НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

ТУМАЧЕЊА СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

 

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
 

 
Глава двадесета
 
ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО И ЈАВЉАЊЕ УЧЕНИЦИМА
 
А у први дан седмице дође Марија Магдалина на гроб рано, док још бјеше мрак, и видје да је камен дигнут са гроба. Онда отрча и дође Симону Петру и другом ученику кога љубљаше Исус, и рече им: Узеше Господа из гроба, и не знамо гдје Га положише. Тада изиђе Петар и други ученик, и пођоше ка гробу. Трчаху пак оба заједно, и други ученик трчаше брже од Петра и стиже први на гроб. И надвиривши се, видје покрове гдје леже; али не уђе. Тада стиже Симон Петар за њим и уђе у гроб и видје покрове гдје леже. И убрус који бјеше на глави Његовој, да не лежи са покровима, него посебно савијен на једном мјесту. Тада, дакле, уђе и други ученик, који први дође на гроб, и видје и верова; Јер још не знађаху Писмо да Он треба да васкрсне из мртвих. Онда се ученици опет вратише дома.“
 
У Марије Магдалине осећање вере је остало најчитавије, најненачетије, најсачуваније. Само је било тужно од свих преживљених болова и туга за време Спасовог страдања. То здраво осећање вере води и непрестано руководи Магдалину, увек захвалну Исусу за огромна добра, учињена најпре њој (истерао 7 нечистих духоеа), за Еванђеље које је слушала седећи крај ногу Исусових (Лк. 10,39-42), за васкрсење њеног брата Лазара. И још много, много божанскога и незаборавнога. То је осећање живе вере изводи и на Исусов гроб рано, док је још био мрак – пред зору. Она прва сазнаје и види да тела Спасовог нема у гробу. За њу је Исус – увек Господ, иако у гробу. Она узбуђено сапшиава ту вест прво апостолима, Петру и Јовану: „Узеше Господа из гроба, и не знамо где га метнуше“.
Онда темпераментни Петар и муњевити Син грома трче на гроб. Син грома стиже први; али не уђе у гроб; Симон – „уђе у гроб и виде хаљине саме где леже“… Тада уђе и други ученик… и виде и верова. Први поверова – Син грома: тајновидац и христољубљени христољубац, тајник велике љубави Христове. Тешко је дефинисати ту веру њихову у васкрсење. То је било, можда, више радосна сумња него убеђење. У сваком случају, и као мала, ипак је то прва вера у васкрсење Господа Христа, вера „као зрно горушично“. Нема сумње: у свет њихове душе ушло је нешто ново, налик на земљотрес, и немир је захватио све мисли, сва осећања, која су наслућивала нешто неисказано важно, прекретничко, свевредносно. „Онда отидоше опет ученици дома“: да смире мисли и осећања, и поделе их са осталим ученицима. За све важи: „Још не знађаху Писма да Њему ваља устати из мртвих“. Недостајало им је живо осећање тога, које и најмање сазнање претвара у чврсто убеђење. Још поветарац благодати Педесетничке није био залахорио кроз њихове душе.
 
А Марија стајаше напољу код гроба и плакаше. И када плакаше надвири се над гроб и видје два анђела у бијелим хаљинама гдје сједе, један чело главе, а други чело ногу, гдје бјеше тијело Исусово. А они јој рекоше: Жено, што плачеш? Рече им: зато што узеше Господа Мојега, и не знам гдје Га положише. И ово рекавши, обазре се натраг и угледа Исуса гдје стоји, ин не знађаше да је Исус.
 
А Марија? „А Марија стајаше напољу код гроба и плакаше“ Каква су осећања вихорила по тој христочежњивој души? Какве мисли као муње севале по тами њене бескрајне туте? Мисао на Господа – претворила се у сузарник, у коме су се топила од туге сва њена осећања; а тамо далеко, у мајској ноћи њене вере, појављивао се својом песмом славуј наде. „И кад плакаше надвири се над гроб, и виде два анђела у белим хаљинама где седе један чело главе а један чело ногу где беше лежало тело Исусово“. Чудесна благовест почиње: два Анђела место Исуса. Анћели ту, а где је Господ Анђела, и мој Господ? Да не почиње одавде небо? Или се овде земља почела претварати у небо? Можда су то халуцинације расплакане и узбуђене душе? Али „халуцинације“ не говоре, и не онако као ова два Анђела. „И рекоше јој они: жено, што плачеш? Рече им: узеше Господа мога, и не знам где га метнуше“. Заиста, Исус је остао Господом још за њу; а за ученике, да ли је остао још Учитељем? За ту веру, и тој вери најпре се јавља сам васкрсли Господ. Јер Магдалина „ово рекавши обазре се натраг, и виде Исуса где стоји, и не знаћаше да је Исус“. Зашто? Или од узбуђења, од суза, није могла да га јасно види, или је у самој појави васкрслог Господа било нечег изузетно новог и необичног. Сигурно је морало бити нечег изузетног у појави васкрслог Господа, те Га Магдалина није могла одмах распознати. Та она је бар била навикла да гледа васкрслог човека, јер је живела стално поред свог васкрслог брата Лазара. То је јединствени случај у историји рода људског, и јединствена част, указана .“пријатељу“ Христовом Лазару и дому његовом. У васкрслом Господу морало је бити нечег чега није било у васкрслом Лазару.
Нема сумње: Лазар је човек, Исус – Богочовек. Лазар је васкрсао као личност, и то васкрсење није имало онтолошког значаја за целокупну људску природу. Богочовек је васкрсао као Нови Адам, као родоначелник који васкрсну силу божанског вечног живота лреноси на сву људску природу, ствара ново чоовечанство: човечанство васкрсења, човечансгао васкрсло,, човечанство које је победило смрт и ђавола.
Он је „првенац из мртвих“ и – „новина“ ( = првак) (1. Кор. 15,20,23), и – „по Христу ће сва оживети“ (1Кор. 15,22). Све је то морало зрачити из Личности васкрслог Господа. Изузетан је дар што се могло гледати у њу од блеска славе њене. Али, по бескрајном човекољубљу свом, Он је приступачан и видљив за његове следбенике, јер никоме не намеће себе, да би био видљив за све, и за непријатеље своје.
 
Рече јој Исус: Жено, што плачеш? Кога тражиш? Она, мислећи да је градинар, рече Му: Господине, ако си га ти однио кажи ми гдје си Га положио, и ја ћу га узети. Исус јој рече: Марија! Она, окренувши се, рече Му: Равуни, што ће рећи: Учитељу! Рече јој Исус: не дотичи Ме се, јер још нисам узишао Оцу Својему, него иди браћи Мојој и кажи им: Узлазим Оцу Мојему и Оцу вашему, и Богу Мојему и Богу вашему.
(20:15-17)
 
Ено, и прве речи као васкрсли Богочовек упућује њој која је „многу љубав имала“: „Жено, што плачеш? Кога тражиш? А она мислећи да је вртар рече му: господине, ако си га ти узео, кажи ми где си га метнуо, и ја ћу га узети“. – Ако хоћете еванђелску љубав, ето ње. Ето њеног оригинала. Заиста: „љубав све верује“ (1. Кор. 13,7). Исус је мртав, али за еванђелску љубав, Он и као такав претставља бескајну божанску вредност. „Исус јој рече: Марија! А она обазревши се рече му: Равуни! што значи: учитељу“. Највећа еванђелска тајна открива се најпре еванђелској љубави. Васкрслог Господа Христа може раопознати и видети само та љубав. Јер је сама од Бога, и одводи васкрслом Богу. Ако у нашем човечанском свету има радости, која се не може никаквим речима описати и изразима изразити, онда је то – радост Магдалине при виђењу васкрслог Господа Исуса. Уоиште, у ускршњој радости има увек од те божанске неизразивости, увек миле и незаменљиве. Јер васкрсом Богочовековим, човек се вратио у божанску бесмртност и вечјни живот. Богочовек је вратио човека Богу; Бог је поново примио човека као сина Божјег, примио га као Отац небески.
Својим безгранично човекољубивим подвигом Богочовек је одвео људску природу Богу, вратио је Богу, оправдао човека пред Богом, и учинио те је Бог Његов постао Ботом људи, и Отац Његов – Оцем људи. Богочовек је умилостивио Бога, те је постао Богом и Оцем следбеника Његових. Стога Спас и благовести Магдалини: „Не дохватај се до мене, јер се још не вратих к Оцу своме; него иди к браћи мојој, и кажи им: враћам се к Оцу свом и Оцу вашем, и Богу свом и Богу вашем“. „Још се не вратих к Оцу“ – као Богочовек, као човек, јер је за то време телом био у гробу, душом у аду, а Божанством свуда. „Иди к браћи мојој“, – колико човекољубља! Васкрсли Господ назива браћом Своје ученике, који су се разбежали од Њега, који су се пред служавкама и слугама одрицали Њега… Али, тиме је баш Спаситељ – Спаситељ. Јер се само из љубави и љубављу спасава свако створење људско.
 
А Марија Магдалина отиде и јави ученицима да је видјела Господа и да јој ово рече.“
(20:18)
 
Први апостол васкрсења – Марија Магдалина. Уствари, први апостол спасења. Јер је васкрсењем довршио опасење. Обратити пажњу: та част је указана Магдалини, јер је у васкрсење Господа Исуса поверовала одмах, никаква је сумња није колебала, а још мање неверје. Док то није случај са апостолима. Огромна је вера Магдалинина, огромна и љубав. Здружене, оне су и начиниле од Магдалине прву благовесницу васкрсења Христовог, светитељку изванредне величине. Она „отиде, и јави ученицима да виде Господа и каза јој ово“. – Може се рећи: Еванђеље васкрсења је на првом месту Еванђеље Марије Магдалине, првог анђела и апостола васкрсења.
 
ЈАВЉАЊЕ АПОСТОЛУ ТОМИ
 
А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, гдје се бијаху ученици Његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам!
(20:19)
 
Васкрсли Господ улази и кроз затворена врата. Њвгово тело је нема сумње, стварно, опипљиво, видљиво, јер ученицима „показа руке и ребра своја“. Али је при свој тој својој видљивости и опипљивости, оно ипак на неки нови начин духовно, небеско, свуда – проходљиво. Налазимо се пред новом тајном: шта је то васкрсло тело; од какве је грађе? Несумњиво од оне, од које је и било пре васкрсења, за време Спаоовог живота на земљи, страдања, смрти и погреба. Јер учеиици виде свог истог Учитеља и Господа Христа. Континуитет и кондивуалитет Његове Личности су сачувани. Материја телесног тела Христовог добила је васкрсењем нека нова својства, не изгубивши стара. Ново својство је: проходљивост. За њега материја више није непробојна, непроходљива. Друго својство је: невидљивост. Јер васкрсли Спас није увек видљив, већ само када то захтевају разлози богочовечамоког домостроја спасења. Уствари, пред нама је у свој својој јачини проблем материје. Од чега је она? Од какве грађе?
Васкрсење Христово на свој начин потврђује научну хемиску и физичку истину: да је материја у суштини од неких невидљивих, неопипљивих честица, зоните их: атомини, електроника, фотоника, праелектрони. У сржи – она је нешто духовно, невидљиво. То је изненађење, нема сумње. Али и стварност, мада стварност која изненађује и плаши. Зато су и прве речи Спаситељеве ученицима: „Мир вам“. Као да вели: мир духу вашем који је запршашћен Мојом појавом! мир збуњеним и узбуђеним мислима вашим које не могу да схвате Моју појаву! мир преплашеним срцима вашим која виде нешто необично – необјашњиво! мир разуму вашем који се устумарао пред новом стварношћу! И још: мир вам! јер је решено најмучније питање духа и бића људског: смрт! решено не мање мучно питање добра и зла. Мир вам! јер старо проће, и гле, све ново постаде! То је онај мир, о коме сам вам говорио: „Мир свој остављам вам, мир свој дајем вам: не дајем вам га као што свет даје“, већ као Богочовек – васкрсењем „да се не плаши срце ваше, и да се не боји“ (Јн. 14,27).
 
И ово рекавши, показа им руке и ребра Своја. Тада се ученици обрадоваше видјевши Господа. А Исус им опет рече: Мир вам! Као што је Отац послао Мене, и Ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Духа Светога!
(20:20-22)
 
„И ово рекавши показа им руке и ребра своја“, и тиме потврди и посведочи стварност ваокрсења свог и идентитет Личности своје. Шта више треба? „Онда се ученици обрадоваше видевши Господа“. Тако се зби Спасово пророштво да ће се њихова жалост претворити у радост (Јн. 16,20). И ето, претворила се. За тренутак: ушетајте макар једном мишљу у душе ученика који први пут виде васкрслог Господа. Сви су светови њихових душа кренули кроз ко зна какве радости и усхићења, и закорачили у безбројне бескрајности и бесконачности. „А Исус им рече опет: мир вам! као тто Отац посла мене, и ја шаљем вас“: за исти посао, за исти циљ: спасавати свет од греха, смрти и ђавола и давати људима живот вечни.
Зар ми слаби и немоћни? Како ћемо чинити то ми, кукавни и плашљиви? – то не рекоше, то с радошћу и смерношћу примише речи и дар Христав: „И ово рекавши дуну, и рече им: примите Дух Свети“: тиме примате божанску моћ и свемоћ, божанску силу и свесилу, божанску љубав и свељубав, божанску истину и свеистину, божански живот и свеживот. Примате оно што вам даје и власт и право да уклањате грехе из душа људских, да их уништавате, а са њима и у њима све смрти и све ђаволе. „Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се“. – И нико од њих не посумња у то, нико не приговори нишга, тако је била убедљива реч васкрслог Господа. И још: они одмах примише Духа Божјег „на меру“, а на дан Педесетнице – Ипостас Духа. Али, испуни их неком божанском свесилом, радошћу и миром.
 
А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице,
не бјеше са њима када дође Исус.“
(20:24)
 
Еванђеље апостола Томе је првенствено еванђеље Спаситељевог ваокрсења. Нико као он није тако радикално проверио стварност васкрсења. Ако је до сумње, ето највеће; ако је до провере, ето најексперименталније; ако је до сведочанства, ево најубедљивијег. Огреховљени духовии инструменторијум природе људске није могао а да се сав не узбуди и сав не успротиви факту васкрсења Христовог.
Да, факту васкрсења, а не схеми или теорији васкрсења, јер је схему и теорију лако априори оспорити и одбацити или силогистиком исмејати. Али, успротивити се очигледном факту, не примити га, не прихватити га, па и одбацити га зато што необјашњив у ланцу природних збивања и узрока, што не може да уђе у епрувету „чистога разума“, да се смести, – то и јесте неверје. Неверје, увек засновано на рационалистичком предубеђењу: да факта, која не могу бити објашњена људским разумом, просто – нису факта. Зато их треба одбацити. А факт ваокрсења је потпуно нов факт у сфери људског живота. Живот је уопште шири и дубљи од логике. Поготову када је то живот Богочовека Христа. Ту логика никако не може да иде ускорак са фактима; факта увек иду далеко испред ње. Ново вино треба левати у нове мехове. Богочовечанска факта траже богочовечанску логику. Стара логика људска, логика греха ту не помаже ништа, а много одмаже. Ту треба имати „Христов ум“ (1 К. 2,16), да би се могло разумети и „рационално“ усвојити оно шго је Христово; ва првом месту: факт васкрсења Христовог. Значи треба имати Христову логику. А то је логика вере. Шта је логика вере? – Светост: светост душе, светост ума = чистота срца. Јер се само тако може видети Бог и Божје, и разумети Бог и Божје. Као што је грех – „логика Сатане“, тако је светост – логика Бога. Бог Логос је постао човек, да би тим фактом, или јединством са човеком показао човеку: да је Бог – ум човеков, логика човекова, живот човеков, истина човекова, правда човекова, љубав човекова, мудрост човекова, све и сва човеку. И када свети апостол тврди: „ми ум Христов имамо“ (1 К. 2,16), он уствари то тврди, то потврђује.
 
А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама Његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра Његова, нећу вјеровати.“
(20:25)
 
Неверје се и састоји у томе што нова факта богочовечанског живота Христовог хоће да провери чулима: вида, слуха, пипања. Тј. да камилу провуче кроз иглене уши. И разуме се, не успева. И ако по каткад успе, то бива само по изузетном снисхођењу Свеблагога; као што је у случају апостола Томе. Сви ученици Спасови тврде Томи: „видесмо Господа“. А он им одвраћа: „Док не видим и рукама Његовим ране од клинаца, и не метнем прст свој у ране од клинаца, и не метнем руке своје у ребра Његованећу веровати“. Зашто апостол жели да баш ране Спасове опипа и ребра? Зато што је са ранама умро, и тако био сахрањен. Има ли ране на рукама, и рану на ребрима, значи – васкрсао је стварно Он сам, а не неко други, или неко који би се наметнуо место њега, или подметнуо место њега, док је Он стварно мртав у гробу. „Нећу веровати“„док“: то је томински скептицизам и неверје.
 
И послије осам дана опет бијаху унутра ученици Његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке Моје; и пружи руку своју и метни у ребра Моја, и не буду невјеран него вјеран.“
(20:26-27)
 
Али за такво одлучно неверје човекољубиви Спаситељ има одговор спасоносни. Он, који је, оваплотивши се, понизио себе од Бога до роба, понижава себе и овом приликом са љубављу ради спасења људи, као што је апостол Тома. Он је оставио Тому читавих неколико дана да размишља о ономе што су му остали ученици говорили о васкрсењу Његовом.
Ко зна у каквим је све недоумицама бивао апостол Тома, и кроз какве мисли, и кризе мисли и осећања пролазио. Али је ипак остао сав у жељи: да провери лично сам тврђење својих другова. И после осам дана то се збива. Васкрсли Господ опет улази кроз затворена врата, стаје међу ученике који су на окупу, и говори им: „Мир вам“. А Тома? – сав је у немиру; запрепашћен и збуњен, а можда и постиђен од своје жеље. А Спас право се обраћа њему, и рече му: „Пружи прст овој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран“. – Извршена је најгрубља, иако најекперименталнија провера Христовог васкрсења: најјача сумња отклоњена је самом стварношћу факта у који се сумњало, логички сумњало. А иза апостола Томе стоје хиљаде и хиљаде људи томинске скепсе и томинског неверја. Богочовеков одговор је јасан: опипај и види!
Уствари, све што је Богочовеково располаже неодољивом и неуклонљивом стварношћу. За све скептике има једна апологија, једно средство да се увере у стварност Богочовека и свега његовог: опипај и види! Спаситељ не избегава и ту грубу експериментацију, него је чак и предлаже, али са благим прекором предлаже: „не буди неверан, него веран“: тј. имај поверење у Мене. Вера хришћанска је уствари сва заснована на поверењу у Христа. Вера у Христа је поверење у Христа. А Он, зар може обманути, и неистину рећи, и лаж заступати, и у заблуду човека одвести, или у грех и смрт завести? Верујем у Њега, имам поверење у Њега, па макар сав мој разум био против Њега, и моје срце, и мој вид, и мој слух, и цело биће моје. Знам да ме Он неће изневерити никад; само ја могу изневерити Њега. Он остаје увек веран Себи, доследан Себи: јер се не може одрећи Себе. Е баш на томе се и заснива наша вера у Њега.
Све се зида на поверењу у Њега. Поступи ли тако, повери ли се Њему, човек улази у претопљење свога целога бића: претапа у Христу, и сам Христос претапа, и ум човеков, и срце, и душу, и вољу: и човек добија нов ум – „ум Христов“, ново срце, нову душу, нову вољу: од старог човека постаје нов човек: „старо прође, гле све ново постаде“. И тај нови ум, нова душа, ново срце, тај обновљени, нови, новозаветни човек: и разуме, и схвата, и с радошћу верује свему што је Христово; потпуно се поверава Господу Христу да га Он води и руководи куда хоће и како хоће. Тако је наша вера у Христа уствари наше пооверење у Христа. До те вере може доћи сваки, и то – врло лако.
Главно је: одрећи се себе и поверити се Христу. Разуме мој, срце моје, душо моја, ти се колебаш, ти нећеш за Христом, ти сумњаш, ти се двоумиш, ти се буниш, онда се ја одричем и тебе – разуме мој, и тебе – срце моје, и тебе – душо моја, одричем се вас ради Христа, и поверавам себе Њему потпуно. А ви, идате од мене; без вас могу, али без Њега – никада, никада, никада ни у овом ни у оном свету.
 
И одговори Тома и рече Му: Господ мој и Бог мој!
(20:28)
 
„И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој“. Ништа више не желим, испуњена је моја свежеља: Ти си заиста и Господ мој и Бог мој! Ти само Ти, и нико други! – Ти си Господ мој и Бог мој, јер је само Господ и Бог могао победити смрт и васкрснути из мртвих. Нема смрти више, јер има васкрслог Господа Христа. Ти си „Господ мој“, да: „мој, мој, мој“, макар те нико не признавао за Гоопода; јер сам у Теби нашао све што треба, и то – вечито треба и души мојој, и срцу мом, и уму мом, и телу мом.
Зар може ико други постати Господ човеку, када си Ти ту, мој васкрсли Исусе? Ти си Бог мој, јер си за мене победио највећег непријатеља мог, и свачијег, смрт. Ти си Бог мој, јер ми једини пружаш бесмртност и живот вечни, и у њима: Истину вечну, Правду вечну, Љубав вечну, Мудрост вечиу, Доброту вечну. А ко то не пружа, не може бити Бог мој. Да, да, силно тврдим: то нико други, ни од богова ни од људи, пружити не може ни мени ни роду људском, зато си Ти – „Бог мој“. Дуго сам бирао међу боговима, дуго сам тражио, док нисам пронашао, проверио и убедио се да си Ти – Једини Бог, и зато си „Бог мој“.
Упозна ли човек експериментално, емпириски, опитно, лично Богочовека Христа, мора као Тома узвикнути радосно и усхићено: Господ мој и Бог мој! Примените то исто правило, тај исти метод ишитивања на остале „богове“, на остале идоле, на остала људска божанства, и ви ћете се уверити да нико од њих ни из далека није ни Бог ни Господ.
 
Рече му Исус: Зато што си Ме видио, повјеровао си;
блажени који не видјеше а вјероваше.“
(20:29)
 
„Исус му рече: пошто ме виде, веровао си; блажени који не видеше и вероваше“. Зашто? Зато што је вид човеков тако сићушан да једва може и од видљивог света захватити један бескрајно мали делић, акамоли од невидљивог света? А шта тек може захватити зеницом својом од Творца светова? Мука је за човека, за дух његов када све своје хоће да заснива на гледању, на виду, или на ма ком чулу свом. Мука је – поверити се виду човечјем као вођу. А живот, а тајна живота, то је нешто безгранично и шире и дубље и веће од људског вида. Зато апостол изјављује: „Јер вером живимо а не гледањем“ (2 Кор. 5,7). Вером која види и невидљиво (2Кор. 4,18): вером која човека поверава Богочовеку те га Он, свевидећи и свезнајући, води кроз све своје светове и његове тајне.
Блаженство је за људско биће када се повери Господу Христу, вером повери. А мука је, а очајање је, а пакао је за људско биће, ако повери себе оку свом, или ма коме чулу; или разуму свом, или срцу свом; или човеку неком, ма како био „генијалан“, и „велики“, или ма коме или ма чему мањем од Богочовека Христа. „Не видеше и вероваше“: не видеше Мене телесним очима, и вероваше у Мене, имаше поверење у Мене. Многи, премноги Јевреји телесним очима гледаше и видеше Спаситеља, и мало их вероваше у Њега; милиони и милини Га не видеше телесним очима, и вероваше Га. Јер телесне очи виде само површину и човека и света, а вид вере – види Бога у Христу. „Блажени“ су, јер су нашли сигурног вођа кроз живот и животе, кроз свет и светове.
А са Христом и у Христу они доживљују сва савршенства Божја као своја, а у њима и сва блаженства Божја као своја.
 
А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима Својим, која нису записана у књизи овој. А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имате живот у Име Његово.
(20:30-31)
 
По васкрсењу Свом Спаситељ „учини и многа друга чудеса пред ученицима својим“ која нису записана у светом Еванђељу. Као што је записано ово чудо са апостолом Томом. Зашто је тако урадио, свети Еванђелист нам објашњава: „А ова се написаше да верујете да Исус јесте Христос Син Божји, и да верујући имате живот у име његово“. Циљ је Спасових чудеса: спасење људи вером. Господ их је чинио само уколико су она била потребна да би људи поверовали у Њега као у Бога и Спаситеља. Претпостављао је веру по слободним убеђењима вери заснованој на чудима. А то значи: веру оних „који не видеше и вероваше“ вери оних који, пошто видеше, вероваше. Вера пак у Богочовека даје људима живот вечни.
У томе се састоји сва вера оних који, пошто видеше, вероваше. Живот у Њему, живот је вечни. У томе је и блаженство верујућих: стално живе осећањем и сазнањем да је смрт побеђена и људска природа у вечни, блажени живот божански уведена. Да живи у њему бескрајно и бесконачно кроза све векове.

2 коментар(а)

  1. Gospode oprosti nama gresnim ljudima .Neka je blagosloveno ime Gospodnje!!!

  2. дамјан

    Тумачење стихова 20. 11-18 бесмртног оца Јустина су за мене најлепше речи написане у свим тумачењима Старог и Новог Завета. Просто једна ода великој Светици, „првом анђелу и апостолу Васкресења“ Сваки пут кад читам то тумачење сузе ми пођу, мени једном окорелом грешнику, који обично не може да заплаче.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *