да у Исусу не види, и неће да види, не признаје и неће да признаје – Бога, онда, ено дела Исусових. Зар су то чисто људска, и само људска дела? Лазарево васкрсење, васкрсење Јаирове кћери, васкрсење сина Наинске удовице, па изгоњење ђавола, па исцељивање од свих болести, па преображење, – зар све то нису дела Божја, дела која сам Бог чини из тела људског и помоћу тела људског? Зато Спас и вели: „Ако ли Мени не верујете, верујте Ми због самих тих дела.“
 
Заиста, заиста вам кажем: Ко вјерује у Мене, дјела која Ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити; јер Ја идем Оцу Своме. И што год заиштете (од Оца) у Име Моје, то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. И ако шта заиштете у Име Моје, Ја ћу учинити.“
(14:12-14)
 
Да ли су то божанска или људска дела, може сваки човек проверити. Проверити делима оних који су силом Христавом чинили таква иста дела. А то су дела светих Апостола и Мученика, и осталих Светитеља све до данас, и од данас до Страшнога суда. Сва дела они су чинили и чине само вером у Христа као Бога и Господа, који им због те вере и кроз ту веру даје божанске силе, те они, иако људи, чине еванђелска дела, еванђелока чудеса. Зато Спас и благовести: „Заиста, заиста вам кажем: који верује у Мене, дела која Ја творити и он ће творити, и већа ће од ових творити, јер ја идем к Оцу своме“.
Значи: вера усељује васцелога Богочовека у душу верујућег, усељује кроз свете врлине све божанске силе Његове у срце верујућег, што га и оспособљава да чини дела христовска. А и већа од ових.
Веће је од њих ово: сенка апостола Петра исцељује болеснике. Све то омогућио је Богочовек што је тело људско прославио, узнео га Оцу и посадио с десне стране Оца, те као човек заузима се за људе, и Отац им Небески даје ради Сина свог да могу чинити дела Његова, и већа од њих. Зато Спас и објављује чудесну по човекољубљу благовест: „И што год заиштете у Оца у Име Моје, оно ћу вам учинити, да се прослави Отац у Сину““. Али да се не би помислило да је Син мањи од Оца, Спаситељ као да објашњава и допуњује претходну благовест: „И ако што заиштете у Име Моје, Ја ћу учинити“.
 
Ако Ме љубите, заповести Моје држите.“
(14:15)
 
Послушност је пут којим стално путује љубећи ка љубљеном. Нарочито када је предмет љубави Сладчајши Господ Исус. Јер је циљ богочовечанске љубави: да се љубећи изједначи са љубљеним; да се сједини са љубљеним; да се оваплоти у љубљеном, и тако вечно живи са њим и у њему. Образац вечни и најсавршенији те љубави имамо у Богочовеку: Он је толико заволео човека: да се оваплотио занавек у њега. То саоваплоћавање у љубљеном, то оваплоћавање у љубљеном бива практиковањем еванђелских врлина, држањем „запо Вести“ Христових.
Свака пак реч Његова у Еванђељу и јесте заповест Његова. А речи Његове „дух су и живот су„, и дају божанске силе ономе ко их држи у срцу, те их остварује и у животу. Свака од Христових заповести има мало од Христа у себи; и када је човек држи, он оваплоћује у себи Све то Христово. И све тако: „док обличје Христово не постане у нама“. Лако је проверити себе, и друтога, да ли љуби Христа. Провера је божански непогрешиво дата у овим Спасовим речима: „Ако имате љубав к Мени( = ако Ме љубите), заповести Моје држите“. По држању заповести Христавих познаје се христољубље човеково.
 
И Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек.“
(14:16)
Разуме се, држати заповести Христове је труд и напор, и то непрекидан труд и напор, али увек радостан напор, радостан труд. Јер у свима напорима Сладчајши даје трудбенику љубави Утешитеља Светог: Он све муке претвара у радост; Он даје благодатне силе трудбенику, те држање заповести постаје лак и радостан подвиг. И тада се осети сва истинитост ове речи апостола љубави: „Ово је љубав Божја: да заповести Његове држимо; а заповести Његове нису тешке“ (1 Јн. 5,3).
Љубав је највећа стваралачка сила: боговаплотитељска, боготворна, теургична. А када оваплоти у човеку Христа Бога, онда Он сам твори у њему Своје заповести. Јер Он кроз Утешитеља Саветот борави „вавек“ у следбеницима својим. Тако живот хришћанинов је један нњпрекидан блатодатни подвиг охристовљења, одуховљења, отројичења држањем заповести еванђелских. Држањем заповести Богочовекових човек низводи у душу своју не само благодат Светога Духа, него и самог Светог Духа. Отуда је прави хришћанин увек духоносац и христоносац. То је тестамент Спасов: „да држе све што сам вам заповедио; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка века„. (Мт. 28,20). Да, и христоносац и духоносац је хришћанин.
 
Духа Истине, кога свијет не може примити, јер га не види, нити га познаје;
а ви Га познајете, јер са вама пребива, и у вама ће бити.“
(14:17)
 
Ко је Утешитељ? Дух истине. Богочовек је Истина, пут који кроз Истину води Духу Истине. Богочовек је Божанска Истина, која се оваплотила, и постала конкретно остварена, и видљива, у човечанском свету. Али та видљива, и остварена, у нашем човечанском свету Божанска Истина, води тој истој Истини која је и у Духу Светом сва, ваоцела, да га Спас назива „Духом Истине.“
И Дух Свети је сав Истина, зато што је сав Бог. Држањем заповести Христових човек прима у себе Духа Истине, који божанску Истину разлива по целом бићу његовом. Ко прими Христа као видљивог Бога и Господа, удостојава се те због тога прима и невидљивог Бога – Духа Истине, „кога свет не може примити, јер га не види нити ш познаје“. Он постаје видљив и познат само онима који заповести Богочовекове држе: „а ви га познајете, јер у вама борави, и у вама ће бити“. И заиста је Дух Свети сав у Цркви од дана Свете Педеоетнице. Он је од тада испунио богочовечанско тело Цркве, и није друго у њој до душа њена.
Да, Дух Свети је душа Цркве. Што је душа у телу, то је Дух Свети у Цркви. Црква је Њиме Црква; Њиме живи стално, Њиме се оживотворава. Зато се Дух Свети и назива по преимућству: Господ животворни („Господа животворјашчаго; усто – Пресвет и благ (безброј возгласа: „са пресветим, и благим, и животворним твојим Духом“).
Дух Свети се познаје и даје Христом. Богочовек Христос уводи у васцело Тројично Божанстшо. Познавање Њега у исто време је познавање Свете Тројице. Усели ли се Он вером у човека, са Њим се усељује и Дух Свети, и Бог Отац. Дух Свети се познаје по присуству Истине Божје у човеку; а присуство се те Истине пројављује у држању заповести Христових. Све је ту засновано на личном искуству и доживљавању. Зато Спас и вели својим ученицима: „ви га познајете, јер у вама борави“ када свете врлине, кроз света расположења која и творе заповести Божје.
 
Нећу вас оставити сиротне; доћи ћу к вама. Још мало и свијет Ме више неће видјети, а ви ћете Ме видјети, јер Ја живим и ви ћете живети.“
(14:18-19)
 
Шта је то што сачињава истинско богатство света? Несумњиво Богочовек Христос, који је сво небо скинуо на земљу, сву Истину Божју, и Правду Божју, и Љубав Божју, и Вечност Божју, једном речју: самога Бога. То су осетили најпре апостоли Христови. И то већ изразили једном: „Господе, коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота“ (Јн. 6,68). Уствари, сиромах је у овом свету једино човек који или не зна за Христа, или не верује у Њега, или Га не признаје за Бога и Спаситеља; а пуки је сиромах који хули на Њега. Без Њега – страшно и пагубно сиромаштво пустоши свет: душе безбројне умиру од глади и жеђи за Истином Божјом, и Правдом = за Богом; умиру од голотиње и босотиње од зиме греха и циче порока. Од тога спасава само присуство Богочовека Христа, који Своја божанска богатства дарежљиво раздаје људима, те их спасава од греха, порока и смрти. Стога Спас и теши Своје ученике због свог привременог одласка – до васкрсења Свог. Јер ће за време Своје смрти, све до васкрсења, бити отсутан од њих: „Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама. Још мало и свет ме више нећете видети; а ви ћете ме видети; јер ја живим, и ви ћете живети“. „Доћи ћу к вама“ чим победим смрт васкрсењем. Од тада постаћу невидљив за свет који у злу лежи, и он ме „више неће видети“. „А ви ћете ме видети“ у васкрслом телу; и то видети освећеним и просвећеним очима од Духа Светог. „Јер ја живим, и ви ћете живети“: живети истим животом, истом бесмртношћу, истом истином. И стога и видети Мене који вечно живим. Један исти живот је и у Мени и у вама; отуда смрт неће имати власти над вама. Уствари, један је живот, и извор живота: Света Тројица.
 
У онај дан знаћете ви да сам Ја у Оцу Своме, и ви у Мени, и Ја у вама.“
(14:20)
 
Васкрсење Христово то је показало, јер је обелоданило да само живећи тим животом човек може победити смрт и ући у живот вечни. Зато Спас и благовести: „У онај ћете ви дан дознати да сам Ја у Оцу свом, и ви у Мени, и Ја у вама“. Преко Сина Божјег апостоли су у Оцу, као што је и Отац преко Сина Свг у њима. Они су у Сину Духом Истине.
Истинујући, човек сву душу своју пресељује у Христа. А то чини када држи заповести Његове. А држи их из љубави. Тако: љубав оваплоћује Христа у ученицима, и ученици се љубављу саоваплоћују Христу. При томе личности се нимало не губе: „ви у Мени, и Ја у вама“: ви остајете ви, само обожени; Ја остајем ја, само очовечен.
 
Ко има заповијести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби; а који Мене љуби, тога ће љубити Отац Мој; и Ја ћу га љубити и јавићу му се сам.“
(14:21)
 
Што више држи заповести Христове, човек све више воли Господа Христа, јер држањем заповести опитом саанаје и открива његове свете тајне и свете силе. Еванђелско правило: Ко заповести Христове твори, тај једино Христа и воли. За такво христољубље, Господ награђује изузетном наградом: лично се јавља сам христољупцу: „и Ја ћу имати љубав к њему, и јавићу му се сам“. То је најмилије богојављење. Христољубље практично низводи самог Господа Христа у душу христољупчеву. На човеково христољубље Господ одгавара својом бажанском свељвубављу. За искрено христољубље даје се савршено божанско човекољубље. Да, јер њега има само Једини Човекољубац. Љубав је боговидац, Христотвидац. Без ње, човек остаје слеп, те не види Бога у Христу. А не види ли Бога у Њему, не може Га видети ни у ком другом бићу или твари, јер је у свему другом Бог присутан на начин бескрајно мање очигледан и видљив. „Јавићу му се сам“: и јављао се многобројним Светитељима и Праведницима.
 
Рече Му Јуда, не Искариотски: Господе, шта је то да ћеш се јавити нама, а не свијету? Одговори му Исус и рече: Ако Ме неко љуби, ријеч Моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити.“
(14:22-23)
 
Човекољубиви Господ никад никоме не намеће Себе и своје Еванђеље. Не намеће спасење. Јер хоће да човек сам добровољно и с љубављу учествује у ономе што је Божје, бесмртно, вечно. А љубав је израз, најпотпунији свеизраз слободе. Само у подвигу љубави човек стварно доживљује своју боголику слободу. Нарочито у подвигу љубави према Христу Богу. Јер је та љубав извор и животодавац сваке непролазне, бесмртне љубави. Љубав је најјача богочежњива и богоцентрична сила у човеку и у свету. Она свега човека вуче Богу, преноси у Бога, сједињује са Богом. А као одговор на тај изузетни иодвиг богољубља, Тројично Божанство одговара својом свељубављу: васцело се усељује у богољупца, и обитава у њаму: „к њему ћемо доћи, и у њега ћемо се стинити“.
Хоћеш да постанеш стан Свете Тројице? Ево начина: држи Христове заповести. Многи је Светитељ тако постао „тајник Свјатија Троици“, и „жилиште Свјатија Троици“. Значи: држањем Христових заповести човек се утројичује и отројичује: постиже иајвећи и најузвишенији циљ живота. У њему све бива од Оца, кроз Сина у Духу Светом. Ради тога је Бог Логос и дошао у наш свет, и постао човек, и извршио богочовечаноки подвиг спасења, да би људима открио тај циљ и дао им ова средства за остварење тог циља. Човек је и био саздан да би светим, безгрешним животом, постао вечно обиталиигге Пресвете Тројице. А то је циљ и спасења, извршеиог Богочовеком. Спасавајући се богочовечанским средствима од греха, смрти и ђавогаа, човек се постепено утројичује и отројичује, док најзад не постане вечно обиталиште Свете Тројице, и онда он сав живи у Оцу и Сину и Светоме Духу.
 
Ко Мене не љуби, ријечи Моје не држи; а ријеч коју чујете није Моја него Оца који Ме је послао. Ово сам вам говорио док сам боравио с вама.“
(14:24-25)
 
Ко не љуби Христа, не држи речи Његове. Јер христољубље је извор стваралачких еванђелкжих сила. Лаж је очигледна да индиферентан пре ма Личности Христовој човек може испуњавати еванђелске заповести и држати начела еванђелског морала. Поготову то не може чинити христоборац и христомрзац.
Осећање љубави је оно што потстиче човека и даје му силе и истрајиости да држи речи Христове. Сваки чисто хуманистички и хоминистички извор је сувише плитак да би могао давати човеку потстрека и силе за вршење узвишених еванћелских заповести. Заиста ту важи она Спасова реч: „Без мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15,5); и она апостолова: „Све могу у Христу Иоусу каји ми моћ даје“ (Флб. 4,13).
 
А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у Име Моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох.“
(14:26)
 
Заиста све што је Христово, човек може остваривати једино ако га у томе потпомаже својим божанским силама Тројично Божанство. Човек сам по себи није у стању ни да научи науку Христову, нити да је оствари. За њу – богочовечанску, човеку су потребне богочовечанске силе; а пре свега: сам Дух Свети – Утешитељ, и Учитељ. Јер само Дух Свети у потпуности зна све учење Боточовеково, и Он га једини и може саопштити духу човековом, сједињујући се са њим духовно помоћу благодати. И потсетити на све што је Богочовек рекао и учио.
Зато су и Свете Књиге написане по надахнућу Духа Светога. Човек је при томе добровољно и свесно оруће, и радосни сарадник. Тако, Еванђеље Христово је колико Христово, толико и Духа Светога, толико и васцеле Пресвете Тројице. Стога Спас и не престаје понављати како реч што нују од њега није његова него Оца који га је послао (ст. 24), и дела која виде ои њега нису његова него Оца који борави у Њему и „Он твори дела“ (ст. 10). Тако, вера еванђелска није само вера у Христа, већ истовремено вара у Оца и у Духа Светог, тј. у Тројично Божанство. Трагичан је, у свима световима трагичан, човек који мисли да верује у Христа, ако не верује у Пресвету Тројицу. Зато је Сладчајши изговорио и ову благовест: „А Утешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свемуи потсетити вас на све што вам рекох.“
Зашто баш Дух Свети? Зато што „Дух све испитује, и дубине Божје“ (1 К. 2,10); јер „нама је Бог открио Духом својим“ све оно „што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође„, то „уготови Бог онима који га љубе“ (1 К. 2,10,9).
 
Мир вам остављам, мир Свој дајем вам; не дајем вам га као што свијет даје.
Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.“
(14:27)
 
Својим животом међу људима Богочовек је донео све ново: и Истину, и Правду, и Љубав, и Живот, и Мир, и Доброту, и Савршенство.
Нарочито Мир. Мир од чега? Мир од смрти, јер се Христов човек не боји убијене звери – смрти; мир од греха, јер се и њега не боји пошто га Христос савлађује; мир од ђавола, јер је и он потучен до ногу. То је Мир који долази од духовне сједињености са Господом Христом, тим Јединим Победитељем греха, смрти и ђавола у свима световима. Испуњен Богочовеком, Његовим божанским свепобедним силама (Кол. 2,9), човек се ничега и никога не плаши у овом свету; срце је његово заиста испуњено Божјим миром, „који превазилази сваки ум“ (Флб. 4,7), и „мир Божји влада у срцима“ њиховим (Кол. 3,15), те се срце њихово не плаши и не боји никога до Бога.
Тај мир богочовечански, тј. ту слободу од греха, смрти и ђавола, даје само Богочовек, и нико други; зато је та слобода, и мир у тој слободи, нешто изузетно Христово, нешто шго само Христос може дати, а никада свет или ма ко од овога света. То и подвлаче Спасове речи: „Мир вам осгав-љам, мир свој дајем вам; не дајем вам као што свет даје: да се не плаши срце ваше и да се не боји“. – Како свет даје мир? Увек са примесом греха или у самом миру или у средствима којима се долази до мира или спроводи мир. Само је у слободи од греха – прави мир (ср. Јн.8,32,34,36): мир у савести људској, у срцу људском, у души људској, у уму људском, у друшгву људском, у роду људском. Сваки друга мир је псевдомир, и родитељ разноврсних немира и зала.
 
Чусте да вам Ја казах: Идем, и доћи ћу вама. Кад бисте Ме љубили, обрадовали бисте се што рекох: идем Оцу; јер Отац Мој већи је од Мене. А сада сам вам рекао, прије него се збуде, да вјерујете када се збуде.“
(14:28-29)
 
Богочовек је собом повезао људски род са Богом; васпоставио везе које је грех покидао. Он је то учинио, смањивши себе, понизивши себе до човека – учовечивши се. Тај акт божанске свељубави људи не могу да схвате, нарочито пре но што се Господ узнео са телом, послао с неба Светог Утешитеља. Људима је непојмљиво: како то да „Бог постане тело“, да живи у трошном и осрамоћеном телу људском. Па чак ни онима који љубе Спаситеља, као ученици на Тајној Вечери. Њима још није био јасан богочавечански домострој спасења. А слава је његова у томе: да се као људско прослави вечно божанском славом на тај начин што ће га Богочовек узнети као своје и посадити с десне страие Бога Оца, изнад свих Херувима и Серафима. У томе је радост људска. Али ту радост још немају ученици на Тајној Вечери, јер још нису видели прослављеног Исуса. Зато што је носилац тела људског, Исус је мањи од Оца. Зато говори учемицима: „Чусте да вам казах: идем, и доћи ћу к вама. Кад бисте имали љубав к мени, онда бисте се обрадовали што рекох: идем к Оцу; јер је Отац мој већи од мене“: већи од моје човечанске лрироде, не од Божанске. Али све то Спас предсказује да би, када се то оствари, било разлог за његову веру у Њега као Богочоввка и Спаситеља: свезнајућег и свемоћног.
 
Нећу више много говорити с вама, јер долази кнез овога свијета, и у Мени нема ништа. Него да зна свијет да љубим Оца, и као што Ми заповједи Отац, онако творим. Устаните, хајдемо одавде!
(14:30-31)
 
„Кнез овога света“ влада у овом свету грехом и смрћу. Богочовек је као човек, и прави човек у овоме свету, и на њега насрће „кнез овога света“ – ђаво, тражећи и у њему своје, тј. грех, и у греху смртност и трулежност. Свега тога у Богочовеку нема. Иако човек, Он је једини човек без греха и греховне смртности и трулежности. Зато Спас и објављује: „Иде кнез овога света, и у мени нема ништа“. Нема ништа у Христу греховног, ђавољег; ништа своје ђаво не може пронаћи у њему, зато и не може да влада над њим. То и јесте доказ Христове безгрешности, Христове божанске светости, Христовог божанства.
Зато су Његова љубав и Његов рад потпуно божански. Сва дела Његова говоре о Његовој божанској свемоћи и о Његовој љубави према небеском Оцу, коју Он непрестано изражава творећи заповести Очеве. Због свега тога ђаво и „нема ништа“ свога у Њему.
Да, први човек у коме ђаво нема ничег свог.

2 коментар(а)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. дамјан

    Тумачење стихова 20. 11-18 бесмртног оца Јустина су за мене најлепше речи написане у свим тумачењима Старог и Новог Завета. Просто једна ода великој Светици, „првом анђелу и апостолу Васкресења“ Сваки пут кад читам то тумачење сузе ми пођу, мени једном окорелом грешнику, који обично не може да заплаче.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *