НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
 

 
Глава шеста
 
ОДЛАЗАК ХРИСТОВ У ГАЛИЛЕЈУ И
ЧУДЕСНО НАХРАЊЕЊЕ НАРОДА СА ПЕТ ХЛЕБОВА И ДВЕ РИБЕ
 
Послије тога отиде Исус преко Галилејског, Тиверијадског мора. И за Њим иђаше мноштво народа, јер гледаху знамења Његова која чињаше на болесницима. А Исус изиђе на гору, и ондје сјеђаше са ученицима Својим.“
(6:1-3)
 
Божански пустињак: Господ Исус; и Његови ревносни сапустињаци: богочежњиви ученици. Пример како се теба удаљавати у гору, и тамо боравити: ради усредсређеног богомислија и молитве; ради неометаног решавања животних питања. Насамо са природом која упућује Богу. Она у многоме бољи посредник између човека и Бога, неголи људи. Мање греха на њој, и у њој него у човеку и на човеку; јер човек измислио и увео грех у њу, и наметнуо јој га, поробио је греху и смрти (Рм. 8:19-22). Овде видимо и Спаситеља Божанског где проводи 40 дана у пустињи, живећи „са зверињем“ (Мк. 1:13) мирно и пријатељски; и оно Му је чак служило. А људи? – исмевали, пљували, тукли, били и убили. Није ли звериње несрављњено боље, питомије, богољубивије од људи?
 
Подигнувши Исус очи, и видјевши да мноштво народа долази к Њему, рече Филипу: Одакле да купимо хлеба да ови једу? А ово говораше кушајући га, јер сам знађаше шта ће чинити. Одговори Му Филип: Ни за двјеста динара хљеба није им доста, да свако до њих само мало добије. Рече Му један од ученика Његових, Андреј, брат Симона Петра. Овдје има једно момче које има пет хљебова јечмених и двије рибе. Али шта је то на толико мноштво?
(6:5-9)
 
У пустињи чудо са пет хлебова и две рибе; људи око пет хиљада. Несумњиво и истинито све, јер ниоткуда у пустињи не би могли наћи толики хлеб и толике рибе. Зато Спас и пита Филипа „кушајући га“. А Филип сав остаје при немоћи људској: „где ћемо купити хлеба“, толико хлеба? Све шго његово ограничено и беспомоћно сазнање људско зна, то је да је за толики свет потребно много, врло много хлеба. Таме се придружује и Андреја, још беспомоћнији: има пет хлебова и две рибе „али шта је то на толики свет“. Значи: никаква људска средства и силе не помажу. Излаз: у Богочовека: „сам знађаше шта ће чинити“. Шта? Божанском силом својом решити питање исхране толиких људи: умножити пет хлебова и две рибе.
 
А Исус рече: Реците људима да посједају. А бјеше траве много на ономе мјесту. Посједаше, дакле, људи на број око пет хиљада. А Исус узе хљебове и заблагодаривши, раздаде ученицима, а ученици онима који бијаху посједали; тако и од риба колико хтједоше. А када се наситише рече ученицима Својим: скупите преостале комаде, да ништа не пропадне. И сакупише, и напунише дванаест котарица комада од пет хљебова јечмених што преостаде иза оних који су јели.“
(5:10-13)
 
Он то и чини: узима хлебове, благосиља их и даје ученицима, а ученици народу. Тако и рибе. Ученици учествују заиста у једном божанском чуду: у њиховим рукама хлеб расте, умножава се, и уколико више дају народу утолико све више и остаје. Њих дванаесторица накупише од комада дванаест котарица; и то кад су људи не само јели него „и наситили се“. Беспомоћне руке људске постају посредници умножења хлеба да би Спас показао њима да они могу божанском силом Његовом чинити и оно што је људима немогуће. Тако у свему, у свакој прилици. То и бива када се са потпуном вером и безграничним поверењем у Исуса врши све што Он наређује. У овом случају ниједан од дванаесторице није ое покавао ни маловеран, ни сумњало, јер ниједан од њихније рекао Исусу, који је је дао пет хлебова и две рибе: Шта то радиш? Како ћемо са пет хлебова нахранити пет хиљада људи! Та ми ћемо се осрамотити, јер ће хлеба битии за њих дваестину, и онда ће нам се они смејати и потсмевати! Не, ми то нећемо чинити, јер је неприродно и нелогично да тиме оволики свет нахранимо.
Још нешто: овим чудом Спас показао да је чудотворац зато што је Творац: Он је тај који умножава зрно пшенично и преображава га у многоплодни клас силом својом божанском преко „мртве“ природе. Његове логосне силе, уњедреие још при стварању света у његову природу, стваралачки и животворно дејствују, и чудодејствују, творе, у ствари чудотворе. Разуман човек то чудо стално открива у природи, која није друго до непокварљива радионица у којој непрестано раде животворне сале логосне.
 
А људи видјевши знамење које учини Исус говораху: Ово је заиста Пророк који треба да дође на свијет. А кад разумије Исус да хоће да дођу да Га ухвате и учине царем, Он отиде опет на гору сам.“
(6:14-15)
 
Људи који су доживели ово чудо с правом доносе закључак да је Исус „Пророк који треба да дође на свет“ = Месија. Али са једним погрешним додатком: да га зато учине царем. Јер је у савременика Спасових Јевреја, било погрешно схватање да Месија треба да буде и земаљоки цар. А Спас сав остаје изнад тога, у чисто божаиском схватању Месије и његавог спасоносног дела у свету: спасење света од греха, смрти и ђавола. То се не постиже никаквим „царским“ земаљским силама и средствима, већ једино божанским, богочовечанским. Да је то могао учинити цар, онда би спасење света било поверено тако славном цару кар што је Давид. Пошто све то није тако, Спаситељ се уклања: „отиде опет у гору сам“.
 
ИДЕЊЕ ИСУСА ПО МОРУ
 
Када пак наста вече, сиђоше ученици Његови на море, и ушавпи у лађу пођоше преко мора у Капернаум. И већ бјеше пао мрак, а Исус не бјеше дошао к њима. А море се подизаше од великога вјетра. Пошто су, дакле, веслали око двадесет пет или тридесет стадија, угледаше Исуса како иде по мору и приблжава се лађи, па се предадоше. А Он им рече: Ја сам; не бојте се! И хтједоше Га узети у лађу; и одмах се лађа обрете на земљи у коју иђаху.“
(6:16-21)
 
Заиста Исус влада целокупном природом: јуче умножава хлебове, ноћас иде по мору као по суву. За Њега је то сасвим природно, зато и вели ученицима, који се од тога беху уплашили: „Ја сам; не бојте се“. Људи су дугом навиком, која је почела одмах после Адамовог пада у грех, изгубили власт над природом и контролу над њом. А имали су је од Бога у Његовом благослову: „рађајте се и множиге се, и напуните земљу, и владајте њоме“. Како се влада земљом показује Богочовек: Њега безгрешног слуша и земља и море; значи: тако је слушала и безгрешног Адама све до његовог грехопада. Људска природа, када је безгрешна, располаже божаноким силама помоћу којих она влада земљом и свим што је на њој; грех осакаћује, раслабљује, потискује те силе, и човек постепено губи власт над њом, док је потпуно не изгуби и постане роб природе, тј. роб свога некадашњег роба. На то робовање прирпди људц су се толико навикли, да су све то прогласили за природно, одговара „природиим законима“. А уствари то је једино неприродно у природи. Позив је и назначење је природе да служи човеку, само Божјем човеку. И она заиста и служи: ено у Христу Багу најочигледније, а затим и осталим христоносцима. Колико је подвижника ишло по води као по суву, почеиши од Апостола Петра…
 
УЧЕЊЕ ХРИСТОВО О СЕБИ КАО ХЛЕБУ ЖИВОТА
 
Исус им одговори и рече: Заиста, заиста вам кажем: не тражите Ме што сте знамења видјели, него што сте хљеба јели и наситили се. Трудите се не за јело које пролази, него за јело које остаје за живот вјечни, које ће вам дати Син Човјечији, јер овога потврди Бог Отац.“
(6:26-27)
 
Шта је важније: питање хлеба или душе? Несумњиво душе. Спаситељ то наглашује. Када би људи хтели да нахране своје душе, они би у Чудотворца тражили такву храну. Чиме се душа храни? Истином Божјом, и Правдом, и Милошћу, и Добротом, и Мудршпћу. То је њен хлеб, њена храна, њено непролазмо јело, „јело које остаје за вечни живот“. Или боље: неиролазна храна душе је све што је Христово, тј. најпре Он сам, па затим целокупно Његово Еванђеље. Хранити себе том храиом, треба да је главна брига човека у авом свету. Зато Спас и вели: „Старајте се не за јело које пролази (=које пропада), него за јело које остаје за вечни живот, које ће вам дати Син Човечији, јер Овога потврди Бог Отац“.
Све што је Христово очувава, конзервира биће човеково за живот вечни. Хранећи себе Христовом Истином, Љубављу, Правдом, човек се одједном осети вечним бићем, беамртним бићем, коме никаква смрт наудити не може. Јер никаква смрт не може уништити, умртвити оио што је Христово. Да, само на томе треба радити: јер Христос све Своје нуди човеку, само је потребан лични напор човеков да оно што је Христово учини својим, претвори у овоје. Попут телесне хране: као што телесна храна треба да се једе, свари, па тек онда пређе у крв и у животне сокове који одржавају тело, тако и духовна храна: Хрисгова Истина, Правда = Његово Еванђеље, треба да се једе, да се постепено претвара у крв наше душе, у њене животне силе. А све то претпоставља дуг и напоран посао, саморадњу. И када човек оно што је Христово подвизима претвара у своје, оно, зато што је бесмртно и вечно, и самог човека испуњује бесмртним и вечним, и он „остаје за живот вечни“.
Све што није Христово, а човек тиме храни душу, храни је пропадљивом храном, која и душу чиии пропадљивом, уваљује је у смрт. Уствари, хран и душу отровом.
 
А они Му рекоше: Шта да чинимо да бисмо творили дјела Божија?
Одговори Исус и рече им: Ово је дјело Божије да вјерујете у Онога кога Он посла.“
(6:28-29)
 
Захтев је Богочовеков: човек треба да ради дело Божје у овом свету. Али како? „Шта ћемо чинити да радимо дела Божја“ сва дела Божја своди на једно дело, сведело: веру у Богочовека. Сва остала дела Божја еманирају се из Тог свеизвора. А та су дела? Љубав божанска, Правда божанска, Истина божанска, и све уопшге божанско, односно богочовечанско, односно еванђелско. Дела Божја су – Еванђеље, и оно што оно тражи од људи. Испуњавати Богочовеково Еванђеље, ето то је испуњавати дела Божја. А тиме води, и у то уводи, вера у Богочовека: „ово је дело Божје да верујете у Онога кога од посла“.
 
А они Му рекоше: Каав, дакле, знак ти показујеш да видимо и да ти вјерујемо? Шта ти чиниш? Оцеви наши једоше ману у пустињи, као што је написано: Хљеб са неба даде им да једу. Тада им рече Исус: Заиста, заиста вам кажем: није вам Мојсеј дао хљеб са неба него Отца Мој даје вам истинити хљеб са неба. Јер хљеб је Божији Онај који силази са неба и даје живот свијету.“
(6:30-33)
 
Томе сведелу води цели Стари Завет, на челу са Мојсијем. Јер је сав он припрема за Богочовека, (=руководитељ ка Христу) (Гл. 3,24). А Христос, а вера у Њега, то је „истинити хлеб с неба“; „хлеб Божји“. Њиме се храни оно што је Божје у човеку, и у свима Божјим створењима. Али „хлеб Божји“ на првом месту јесге Личност Богочовека Хрисга, оно пгго Он по себи јесте и што са Собом доноси и даје свету. У најразличтијим облицима даје Он преко „хлеба Божјег“ живот свету. Њиме живи, и ради Њега живи, све што је живо у свету. Као што на свету живот Њиме постаде, као што „Он беше живот“ (Јн. 1,4), тако Он и јесте живот, јер Он „даје живот свету“.
Речју: Богочовек је хлеб Божји, и тиме живот свету: „Јер је хлеб Божји онај који силази с неба и даје живот свету“. Значи: живот на земљи је сав с неба, сав пореклом одозго, од Бога, од Богочовека. Овде је и сва логика живота, и сва сила живота, и сва вечиост живота – Богочовек Христос.
 
А Исус им рече: Ја сам хљеб живота: који Мени долази неће огладњети,
и који у Мене вјерује неће никад ожедњети.“
(6:35)
 
Тајна живота је откривена цела по први пут у историји земље: „Исус им рече: Ја сам хлеб живота“ који Мени долази неће огладнети, и који у Мене верује неће никад ожеднети“. Глад и жеђ настаје за биће људско када се оно кроз грехе удаљује од Христа; удаљи ли се потпуно од Њега, та глад и жеђ изазивају смрт. А почетни грех је неверовање у Христа; из њега се разливају сви остали греси. Као што је „дело Божје“, сведело – вера у Богочовека; таио је и дало ђавоље, сведело – неверје у Богочовека. Ђаво и смрт су синоними; Багочовек и живот су синоними. И још вера у Богочовека је живот; неверје у Њега је смрт трећега нити га може бити. И заиста, ко са ма којим проблемом живота приступи Богочовеку вером, налази у Њему потпуно и вечно решење, и занавек утољује ту глад своје душе. Тако и сваку духовну жеђ Богочовек гаси занавек. А та глад и жеђ духовна шгга су ако не: глад и жеђ душе људске за Правдом; Исшном, Љубављу, Добротом, Мудрошћу, бесмртношћу, вечношћу, блаженством, радошћу. Иако је Богочовек „хлеб живота“, „хлеб Божји“ који силази с неба, ипак Он никоме не намеће Себе, већ препушга то глади и жеђи људско, и слободи људској. Јер је ваистину велика и страшна слобода човекова: може слободно изабрати себи живот или смрт. И при свој очигледности да је Исус заиста Богочовек, заиста „Хлеб живота“, људи по слободи својој одбацују Га, иако виде да је Он Богочовек.
 
Него вам рекох: и видјели сте Ме, и не вјерујете.“
(6:36)
 
Зато и вели Својим сабеседницима: „Него вам казах да ме и видесте и не верујете“. Видети Бога и неверовати у Њега, то је чисто људска специјалност. Ђаволи га виде, верују и дршћу. „Видесте мене“ Бога, хлеб живота, хлеб Божји, и „не верујете“.
 
Све што Ми даје Отац Мени ће доћи;
и онога који долази Мени нећу истјерати напоље.“
(6:37)
 
„Све што мени даје Отац, к мени ће доћи“. То се односи на људе, јер одмах иза тога, и у вези са тим, Спас говори о људима који долазе к Њему. Ово (све) односи се на сву твар, на творевину, на природу. У творевини је много логосног, али и ванлогосног: греха, зла, смрти. У суштини својој твар је хрисгочежњива, њу и даје Бог Отац своме Сину, као Сину Човечјему; Њему се, и кроз Њега, човеку, људима враћа твар, добровољно потчињава Њему, слуша га (као море, ветрови). То је васпостављање допадних (пре човековог пада) односа измећу човека и твари човека и природе. Сва твар, „све“ иде ка Христу, вуиу је к Њему њене иманитне логосне силе. На крају историје, сва ће се логосна творевина потпуно вратиги Господу Христу. Када се стара небеса и стара земља спасе, тј. када се спале на њима сви греси, сва зла, све смрти. Из тога ће изаћи ново небо и нова земља, тј. небо и земља логосни, очишћени од греха и смрти. На њима ће вечно и живети правда Божја.
„И који долази к мени нећу га исгерати напоље“ – Ја, Син Божји и Бог на видику сам свима; по делима мојим сваки може видети ко сам; и буде ли добровољно дошао к Мени као таквом, нећу га истерати напоље. То важи за ове. Спас прима свакога, који му долази, макар натоварен и претешким гресима. По делима мојим ви видите да сам Бог („видесте и не верујете„, ст. 36); као Бог ја имам све силе помоћу којих бих вас приморао да идете за мном, да верујете у мене. Али, вера је дело слободе човечје а не насиље оа стране Бога или ма кога. Вера је дело љубави према ономе што Ја као Богочовек доносим свету: Ко воли божанску Истину, божанску Мудрост, божанску Доброту, божанску Љубав, божански Живот, све што је Божје=Бога, тај се и одлучује на веру у Мене, као носиоца и раздаваоца свега тога. „Нећу га истерати напоље“: и заисга; није истерао покајаног разбојника, ни блудницу, ни Закхеја, ни цариника, нити икога од наведених грешника: ни Марију Египћанку, ни Мојсеја Мурина разбојника, ни безброј безаконика, блудника, лопова, среброљубаца, гордељиваца. Зашто? Зато шго су добровољко приступили Њему. Како? Покајањем. Јер покајање и јесте дело, најинтимније дело вере, дело душе верујуће.
 
Јер сам сишао с неба не да творим вољу Своју, него вољу Оца, који Ме посла. А ово је воља Оца који Ме посла, да све што Ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у посљедњи дан. А ово је воља Оца ко Ме посла, да сваки који види Сина и вјерује у Њега има живот вјечни; и Ја ћу га васкрснути у посљедњи дан.“
(6:38-40)
 
То што Син Божји ради: не истерује никога који долази к Њему, у пуној је сагласности са вољом Бога Оца. Много пута исмејан, поруган, гоњен, мучен, Исус је прави човек. Али, као човек, зар се не би могао због тога светити својим исмевачима, гониоцима., мучитељима? Не, јер Он није допгао да суди свету, него да спасе свет од онога што исмева, ружи, гони, мучи, оно шго је Божје и Бога; а то чини из човека и кроз човека грех. Њему се као правом човеку могла приписивати пристрассност, грешност воље, да би и то отклонио, Он вели: „Јер сиђох с неба не да чиним вољу своју, него вољу Оца који Ме посла“. А воља Оца је: да ништа Син не изгуби од онога што му даде Бог Отац, него да васкрсне у последњи дан = спасе од греха, смрти и ђавола. У односу према људима Отац је сав љубав, сав човекољубље. А Син? Тиме
је Син што је исте природе са Оцем, исте воље, исте љубави, истог човекољубља: Он је дошао у свет да сваки који види Сина и верује у Њега, има живот вечни. Јер вера у Њега сједињује верујућег са Њим духовно, сједињује га са Његовим божанским силама, Исгином, Љубављу, Правдом, једном речју: са Његовим вечним животом. Те и верујући у Њега „има живот вечни“, чим то доживи, још овде на земљи. Још нешто: Богочовек није своје Еванђеље спустио с неба на замљу, а Сам остао на небу, сакривен за очи људске.
У том случају људи би с правом одбацили Еванђеље као „књигу“, као теорију, као збир мртвих прописа која није у стању да испуни земаљско биће као што је човек. Али супротно томе: Бог Логос је постао човек, постао видљив по животу земаљском, видљив по свима својим божанским савршенствима; људи у Њему, ако хоће могу да виде, и виде целога Бога, Његов вечни Живот, Његову Љубав, и Мудрост, и Свезнање, и Беомртност. И на основу виђенога, на основу онога што очима овојим расмотрише, и видеше, и рукама опипаше (1. Јн. 1,1), они се и одлучују на веру у Њега. Зато Спас то и наглашава: „сваки који види Сина = и верује у Њега, гша живот вечни“: тј. сваки има лично искуство, искуство и стварност моју му показују његове очи; а гледајући Исуса и Његова дела, шта људске очи могу видети у томе, ако не Бога и дела Божја? То Спас и хоће, да на томе, на виђеноме људи и заснивају своју веру у Њега као у Бога и Спаситеља. Али, људи, и видећи то својим рођеним очима, често пута не верују у Богочовека. То показује колика је слобода човвкова, и како је зла и богоборна. Види Бога, и неће га, одбацује га, не верује у Њега. А сваки који види Христа, и Бога и Спаса у Њему, и на томе заснива своју веру у Њега, и на тој вери свој живот у Њему, он заиста „има живот вечни“. Никаква смрт већ нема власти над њим, нити ће имати. Зато Спас и вели: „И ја ћу га васкрснути у последњи дан“: тј. и његово тело савладаће вечну смрт, „другу смрт“, и постаће вечно, и имаће живот вечни. Тако заиста Син „ништа“ људско неће изгубити, већ ће целога чавека спасти од сваке смрти: васкрснути целога човека у последњи дан, и увести у божански живот вечни.
Тада гунђаху Јудејци на Њега што рече: Ја сам хљеб који сиђе с неба. И говораху: Није ли ово Исус, син Јосифов, коме ми знамо оца и матер? Како, дакле, Он говори: С неба сам сишао? А Исус им одговори и рече: Не гунђајте међу собом. Нико не може доћи Мени ако га не привуче Отац који Ме посла; и Ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. У Пророцима је написано: И биће сви научени од Бога. Сваки који чује од Оца и научи, долази к Мени. Не да је ко видио Оца, осим Онога који је од Бога: Он је видио Оца.“
(6:41-46)
 
Злољубиви савременици Господа Христа, и виде депа Његова, која су очигледно божанска, и не само не верују у Њега него вичу на Њега што рече: ја сам хлеб који сиђе с неба. Да су хтели, да ма које дело Христоо испитају до дна, они би на том дну наишли на самог Бога; и то би њихово срце окренуло Исусу. Али они својим пакосним христоборством одбацују себе далеко од Бога. А Спас? Он се труди да, показујући им дела Божја, помоћу тих дела их и привуче себи, и спасењу које Он доноси свету. Јер зашто је Отац послао Сина Свог у свет? – Да све привуче Себи, да свему на тај начин да живот вечни. Да помоћу божанских сила својих, које су у Сину Његовом, привуче све и Сину и Себи. Али богоборци то упорно неће, не желе. Зато Син и вели: „Нико не може доћи к Мени ако га не привуче Отац Који ме посла“. Привуче помоћу бажанских блага и сила које ау у Сину тако очигледне за све људе, пошто је Он постао човек, да би на човечански начин учинио приступачним људима оно што је Божје, и Бога Самог.
Питање и роптање Јевреја против Исуса је уствари роптање против старозаветних пророка, у које они тобож верују, јер: „у пророцима стоји написано, вели Спас: и биће сви научени од Бога. Сваки који чује од Оца и научи, доћи ће к мени“. А сваки може чути од Оца и научити од Оца ко сам и шта сам преко пророка, преко светих и духоносних и богонаучених људи. Ко то научи„доћи ће к мени“, јер све то на разне начине доводи к мени. Сви виде Сина, јер је постао човек; Оца у суштини не види нико, само Син „који је од Бога“ – Бог: Отац се да видети само у делима Својим и силама који су тако очигледни у Исусу Богочовеку. Али, то је доста за људско биће; То је максимум. Јер више од тога не би могла издржати, поднети људска природа.
 
Заиста, заиста вам кажем: Који вјерује у Мене има живот вјечни.“
(6:47)
 
Људи подносе визију Бога само опосредовану материјом. Тако и у Христу: Бога виде преко тела, преко материје, кроз „завесу“ тела, не непосредно, јер је њихов вид неспособан да непосредно гледа Бога, суштииу Бића Његовог надбожанског. Бог се највише и најдубље може сагледати и видети само животом божанским, тј. ако човек живи божанском Истином, божанском Правдом, божаннском Љубављу, божанским Живогом=Богочовеком, Богочовековим Еванђељем. А таквом животу учи, у такав живот уводи, и кроз такав живот води само вера у Христа Бога, која значи апсолутно човеково поверење у Њега, предавање Њему свега себе са васцегаим делима, васцелим срцем, васцелом силом. Зато Спас не престаје одлучно тврдити: „Заиста, заиста вам кажем: Који верује у мене има живот вечни“. Вера је сила која целога човека повраћа Христу Богу, преноси га у Бога, да Њиме и осећа и мисли и дела и живи.
Ја сам хљеб живота
(6:48)
 
Такав човек више није сам већ увек у Богу: његова мисао је богомисао, осећање – богоосећање, живот – богоживот. Мисао се храни Богом, увек корени Богом и врхуни Богом, зато се и претвара у богомисао; тако и осећање; тако и дела: тако сав живот човеков. Такав човек и осећа свим бићем да је Богочовек „хлеб живота“: мисао човекова када се Њиме храни, не умире, обесмрћује се, прешла је из смрти у живот, јер је постала богомисао; и њихово осећање исто тако, јер је посгало богоосећање; и њихов живот опет тако, јер је постао богоживот. Али све је то условљено Личношћу Богочовека Христа, не овим делом Његовим или оним; јер је „хлеб живота“ Он Сам, у целокупној Својој Богочовечанској Личности, појави и стварности. Зато и изричито вели: „Ја сам хлеб живота“.
 
Оци ваши једоше ману у пустињи и помријеше. Ово је хљеб који силази с неба: да који од њега једе не умре. Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу Ја да ти тијело је Моје, које ћу Ја дати за живот свијета.“
(6:49-51)
 
Сва је сила тога хлеба живота да лечи од – смрти, дајући живот вечни. Тога хлеба нема на земљи, смрт га је онемогућила; Он у личности Богочовека „силази с неба“ са јединим циљем: „да који од Њега једе не умре“. Бог је постао човек, да би као човек дао људама средства и силе да савладају и победе смрт, хранећи се вечним животом, хранећи се хлебом живим. А то значи: хранећи се и живећи Хрисгом Богом, Његовим богочовечанским силама; Његовим богочовечанским Еванђељем. Као шго умире онај који се храни грехом, тако живи занавек онај који се храни Христом. Али, да се не би људи одвратили од Христа мислећи да Он непрестано говори о невидљивој вечној храни, Он им открива коикретну тајну вечног живота: она је сва „материјализована“, овештаствљена у светом и безгрешном, али видљивом и опипљивом, телу Његовом – светом Причешћу. „Ја сам хлеб живи који сиће с неба; који једе од овога хлеба живеће вавек, и хлеб који ћу Ја дати тело је Моје које ћу дати за живот света“. У Богочовеку, у телу Његовом је „живот света“, а свуда наоколо је смрт света, агонија света, ропац и вечно умирање света без коначног издисаја.
 
А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тијело и пије Моју крв има живот вјечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан.“
(6:53-54)
 
Конкретније средство за спасење света од смрти, и за живот света, нико није могао ни замислити, акамоли дагга, него што је то учинио Господ Христос. Бог и живот Божји се не може стварније дата нето Божјом крвљу и Божјим телом. А то баш Богочовек и даје људима, да би победили смрт а стекли живот вечни. Шта је живот људски? Храњење себе Богам, телом Божјим и крвљу Божјом. Без тога, нема живота људима; у њима је смрт, смрт, и само смрт. Тело и крв Христа су тело и крв Сина Човечјега, оваплоћеног Бога Логоса, а тиме су тело и крв Самог Бога Логоса, јер је Он зато и постао човек да и тело и крв и душу људску учини својим. Тако је тело Његово – тело Божје, крв Његова – крв Божја, душа Његова – душа Божја. Али притом и тело и крв и душа остају у границама и природи људокој, само су обожени. То нам Спас јасно казује: „Заиста, заиста вам кажем; ако не једете тела Сина Човечјега, и не пијете крви његове, немате живота у себи“. И заиста ако човек не храни себе Господом Христом, ако не живи Њиме, нека уђе у себе и разгледа себе, и свуда ће у себи наићи на смрт, иа смртно, на пролазно. А почне ли себе хранити Господом Христом, Његовим светим телом и крвљу, светим силама и врлинама, осетиће како живот заструји у њему, и то живот вечни, у коме нема ничег смртног и који прогони сваку смрт из човека и све смртно и пролазно. „Логос постаде тело“ (Ји. 1,14), зато да се Њиме и телом хране људи, и на тај начин стекну живот вечни. Логос постаде тело да би људи, причешћујући се тим телом Бога Логоса, и сами постали сутелесници Његови (Еф. 3,6), заједничари, причасници Његови: (Еф. 3,6): и тако сав живот добијали од Њега; а од Њега се добија само живот вечни. То је у исто време и залог нашег васкрсења, тј. последње и коначне победе и тела нашег над смрћу. Спас је јасан у томе: „Који једе моје тело и пије моју крв, има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан“. А у томе је божански смисао и назначење људског бића, свих људи уопште. Зато је та богочовечанска храна уствари једина права храна човекова, и Његова крв – једино право пиће човеково. Ако није тако, која је онда то храна, и пиће, који ће учинити човека вечним бићем и победником смрти?
 
Јер тијело Моје истинско је јело, а крв је Моја истинско пиће.
Који једе Моје тијело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему.“
(6:55-56)
 
Зато је Спас у Божанском праву: „Јер је тело моје право јело и крв моја право пиће. Уствари свака друга храна је псевдохрана, и пиће псеудопиће, варљиви сурогати. Људи се хране њима, а хране се сенкама. Тело и крв Христова сједињују човека са Самим Богочовеком толико и тако присно и потпуно: да Богочовек живи у човеку, и човек у Богочовеку. Личност човекова се не само не губи, него добија у Христу своју савршену пуноћу и самосталност, своју бесмртност и вечност, само све то прожето, освећено, обожено богочовечанским силама Христовим. Стога Спас и вели: „Који једе моје тело и пије моју крв, обитава у мени и ја у њему“. Увек се очувава начело богочовечанског саживота и сарадње: симбиозе и синергизма.
 
Као што Мене посла живи Отац, и као што Ја живим због Оца, и онај који једе Мене и он ће живјети због Мене.“
(6:57)
 
Сав је живот од Бога и ради Бога. А сва је смрт од ђавола и ради ђавола. То свим бићем осећа Христов човек. Јер он осећа свом душом својом да све што је живо у њему, вечно живо – живо је Христом и због Христа; а све што је мртво – мртво је грехом, помоћу кога ђаво и изазива смрт у њему. Ова природа, сва сила, сва логика живота је од Бога; тако и све пројаве и варијанте живота. Али исто тако: сва природа, сва сила, ова логака смрти је од ђавола; тако и све пројаве и варијанте смрти. Живот је у суштини теономан и теоцентричан; а смрт је сва – ћавономна и ђавоцентрична. Богочовек живи „Оца ради“, јер потпуно испуњује вољу Оца; тако и човек живи Христа ради, ако испуњује вољу Његову. Један је циљ живота и извор: Бог; једно је средство и сила живота: Свето причешће, живо тело и жива крв вечног живога Богочовека. Уствари, сав се живот креће између Бога и Богочовека; Он, у њима стоји, у њима и постоји; ван њих је смрт.
 
Ово је хљеб који сиђе с неба: не као што оци ваши једоше ману, и помријеше;
који једе хљеб овај живјеће вавијек
(6:58)
 
Најзад је Спас открио сву тајну људског живота; она је у овоме: храна човекова је не само тело, и не само крв Христова, него Он сав као Богочовечанска Личност, јер Господ Христос вели: „Који једе Мене, и он ће живети Мене ради“. Ово је еванђелски, богочовечански реализам. Од њега вема реалнијег ни емпиричнијег реализма. Богочавек је „хлеб који сиђе с неба“: јер све што је Собом донео, храна је, вечна храна за боголико биће људско: „Који једе хлеб овај живеће вавек“. Значи: Богочовек је овде, на земљи, да би Га људи претворили у свој живот. А претварају Га ако се хране Њиме кроз свете тајне и свете врлине. На тај начин људи постају „уди тела Његова, од меса Његова, и од костију Његових“ (Еф. 5,30).
 
Ово рече у синагоги кад учаше у Капернауму. Тада многи од ученика Његових, чувпи то, рекоше: ово је тврда бесједа. Ко је може слушати?“
(6:59-60)
 
До сада Спас открива тајну Богооваплоћења: шта значи она конкретно за спасење света од греха, смрти и ћавола: Бог Логос се оваплотио, да би се људи хранили Њиме, Његовом крвљу и телом, претворили их у своју природу, и тако Њиме – Вечним – потисли, савладали, сатрли у себи грех, смрт и ђавола, и тако стекли живот вечни. Нема сумње, ово је иовије од свега најновијег на свој планети. Али у томе се и састоји стварност спасења. У тој стварности је и апологија Богочовека, и Богочовечанског тела Његовог – Цркве. У томе је и изузетна, и сила, и свемоћ хришћанства. Јер је, по Њему, циљ и смисао: да сваки члан Цркве, човек, оваплоти у себи Бога хранећи се и живећи Њиме.
Увек је, стога, истинита философија хришћанска, православна, светоотачка, чија је новина и (врх: Бог постаде човек, да би човек постао Бог. Стога и рефрен светоотачке философије хришћанства: „хришћани су богови по благодати“. Разуме се, ово је тешко и за схватање и за веровање, ако се човек свим бићем не погрузи у ову тајну. Пример су први – сами слушаоци овоог Спасовог учења, његови ученици: „Ово је тврда беседаКо је може слушати?“
 
А Исус, знајући у себи да ученици Његови ропћу због тога, рече им: Зар вас ово саблажњава? А шта ако видите Син Човјечијега да одлази горе гдје је прије био?
(6:61-62)
 
А Спас на то? Не отступа од онога што је рекао, нигги ублажује, нити мења. Нацротив, Он продужава своје Еванђеље боговаплоћења, а то је спасења. И излази пред ученике са завршном тајвом оваплоћеног Бога Лотоса: оне у вазнесењу човечјег тела на небо и у вечни живот тела човечјег с десне стране Бога Оца. Ово је, нема сумње, још несхватљивије од силаска Бога Логоса у тело. Али сачињава једну живу целину са тим. Но, као пгго је очигледна сгварност: Син Човечји = Бог у телу, тако је круна те стварности: вазнесење Сииа Човечјег, тј. оваплоћеног Бога Логоса, на небо. Ту нема никакве „саблазни“ за ум људски, ако хоће да дубоко размишља о основној дрироди и смислу бића људског и о основној тајни и циљу оваплаћења Бога Логоса. Али, то ум људски, и сав мислени апарат, може схватити, ако се одухови: ако пронађе прасуштину човековог духа: боголикост. Буде ли њу пронашао, и њоме размислио о главној тајни бића човекова, онда ће му јасно бити зашто се Бог Логос оваплотио, зашто је постао човек. А све док остане при чулности телесној, и све док буде човека и Бога мерио телесним мерилима, дотле му сва ова главна тајна остаје нејасна, „тврда“, неусвојљива.
 
Дух је оно што оживљава, тијело не користи ништа. Ријечи које вам Ја говорим дух су и живот су. Али има међу вама неких који не вјерују, јер знађаше Исус од почетка који су то што не вјерују, и ко ће Га издати.“
(6:63-64)
 
То нам казују Спасове речи: „Дух је оно што оживљава, тело не помаже ништа: Речи које вам рекох, дух су и живот су“. Дух је животворна сила, тј. логосна сила од које и у којој је сав живот свега што живи, па и самог бића човечјег: и душе, и ума, и срца, и воље његове. Ако се сав човек не улогоси и ологоси, остаје и слеп и глув за оно што сачињава изворну силу живота, а то је: Бог Логос, Богочовек. Но тај животворни дух садржи се баш у речима о Светом Причешћу човека Богочовеком, о храњењу и вечном живљењу човека Богочовеком, и све што је Спас о томе овом приликом рекао (ст. 26-58). Те су речи истовремеио „и дух и живот“.
Чиме ће то човек осетити, сазнати? Вером у Богочовека, тј. поверењем у Њега, Који је очигледно, то дела Његова доказују, Син Божји, оваплоћени Бог Логос. Ко то не верује, не може да схвати ни Исуса ни учење Његово; све Његово за таквог човека остаје „тврда беседа“. Стога је вера главно и једино средство Христопознања. Ту не помаже никакво рационализирање, дијелектизирање, софистикација, јер све то бежи од основне свечовечанске стварности: Богочовека, оваплоћеног Бога Логоса; а вера почиње тиме, шго ту чињеницу прво прима, а за њом и све што она собом доноси и претставља.
 
И говораше: Зато сам вам рекао да нико не може доћи к Мени ако му не буде дано од Оца Мојега. Од тада многи од ученика Његових отидоше натраг, и више не иђаху с Њим.“
(6:65-66)
 
У тој чињеници, која је по своме значају и свеобимности божанској и човечанској, просто једина Свечињеница у роду људском, све је од Бога ра-ди човека; ту је присутно васцело Тројично Божанство свим својим божанским силама, јер се ради о смислу и свесмислу света, и у њему – човека, рода људског. На то указују речи Спасове: „Зато вам рекох да ншсо не може доћи к мени, ако му не буде дано од Оца мога“. А даје се свакоме који хоће: ето и Јуди. Али, све зависи од слободне воље људске. Ево доказа: „Од тада многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху за Њим“. „Оти доше натраг“ – докле? До у своје раније ванхристовство, ванбоштво; а то – незнабоштво.
 
А Исус рече Дванаесторици: Да нећете и ви да одете? Тада Му одговори Симон Петар: Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога. И ми смо повјеровали и познали да си Ти Христос Син Бога живога.“
(6:67-69)
 
Колико све зависи од слободне воље људске показује пример Дванаесторице: Исус их пита: „Да нећете и ви отићи?“ Тада Петар одговори: „Господе, коме ћемо ићи? Ти имиш речи вечнога живота. И ми веровасмо и познасмода си ти Христос, Син Бога живога“. Откривена је сва тајиа христопознања: вера: „ми веровасмо и познасмо“. Поверовасмо гледајући Тебе, твоја дела, и видесмо у њима нешто необично, божанско, надљудско; и идући за Тобом убедисмо се да си Ти Христос- = Месија=Спаситељ, Син Бога Живога. Ми смо људи, тражимо трајни, нетролазни, вечни смисао свога бића, свога живота; тражипио бесмртност и вечност, бесмртни и вечни живот. Гледајући твоја дела, ми смо увидели да је у Њима све божанско, бесмртно и вечно, и кроз њих смо Тебе познали и сазнали да си Ти – Бог, Син Бога Живога, заиста Месија и Спаситељ. И слушајући Твоје речи, осветљене онаквим божанским делима, ми смо осетили и увидели да „Ти имаш речи вечнога живота“. У све то „веровасмо“, и кроз све то „познасмо“ Тебе, ко си и шта нам доносиш. Нико од људи не пружа ништа ни приближно слично. Коме ћемо онда другоме ићи? Кад човек тражи бесмртни смисао овоме бићу, он мора доћи Теби и остати занавек са Тобом.
Без Тебе, ми смо људи – робље смрти, и гробље очајне бесмислености, безумља, лудила. Са Тобом, и уз Тебе, ми смо бесмртна, вечна, боголика бића, којима ни грех, ни смрт, ни ђаво, не могу наудити ништа. Вера у Богочовека увек се заснива само на чињеницама, ш „делима“, и то Христовим делима; а њихова је стварност стварнија од сваке земаљске сгварности, и чињеничност животнија од свега живог. Апостол Петар, љубитељ чињеница, изјављује: „Ми вам не показасмо силе и доласка Господа наишпа Исуса Христа по бајкама вешто измишљеним, него сами видесмо славу Његову“ (2 Петр. 1,16). А највећи тајнозналац, Св. Јован Богослов, изјављује: „Сведочимо вам и јављамо вам оно што чусмо, што очима својим, што расмотрисмо и руке наше: Реч живота„, – а то је: „живот вечни„. (1 Јн. 1.2.1). Значи: Наша се вера заснива на реалном и личном искуству, које је до сада опробано и посведочено од безброј Христових светитеља. Та вера проклијава, разлистава се, расцветава се у право христоиознање. Њоме познајемо уистини ко је и шта је Хрисгос. У хришћанској гносеологији увек врховно, руководно начело: „веровасмо и познасмо“. Никако не обратно: познасмо па веровасмо. Ту чулни разум не помаже ништа. Ту се светлост богопознања запаљује и распаљује само личним доживљајима јеванђелских благовести. А доживљавање бива вером, која сва у поверењу према Христу: да Он има живот вечни, и стога има и „речи вечнога живота“.
 
А Исус им одговори: Не изабрах ли Ја вас дванаесторицу? И један од вас је ђаво. А говораше за Јуду Симонова Искариота, јер он намјераваше да Га изда, иако бјеше један од Дванаесторице.“
(6:70-71)
 
Шта је у ствари човек који гледа божанска дела Христова и слуша божанске речи Његове, па ипак не верује у Њега, не признаје Га за Бога и Спаситеља? Ништа друго до ћаво. То није мој одговор, већ одговор самага Спаситеља. Јер он то вели за Јуду.
Али то што важи за Јуду, важи за свакога који свесно и намерно неће да верује у Христа као Бога и Спаситеља.

2 коментар(а)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. дамјан

    Тумачење стихова 20. 11-18 бесмртног оца Јустина су за мене најлепше речи написане у свим тумачењима Старог и Новог Завета. Просто једна ода великој Светици, „првом анђелу и апостолу Васкресења“ Сваки пут кад читам то тумачење сузе ми пођу, мени једном окорелом грешнику, који обично не може да заплаче.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *